Dvorci radoznalosti

Како су настале најважније постаје на недогледном путу питања и сазнања



„Атинска школа” по сасвим слободној замисли ренесансног сликара Рафаела.
У средини су Платон и Аристотел.

Mало је данашњих студената којима се неће догодити да се пред неусклађеношћу све већих гомила књига и све краћих рокова, неизбежном на путу високог образовања, не запитају коме имају да захвале за тешкоће с којима се суочавају. Одговор на питање о настанку универзитета, који ћемо, ограничени простором, овде покушати само да скицирамо, тешко може бити кратак, па чак и општеприхваћен. Пред вама је, стога, текст о знању, у извесној мери унапред осуђен на пропаст. Мада обесхрабрујући, не заборавите да је то ипак почетак једне од најзначајнијих прича које се могу извући из путне шкриње човечанства.

Грци



О корене високог образовања саплешћемо се још у старом веку. Од више могућности које су млади Атињани имали да свој дух издигну изнад нивоа обичног описмењавања и основног упознавања са аритметиком и делима песника, неки ће рећи да је Платон, основавши Академију у четвртом столећу пре наше ере, заправо „измислио универзитет”. То, наравно, није била установа налик на данашње, али јесте било место где су се ученици могли изградити на пољима филозофије, те природних наука, математике и астрономије.
Један од њих, чија ће мисао задржати немерљив утицај кроз средњи век све до новог доба, Аристотел, неких пет деценија потом основао је сопствену, такозвану перипатетичку школу или Лицеј. У њој је сакупио бројне рукописе, мапе, ботаничку и зоолошку збирку које је користио у подучавању, и руководио обимним истраживачким радом.
У раздобљу хеленизма, Александрија се, уз чувену библиотеку, дичила и својим Музејом, установом која је окупљала мудраце и била дом превасходно истраживања а тек потом образовања. Основана је под покровитељством династије Птолемеја, вероватно на наговор Деметрија из Фалерона, Аристотеловог ђака. Нека од других знаних средишта где је у оно време могло да се добије више образовање била су, поред Атине, Пергам, Родос, Кос и Ефес.

Римљани и Ромеји



Музеј је наставио живот и после римског освајања и уживао наклоност неких царева. Царству су, уосталом, били потребни образовани људи и у њему је било разних школа, права, филозофије, реторике – грчке и римске. Нарочито се одликовао онај ко је познавао оба језика. Римљани су у сваком случају усавршили методе Грка, а „седам слободних вештина” о којима говори Марцијан Капела у петом столећу – касније подељене на тривијум (граматика, реторика, дијалектика) и квадривијум (аритметика, астрономија, геометрија и музика) – чиниће основу средњовековног образовања.
Поред Музеја, и Академија и Лицеј знатно су надживели своје осниваче. Платонову школу угасио је тек у шестом веку цар Јустинијан, а првенство у класичном образовању преузео је Исток.
У престоници Источног римског царства, Цариграду, цар Теодосије II основао је 425. године Пандидактерион у коме су се стицала знања из реторике, медицине, филозофије, права, аритметике, геометрије и других дисциплина, а улога му је била да школује људе за државну и црквену службу. После Јустинијана се једва помиње, али у деветом веку долази до обнове када се дом високог образовања успоставља у палати Магнаура.
Иако има мишљења да је управо Цариград место на коме је настао први универзитет, садржај који се под тим појмом подразумева, како ћемо видети, ипак обухвата нешто више.

Први универзитети

После 6. века, образовање у западној Европи почивало је углавном на манастирским и катедралним школама. До 12. оне су достигле врхунац а ни онда, уз неколико изузетака, нису помериле тежиште свог подучавања са основних тема неопходних за свештенство. Ту празнину надомештали су студији (лат. studium), нарочите школе које су омогућавале виши ниво знања. Крајем 12. века, неколико таквих школа уздигло се својом изврсношћу до те мере да су привлачиле студенте из иностранства, а њихови предавачи били су у могућности да предају било где. Оне почињу да се називају studia generalia.



