Rade Šerbedžija

Rade Šerbedzija


Rade Šerbedžija je rođen 27. jula 1946. godine u mestu Bunić kod tadašnje Titove Korenice, poznati je jugoslovenski i svetski glumac. Oženjen je Lenkom Udovički, sa kojom ima ćerke Ninu, Milicu, Almu, Vanju, Luciju i sina Danila. Šerbedžija je diplomirao glumu 1969. godine na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažovan u zagrebačkom Dramskom pozorištu Gavela. Filmski debi ostvario je sporednom ulogom u Iluziji - 1967, filmu Krste Papića. Prvu glavnu ulogu tumači u filmu Gravitacija iz 1968. godine Borisa Horvata.

Šerbedžija je ostvario zavidu holivudsku karijeru po svom odlasku u Ameriku, tumačeći najčešće uloge Rusa, Poljaka i sl.  iako nema probelma sa akcentom.

Uloge: Iluzija, Crne Ptice, Idu dani, Crveno klasje, Zvezde su oči ratnika, Bravo maestro, Užička Republika,Variola vera, Zadah tela, Nečista krv, Stigmata,Kao rani mraz,72 dana.

Filmografija Radeta Serbedzije


''Hajka''



''U registraturi''

''72 dana''






Ceo film pa ako je neko raspoložen neka ga odgleda  

''Variola vera''






Ceo film koji je blaga je reč strava  

Serija "Nokola Tesla "

"Više ne pripadam teatru"


više ne pripadam teatru", rekao je na konferenciji za novinare Rade Šerbedžija i otkrio
da je njegova ljubav prema pozorištu prešla na film.




Umetnik koji je sinoć ispunio emocijama publiku koncertom u KIC-u Budo Tomović, promovisao je memoare “Do poslednjeg daha” i odgovarao na pitanja novinara.

"Kad jednom izađeš iz teatra, iz tog jezika onda se teško vratiti. Poslednju predstavu koju sam igrao je “Majka hrabrost” koju smo napravili u Beogradu one godine kada je počeo rat. To je bila antiratna predstava i režirala je moja žena Lenka Udovički a nakon toga je krenuo život...i napustio sam zemlju.

Završio sam u Londonu i gledao teatar koji nisam voleo. Igrao sam Brehta sa Vanesom Redgrejv i onda opet "Oslobođenje Skoplja" genijalnog Ljubiše Ristića. Mi smo tu čuvenu predstavu napravili krajem 70-tih a onda smo radili englesku verziju i opet je Vanesa igrala glavnu žensku ulogu. I to je sve što sam radio u teatru. A onda - muk što se tiče teatra", objasnio je Šerbedžija početak svog transfera ka drugim umetnostima, pišu Vijesti.

Po povratku u Hrvatsku 2001. godine on je na poziv Borislava Vujčića književnika, dramskog pisca i pesnika sa kojim je osnovao i čuveno pozorište "Ulisseys" počeo da piše knjigu “Do poslednjeg daha”.

Na pitanje novinara da li bi ona bila podobna za ekranizaciju, Šerbedžija je odgovorio:

"Mislim da to nije moguće a kada bi neko i pokušao, mislim da mu ne bih ni dozvolio. Knjiga ima svoju misiju ona je deo mog bića. Kao što ste vi Crnogorci pesnici, tako sam i ja kao Ličanin osećao sklonost ka pisanju još od mladosti. Moji pismeni zadaci su bili među najboljima, pisao sam pesme, neke loše koje sam uništavao i zaboravljao, neke dobre...

Ova knjiga je nastala iz želje da se obratim ljudima i da im objasnim...Ona me dosta zaštitila i odbranila od nekih stvari na ovim prostorima. Mnogo je optužbi palo na moja leđa, od loših ljudi i od novinara. Znate, ja sam nekada sanjao da ću biti ili novinar ili književnik. Novinarstvo je toliko važna profesija kada se baviš časno tim poslom.

