Alberto Moravija

Godine 1935. prvi put sam putovao u Sjedinjene Države. Bilo je to parobrodom Rex, u turističkom razredu radi štednje; no u prtljagi sam nosio tridesetak pisama, preporuke za mene, ljudima manje ili više bogatim i moćnim, koje su napisali moji prijatelji Amerikanci s boravkom u Evropi. Pismo-preporuka zahteva čitav jedan obred, prilično dosadan: apsolutno se ne sme zvati telefonom i reći: «Dragi gospodine, imam uz sbe jedno pismo-preporuku za vas, od jednog vašeg prijatelja»; to je neuglađeno, jer telefon ne dopušta promišljanje i zauzimanja odmaka. Treba, naprotiv, napisati jedno pismo-preporuku pisma-preporuke, s time da se uključi ovo poslednje, i nakon toga čekati odgovor.
Gotovo uvek odgovor stiže u obliku poziva na večeru ili ručak, na nekoj vrsti boljeg papira s natpisom u kurzivu i s obavesti da će uzvanici moći sresti tu ili neku drugu slavnu osobu. Pozivi se šalju, dakako, znatno pre: mogu vas pozvati i dva meseca pre toga ručka ili večere. Može se dogoditi, kao što se dogodilo meni, da zaboravim na poziv i da provedem savim sâm jednu ispraznu večer, uz utisak da postoji nešto što trebam učiniti i što mi, tako reći, stoji na vrhu jezika. No to je jedna druga priča.
Tada nisam iskoristio svoja mnoga pisma-preporuke. To je bila godina etiopskog rata i nisam mogao izbeći da predvidim, iza fasade fašističkog trijumfa nad abesinskim plemenima, nesreću nepri-sebnosti i nesvesnosti onoga što je moralo slediti koju godinu kasnije, u Drugom svetskom ratu. Od toga predosećaja spopadala me je neka uporna i troma melankolija, koja mi je trajala za vreme čitavog mog boravka u Americi. Nisam dakle slao pisma i počeo sam živeti od dana do dana, bez preporuka, najviše što sam činio bili su posete obližnjem Columbia University.
Povremeno mi se događalo da maštam o imenima nepoznatih osoba, napisanih na omotnicama pisama, pomalo kao Čičikov, besmrtni protagonist Gogoljevih Mrtvih duša, koji je kupovao imena umrlih seljaka od vlasnika zemlje da bi izveo svoju prevaru. Razmišljao sam, na primer, «Brown! Tko si ti, Browne? Izgleda da imaš vrlo uobičajno ime, ili pak imaš čitavu svoju priču. Tvoj pradeda je imao malu pivovaru u New Englandu, dobro pivo, svetlo i tamno; tvoj deda je proširio proizvodnju i otvorio druge dve pivovare; tvoj je otac, zahvaljujući prilježnom radu, postao jedan od dva najveća proizvođača piva na Istočnoj obali; ti si vrlo bogat, stidiš se što potičeš iz jedne obitelji pivara, podupireš umetnike, imaš kolekciju ekspresionističkih slika.»
«A ti, Steingolde, iz kojeg litvanskog ili poljskog sela je stigao tvoj otac u New York? Nalikovao je na Šagallovog letećeg rabina, s polucilindrom, zulufima i kaftanom; ali ti, ti si školovan na Harvardu, ti si istančan i otmen menjač novca, revan posetitelj konjskih trka, također i financijer jednog avangardnog književnog časopisa, kojeg uređuje tvoj sin Natan. A ti, Vanderberge? Pripadaš staroj holandskoj porodici, stanuješ u jednoj staroj kući na Washington Squareu, živiš od rente zahvaljujući i te kako dionicama rudnika kositra u Boliviji, ti si običan neosetljivi snob, osoran i čistunac, pišeš istoriju građanskog rata, oženio si svoju rođakinju s kojom nisi imao dece.»
«A što se tiče tebe, Daisy Miller…». Na ovo ime u glavi sam napravio salto. Daisy Miller je doista ime jednog čuvenog lika pisca Henryja Jamesa, među najtipičnijim i najuspelijim: prostodušna i pustolovna Amerikanka koja se sudara s korumpiranim evropskim društvom i na kraju u Rimu umire od malarije kojom se zarazila u nezdravom delu Rima u blizini Koloseja. Daisy Miller! Šta radi među tolikim nepoznatim, ona tako poznata, premda je papirnata? Napokon, je li moguće da ona doista postoji?
Nisam oklevao i, ponešen književnim ushićenjem, umesto da pišem uključujući pismo predstavljanja, izravno sam telefonirao. Daisy Miller je na telefonu imala suh i izbegavajući glas. Pomalo kiselo sam primetio, kao što sam uostalom i predvidio, da bih joj trebao pisati, jer ju je telefon zatekao nepripremljenu; ali nakon što je zavirila u svoj rokovnik, pozvala me je na večeru da bih mogao sresti gospodina O'Connora, poznatog i sjajnog salonskog govornika. Tolika hladnoća navela me na pomisao da Daisy Miller mora biti jedna ružna i zrela kućanica, formalist i neprijazna osoba, i pokajao sam se što sam joj telefonirao.
Stanovala je na dobrom mestu, u jednoj ulici koja je izlazila na East River; mesto stanovanja mi je potvrdilo ideju da se radi o bogatoj i zreloj matroni, upravo suprotno od čarobnog Jamesovog lika. Kada sam konačno prekoračio prag otmene kuće s pročeljem od belih emajliranih cigli, čekalo me je prilično zbunjujuće iznenađenje: Daisy Miller bila je upravo Daisy Miller, to jest ni više ni manje nego pravi pravcati Jamesov lik, s onim istim svežim i sjajnim licem, s onim velikim očima plave sanjalačke boje, s istim onim prkošljivim ustima koja su mi se smešila s blistavim zubima s anglo-paladijevskim salonom u pozadini, već ispunjenim s dvadesetak uzvanika, muških i ženskih, prvi u smokinzima a druge u večernjim haljinama. Gospođa Miller mi je predstavila gospodina Millera, vrlo visokog i mršavog muškarca ćelave prednje strane glave i mrtvačkog izgleda, također skupinu gospode i gospođa među kojima, ipak, nisam uspio razabrati O'Connora, posebnog uzvanika i s kojim bih se teoretski trebao susresti. Gotovo odmah smo pošli za stol; sedeo sam nalevo od domaćice.
Bila je to večera istovremeno predvidljiva i istančana, s biranim jelom posluženim u pravim trenutcima; sto je sa srebrnim priborom, kristalnim čašama i biranim porculanima odavao tu istu očekivanu i već viđenu finoću. Nisam gubio vreme, odmah sam obavestio svoju dražesnu susedu da svoje nesmotreno telefoniranje dugujem stanovitoj književnoj znatiželji: ona je nosila ime jednog slavnog romanesknog lika. Odgovorila je sa stanovitom senom trpljenja, jer joj svi čine istu takvu primedbu i uvek se čude što ima tako slavno ime; ali ona tu ne može učiniti ništa, kao devojka zvala se Griffith; jedan čudan i neprijatan slučaj je učinio da se uda za čoveka koji se zove Miller. Rekao sam joj u šali da u Italiji postoji poslovica koja kaže da su brakovi i biskupije predodređeni s neba i da se, očevidno i u njezinom slučaju, nebo htelo nadahnuti Henryjem Jamesom; no nije mi izgledalo da ju je to previše zabavilo. Motrila me je izrazom lica između melankolije i zamišljenosti; u jednom trenutku me je zapitala verujem li u Boga.
I sada, čuti pitanje verujem li u Boga na jednoj večeri sasvim neobveznoj, na Manhattnu, i to od domaćice koja je potpuno nalik na jedan čuveni književni lik, to je stvar koja čoveka nagoni da se, ili nasmeje ili da razmisli. Ja sam dao prednost razmišljanju i odmah sam rekao sam sebi da je sada sličnost bila potpuna: gospođa Daisy Miller bila je upravo jedna od onih nestašnih, ali dobrih puritanskih korena, pionira koje je Henry James u svom romanu hteo izložiti uticaju dekadentnog rimskog sveta.
Ali trebalo je odgovoriti: gospođa je čekala da govorim, piljeći u mene svojim plavim očima, punim bezazlenog poverenja, kao da mi kaže: »Ti si čovek književnosti, intelektualac, Evropljanin, samo ti možeš razbistriti moje sumnje.» Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam biti iskren i istovremeno dvosmislen. Rekao sam da nikada nisam sam sebi ozbiljno postavio to pitanje; to jest, hteo sam reći da u Boga nisam verovao; no u isto vreme, nadodao sam, to je svedočilo mnogo meni, ali ništa o Bogu.
Slušala me je s velikom ozbiljnošću; na kraju je naglo izgubila zanimanje za mene, okrenula se svojem susedu s desna i započela s njim živ razgovor. Večera se završila a da nisam ponovo mogao razgovarati s njom; zatim smo se digli, gospođe su iz blagovaonice prešle u salon dok su se muškarci zadržali oko stola, na engleski način. Nakon desetak smušenih minuta koje smo morali, prema tradiciji, posvetiti pušenju cigara, ispijanju likera i brbljanju, i mi muškarci smo prešli u salon, samo zato da nam najave domaćini kako su svima uzvanicima kupili ulaznice za Ibsenove Duhove. Imali smo jedva vremena da obučemo kapute i pojurimo u pozorište. Sada sam osećao ni sam ne znam kakvu razdražljivost zbog apsurdnog pitanja domaćice. Obavestio sam društvo da sam, nažalost, dan pre već gledao Duhove i na brzinu sam se oprostio.
Ko bi rekao da ću Daisy Miller, istovremeno živu ženu i književni lik, posle nekoliko godina ponovno sresti? Ipak se dogodilo upravo tako: četiri godine kasnije, evo me u Ateni kako jedno proletno popodne švrljam avenijom nazvanom imenom kraljice Amelije, ugodna šetnja u seni bujnih krošnji stabala. Išao sam polako od stabla do stabla; najednom, čuo sam da me jedan zvonak i veseo glas s jakim anglosaksonskim naglaskom zove imenom: «Alberto!».
Okrenuo sam se i našao upravo naspram nje, Daisy Miller. Više nego ikada mlada, dapače detinjasta s onim razrogačenim očima i malim ljupkim ustima. Nosila je dugu belu tuniku, grčkog klasičnog kroja, na način Isidore Duncan, i nije krila izbočinu početnog materinstva. Čarobno se smejala i dodala: «Ne prepoznajete me?»
Odgovorio sam uz ponešto ironije: «Dakako da vas prepoznajem. Osim toga, u poslednje vreme sam ponovno čitao roman Henryja Jamesa koji nosi vaše ime.»
Odmah je zavikala, sva vesela i nestrpljiva: «Ne zovem se više Miller. Ostavila sam svoga muža i svoje dvoje dece. Zovem se Papas.»
«Kako to?»
Sada je bila tako zagrijana da nije pronalazila reči: «Ponovno sam se udala, za jednog grčkog brodovlasnika. Uskoro ću roditi dete: nazvat ću ga Alberto!»
Neodoljivo se smejala, na gotovo srceparajući način zbog svoje bezazlenosti. Iznenada je dodala: «Sve ovo dugujem vama!»
«Meni?»
«Sećate li se one večeri u mojoj kući, kada sam vas pitala verujete li u Boga? Vi ste mi dali odgovor koji mi je izazvao mnoge misli. Nakon toga razmišljanja, rastala sam se od Millera i udala se za Anastasia.»
«Papas.»
«Da, Papas.»
«Od srca čestitam.»Uzviknula je razdragana lica: «Sretna sam, sretna, tako sretna, ja sam najsretnija žena na svetu!»
Njezin glas je ponavljao reč «happy» s posebnom pohlepom, kao da je sama reč opojni liker čiji se snažni miris penje od usta do mozga. Ponovno sam joj čestitao, s još većim žarom i gotovo s ljubavlju. Konačno, imala je pravo: promenio sam joj život, a da nisam to hteo.
Nisam je više nikada vidio. Posle nekoliko meseci izbio je Drugi svetski rat. Žurno sam se vratio u Italiju.