Портик Шпанског колеџа, најстаријег у Болоњи, и печат Универзитета,
на коме је поносно истакнута 1088. година

У духу времена, баш као трговци и занатлије тадашње Европе, припадници ових студија, наставници и ученици, одвојено или заједно, ради заштите својих интереса пред различитим изазовима, уједињују се у својеврсна удружења. У оно време уобичајен појам који је описивао не само такве заједнице, већ и било шта што чини неку целину био је universitas. Universitas magistrorum et scholarium, удружење професора и ученика у једном, или било које од ове две групе засебно у неком другом граду, прави је почетак данашњих универзитета. У почетку је овај назив означавао само групу људи на коју се односио, али до краја средњег века појам universitas проширује се и на сам студиум генерале и у потпуности га замењује.
Тачни датуми оснивања првих оваквих удружења нису познати, па зато не може са сигурношћу ни да се одреди тренутак од ког треба рачунати настанке прва три универзитета: у Болоњи, Паризу и Оксфорду.

Болоња



Већ први универзитет који је средњи век изродио очувао се до данашњег дана. То је Универзитет у Болоњи. Као традиционални датум оснивања узима се година 1088. када је тамо предавања почео да држи Ирнерије, чувен по коментарима Јустинијановог Зборника Corpus Iuris Civilis и умешности да познавање римског права примени на актуелни тренутак. Још раније покренута правна школа почела је тада да привлачи студенте из других земаља, мада се пре друге половине или краја 12. века, док није проширен факултетима „слободних вештина”, медицине и најзад теологије, тешко може тврдити да је реч о универзитету у правом смислу речи. Чак и тада, Болоња ће превасходно остати средиште изучавања права, грађанског и канонског.
Студенти су се тамо организовали у два удружења, Citramontani и Ultramontani, за оне који потичу из Италије и оне из других крајева, као средство заштите од превисоких станарина или школарина и веће сигурности у средини у којој нису уживали грађанска права. Предводници које су бирали звали су се ректори. По болоњском моделу, за којим ће многи данашњи високошколац уздахнути, професор је био под потпуним надзором студената и они су одређивали све осим нивоа знања неопходног за диплому – на пример, време почетка и краја предавања – и давали или ускраћивали дозволу предавачу да привремено напусти град. Организованим бојкотом могли су да му угрозе каријеру. Професор је за свој рад одговарао ректорима који су имали могућност изрицања новчаних казни за пропусте. Одушевљеном младом читаоцу ту треба скренути пажњу да су студенти Болоње у оно време били махом зрели људи, старости и до четрдесет година, пред којима је била јасна потреба да усаврше познавање права, а предавач је био неко кога су за то плаћали.

Париз

Сасвим другачији модел постојао је у Паризу, најзначајнијем средишту за изучавање теологије. Париска катедрална школа имала је почетком 12. века изузетан углед, али је ангажовање професора било под строгим надзором канцелара свештеничког колегијума. Његово је било да издаје дозволе за подучавање, пази на садржај и потврђује дипломе. Предавало се по изнајмљеним просторијама, у почетку на Ил де ла Ситеу (речном острву на ком је и катедрала), а временом све више на левој обали Сене, подручју које је било под окриљем манастира Сен Женевјев. Тако је никао низ мање-више неповезаних училишта.
Веза с катедралом била је све тања и, природно, тежња за самосталношћу и независношћу од канцелара довела је до оснивања удружења, то јест „универзитета” предавача, у другој половини 12. века. Тај пример следили су и студенти, не само због цена које би сматрали непоштеним, већ и да се заштите у неприликама у којима су често умели да се нађу, јер, за разлику од Болоње, то нису били угледни проучаваоци права, него великим делом млађи свет, благо речено, неприхватљивог понашања.



