Stanislav Vinaver

**Učlanjen** : 09.02.2014

Kao pesnik Vinaver je počeo u znaku simbolizma. To opredeljenje obeležilo je prvu njegovu knjigu stihova Mjeća (1911) a održalo se i u kasnijim zbirkama, od kojih su najznačajnije: Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952). Jedan od najsmionijih tragalaca u velikoj avanturi moderne srpske poezije, Vinaver je hteo da stvori pesme oslobođene od svakog konkretnog značenja, pesme koje će samim svojim zvukom izraziti najdublje treptaje bića. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost za pesmu, da je bit pesme u nagoveštaju a najbolji način da se nagoveštaj ostvari jeste muzika, "ona čini suštinski doživljaj pesme". Eksperimenti sa zvučnim elementima pesme ponekad prelaze u igru koja je sama sebi cilj. Uz muzikalnost, drugo je važno obeležje njegove poezije humor. Vinaver je majstor verbalne komike, izrazit parodičar. Njegovo najpopularnije delo jeste Pantologija novije srpske pelengirike (1920), u kojoj je paradirao Antologiju novije srpske lirike B. Popovića.

Stanislav Vinaver Vinaver

**Učlanjen** : 09.02.2014

Zanesi nas

Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.

Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.

Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju.

**Učlanjen** : 09.02.2014

NE

Ne čujem grozd zvukova:
Tek samo dubok prizvuk,
Tek samo cvileći cik.

Ne vidim rub vidljivog:
Tek lude oči groznice,
Tek mudri zanos plaveti.

Ne slutim tok istine:
Tek samo tupi očaj,
Tek puko nadahnuće.

Ne shvatam ljudski smer:
Tek potpun poraz,
Tek likujuće slavlje.

Ne živim tajnim smislom -
Tek samo bunilom večitim,
Tek samo vedrinom večitijom

**Učlanjen** : 09.02.2014

Natpis

Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali -
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovno

I jeziva jasnost nastane.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ja nemam mira

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omcu driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem ,glas gubim:
Umrijeti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ostavi

Ostavi, ostavi makar svisnuo
Sumnje bolećive teške pokornosti
Preni se, preni se - srce stisnuo,
Tragom potonule gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom,
Izvori predrevni večne sanjarije,
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdni bezdani -
Sanjaš li, slušaš li, slatkih sokova
Strahovot lekovit zanos zvezdani.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Gost

ВЕЧНОСТ

Ми смо тиху слут слутили
Што су магле обавиле,
Презрели је, премутили
- Освојиле тише силе.

Дубоку смо ноћ градили:
Заносиле црне зубље -
Где смо језа крв садили
Овладале силе дубље.

Тешка црна вечност стиже
Бескрајнога обухвата:
Која ружа узабрата
Биће болном блеску ближе.

Gost

Grad nad morem

Treba ti slom i pristrasni trepeti,
I žetva čežnje i slast odluke,
I prebol krvi, i spas poruke.

Treba ti smrti zanosa gorka,
Beskrilne sumnje prkosa slepa,
Treba ti jeze žuboran zastoj.

Pa kad se ognja svud razbukti žar,
Kada se bure svud razjari val,
Treba ti neki nov Smaragdni grad!

Da jasno, slavno, vedro, kristalno
Pozdraviš boja divnu rešenost,
Crteža zlatnog večnu dozrelost.

Gost

Katedrala

Na malenim kolicima
Vukao sam teški kamen
Sa planine u dolinu.

Bezbrojni su tamni ljudi
Vukli kamen što će crkva
Da postane raspevana.

U sred svoga gluha posla
Zastajahu očajnici
Moljahu se svome svecu.

Grehovi se nakupili
Mutnim rojem prekobrojem
I ko gavran srce kljuju.

Grehovi su preogromni
Rad kojih su ostavili
Svoga doma toplo gnezdo.