Preveo Jusuf Hećimović
iz Corriere della Sera

Rasla sam s morom jedne pijane, erotomanske rasipničke majke, koja je uz to bila hirovita i promašena slikarica. Moja majka se vrlo brzo rastala od moga oca, čestitog inžinjera konstruktora brana (možda je njegova profesije nekakav simbol!) i otišla živeti s trenutačnim ljubavnikom u jednu mansardu starinske palače. Moj otac i ja ostali smo u stanu u četvrti Parioli. Rekla sam da sam imala moru od svoje majke. Osim ove more, imala sam moru i od same sebe jer sam želela biti sasvim različita od nje. Moja majka je sebi u životu dopustila sve: muškarce, alkohol, slikarstvo i tolike druge nemoguće ili zabranjene stvari. Ja sam već od detinjstva bila uvežbavana da  stvaram tabue, odlučna da se odričem svega, od igračaka i kolača (učila sam kod časnih sestara, odričući se svega što me je pripadalo, izrađujući vence za Gospu) pa čak do ljubavi kada sam postala veća. Odricanje, zabrana, sprečavanje: to je bio moj život. Sa dvadeset četiri godine bila sam još devica; umesto toga stekla sam diplomu u filozofiji, diplomu s kojom nisam znala šta bi, a koju sam stekla samo da budem različita od svoje majke, polupismene osobe iako je bila nazovi umetnik. Odmah nakon diplomiranja počela sam raditi kao dekorater stanova, mojom istinskom profesijom. Pogodite gde sam smestila svoju radionicu! Upravo u prizemlju zgrade gde je na mansardi živela moja majka. Da joj pokažem da je gotova umetnost s velikim "U" u koju je ona toliko verovala; i da je trebala umesto toga umetničku kreaciju usmeriti prema praktičnoj i komercijalnoj svrhi.

                Ko me  u to vreme video, uskliknuo bi: "Izašla je iz modnog časopisa". Doista, i bilo je tako. Sećate li se reklamnih fotografija u modnim časopisima u kojim modeli "pokazuju" tako zvanu "liniju" za tako zvanu "sezonu"? Sećate li se onih hipermršavih devojaka živih očiju i blistava smeha, njhovih tela poput lutaka, s nogama na jednoj strani a poprsja na drugoj, napred ispruženih ruku, a u licu nešto sterilno i histerično, a sve to da dramatično pokažu neki kaput ili odeću? I ja sam u to vreme, kada sam počela raditi kao uređivačica stanova za imućne u četvrti Parioli, izgledala tačno tako. Samo me jedna reč mogla opisati i bez potanjih opisa: obuzdana. Bila sam tako obuzdana da sam zaboravila da sam devica. I zato što nisam mogla izbeći da vidim vezu između obuzdavanja i uspeha; i ne postoji ništa kao uspeh koji nam učini da zaboravimo cenu koju smo platili da to postignemo.
Uređujem stan jednom mladome diplomatu koji živi sam. Poziva me na ručkove i na večere, šalje mi cveće, prati me u kino i pozorište , telefonira mi svaki dan. Napokon se zaručujemo; moj otac, kome je simpatičan, odobrava; moja majka, koja ga mrzi jer ga smatra previše "građanskim", ne odobrava. Venčavamo se u crkvi, pozivamo stotinu ljudi na pir, odlazimo na bračno putovanje u Grčku. Napokon, sve je po propisu, osim prve noći u Atenskom hotelu gde se moj madi muž, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, baca na kolena i plačući mi grli noge i priznaje da je impotentan. Vratili smo se u Rim različitim avionima; on je još uvek impotentan; a ja sam još uvek, kako se kaže, čista.
Moj promašeni brak morao bi za mene biti alarmno zvonce. Morala bih shvatiti da sam se "namerno" udala za impotentnog: da ne dam nikome ništa, da ostanem devica. No nisam shvatila ništa premda me obuzeo tužan i tajanstven strah. Tražila sam nešto, nisam više bila sigurna u sebe, osećala sam da sam promašila život. Napokon, nakon dugog razmišljanja izgledalo mi je da shvatam: promašaj se sastojao u tomu što sam živela kao sebičnjak posvećujući se jedino sama sebi, a na koji način? Lišavajući se gotovo svega. Morala bih se prepustiti, posvetiti drugima ili drugomu, morala bih voleti. Osim toga, sada je devičanstvo u mojim očima izgubilo svoje značenje čistoće, postalo je hladnoća i ravnodušnost. Da, morala sam se zaljubiti da ne budem više devica, da volim muškarca, da mu se posvetim.

                Jedne večeri promukao i dubok glas moje pijane majke telefonom mi javi da je kod nje, u njezinoj mansardi, nekava proslavica; i zašto ne bih došla, zašto se ne bih zabavila i činilo bi mi dobro, u zadnje vreme ostavila sam joj dojam da sam umorna i živčana. Gotovo da sam odgovorila da me zabava ne zanima, kada mi je rekla "ma baš je istina da te ne zanima?"; i onda sam prihvatila.
Proslava kod moje majke je bila melankoličan okup određenog broja osoba sličnih njoj: slikari bez tržišta, pisci bez talenta, intelektualci bez ugleda, svi, prema mišljenju moje majke, određeni za sutrašnje neizbežno priznanje. Prema ovima ljudima osećala sam isti osećaj odvratnosti kao prema prnjama i raznobojnim ostacima koje je moja majka skupila kod staretinara i s njima uredila svoju mansardu. Ja sam, naprotiv, bila za ljude od uspeha; kao što sam bila za ogromne divane, za masivne stolove, za skupe i raskošne tapiserije.
              