Na žalost, i u novinarstvu ima mnogo boksera života i vrlo često lažnih kompromisa... Naročito kada su povezani sa predratnim i ratnim stanjem užasima gde su se pisale i pišu svinjarije... Ja sam pisao knjigu da se opravdam od užasnih monstruoznih laži koje su ispisane o meni. Kad sam počeo pisati, sećam se da je to bio trans, napisao sam je u četiri meseca".

Šerbedžija je 2001 godine “pronašao Brijune”




Video sam tu scenu i rekao da je to taj teatar. Napravljen je kralj Lir. Režirao sam Beketa i priču smestio na Goli otok. A sada 13 godina igram kralja Lira - svakog leta. I neću više ništa raditi jer sam se umorio od teatra."

Šansonjer, glumac, pjesnik je jedan od rijetkih glumaca sa ovih prostora koji je ostvario i svetsku, holivudsku karijeru. Na pitanje zbog čega se vratio, odgovara:

"Nisam se ja vratio kao što nisam nikud ni otišao. Ne možeš da odeš, planeta je tako mala. Danas sedneš u avion i odeš u Australiju - to je samo 21 sat to je uživanje... Kad sam prvi put išao na promociju filma “Pre kiše” kada je bio nominovan za Oskara, ušao sam u avion u prvu klasu i bio sam vezan. Kada smo se podigli, ja sam zauzeo svoje mesto - šank i sedeo na stolici, pio viskije, stjuardese su prolazile pored mene, ljudi su prilazili, družio sam se.

Taj svet je toliko mali...kad jednom zapravo napustiš zemlju u kojoj si rođen, narod sa kojim si živeo mentalitet koji je tvoj, kada postaneš stranac, postaneš samac u svetu i teško ti je dok to prihvatiš. A onda te obuzme neka slatkoća pozicije i osetiš se kao Don Žuan i osetiš kako je to lepo i imaš neke druge ljude koji su isto tako zanimljivi i sa njima razgovaraš svi smo isti... prokleto isti."


b92.net
9.05.2013.

PIŠE: ĐORĐE RANDELJ/NIN


Šerbedžija: Bilo bi nam bolje da nismo u Evropi


"Sad nema granice između Hrvatske i Slovenije, a brzo će ući i sve
druge zemlje u Evropu. Bolje je da smo u Evropi kad ne možemo
drugačije. Ali, kad bismo mogli drugačije, bilo bi nam bolje da nismo
u Evropi."




Na Dan ustanka u Hrvatskoj, 27. jula, nekad najveći republički praznik, proslavio je 67. rođendan, a dočekao nas je na Svetog Iliju na Brionima kao kakav nasmejani živahni i rastrčali mladić, sa onim svojim očima neboplavim koje kao da nisu od ovog sveta. Rade Šerbedžija, glumac, pesnik i boem koji je sedamdesetih bio najpopularniji Jugosloven posle Maršala Tita, uz još samo nekolicinu sportista-olimpijaca. Samo Rade je bio lep i mlad, a svi ostali - samo mladi.

Onda su došle devedesete i Rade je oteran iz Zagreba, pa i iz Beograda, a u Sarajevu je sa sve tri strane proglašen za izdajnika. Otišao je u beli svet i iz Londona, a potom iz Los Anđelesa, stizale su vesti o velikim uspesima i velikim rolama naše jedine prave i velike holivudske zvezde, ali su stizali i intervjui i pisma njegova, koja su zvučala kao Andrićev Ex ponto i nosila sav onaj Ovidijev očaj izgnanstva sa Crnog mora.

I onda su ga privukli Brioni, gde su kadgod, na „onim plenumima“, padale glave kao legendarne Titove mandarine i gde su potom, u novoj državi, mnogi trbušasti hrvatski generali i političari otkrili da odjednom znaju i vole da igraju tenis, jer ga je nekadašnji Titov general Tuđman veoma voleo.


Ponovo ste na moru. Jeste li zatvorili krug? Od one početne, valjda mladalačke fascinacije starim ribarima i potrebe da se bude na moru, uglavnom leti, u „sezoni“, kad su lepše od mora i četinara mirisale – devojke...