Pristignu ih na prepade
Puni mraka besovskoga
I iskonskih čudovišta.

Svaki sebi strašan dođe
I kukavan nepočinstvom
Nepristupan spaseniju.

Grehove će otkajati
Vernim hodom smernom strepnjom
Blagom mišlju krotkim činom.

Ne znam mesto te planine
Ne znam pada te doline
Ne znam doba te starine.

Ne znam ime hrama onog
Niti sveca kom se diže
Niti roda koji zida.

Teglio sam celom dušom
- Za molitvu oproštajnu
Nije bilo više snage.

I opet će pokolenja
Crkvi stvarat zvučni blesak
Za boravak anđelima.

I drugi će neki govor
Da zazvoni na usnama
Da procveta u srcima.

I molitve drugačije
Raščiniće tamu sveta
Uzrujnijim romorenjem.

Sam samotan i bez druga
Ja ću večno vući kamen
Za sve nove bogomolje.

Za svetlije i jasnije
Blistavije i strasnije
Žubornije i glasnije.

Gde god grehom strepnja cvili
Gde očajna sumnja mili
Gde se miso sebe boji:

- Dok ne bude pretvorena
Cela zemlja od kamena
U molitvu od plamena.

Gost

Likovanje tajno

U žubornim kruženjima
U trajanja vedrom otklonu,
Kad zagoni i nagoni,
Beskrajnih harmonija traže
Prastari sklop

U mislima koje obuhvataju kružja,
U jezama koje se zatežu u čvor,
U najvećem i najmanjem,
U stvarnom i prividnom,
Treperi tvar.

Dok se jedno s drugim vezuje i spreže,
Dok se jedno od drugoga izdvaja i zgraža,
Svaki po svome, svaki izvan svog,
U slasti kalupa, u vlasti raspada:
Zanos je srž.

Sve mi možete oteti,
Sve preobraziti,
Prečeznuti čežnju,
Slutnju preslutiti,
Smisao presmisliti,
Al’ neodstupno i neiskazno,
Dok bude ičega, ikoga i igde:
Nešto će drevno u nama
Da likuje tajno.

Gost

Molitva vodi podzemnoj

Tajnom velikog strujanja
Misli, plaho šapatljiva,
Grehom nesvesna brujanja
Vodo, večno podatljiva.

Vučen sam, mamljen, zaluđen,
Ponoru gorkih ćutanja,
Od sveta svetom otuđen
Za beslovesna lutanja.

Za krepke zvonke omame
Paperja trepet stidljiva,
U srži tvoje pomame
Zri pare slast nevidljiva:

Za san sveopšteg druženja,
Gde slutim plamne jekove,
Kad vlast večnoga kruženja
Obuzme tamne vekove.

Gost

Prividom

Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.

Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.

Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.

Gost

Pomeriti

Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.

Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati

I pamtiti.

Gost

Trenutak suncokreta

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.

Gost

Trepet

Slobodno, divno, iskonski lako,
Zanesen zlatnom slutnjom i čežnjom,
Struji i kruži.

Ne zna kad dirne Veliku Svetlost,
Videla grdnog što ključa sjajem,
Krugove vrele.

Po kad kad sluti blistanje hladno,
Jezera gorkog strarinske igre,
Studenu jezu.

Ne sme u radost što trajno pleni,
Ne sme u bola što svesno mami,
Preslatki prekid.

Trepetom prisnim spaja sva bića
U večnog znanja drhtave pravce
Izvora prvog.

**Učlanjen** : 04.01.2012

Neno, bravo za Stanislava Vinvera,
razmisljala sam ovih dana da ga postavim.

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

U biću

U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.

Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san

Gost

Val

Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?

Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.

Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.

Gost

Vekovima tice nas klikuju

Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje…

Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju…

Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.

Gost

Vrhovna svirepost bleska

Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.

Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.

Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.