                Tražila sam neku ispriku da strugnem, kada moja majka skače za vrat nekome novo pridošlom gostu, jednom mladiću izvanredne lepote. Moja majka je išla okolo i predstavljal ga. Nije bio Talijan, bio je Amerikanac i zvao se Roberto, to jest Bob. Kada je stigla do mene majka mi ga je bacila u naručje, rekla mi je - namigujući mi zlobno - da smo stvoreni jedno za drugo. Momak se šćućurio preda mnom s čašom u ruci, ali ništa nije govorio. Tada sam ga pogledala; kada je došao trenutak da oborim oči, kako je nalagao dobar odgoj, ja sam ga nastavila gledati. Bože kako je bio lep! Nepristojno, bestidno sam stala promatrati njegove prekrasne plave i žive oči, plemenit i pravilan nos, veličanstvena ponosna i prezriva usta. Ljupko se u tišini pustio gledati: mora da se na to navikao. Nu, iznenada se digao i bez pozdrava napustio mansardu. 

                Ostala sam ukočena, možda minutu ili dve i to više od čuđenja nego oklevanja; trgla sam se i pojurila sam za njm. Prvu stvar koju sam videla kada sam se pojavila na platou ispred zgrade bio je momak koji je nepokretno stajao, kao začuđen, među otmenim automobilima na parkiralištu. Instinktivno sam ušla u svoja kola, sela za upravljač i ostavila prednja vrata otvorena, onako kako sam videla kod motoriziranih prostitutki u očekivanju klijenta. Nisam dugo čekala, momak je shvatio, prišao kolima i seo u njh, bez oklevanja mi je rekao adresu kamo se želio odvesti, baš kako se čini taksi vozaču.
Pravila sam se da ne razumem i nisam pokrenula kola, na koncu smo se objasnili. On nije imao novaca i hteo je da ga odvezem do jednoga vrlo udaljenog bara gde bi susreo nekoga koga je on nazvao "veza", to jest, kako mi je bez zbunjenosti objasnio, nekoga sitnoga prodavača droge. Naravno, osim vožnje trebala sam platiti i drogu. Izražavao se dobrim talijanskim, što više upotrebljavao je neke tipično rimske reči i izraze koji su bili simpatični na njegovim ustima. Sada sam razumela njegovu šutnju i ravnodušnost. Priznajem da nisam očekivala jedan sličan predlog: moralist kakav sam bila, činilo mi se da neke stvari treba reći postupno i oprezno. Tada je on moj muk protumačio kao uvod u odbijanje; i s čudnom i očajnom odlučnošću predložio mi je trampu: ako ga odvezem i platim mu drogu, on će kasnije biti spreman da mi se oduži s jednim davanjem, recimo tako, na sentimentalnom polju. Munjevito sam pomislila: "Dakle, imam lice zrele usedelice gladne ljubavi jer mi se predlaže jedna slična stvar"; no, posle sam postala svestna da je to bila samo pomamno, grčevito nestrpljenje narkomana. Ko zna kako, ali u meni je vrcnula jedna divlja odluka. Surovo sam mu rekla da ću učiniti sve kako je tražio, ali samo posle ljubavi, nikako pre. Mora da sam nestrpljivo govorila, još odlučnije i očajnije od njega; jer me je samo trenutak začuđeno pogledao i kada je shvatio da ne ću popustiti, pristao je. Na brzinu smo izišli iz kola, uzela sam ga pod ruku, gotovo da sam se bojala da mi ne pobegne, i ušli smo u zgradu.
Biste li verovali? Kada smo bili u radionici, skinula sam se i prišla mu, dok me je on zamišljeno čekao sedeći na divanu i zamišljeno pušeći; obavestila sam ga: "Gledaj, kakva sam devica"; a on, makar na svoj djetinjast i ljubazan način, napravio mi je scenu. Još mi se čini da čujem njegov glas, utučen i očajan, kako se buni s onim englesko-rimskim smešnim naglaskom. Pa kako? Bila sam doista devica? A nisam li mu rekla tako? I nisam se stidela? I zašto sam toliko čekala? I nisam li vodila računa da će za njega to biti dvostruk napor? Eh, da sam mu to rekla, dole u kolima, sada ne bi bio tu, sigurno je bi da bi tražio neku drugu i tako dalje, i tako dalje. 

                Nisam mu odgovorila ništa, bila sam previše potištena i u isto vreme sigurna da sam ga ulovila jer sam u njegovu glasu osetila više rezignaciju, pa bila i od besa, nego pobunu. I doista, u jedan tren sa žustrom i revnom žestinom bacio se na me; i sve se dogodilo lakše, brže i, k tomu, nežnije nego sam zamišljala. Na to se nadovezalo veliko, istinsko, veličanstveno iznenađenje te nezaboravne noći: umesto da se setim svoga obećanja i da ga odvezem da sretne "vezu", on je zaspao u mom naručju. Tako smo ostali nekoliko sati, ja poležećki a on u mom zagrljaju uspavan na mojim prsima. Polako sam se oslobodila i pošla po pokrivač s kojim sam ga pokrila i ponovno legla uza nj; nastavila sam razmišljati i napokon sam shvatila: Providnost mi je poslala muškarca koji je, kako izgleda, skrojen po mojoj moralnoj meri: ja ću ga spasiti od droge svojom velikom ljubavi. Konačno sam našla nekoga komu ću se posvetiti i spašavajući njega spasiću i samu sebe.

                Ne pričam pojedinosti naše ljubavi. Ljubavi su sve jednake i ko me čita može zamisliti našu misleći na jednu od svojih. Osim toga, o ljubavi se nema što reći, to je neizreciva stvar, i kada se govori o ljubavi govori se u stvari o postranim okolnostima koje prate ljubav. U mom slučaju okolnost se zove droga. Verovatno sam ga volela jer sam ga želela spasiti, a nisam ga spašavala jer sam ga volela. Trebam li reći da je moja pobeda nad drogom bila brza i potpuna? Sav moj strašan napadački kapacitet, poput neke vojske koja napada neprijatelja na najslabijoj tački obrane, sručio se protiv mračne navike toga mladića, istovremeno nežno pitomog i bezočnog buntovnika. Pobedila sam zahvaljujući i lukavosti vrste, premda i ona napadačka: vežući Roberta s mojim zanatom uređivačice i tako sam mu drogu zamenila radom. Nije bio glup, imao je ukusa a bio je samo len jer nije imao smopoštovanja. Imenovala sam ga službenim sekretarom s plaćom i tačnim zadaćama. Kao uvek, podvrgao se prividno dobrovoljno na nove uslove. Premda sam pokušala sakriti, bila sam luda od sreće: napokon sam volela i bila voljena. I voleo me jedan od najlepših muškaraca na ovome svetu. Potom, nenadano, došla je propast. Umesto njega, našla sam njegovo doista uvredljivo pismo u kom mi kaže da sam previše građanski usmerena, da mu je pun kofer mojih širokih divana i fotelja, da ako više nisam fizički devica, to sam ostala u mentalitetu. Tako me ostavio zahvaljujući mi na svemu i moleći me da ga ne tražim. 

                Bila sam prestrašena i izgubljena. Promašila sam u trenutku kada sam se zanela da sam uspela. Verovala sam da sam korisna, međutim nisam mogla biti nego na štetu. Dakle, i u ljubavi sam neodoljivo težila da poričem, da zabranjujem, da stvaram tabue. Mladiću sam doista nastojala, makar je to iz ljubavi, stvoriti tabù droge. A sada logično, makar iz sulude logike strasti, morala sam skrenuti smer svoje vitalnosti. Dosada sam zabranjivala; sada moram dopuštati, oslobađati, skidati okove.
Popela sam se majci na mansardu. Srela sam ga kod nje i zacelo je ona znala gde se nalazi. Upravo je slikala jednu od onih svojih strašnih slika. Ostavila je slikanje i pošla mi u susret; a ja sam za trenutak, gledajući tu malu ženu u platnenoj trenirci svoj umazanoj bojom, lica poput crvene i uvele jabuke, pomalo mongoloidnog, imala tačan osećaj da se nalazim nasuprot jednog bezdušnog i pobedničkog protivnika. U svojoj ludosti gotovo sam pomislila da mi je ona odvela momka. Ali majka me razuverila. Momak je išao živeti na selo s jednom bogatom i zrelom ženom. Je li se možda vratio drogi? Nikada više, odgovorila je moja majka bezazleno, ništa od droge, to je velika ljubav, prva velika ljubav u njegovom životu, bez droge i to niti dopuštene niti zabranjene. Baš tu ljubav nisam mogla izbiti iz glave, ljubav je on trebao a ja mu ju nisam bila u stanju dati.

                Strast mi je sugerisala da učinim jednu krajnju odluku, na rubu kriminala. Poznavala sam jednoga lekara koji je bio zaljubljen u mene, i to je još uvek bio. Otišla sam njemu, ispričala sam mu svoju priču, rekla sam mu da mi mora osigurati jednu špricu i stanovitu količinu heroina. Videla sam ga kako me gleda s nekim izrazom koji je između očaja i besa, i bojala sam se da me ne izbaci  iz ambulante. No iznenada se smirio; potom mi je rekao, s cinizmom većim od moga, da će mi dati sve što želim, ali samo jednom moram s njime voditi ljubav. Nisam mu niti rekla da; ili bolje, to sam rekla dok sam legala na njegov lečnički krevet pokriven voštanim platnom na jednu neugodnu ali nužnu operaciju. Sledećeg dana sam dobila jedan paketić; sadržavao je špricu i ampulu s drogom. Stavila sam u torbu sve što mi treba i pošla sam kolima prema Sacrofanu, mestu gdje se nalazila vila u kojoj je momak živeo s mojom protivnicom. 