Pa, meni je nekako sasvim logično da ljudi, rođeni u planinama ili ravnicama u kojima sam ja rastao - obožavaju more. A Jadransko nije teško obožavati, jer je najljepše more na svijetu. Bio sam fasciniran morem, još kad sam kao mlad glumac, sa 18 godina, odlazio na Dubrovačke ljetnje igre. To je bilo kraljevsko vrijeme za umjetnost.


Nekako su se počeci vaše karijere poklopili sa onim specijalnim statusom koji su umetnici imali u socijalizmu. Ako ništa drugo, ono bar veliku popularnost, slavu i poštovanje, dok tadašnje posleratno društvo još nije stiglo da potone u potrošački mentalitet?



Tih kasnih šezdesetih, Dubrovnik je bio svijetla pozornica i svjetska, i evropska, i jugoslavenska... U to su se vrijeme družili glumci iz cijele bivše Jugoslavije. Iz Srbije su tu bili Ljuba Tadić, Stevo Žigon, Ružica Sokić, Mira Stupica, Branko Pleša... Svi oni su godinama radili na Ljetnjim igrama, kada se božanstveno živelo. Posle sam otkrio i samo more, ostrvo Silba, gde sam kupio plac i napravio kuću. Tad tamo nije bilo električnog svjetla. Bilo je divno i romantično. I riba je drukčije mirisala. Sve je drukčije bilo. Tamo sam išao svako ljeto posle Dubrovnika i ostajao cio septembar. Tamo sam lovio ribu i još uvijek tamo imam prijatelje. Sjećam se da sam jednom otišao na Filmski festival u Pulu i da sam dobio Zlatnu arenu – ne sećam se više za koji film je to bilo – i kad sam se vraćao iz Pule na brodu sam čitao u novinama da je jučer moj prijatelj Damir Galetović uhvatio velikog bucnja, imao je 56 kila...


Oprostite, ali mi „furešti“, sa kontinenta, ne znamo šta je „bucanj“?

To je ogromna riba, ali nije jestiva. Kad bi je čovjek vidio uplašio bi se da je morski pas. Ali on ju je, ipak, ulovio i meni je namah bilo krivo što sam bio u Pulskoj areni. Inače bih je ja ulovio, zajedno s njim, jer bismo bili zajedno na brodu. I sjećam se da sam na brodu prepravio diplomu u kojoj piše da se Zlatna arena dodeljuje meni - prekrižio sam moje i ispisao njegovo ime i dao sam mu Zlatnu arenu za bucnja! On je to zaslužio, jer je stvarno luđak. Neviđen. Ha, ha, ha....


I od te vaše Silbe na početku do Briona sada, od onih dečačkih ribolova do impozantnog Teatra Ulisis, koji je eto već 13 godina star, koliko i ovaj vek?


Uvek se trgnem kad mi to neko spomene. Kažu da teatar uglavnom posle sedme godine postojanja postaje prepoznatljiv. A mi već trajemo 13. Prošli smo sve i svašta, od ignoriranja preko ne znam kakvih sve gluposti i dezinformacija o nama - šta radimo, kako i gde živimo - do nekompetentnih i nedobronamernih prikaza naših predstava. No, hukači su se umorili i zamorili od tog vikanja i danas smo prepoznatljivi kao dobar teatar.


Glavni koprodukcioni partner vam je novosadsko Srpsko narodno pozorište. Kako teče ta saradnja?


Odlično. Pa, vidite da glavnog partnera ne menjamo. To je počelo prošle godine sa „Odisejem“ Gorana Stefanovskog. Ta predstava je zasenila svu konkurenciju na Sterijinom pozorju i potom obišla mnoge velike gradove bivše Jugoslavije, pa i van nje. Predstava „Šekspir u Kremlju“ je korak dalje, jer je u njoj najviše glumaca iz Novog Sada, više nego iz Zagreba i Beograda. Mislim da je urađen veliki i važan posao – za današnju teatarsku, a bogami i političku situaciju, jer je važno da se ljudi počnu povezivati ponovno, da počnu trgovati jedni s drugima, razmenjivati iskustva. Sasvim je logično da se neko preduzeće u Zagrebu koje proizvodi metalne delove, ma i šarafe, poveže sa nekim iz Srbije ko proizvodi nešto slično ili kompatibilno. To će doći, to je neminovno, a teatar, ovaj naš Ulisis, je tu i da ih malo požuri.