**Učlanjen** : 04.01.2012

Шабац, 1891 — Нишка Бања, 1955)
Станислав Винавер, књижевник и преводилац, рођен је у Шапцу, 1. марта 1891. године, у угледној јеврејској породици. Отац Јосиф, лекар, умро је као санитетски мајор од маларије у Ђевђелији 1915. године, после прележаног пегавог тифуса. Мајка Ружа, пијанисткиња, која је често приређивала јавне и кућне концерте, поред осталих и са Робертом Толингером, задављена је у немачкој гасној комори 1942. године. По завршеној основној школи Винавер је, тачно с почетком 20. столећа, 1901. године, постао ђак Више гимназије у Шапцу, исказујући посебну надареност за поједине предмете. Већ као ученик трећег разреда, био је изабран у Одбор за подизање споменика Кнез Иви од Семберије, коме је на челу био професор Тодор Радивојевић. Од 1908. године, гимназијско школовање наставио је у Београду.

После матуре, одлази у Париз, на Сорбону, где се посветио студијама математике и физике. Предавали су му у оно време чувени професори: Жан-Анри Поенкаре (математику), Ванда Ландовска (музику) и Анри Бергсон (филозофију). Жан-Анри Поенкаре га је често и кући позивао, па је имао прилике да упозна и његовог млађег брата Рејмона, који је тада био председник француске Владе и министар иностраних послова. Винавер га је неколико пута обавештавао о српским приликама. Ипак, највећи утицај на њега имао је филозоф Анри Бергсон, који је „био мађија, метафизички доживљај највише врсте“ и чијим је учењем био неизлечиво инфициран за цео живот. Берксон га је „за књижевност окренуо“, па ће Винавер убудуће себе називати Бергсоновим шегртом; у знак поштовања и захвалности посветио му је, 1924. године, свој рад Проблеми нове естетике, Бергсоново учење о ритму.

......

**Učlanjen** : 04.01.2012

У балканским и Првом светском рату Винавер учествује као добровољац, потпоручник у славном Ђачком батаљону и солунац. Са војском је прешао албанске врлети и гудуре и некако доспео на острво Крф. Ту је, 1916. године, био постављен за ађутанта Пристаништа на Крфу, ађутанта у Српском ратном пресбироу и уредника Српских новина. У обављању бројних послова био је неуморан — све је стизао и све завршавао. Обилазио је Пристаниште, лађе, логоре, болнице и установе за снабдевање. Налазио се при руци сваком српском војнику који би, са каквим требовањем, у Пристаниште пристигао. Прибављао је пропуснице за острво Видо ономе који брата годину дана није видео. Решавајући бројна питања, лично је ишао француском команданту базе, каткад и богорадао, али је у својим намерама успевао. Држао је многобројне везе са високим савезничким официрима и подофицирима, командантима, енглеским магационерима, особљем лађа које су често пловиле у Француску и где је увек требало некога убацити.

На Крфу је упознао професора Слободана Јовановића, који је био на челу Српског ратног пресбироа и предано радио на изради спискова погинулих и помрлих српских војника. Како је Европу и свет требало упознати са патњама и страдањима српске војске, Слободан Јовановић је, 1916. године, у Француску и Енглеску упутио филозофа Бранислава Петронијевића, владику др Николаја Велимировића и Станислава Винавера. Винавер је у Енглеској неколико предавања држао заједно са „златоустим великодостојником српске цркве“ др Николајем Велимировићем. Говорећи о српским страдањима, владика Велимировић се толико узбуђивао да му је крв знала потећи на нос или на уши.

Из Париза, по налогу Николе Пашића, 1917. године, Винавер је упућен у Петроград, у својству преводиоца српске дипломатске мисије. Мисија је стигла у Русију који месец пред почетак Октобарске револуције, па је он био очевидац ових догађаја. У Петрограду је Винавер највише радио на прибирању добровољаца за Солунски фронт. Чинио је то тако предано да су се многе добровољачке јединице назвале Винаверовим четама.