                Stigla sam oko podne. Upravo kada sam skretla na put koji vodi u vilu, videla kako od tamo izlaze jedna kola za čijim upravljačem je bio on. Nestao je iza ugla; malo sam išla natrag i potom sam krenula za njim. Dostigla sam ga lako jer je vozio sporo, kao neko ko želi da ga dostignu. Kada sam ga sustigla, zatrubila sam i on se odmah počeo zaustavljati uz rub ceste. Stala sam pored njega, i bez pozdrava i bez reči samo sam ga gledala ravno u oči, pokazala sam mu špricu. Videla sam da je probledio, donja usna mu se počela tresti. Potom je dao znak da se slaže i skočio iz kola. Izišla sam i ja. On je išao ispred mene kroz jednu stazu između grmlja, potom je prešao jednu livadu s bujnom  travurinom koja je sezala do kolena.

                Videlo se da je moja tiha ponuda ponovno probudila kod njega ljubav ili barem okrutnost: ili je možda bezazleno video konačno urušavanje moga moralizma. Doista, uronjeni u tu gustu i duboku travu vodili smo ljubav s neviđenom žestinom. Nakon ljubavi ostala sam poležećki s očima u plavo i sjajno nebo, nadletale su nas dve ptice terajući se i veselo izvodeći svakojake akrobacije. Sada je sedeo pored mene i, da sam htela, mogla sam videti ruku koja je tražila venu pre nego će zabosti iglu. Zatvorila sam oči i potom, nakon jedne duge pauze, osetila sam kako je kliznuo pored mene, ponovno sam ih otvorila i pogledala. Bio je ispružen sa spuštenim kapcima, strašno bled, nepokretan, s plavom kosom zarinutom u povaljanu travu. Blesavo sam pomislila kako droga uliva mir poput smrti. Posle, kada sam videla da se ne miče, pozvala sam ga, prodrmala sam ga i onda sam shvatila da je bio mrtav.

Stanoviti Coppa, slikar, kipar, arhitekta, kompozitor lagane muzike, autor nekoliko romana i brojnih knjiga u stihovima, također i mondni kroničar poznat zbog te svoje mnogostranosti leonardskog tipa kao karakteristična figura gradskog života, beše u poslednje vreme progonjen ženinim prigovorima. Ona mu je neprestano davala do znanja da sve te njegove aktivnosti kojima se bavio jednakim zanosom, njoj i njenoj porodici nisu donosile nikakvu materijalnu korist. "Da," govorila je gospođa, “u svoje vreme sam ti se divila i bilo mi je stalo da dobijem tvoju potpisanu posetnicu: pesnik, kipar, arhitekta, novinar i šta ja znam štajoš. Divila sam ti se i udala se za tebe. Ali sada sam otvorila oči i više me ne očaravaš. Voda je došla do nosa i uprkos svim tvojim profesijama, mi i dalje ostajemo u našem stanu, nemamo auto, na letovanje ne idemo, kuvam i perem ja i, napokon, još smo uvek, kako se kaže, na predragi prijatelju, to jest na polaznoj tački." Coppa je čovek miroljubiv i prilagodljiv, ali svaki put kada bi žena dirnula tačku njegovog patološkog diletantizma, on bi krenuo prema vratima i strugnuo van. Jednog od tih dana, kada je izrekla jednu od najzločestijih primedbi ("šta misliš ko si ti? Ti si jedna ništarija, jedan lakrdijaš"), usprotivio se ženi rekavši joj: "Dobro, evo me i sada mi ti reci šta bih trebao činiti, reci mi to."

                Očekivao je da će se žena, uhvaćena na krivoj nozi, zbuniti, ućutati. Pogrešio je. Žena mu spremno odvrati: "Ja ću ti reći šta bi morao činiti: usavršiti se."
               
Coppa nije mogao verovati vlastitim ušima. Napokon, odlično je poznavao kulturne granice svoje bračne drugarice, znao je da ovaj odgovor nije mogao biti, kako se kaže, hleb iz njezinih naćvi. I doista nije bio. Na kraju, kada ju je Coppa pritisnuo, priznala je da joj je pojam "usavršiti se" prišapnula njezina prijateljica, koja je nedavno bila u Rimu. Među osobama koje je bila posetila, nalazila se i supruga jednog Coppinog prijatelja iz detinjstva, stanovitog Cuppe. Prijateljica gospođe Coppe nije videla gospođu Cuppa već nekoliko godina; pošla je da je poseti  u njenom domu i bila je osupnuta luksuzom njena doma: tavanski raskošni stan u središtu Rima s terasom koja gleda na Foro Romano, ogroman dnevni boravak, dvanaest soba i dvostruke nusprostorije. Prijateljica gospođe Coppa je  znala da su Cuppini do pre četiri ili pet godina bili golje.
Odakle je došao sve to bogatstvo? Spretno ispipana, gospođa Cuppa je na kraju odgovorila da je tajna muževljeva uspeha ležala u visokom stupnju usavršavanja. Usavršavanje, u čemu? Gospođa Cuppa to nije znala reći. "On mi uvek kaže," pomalo zbunjeno je objasnila, "da se usavršio, da bi bilo jao si ga nama da se nije pobrinuo za usavršavanje; to je sve što ja znam." Beskorisno je prijateljica gospođe Coppe bila navaljivala da sazna na kom se području Cuppa usavršio, jer je bio čovek poznat kao neduhovit, što više tup i ograničen; Cuppina supruga nije htela, ili znala, više išta reći.

                Coppa se zamislio. Ne toliko radi žene, koja je zbog siromaštva bila prisiljena raditi kao kuvarica i sobarica, niti radi dve kćeri koje su već stasale za udaju; nego radi Cuppe za koga je uvek mislio da je jedan običan bogac kad je, ne lezi vraže, ispao mnogo napredniji od njega, te je pun novca i, verovatno, moći, i to ne u nekakvom provincijskom uspavanom gradu, nego u Rimu.
Žena mu reče da Cuppa, usavršen ili ne, ima novaca, a oni ne. Coppa ju nazva kretenušom i iziđe iz kuće zalupivši vratima za sobom.
Nekoliko dana kasnije, Coppa je odlučio stvar isterati na čistac i doznati o tom tajanstvenom Cuppinom usavršavanju, te je najavio ženi kako radi svojega posla ide u Rim. Žena ga upita hoće li poći do Cuppe? On joj odgovori da ne, da nema vremena. Žena zlobno primeti: "Bojiš se prispodobe s njime, ha." Coppa se napravio da nije čuo.  Pomislio je da je došlo vreme, pravo vreme, da ispuše taj mit Cuppina usavršavanja koji mu je uništavao porodičnu ravnotežu.
               
I pođe Coppa u Rim i bez dvoumljena je, još sa stanice, telefonirao u Cuppinu kancelariju . Prvi znak izvanredne sreće bivšeg prijatelja iz detinjstva bila je ta što ga nije dočekao onaj nesvladiv dijalektalni Cuppin glas, nego sterilan i uglađen glas nazovi sekretarice. Ona mu reče, nakon što ga je pitala ime, prezime, svrhu posete itd. itd., da ne zna hoće li ga profesor primiti taj isti dan, u svakom slučaju ide pogledati. "Profesor," pomisli Coppa srdito, "profesor, čega? Bezobraštine?" Kako se vidi, Coppino raspoloženje prema Cuppi nije bilo baš najvedrije.
                Sekretarica je otišla, potom je prošlo nekoliko minuta i evo, na telefonu je prožuborio Cuppin glas, srdačan, zvonak, slavodobitan. "Koga to čujem, kakva čast, kakvo zadovoljstvo, dragi prijatelju dođi odmah, a gde si? Na stanici? Šaljem ti auto."