Катедрала Нотр Дам, чија је градња почела 1163. године, заменила је стару париску катeдралу и расла заједно са универзитетом

До 1219. године удружење се поделило на четири „нације” које су укључивале и предаваче и студенте: француску, пикардијску, норманску и енглеску. На челу сваке од њих био је проктор, а недуго затим јавља се и ректор, као највиши званичник универзитета. Овај положај порекло вуче од проширења надлежности главара факултета „вештина”, који је, као основни степен пре виших нивоа – канонског права, медицине и теологије – био и најмасовнији. На челу појединих факултета били су декани. Иако не увек у најбољим везама са епископом, универзитет је уживао подршку папа, овековечену булом Parens Scientiarum из 1231. године, којом је заједници признато право да одреди сопствено устројство.

Енглеска

Према париском примеру устројени су универзитети северно од Лоаре, у Централној Европи и Енглеској. Први међу њима био је Оксфорд. Тешко је одредити време када се тачно Оксфорд утврдио као studium и studium generale, али претпоставља се да је то било половином 12. века, јер се и мало пре тога зна да су путујући професори ту држали предавања. Године 1167. током једног политичког сукоба, Хенри II повлачи сва свештена лица из Француске, па тако и из Париза који им је био одредиште високог образовања. Сасвим је могуће да је повратак тих људи подстакао раст новог универзитетског средишта. Половином 13. века, Оксфорд се већ назива „другом школом Цркве” над којом првенство има само Париз.



Краљев колеџ у Кембриџу основан је у 15. веку

Претпоставља се да је и Кембриџ утемељен као студиј у истом столећу, а, по традицији, значајан тренутак дошао је 1209. године, када је група незадовољних припадника високошколске заједнице из Оксфорда, због размирица с мештанима, одлучила да се пресели у Кембриџ. У то прво време високе школе нису имале своје зграде, већ се смештај изнајмљивао, па није било тешко одлучити се на селидбу. Уследили су и нови доласци, што из Оксфорда, што из Париза. Почетком тридесетих година 12. века Кембриџ је већ универзитет, с канцеларом на челу, мада не превише строго уређен и још с доста недостатака. Помињу се, истина, два проктора као представници удружења „севера” и „југа”. О томе шта Кембриџ и Оксфорд данас представљају не треба трошити речи.



Универзитет у Оксфорду данас

Будући да је корист од новостворених установа била више него очигледна, и за државу, и за цркву и за привреду градова, у раздобљу од 13. до 15. века основано је више од шездесет универзитета по Европи – Монпеље, Саламанка, Падова, Сијена, Севиља, Ваљадолид, Лисабон, да набројимо само неке од најранијих. Пресељења због локалних несугласица и сукоба и придобијање особља суседних средишта биле су релативно уобичајене појаве. Посебно место припада Напуљу, као првом универзитету који је смишљено основао један западноевропски владар – учинио је то цар Фридрих II 1224. године. Универзитет у Тулузу из 1230. био је пројекат папе у сузбијању албижана. Укратко, врло брзо дошло се до схватања да је суштина похађања такозваног општег студија (studium generale) добијање онога што се називало ius ubicunque docendi (права да се подучава „било где”) те да ниједан нови студиј не може имати ту могућност ако му је није одобрио папа, цар или краљ. Неколицини оних који су до тог тренутка довољно чврсто изградили положај и без такве даровнице, као Оксфорд, рад ипак није ометан.

Независност

Први универзитети били су прилично успешни у борби за самосталност од представника црквених и световних власти. С тим циљем, поводом разних сукоба, којих није недостајало, прибегавали су жалбама папи или владару, како им је кад одговарало, али и штрајковима. Најчувенији штрајк био је париски 1229–1231. године. Пошто су, после једног насилног догађаја, током хапшења прекршене повластице које је академска заједница раније добила, немогућност да се дође до договора с регенткињом Бланком од Кастиље резултирала је прекидом рада од две године. Део студената и професора прешао је у Енглеску, у Оксфорд и Кембриџ, а део у Анжер. Ова мера била је више него делотворна, имајући у виду да је знатно наудила привреди града и зауставила рад најугледнијег образовног и теолошког средишта. Управо после тог штрајка од папе је стигла чувена була Parens Scientiarum, којом су повластице загарантоване.