На повратку кући, 1919. године, потпоручник Винавер је повео последњу чету југословенских добровољаца из Русије. Ишли су преко Цариграда, међународним возом кроз Бугарску, без права на напуштање вагона у станицама. По реду вожње, воз се у Софији задржавао два сата. Користећи бугарску небудност, Винавер је постројио своју чету и повео је у град. Кад је чета ушла у Славјанску улицу, наредио је стројеви корак, којим су ишли све до цркве Свете Недеље где је, са свим војним почастима сем плотуна, одата пошта моштима Светог великог краља свесрпске земље Стефана Уроша II Милутина. Кад су Бугари дочули шта се догађа, Винаверова чета је већ била у возу који се приближавао Нишу.

Бугари су ово схватили као велику ароганцију победника над побеђним и тешко кршење мировних одредаба. Претили су међународном арбитражом и тражили казне за виновнике овог догађаја. Било је потребно доста дипломатског такта како би се ствар некако заташкала.

Када је, у априлу 1925. године, Винавер дошао у Бугарску да извештава о покушају атентата мајора Јанкова на бугарског диктатора Алсксандра Цанкова, још на граници му је одузет пасош. Међутим, то му није сметало да на гробу Светог краља Милутина два пута дневно пали свећу. Захваљујући ангажовању наших дипломатских органа, уручен му је нови пасош. По окончању Првог светског рата, добио је намештење у Уметничком одељењу Министарства просвете, где му се сто налазио између Бранислава Нушића и Боре Станковића. Повремено је Винавер радио и за Министарство иностраних дела, нарочито ако је требало нешто сложеније превести, или сачинити што концизнији извод основног садржаја. Обављао је ове послове са великим задовољством, јер се надао дипломатској каријери

......

(srpskoblago.rs)

**Učlanjen** : 04.01.2012

Почетком 1920. године добио је налог да сачини белешку о тек објављеној књизи Победа и мир, чији је аутор био француски председник Рејмон Поенкаре, иначе Винаверов познаник из студентских дана. Белешку је требало сачинити што пре и доставити лично др Анти Трумбићу, министру иностраних дела. Белешку о књизи, коју је читао на оригиналу, дакле на француском језику, Винавер је сачинио релативно брзо, темељно и одговорно. Посебно је истакао Поенкареове повољне оцене о Србима и одбацивање српске кривице за рат у коме су они постали и највећи страдалници и највећи хероји.

Др Анте Трумбић, Хрват у југословенској Влади, убрзо је позвао Винавера, захвалио му на експедитивности и затражио нека додатна појашњења. Није му било јасно, а вероватно се то није уклапало ни у његова политичка схватања и опредељења, да Поенкаре не оставља нимало кривице Србима за избијање Првог светског рата.
— За Поенкареа питање српске кривице не постоји и нигде се у књизи не поставља! — одбрусио је Винавер и наставио:
— Да ли ви сумњате да бих ја Поенкареа фалсификовао?

Због жестоког вербалног дуела са Трумбићем, Винавер је себи затворио врата дипломатске службе, али ту није био крај његовим недаћама. Убрзо је министру просвете Павлу Маринковићу стигао налог Анте Трумбића да се Винавер отпусти из Уметничког одељења. Уз енергично заузимање Боре Станковића, Маринковић је одбио да то учини, а одбио је да прибавља и Винаверове изјаве и изјашњавања. Самом председнику Министарског савета Љубомиру Давидовићу ускратио је право да саслушава намештенике његовог Министарства, што је изазвало опште запрепашћење и у Влади, и у Министарству и на Двору, наравно и у уметничким и кафанским круговима београдским.

Винавер није отпуштен, али је из овога сукоба друга страна ипак изашла као победник. У новој уставотворној Влади Стојана Протића, за Павла Маринковића више није било места, а нови министар просвете Милош Трифуновић одмах је укинуо Уметничко одељење.