                Coppa je čekao na stanici. Cuppin auto, neka modra mrcina od auta ministarskog tipa, stiže na vreme; Coppa se uvuče u njega; i tada, kada je auto krenuo, s okom u visini prozora i udobno zavaljen u jastuke na sedištu, primeti da oseća nekakvo bešćutno zadovoljstvo, nekakvu ugodu koju mu je, reklo bi se, nametnuo sâm položaj u kome se nalazio. Da, ovakvi bez sumnje behu osećaji koje Cuppa imao svako jutro dok se autom vozi u sedište svog, koliko tajanstvenog toliko plodonosnog, usavršavanja. To su osećaji prezrive nadmoćnosti i utažene dovoljnosti prema čitavom onom nesretnom čovečanstvu nesposobnom da se usavrši, a koje je preplavilo pločnike i tiskalo se u autobusima.
Evo ogromne palače od stakla i čelika koja mu, kako se približavaju, izgleda sve veća i nekako sve više preteća, smeštene u dnu jedne duge ulice načičkane drugim sličnim zgradama. Kola se zaustaviše pred ulaznim vratima: jedan uniformisani vratar pozdravi Coppu; jedan službenik, isto tako uniformisan, odprati ga do lifta u dnu jednog raskošnog predvorja; jedan drugi ga dočeka na poslednjem katu i povede ga jednim dugim pustim hodnikom do vrata Cuppine kancelarije. Poznati zvonki glas mu vikne neka uđe; Coppa stupi u prostoriju i za jedan tren je ostao gotovo zaslepljen sunčevim svetlom koje je obilno dopiralo kroz stakleni krov prostrane sale. Sekundu posle, ugleda Cuppu u dnu sale gde iza ogromnog pisaćeg stola stoji na nogama i pozdravlja ga gromkim glasom: "Dobrodošao, izvoli sesti."

                Bilo je uobičajnih izliva srdačnosti koje su svojstveni sličnim "zemljacima": zagrljaji, poljubci, tapšanja, čestitanja za dobar fizički izgled. Potom Cuppa povuče prijatelja za ruku prema jednom od brojnih ostakljenih okana i, pokazujući panoramu Rima, reče svojim antipatičnim baritonom: "Onoga dana kada sam stigao u ovaj grad, smesta sam otišao na Gianicolu i, gledajući panoramu Večnog grada, rekoh: 'A sada nas dvoje, Rime. Videćemo ko će od nas dvojice uspeti.' I sada ti s ponosom mogu reći da sam uspio ja."
Coppa nije sumnjao da je između Rima i Cuppe stajalo ovo poslednje, "uspeti". Nu to uverenje je izazvalo još više njegovu znatiželju da sazna na koji način je Cuppi uspelo pobediti u svojoj neravnopravnoj borbi protiv Večnog grada. To jest, zahvaljujući kakvom usavršavanju. Mora da je Cuppa imao šesto čulo, jer ga odjednom uze pod ruku i povede prema pisaćem stolu: "Sada ćeš," započe smeštajući se u stolcu s naslonom, "hteti saznati kako sam se uspeo popeti dovde, do ove kancelarije. Dobro, dragi moj, to je vrlo jednostavno: ja sam se..."
"Usavršio."
Cuppa nabra obrve i upita: "Ko ti je to rekao?"
"U našem gradu svi to znaju," odgovori Coppa, "a kako izgleda, ti si sâm to objasnio određenoj osobi koja te došla posetiti. Nu, pri tom nisi rekao na kom si se to području usavršio. A sada mi, tvoji sugrađani, želimo o tome znati nešto vise i direktno od tebe želimo saznati tajnu tvoga izvanrednog uspeha. Ako ne zbog drugog, onda zato što bi sutra tvoje iskustvo moglo poslužiti kao uzor za mlade, za nove naraštaje..."
Coppa više nije znao šta bi još rekao; i tako je njegov laskavi govor završio u nerazumljivom mrmljanju. Cuppa odmah reče, upirući prstom u prijatelja: "Pravično: kao uzor. Nuo pre svega, hteo bih izreći jednu pretpostavku."
Coppa dade pristanak glavom. Cuppa nastavi: "Svaka zemlja na svetu ima svoju posebnost prema kojoj se, očevidno, usmerava pozornost svih onih koji se žele potvrditi, koji se žele probiti. Uzmimo primere, posebnost USA je na području nuklearne nauke; dakle, jedan ambiciozni mladić će se usavršavati na termonuklearnom području. U Francuskoj će, naprotiv, posebnost biti na polju (neprestano se kreće na polju nacionalnih obeležja) visoke mode, i tako mladi Francuz željan samopotvrđivanja usavršavaće se na polju modne kreacije. I, napokon, u Italiji, znaš li ti koja je talijanska posebnost?"
Coppa je pohlepno pio svaku reč s Cuppinih usana. Proguta slinu i učini glavom znak da ne zna: "Talijanska posebnost", reče Cuppa, "je čovek."
Tu nasta kratak muk. Coppa nije uspeo da shvati tu Cuppinu, recimo tako, humanističku tvrdnju; a nadasve nije vidio povezanost između te tvrdnje i problema usavršavanja. Tako da je mlitavo odobrio: "Tja, čovek, to se zna."
"Talijanski genij," nastavlja Cuppa, "je uvek čovjeka stavljao iznad religije, morala, filozofije, ideologije. Naravno, Bogu hvala, u Italiji je čovek pre svega. Francuzi veruju u razum, Nemci u ideju, Englezi u delo, a Talijani u čoveka."
Na kraju se Coppa odvaži postaviti pitanje koje mu je stajalo na vrhu jezika: "Ali ti, budući da je talijansko usavršavanje čovek, ti..."
"Hoćeš reći u čemu sam se ja usavršio? Dakle, ja sam se usavršio upravo u čoveku. Odabrao sam jednog određenog čoveka i usavršio sam se tačno u njemu."
"U njemu?" ponavaljao je poput jeke zbunjeni Coppa.
"Da," potvrdi Cuppa, "u njemu. Čovek koga sam odabrao kao svoje usavršavanje je Cappa, predsednik Državne Ustanove u čijem sedištu se ti u ovome trenutku nalaziš. On je moje usavršavanje; on je moja isključivost. Kada to kažem, dodaću samo još jednu reč: u ovoj zemlji niko, kažem niko, ne zna o predsedniku Cappi više od mene."
Zadivljeni Coppa se odvaži izustiti: "Zar doista?"
"Doista," odgovori Cuppa. "Tako da bih se mogao na isti način, bez ikakve umišljenosti i punim pravom, okititi titulom glavologa, slično kako se lečnik usavršen za srčane bolesti, kiti titulom srcologa ili kardiologa."
Coppa nije mogao izdražati, a da na tome mestu ne izrazi jednu svoju sumnju: "Ali kardiolog... kardiolog čini dobro čovečanstvu, hoću reći srčanim bolesnicima, dok, naprotiv, glavolog..."
Cuppa mu nije dopustio da završi: "Glavolog sa svojim dubokim i temeljnim poznavanjem predsednika Cappe čini dobro drugima, to jest svima onima koji zavise o Cappi, onima koji žele nešto od Cappe, onima koji se takmiče sa Cappom. I to nije sve. Glavolog ne čini samo dobro onima koji traže naklonost od Cappe, nego čini dobro i samome Cappi izlazeći u susret njegovim željama i brinući se o njegovim potrebama. Glavologija se kreće u dva pravca: od Cappe prema čovečanstvu i od čovečanstva prema Cappi."
Cuppa uzima cigaretu; Coppa mu ju spremno pali; Cuppa nastavlja: "Nije mala stvar biti glavolog. I, doista, kako sam ti već rekao, ja znam sve o predsedniku Cappi, sve, baš sve: navike, slabosti, ludosti, jake tačke, ukuse, strasti, što više male, ali neizbežne izopačenosti."
Coppa ponovi: "Izopačenosti?"
Cuppa kimnu ozbiljno: "Da, izopačenosti. Ja, na primer, znam da predsednik Cappa ima jednu vrlo jaku slabost, ako se tako može reći, a to je strast prema ženama s razrokim očima. Ha, ha, i Venera je imala razroke oči."
"Ali ti," upita Coppa, "znaš da Cappa voli žene sa razrokim očima. I onda, šta činiš, hoću reći kakva je posledica takve spoznaje?"
"Nikakva," reče sigurno Cuppa. "Ja znam da predsednik Cappa voli razroke žene: to je tako i to mi je dovoljno. Istovremeno  znam da mu se sviđa pizza s inćunima ili da obožava pesme sa San Rema. I nikome ništa; ali, kada dođe trenutak, upravo će svi ti podaci činiti moje usavršavanje. Koje će mi, na određen način, dopustiti da budem nezaminljiv i neizostavno potreban za sve ono što se tiče predsednika."
"Ti mi hoćeš reći," pade napamet Coppi, "da si ti kao neka posebna vrsta vrlo prisnog, vrlo poverljivog sekretara."
Cuppa se ispravi uz posebnu  samodovoljnost: "Ja sam nešto više: ja sam glavolog. To jest, ja sam svoj život posvetio čoveku koji se zove Cappa."
Odjednom Coppa nije ništa više želeo da zna o tome. "Posvetiti se čoveku," mislio je, "lako je reći. Međutim, treba pre svega naći čoveka. Gde bih mogao naći čoveka u mom malom gradu? Dotle se u Rimu može naći na stotine Cappâ. Trebao bih doći u Rim, eto što bih morao učiniti. I tu pronaći svoga dobrog Cappu kome bih se posvetio, koga bih proučio do kraja, do dna njegovih ludosti, do najskrovitijih njegovih nastranosti. Pa makar mu priskrbio nešto što bi odgovaralo razrokim ženama, koje se toliko sviđaju ovdašnjem Cappi."
Još mu je ostala pokoja sumnja čije je poreklo u njegovom neizlečivom provincijalizmu. Reče: "Ja sam verovao da su u Rimu još uvek na snazi vrednosti umeća pisanja, umeće izlaganja mislî."
Cuppa se požurio da ga opovrgne: "Dakako da vrednosti umeća pisanja i iznošenja misli imaju svoju važnost. Ali što bi postale te vrednosti da nisu temeljene na čoveku i na poznavanju čoveka?"
U to se začu tiho kucanje na vratima. Cuppa ispusti jedan gromki napred, koji se Coppi učini da je pomalo nestrpljiv ne toliko prema onome ko kuca, nego prema njemu koji produljuje posetu; digao se na noge. Vrata se otvoriše i jedna mlada tajnica promoli glavu govoreći: "Doktore, moram vas podsetiti da vas čeka predsednik." Cuppa se podiže i pruži Coppi ruku: "Vidiš, čovek me treba."
I Coppa se uputi vani. Na izlazu mlada i zgodna tajnica mu pokaže hodnik koji se baš nasuprot vratima Cuppina ured račvao u dva manja hodnika: "Ovde vam je izlaz."
Coppa krenu na levo. Tajnica ga ispravi: "Ne, na desno." Tada Coppa primeti da su prekrasne modre tajničine oči bile razroke: s rukom mu je pokazivala na desno; s očima na levo.