Универзитет у Саламанки

Таквим методама челници универзитета домогли су се широких овлашћења, од права пресуђивања у споровима који се тичу професора и студената, па понекад и до надлежности над удружењима продаваца књига или материјала за писање. Париски универзитет успео је да овлашћења локалног епископа и канцелара Нотр Дама сведе на готово симболичан ниво, док је оксфордски добио моћ да пресуђује у црквеним питањима чак и суграђана који му нису припадали.

Подучавање и студентски живот



Студије су се, наравно, одвијале на латинском, па се очекивало да га студент добро познаје. Одмах по пријему почео би да ради на тривијуму. Постојала су само четири факултета, основни – ниво слободних вештина, од којих је предност давана логици, а изнад њега право, медицина и теологија. У свим областима, основу су чинили текстови прихваћених старих ауторитета, а предавања су се, будући да тада студентима није било лако да књиге сами набаве (подсетимо – биле су у рукопису), сводила на читање славних дела (lectio, одакле и реч лекција), уз изношење коментара професора и појашњавање сложенијих питања. После тога уследила би обавезна расправа, disputatio, у којој су учествовали сви. Овако се предавала чак и медицина, без практичних вежби. Било је прописано колико књига мора да се „одслуша”, а колико прочита за достизање одређеног степена, број година које је за то потребно провести на универзитету и начин полагања. Најниже доступно звање било је бакалауреат. Дозвола да се предаје било где у хришћанском свету и титула магистра или доктора (у почетку су то били сродни појмови) захтевале су дугогодишње студије.
Овакав начин рада био је веома напоран, укључивао је грозничаво хватање бележака и разна мнемотехничка довијања. Дешавало се, још онда, да студенти затраже ублажавање услова, па сазнајемо тако о људским излажењима у сусрет тој молби ако би је пратила одговарајућа гозба. Студената је, наравно, било свакојаких, од оних који су вредно учили, преко оних који су се провлачили с попустима, до силеџија, пијанаца и оних који су проводили време спопадајући жене и на сваки начин саблажњавајући грађанство. Крили су се међу њима и злочинци, будући да су, захваљујући повластицама, студенти били изван домашаја световне власти, и да су се, као заређени, на надлежном црквеном суду често извлачили с благим казнама.
Универзитетско образовање било је доступно свима, независно од порекла, али скупо – морала су се плаћати предавања, храна и смештај. Зато су у 13. веку поједини дарежљиви људи почели да оснивају колеже – домове у којима су студенти могли становати и хранити се готово бесплатно. Дешавало се да ту буде смештен и неко од професора, што је донекле обезбеђивало дисциплину и прилику за учење. Први колеж у Паризу основао је трговац Робер де Сорбон 1258. године и тиме овековечио своје име. Недуго затим, Волтер из Мертона и Џон Балиол утемељили су колеџе у Оксфорду. Овакве установе, којих је било све више, издржавале су се од дарова у виду поседа и прихода, а окупљале су студенте који су се усавршавали у истој дисциплини – Сорбонов будуће теологе, а Мертон проучаваоце математике.
Иако су, према данашњим појмовима, први универзитети били мали (Париз од пет до седам хиљада студената, Оксфорд око две, не више од три), оним што су покренули завредели су почасно место у историји цивилизације. Можда је најбоље цитирати Вила Дјуранта: „Универзитети су изоштрили ум западног човека, створили језик филозофији, придали углед учености и окончали раздобље менталне адолесценције победничких варвара”.

Политикин забавник