Од тада, Винавер је постао стални сарадник Времена, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић. Као новинар, Винавер је био концизан, кратак и јасан. Умео је у вест да сажме оно што је најбитније. Био је вешт у оценама и сигуран у проценама. О свему је био обавештенији од осталих и доносио је вести до којих други нису могли доћи. Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом.

За разлику од већине колега, није био „редакцијски пацов“. У редакцији се бавио само колико је било неопходно.
Одржавајући свакодневне контакте са великим бројем значајних и утицајних људи, податке за лист прибављао је у граду, а у редакцију је долазио само да заврши посао. Знао је истовремено да диктира, трима дактилографкињама, три различита прилога за лист.

Године 1926, из београдског Хотела Палас, као акредитовани новинар Времена, извештавао је са Светског конгреса масона. Ритуално заседање, које је било отворено за јавност, отворио је пиварски магнат Ђорђе Вајферт.

Имао је изграђен новинарски стил — читљив, јасан, препознатљив и интересантан. Ради илустрације, презентирамо један његов прилог из Времена:

„Јуче је Апелација једном сељаку, који је убио оца, смањила казну са две године робије на шест месеци затвора. Првостепени суд судио је јуче опет господину Сими Пандуровићу због увреда и клевета које је нанео господину Станиславу Стефановићу у самом судском спору око превода Хамлета и осудио га на педесет дана затвора. Због сличних увреда и клевета на истог господина, господина Пандуровића је исти суд осудио на педесет дана затвора пре једва месец дана. Али ово суђење господину Пандуровићу није последње, јер је господин Стефановић дигао још неколико тужби против њега. И, по свему судећи, господин Пандуровић ће имати да одседи у затвору као да је бар два оца убио.“

......

**Učlanjen** : 04.01.2012

Сем Времена, новинарством се бавио у Радио Београду и Централном пресбироу.

До Другог светског рата сарађивао је у бројним листовима и часописима:

Звоно (1908), Босанска вила (1909, 1911), Нада (1909), Српски књижевни гласник (1909), Дело (1910 — 1913), Бранково коло (1911), Нова искра (1911), Штампа (1911), Народно јединство (1920), Листићи (1920), Пијемонт (1912 — 1913), календар Вардар (1912), Звезда (1912), Српске новине (1916), календар Зора (1917), Забавник (1917), Слобода (1918), Књижевни југ (1919), Дан (1919), Оса (1920), Прогрес (1920), Дунав (1921), Критика (1921), календар Ново доба (1921), Палангар-Оса (1921), Република (1921, 1923), Зенит (1921), Епоха (1922), Хипнос (1922), Мисао (1922 —1923), Путеви (1922), Нови лист (1922/23), Веселе новине (1923), Алманах Бранка Радичевића (1924), Белградер Зеитунг (1924), Јеврејски живот (1924), Време, Правда (1926, 1934), Загребер Таблант (1926), Књижевни полет (1929), Маргенблатт, календар (1930), Идеје (1934 — 1935), Српски књижевни гласник, Нови Сад (1937), Цешко-словенско-јихословенска ревуе (1938), Славенски Јадран (1938), Гласник резервних официра и ратника (1939) и Нова смена (1939).

Као официр бивше југословенске војске, заробљен је у краткотрајном априлском рату 1941. године и возом транспортован у заробљеништво у Немачку. Ратне године углавном је провео у немачком логору Оснабрик, о чему је Београду, 1945. године, објавио књижицу под насловом Године понижења и борбе живот у немачким „офлазима“.

Својих последњих десет година, од 1945. до 1955, Винавер је провео је у Београду, радећи као професионални књижевник и преводилац.

Станислав Винавер је умро у Нишкој Бањи, 1. августа 1955. године.

srpskoblago.rs

» Stanislav Grohovjak
» Stanislav Binički
» Stanislav Petrov - čovjek koji je spasio svijet