S nepunih trinaest godina moja sestra Alina je imala svog prvog muškarca, jednoga sladunjavog i plavog mladića, u licu pomalo hijena, koga je ona posećivala u susednom stanu gde je on živeo zajedno s druga dva svoja prijatelja, studenta kao i on. Imala sam tri godine više od nje, bile smo snažno vezane jedna za drugu, i tako, ovo je prvi put da smo opazile kako smo bile, tako reći, samo jedna osoba u kojoj sam ja, ružnikasta, bledunjava i rahitična, ali inteligentna, predstavljala duh, a Alina je, gipka kao zmija i bujna kao kip i s čelom od jedva dva prsta iznad lica koje je bilo samo oči i usta, bila telo
.
Duh je doista živeo samo od misli o telesnom životu; koga je u zamenu malo-pomalo opskrbio s manje ili više idelanim opravdanjima za svoje apetite. I Alina, taj prvi put, me gnjavila s pitanja, poput ovih:
"Što kažeš? On hoće da dođem kod njega, obećao mi je dar. Išla bih, ali osećam strah; šta ti kažeš?"

A ja, oduševljeno:
 "Idi samo, što očekuješ, seti se, ti ne tražiš čoveka, nego ljubav što je najlepša stvar u životu."
                  Tako je otišla i vratila se i, napokon, vodila je ljubav i s drugom dvojicom njegovih prijatelja studenata, a posle s tolikim drugima; ja sam svaki put znala pronaći dobre razloge koji su joj smirivali savest. Rezultat svega je bio da je pet godina posle Alina imala ne znam ni sama koliko ljubavnika, a ja niti jednoga. U zamenu, živela sam strasno njezin život, kao da je bio moj.

Jednoga dana Alina nije više želela dalje da živi u porodici, i zbog dosade što mora neprestano lagati roditeljima koji su je i dalje držali za jednu devojčicu naprosto ograničenu i s osećajima ponešto uspavanima. Nu, ona se nikada ne bi odvažila otići da je  nisam opskrbila s dobrim razlogom. Zajedno smo pohađale umetničku školu; uverila sam ju da ona i ja trebamo poslati slikarice, a da bi to postale, kao prva stvar je da iznajmimo atelje. Alina je pljeskala od sreće na moju dovitljivu misao i bacila mi se oko vrata kličući:
"Šta bih ja da nemam tebe?"
 I tako, nakon kratkog ali intenzivnog razgovora sa  roditeljima, dobile smo ono što smo želele, i nešto više: porodičnu pomoć.
Naš otac je bio državni službenik prilične važnosti i odobrio nam je stalnu mesečnu pomoć, skromnu ali dovoljnu; iznajmile smo pored trga Farnese podkrovlje koje se sastojalo od jedne male i jedne velike prostorije. U malu smo stavili bračni krevet, a u veliku ogromne jastuke poredane oko zidova, dok smo pored prozora stavile naše štafelaje.

                  Počele smo živeti život umetnika. Slikanju smo se posvećivale prve sate popodneva. Ja, koja sam uvek prvenstveno verovala svojim idealnim objašnjenjima, slikala sam strasno; Alina me oponašala, ali bezvoljno, znala je da njezina nadarenost nije kao moja. Pod večer smo prestajale sa slikanjem i tada je počinjala povorka naših prijatelja i prijatelja prijatelja. Neki su donosili vino, neki nešto za prigristi, drugi gramofonske ploče ili gitare, drugi još malo droge, one lagane; i tako uz muziku, razgovore o umetnosti i politici, uz jelo, pilo i *********, opruženi na jastucima dočekivali smo jutra.
Bejasmo vrlo poznate i omiljene u našoj četvrti; Alina, kao i obično, imala je mnoge ljubavi, ja ni jednu. Svako toliko, kada bi ponestalo novca, Alina bi otišla do svojih tajanstvenih trgovaca ili dućandžija, i tamo je s njima za novce vodila ljubav. Podrazumeva se da sam ju ja opskrbila s jednim odličnim razlogom za te njene nezainteresirane posudbe: "To su ljudi u čiji život nikada nije ušao ni najmanji dašak poezije. Ti im ga udahnjuješ. Plaćaju? Kažem da bi morali ne samo plaćati, nego i ljubiti tlo koje gaziš."

Potom se pojavila kriza koju su izazvala dva naizgled beznačajna incidenta. Pokušala sam se ubiti barbituratima jer sam se zaljubila u jednog mladića koji me nije hteo; Alina, uvek promiskuitetna, zaradila je neku laganu spolnu bolest. Sve se razrešilo s jednim ispiranjem želudca za mene i jednom kurom antibiotika za Alinu. Začaranost se razišla; i upravo je Alina, kao obično koliko gruba toliko i neodlučna, postavila pitanje:
"Šta ti o ovome kažeš? Dosta mi je svih tih prnja. Imam nekoga ne toliko mladog i oženjen je koji bi bio voljan da me opskrbi raskošem, koga nadasve trebam. Naravno, to znači da moram prestati izvoditi; moram doista i bez previše priče raditi zanat. Šta o tomu kažeš?"

A ja spremno, likujući: "Ma naravno, dosta je sa slikarstvom, dosta je s poricanjem, dosta je s prnjama. Nemoj samo reći da si umislila da si slikarica. To si činila ozbiljno jer si osećala da si to morala činiti. Sada osećaš da moraš činiti jednu sasvim različitu stvar. Dobro, moraš je znati raditi bez lažnog stida."
Zapazićete da sam se suzdržala od imenovanja zanata koji će sada Alina osetiti da mora raditi, a koji je, ukratko rečeno, prostitucija. Nema potrebe verovati u neku moju hipokritsku suzdržanost. U tomu trenutku, pomamna i suučesnica, bila bih potpuno nespremna da nazovem prostitucijom ono što se u dobroj veri može smatrati kao životno iskustvo slično svim ostalima.
Dokaz moje dobre vere se video u načinu na koji smo organizovale  naš život kada smo se preselile u novi smeštaj, u stan u četvrti Parioli. Potkrovni stan na trgu Farnese bio je uvek otvoren za sve i uvek je bio pun svetla jer su kroz njegova gola okna ulazili slapovi sunčeva svetla; stan u četvrti Parioli beše, naprotiv, tih, taman i diskreatan, pun zavesa i tapeta; nije bio otvoren nikomu, osim starom Alianinom zaštitniku. Što se mene tiče, u tim novim prilikama odlučila sam postati Alinina domaćica; živela sam tako i dopustla sam da samnom tako postupa. Otkrila sam u sebi kuharski dar; dok je Alina u dnevnom boravku zabavljala starog hirovitog i namrgođenog ljubavnika (bijaše visok, mršav i suv, s velikim orlovskim nosem i dva oka poput ptice grabljivice)1, ja sam u kuhinji ispitivala knjigu kuhinjskih recepata; potom, u vreme ručka, opskrbljena poput sobarice pregačom i kapicom, dvorila za stolom jelo. Dopadao mi se taj život u seni, ponizan i služinski; čast sam unizila gotovo do prezira, tako što bih sad kleknula da Alini skinem čizme, dok se stari, samo u košulji, bele raščupane kose, osvrtao svojim očima poput sove; sad bih išla ujutro u njihovu sobu da podignem rebrenice i da na sto stavim pladanj s doručkom. Taj sam prezir posle nadoknadila s time da mi je Alina pričala sve, pitala me za savete i bila je više nego ikada podvrgnuta mojoj volji.
Potom je došla druga kriza,  različita od prve: u životu se ništa ne ponavlja. Alina se zaljubila u stanovitog Danila, jednog kratkovodnog tipa koji je živeo od danas do sutra. Svakako lep, s gustom kosom bojom meda, plavih očiju, tužnih usta; atletske građe i prekrasne tamne puti. Danilo je počeo dolaziti u kuću kada nije bilo staroga; potom ga je Alina predstavila staromu; i tada su svo troje postali nerazdvojni. Ne znam šta se događalo za vreme njihovih čestih putovanja po Italiji i u inostranstvu, u tim raskošnim mestima koja su se toliko dopadala Alini, jer nisam u njima bila. Znam samo da su u Keniju pošli na safari u troje a vratili se u dvoje: starog je greškom smrtno pogodio hitac iz ne zna se čije puške: Alinine ili Danilove. Stari je nakon istrage sahranjen u Nairobiju; Danilo i Alina su se vratili u Italiju i počeli živeti zajedno.
Ta smrt je bila uzrokom da smo se strmoglavili u treću krizu našega života. Novca je sada u kući ponestalo; jednoga dana mi je Alina poverila da joj je Danilo predložio da ode na Istok, nabavi drogu i u Evropi je preproda. Šta bi, prema mojemu mišljenju, trebala učiniti? U izgledu je bila velika zarada, istina je; ali postojala je i velika opasnost i ona se strašila. Tada ja, poslednjim bleskom svoje domišljatosti:

 "Svakako, bravo, dobra ideja, i meni je već dosadio ovaj krtičin život. Zrak, svetlo, sunce, velika obzorja, sreća. Idemo, pođimo."
Danilo me doista nije nikako želeo povesti s njima; i pokušao je na svaki način da me spreči. Nije uspeo jer je Alina s nepredviđenom čudnom inteligencijom rekla da ne može biti bez mene, da sam njena duša; i kada se to, polazeći na put, u kući se ostavlja duša?
Tako smo pošli kamp-prikolicom i prešli Grčku, Tursku i Iran. Zraka, svetla i sunca smo imali u obilju; ali sreće, koju sam ja tako lirski obećavala, iznad svega je manjkalo. Sve troje smo pocrnili i ojačali zbog toga neprekidnog života na otvorenom; ali, u isto vreme, ispod te tako zdrave boje bili smo namrgođeni, zbrkani i puni mržnje. Ja sam mrzila Danila jer sam osećala da želi ukloniti Alinu ispod moje skrbi; Danilo nije krio svoju čvrstu nameru da iskoristi Alinu i da plati troškove putovanja i mrzeo je mene jer sam mu to sprečavala; Alina, koja je napokon otvorila oči, mrzila ga je sa svoje strane jer ga se bojala. Napokon, jedne večeri u Ankari, kada nas je Danilo ostavio same, Alina mi je rekla da je verovatno Danilo ubio staroga; da se bojala da će nju za vreme puta prodati kakvom trgovcu belog roblja; da mi same, ako ne želimo završiti u kakvom bliskoistočnom bordelu, moramo uzeti stvar u svoje ruke i učiniti mu ono što je on učinio starom. Je li mi bilo po volji da joj to odobrim, da učestvujem u tomu, da joj pomognem? Govorila je s mirnom i očajnom odlučnošću koja nije dolazila iz osećaja, nego iz iskustva; i tada ja, zbog prekršaja, recimo tako, najmanjih u običnom moralu, morala sam uvek tražiti sve moguće izlaze da stvorim opravdanje; a sada, kada se radilo o ubistvu, dobar razlog sam odmah nasal:

 "Kako ne! On je običan crv, jedno odvratno biće, jedno biće nedostojno da živi. Naravno da ću ti pomoći. Moramo svet osloboditi od jedne takve napasti!"

                  I tako, bez mnogo priče, obadve povučene mržnjom, odlučile smo ga prvom prilikom likvidirati. Odabrano oružje: upravo njegov pištolj koga uvek spremnog, s metkom u cevi, drži u pretincu.
Srećom da je slučaj uštedio ovo poslednje krajnje iskušenje u našem starom suučesništvu. Na jednom cestovnom zavoju u Afganistanu, među ogoljelim žutim brdima, pod nebom okrutno plavim, s hladnim i bleštavim suncem nasred neba, dvoje Evropljana pored jednih zaustavljenih kola mašu rukama. Danilo odmah koči, promalja glavu kroz prozor i postavlja uobičajno pitanje:

 "Ima li problema?" Kao odgovor jedan od dvojice vadi pištolj i puca u Danila tri puta, prva dva hitca u lice, a treći u slepoočicu, kao samilosni hitac. Danilo ostaje nepokretne glave iznad upravljača, dok mu se krv širi po licu.
Odmah nakon toga stigla su kola s četiri afganistanska policajca. Nu, umesto da progone Danilove ubica, obe su nas uhvatili i odvezli u najbliži gradić: kako se čini za naš prolaz znali su ne samo konkurentski trgovci drogom, koji su ubili Danila, nego i lokalna policija.
Odveli su nas u jedan beli dvorac na brdu iznad grada koji je imao dva mala nazubljena tornja. Na ulazu je stajao jedan krupni brkati čovek u uniformi s dva pištolja, po jedan sa svake strane. Ispitivali su nas, mene dve minute: Alinu dva sata. Ne znam što se dogodilo između njega i Aline, nisam niti želela znati. Idućeg dana su nas pustili da odemo, otišle smo u Kabul i od tamo prvim avionom za Rim.
Sada smo se vratili u roditeljski dom, Alina je u drugom stanju, ne znamo od Danila ili afganistanskog policajca. Dok čekamo da se dete rodi, sve je neodlučno: telo ne deluje, um ne opravdava. Ali poslije poroda, sve će ponovno početi: telo da deluje, um da opravdava.

Nema ničeg bednijeg od probušenih i poderanih hulahopki baš na najintimnijem delu tela. Dok objašnjavam svojem momku da je došlo vreme da se rastanemo, promatram svoje telo ispruženo na otrcanom divanu i vidim da su jedine hulahopke koje imam već za smeće. Čudan izgled poput sirene, koji hulahopke daju ženskom telu, oduzimajući mu oblike i prikrivajući mu boje, ugrožen je jednom nepravilnom poderotinom koja počinje na boku i završava se u međunožju, otkrivajući na taj način deo bele kože, kao da je sirena izgubila deo svojih ljuski. Međutim, na drugom kraju žice čujem njegov glas koji me tužno pita zašto želim da se rastanemo.
Odgovaram odmah: "Jer postoji novi čovek u mom životu"; i gotovo sam došla u napast da nadodam: "zahvaljujući kojem ću imati sve hulahopke koje želim i pritom tolike druge stvari". Moj momak je tada podigao glas i pitao me volim li tog novog čoveka.

S brižljivim poštovanjem prema istini, odgovaram: "Ne volim ga, ali mi je drag, a osim toga je bogat, i to mi je dovoljno." Barem da to nisam nikada rekla. Na tu moju iskrenu rečenicu, provalila se brana poštovanja, i bujica do sada obuzdanih uvreda bučno me preplavila. Pomalo odsutna slušam besan glas, pri tomu s gotovo dečjim zadovoljstvom za razaranjem širim vrškom prsta poderotinu na hulahopki. Ali, kada mi kaže da je smucka iz predgrađa, koja stoji na ulici i greje se pored svoje vatre, sto puta bolja od mene jer barem ne krije prodaju vlastitog tela pod krinkom ljubavi; odlučujem u sebi, hladno i čvrsto, da mi ga je dosta; i posegnem za jednom telefonskom varkom već mnogo puta upotrebljenom za preuporne udvarače: hinim kao da je veza prekinuta i stanem vikati: "Halo, halo", kao da ne čujem više glas svog momka, kojeg inače vrlo dobro čujem.
On još malo nastavlja sa uvredama; potom i on počinje vikati: "Halo, halo", uveren da između nas ne postoji više nikakva komunikacija. I tako se nastavljamo derati jedno na drugoga, on sve više očajan, a ja sve više ravnodušna: "Halo, halo"; potom sasvim polako, s promišljenom bezosećajnošću, spuštam slušalicu i prekidam telefoniranje.

Uf! I ovo je gotovo. Dižem se s divana i počinjem spremati prtljagu. Novi me čovek mog života čeka na aerodromu . To je poslovni čovek, putuje u Španiju radi nekih izvoznih poslova i želi da ga pratim na tomu putovanju.
Ali, kada sam počela vaditi odeću iz ormara u kovčeg opazila sam da je moja garderoba više-manje u istom stanju kao i hulahopke: grudnjaci izbledeli, gaćice pune rupa, čarape iskrpljene, košulje iznošene, suknje izobličene, hlače zgužvane: sva moja odeća i donje rublje svedoči o beskorisnosti posedovanja ponosnog i nesebičnog duha. A istina je, imala sam do sada mnoge ljubavi; ali sve su to bile ljubavi prave odrpanke, poštene i strastvene, koje se nisu brinule o interesu i kada sam mislila samo na osećaje. To je bilo tako; sada će se prvi put osećaj povući pred interesom; nov život, dakle, i više nego nov, bezbrižan i ciničan. Kad smo kod bezbrižnosti, nakon brzog ispita žalosnog stanja moje garderobe odlučila sam se, potpuno u skladu sa stanjem u kojem se nalazim, na ovo; ostavit ću u svom stančiću siromašne studentice sve moje prnje; obući ću samo ogrtač i pojaviću se novom čoveku svoga života na aerodromu gola, onakva kakva sam došla na svet. Ako nije glup, shvatit će znakovito značenje moje golotinje. A kada se nađemo u Madridu, pobrinut će se da me obuče od glave do pete.
I tako, nekoliko sati posle dok se avion polako kretao prema uzletnoj stazi, kažem svom prijatelju, koji je sedeo pored mene: "Došla sam ne samo bez prtljage, nego i bez odeće: pogledaj" i, ravnodušna za posledice skandala, otvaram ogrtač kako bi mogao videti da nemam ništa na sebi, upravo ništa. Dodajem: "U Madridu ćeš mi kupiti sve ono što mi treba, zar ne?" A on: "Kupit ćemo sve". U isto vreme me primio za ruku, jer je nježan, i to vrlo, a što je zahtevao i od mene. Stisnuli smo si ruke; zatim se zrakoplov snažnim potiskom počinje ubrzavati, jureći stazom kratko vreme i koso se vinuo u zrak, prema oblacima.
U Madridu odsedamo u jednom raskošnom hotelu; nakon toga čitavo popodne prvog dana idemo od trgovine do trgovine, da obnovim svoju garderobu. Poput igre s jednim od onih plastičnih lutaka, koje se posebno prodaju gole uz odeću, a devojčice se igraju oblačeći ih počinjući od gaćica do košulje i suknje. Lutka sam ja, gola pod ogrtačem; a da bi me obukao, za mog partnera je to bila erotska igra jer je zaljubljen u mene i zabavlja ga da troši na mene, a meni se dopada da se on zabavlja na taj način. Grudnjak, hulahopke, gaćice, hlače, suknja, košulja, čarape, halter, cipele, maramice, torbica, rukavice, haljine i napokon, jedan velik i lagan putni kovčeg u kog može stati sva ta odeća: popodne promiče lagano, veselo, nežno i šaljivo, baš kao da se oboje igramo s onom lutkom koju treba obući od glave do pete, a to je moje telo.
Na ulici se zaustavlja, otvara mi ogrtač i kaže: "Da vidimo, da vidimo malo, nedostaje li još štogod?"; a ja, sva sretna, ne mogu se suzdržati da ne prasnem u smeh. Na kraju smo se s mojim velikim kovčegom punim nove odeće vratili u hotel umorni i sretni. Moj čovek izlazi poslom iz hotela; a ja, našavši se sama, prepuštam se bezazlenom zadovoljstvu u raskoši u kojoj sam se našla uronjena prvi puta u svom životu. Kako je samo udoban i mekan sag pod bosim nogama u sobi! Kako su samo raskošna tolika zrcala koja odražavaju moju sliku u polutami! Kako su lagane, sveže, glatke plahte među koje se na kraju zadovoljno uvlačim na kratak odmor! Da, jamačno da čovek kog ne volim, a koji mi je drag, malo pomalo osvaja sve više moga terena. Jasno, ako među nama stvari nastave tako, na kraju ću ga doista zavoleti.
Sledećeg dana on opet ima posla; i tada, našavši se sama, pođem posetiti muzej Prado. Ne da me mnogo zanima slikarstvo, ne; ali napokon, jednom odevena, dapače vrlo dobro odevena žena; sama, lepa i otmena, što bi mogla drugo učiniti u jednom stranomgradu do li posetiti muzej? Doista, evo me kako obilazim Prado, iz prostorije u prostoriju, napasajući pogled po remek-delima svetskog slikarstva. Mislim da bih se morala zaustaviti pred nekom slikom i pobliže ju promotriti; ali se na stanovit način osećam kao da sam rasijana i udaljena. Zatim, nenadano, evo me, zaustavljam se zadivljeno. To je velika slika koja predstavlja poznatu temu: Juditino ubistvo Holoferna. Ali, to nije tema koja me očarava; nego strašna sličnost između mene i Judite. Ista snažna osoba i gotovo atletski građena; ista bujna prsa; ista jaka leđa; fini potiljak; ista mala glava; isto lice s velikim, crnim i jasnim očima, istaknuta nosa, crvenih i mesnatih usana poput višnje.
To sam ja, nema sumnje, upravo ja; i pristaje mi ono što tajanstveno činim. Što činim? Dižem uvis Holo-fernovu okrvavljenu glavu, spuštene kose i sklopljenih očnih kapaka, sada već odvojena od tela koje doista obezglavljeno leži ispred mene. Zašto mi ta strašna stvar priliči, doista ne znam. Još malo bezuspešno razmišljam o tomu, izlazim iz muzeja i vraćam se u hotel.

Tu me čeka moj čovek; i potom, odlazimo u posetu Escorialu, nedaleko od Madrida. Za vreme obilaska, te posle u restoranu gde smo jeli, on se pokazao vrlo nežan i vrlo zaljubljen. U Escorialu, za vreme posete privatnom apartmanu Filipa II, bez obzira što je prostorija bila okrenuta prema sivoj i ledenoj crkvi, hteo me zagrliti pod svaku cenu; u restoranu je jeo jednom rukom, drugom je stiskao moju gurajući prste među moje, kao da mi je hteo predočiti zagrljaj i isprepletenost naših tela. Takva strast, osećam, počinje delovati. A da ga odlučim zavoleti? Nisam sam duh; osoba sam od mesa i kostiju; želja za muškarcem i sve stvari koje potvrđuju tu samu želju, to jest darovi, raskoš, nova odeća i, napokon, novac, upravo jednostavno okrutan novac u banknotama, u kovanicama, sve me to ne ostavlja ravnodušnom. Ko je ono rekao da je ljubav čist i nesebičan osećaj? Ko je to rekao ne poznaje ljubav koja je, u stvari, biljka lepih i mirisnih cvetova čiji su koreni skriveni u gnoju.
Navečer idemo u jedan tipično španjolski lokal i sedimo za stolom, pijemo vino i gledamo plesače španjolskog folklora. Moj čovek ne čini drugo do li mi šapuće strasne rečenice, a ja ne mogu reći da mu nisam svaku toliko uzvratila s više ili manje uzbuđujućim pogledom. On, naravno, vidi plamen u mom pogledu i udvostručuje pažnju i strast. Na jednom malom podiju nedaleko od nas jedna žena pleše flamenco; a ja, tada raspaljena, oduševljenim klepetanjem kastanjeta i besomučnim lupkanjem potpetica, odjednom, popuštajući ko zna kakvom porivu, približim mu usta uhu i kažem mu vrućim i trepćućim glasom: "Obožavam te." A on odvrati: "I ja tebe."

Bilo je kasno kada smo se zagrljeni, poput dvoje mladih, vratili u hotel, prošli smo predvorje ispred ravnodušnog noćnog portira. U sobi smo vodili ljubav i posle oboje goli zaspali. Spavala sam možda nekoliko sati, kad sam se nenadano probudila. Mrak me okruživao, potpuno sam gola i postala sam svesna da klečim na krevetu i čvrsto držim u šaki dug i oštar lovački nož, koji smo kupili prethodni dan za vreme našeg obilaska po trgovinama. Osećala sam se sva napeta i zgrčena; upravo u duševnom stanju da počinim zločin. Uplašena, pomamna, potražila sam i našla svetiljku na noćnom ormariću; kada sam ju upalila, sa stravom sam postala svesna da sam uperila vršak noža u gola leđa moga partnera koji je, zbog položaja tela, davao dojam da je bez glave. Evo, nenadano sam se setila slike iz Prada gde se vidi Judita kako osvetnički diže Holofernovu glavu pored njegova obezglavljenog tela. Mahinalno sam odbacila nož, obukla ogrtač i na vršcima prstiju izišla iz sobe.
Spustila sam se u predvorje hotela, potrčala prema telefonskoj kabini i nazvala bivšeg momka u Rim. Gotovo sam odmah u slušalici čula njegov glas kako kaže: "Halo"; požurila sam se odgovoriti: "Ja sam, telefoniram ti iz Madrida, halo, halo"; ali on, zbog osvete ili zbog prekida veze, eto kao i ja u Rimu, stao je samo vikati: "halo, halo", kao da se nešto preprečilo između nas što nam onemogućava vezu. Nastavili smo  uzajamno govoriti: "Halo, halo", on mirnim glasom, a ja sve očajnijim; napokon s jednim klik veza se doista prekinula. Izlazim iz kabine i vraćam se u sobu.
U mraku svlačim ogrtač i zavlačim se pod pokrivač. Ja sam Judita, doduše ne još ubica, koja je legla pored još živog Holoferna. Mislim da mi se za sada ne isplati preći tu početnu fazu biblijske epizode; posle ćemo videti. Uskoro sam zaspala.

izvor:Geoplast door