Ovih dana u novom filmu nude vam ulogu Teslinog oca, prote Milutina, a kao da je juče bilo kad ste u TV seriji igrali njegovog sina – samog Nikolu Teslu?


Pa to je tako, to je život, kad životna dob utiče na podelu uloga, a ne filmska karijera. Odnosno, karijera koju donekle i godine određuju. Ha, ha, ha... Ni pozicija u inostranim, uglavnom američkim filmovima nije mi najzgodnije pala. Imao sam i tamo niz glavnih uloga, ali sam u internacionalnu karijeru krenuo sa 47 godina, a to je relativno kasno, bar za neki veći i duži uspon. Ali naravno – ja ću raditi, snimati i igrati na sceni, do kraja.

Odigrali ste u teatru, pa i na filmu, sve što se valjda zamisliti i poželeti može. A kako je to bilo pre 40 godina kad ste se iz malih Vinkovaca u Zagreb ušunjali?

Pa kod mene i kod moje generacije bilo je tada tako. Ja sam se uvijek volio diviti. I učiti. Kao mlad glumac kad vidim nekog „majstora“ želio sam biti blizu njega, biti s njim, pa sam se tako družio sa svim tim velikim tipovima. Paja Vujisić i Ljuba Tadić su mi bili najbliži drugari, sa Fabijanom Šovagovićem sam isto bio odličan, iako se s njim teško bilo družiti, on je bio svoj, volio je samoću, volio je pobjeći, uglavnom sam, da, bio je pravi vuk samotnjak. A Ljuba Tadić je baš bio društven i radujem se da sad mogu reći - s njim sam postao blizak prijatelj. To je bio tako veličanstven čovek da sam ja jednostavno srećan zbog toga što sam imao priliku da budem blizu njega, da razgovaram s njim o svemu, i o životu i o umjetnosti, i o politici, naročito tih godina kad je počinjala ta grozna politika i ti grozni ratovi u toj zemlji u kojoj smo živjeli zajedno... nekada. To mi je bila dragocjena stvar biti blizu takvog jednog velikog čovjeka.

................................

b92.net

Melankolični koncert kao priča o vlastitom životu



Ovo je bila najdraža pjesma Nikole Tesle, najavio je Rade Serbedzija[url=http://www.jutarnji.hr/sve_teme/Rade %C5%A0erbed%C5%BEija] [/url]na koncu trosatnog koncerta u “Lisinskom”, a potom nježno otpjevao “Tiho noći, moje zlato spava”, sišao u publiku i bratski zagrlio i poljubio predsjednika Ivu Josipovića.

Lijep i emotivan

I da nije bilo te tople ljudske geste, moglo bi se konstatirati kako je Šerbedžija uz filigranski preciznu i lahorastu akustičku pratnju iznimno kapacitiranog sastava Zapadni kolodvor i goste poput Vlade Kreslina, Vlatka Stefanovskog, Kemala Montena i kćerke Mimi, publici u Lisinskom priuštio lijep i emotivan koncert tijekom kojeg je izveo niz pjesama Miroslava Krleže, Arsena Dedića, Vice Vukova, Fabrizija de Andrea, Miljenka Jergovića, ali i vlastitih skladbi poput potresne “Povratak ratnika”, napisane sa suprugom Lenkom “u kuhinji, u Ljubljani, 1992. godine”.
Rade je izuzetno sugestivan kad se uživi u ulogu pjevača, nabijen emocijama i erosom kad pjeva skladbe poput “Imam pjesmu za tebe”, “Kose boje maka”, “Panonskih trešanja”, “Nine Končereve”, “Pjesme za bekima”, “Na vanjkušeku glava”, “Gumbelijum roža fino diši” i drugih kojima je “Lisinski” pretvarao u kabare i gostionu.





Priznajući da je već četiri desetljeća “vojnik Arsena Dedića”, a izvukao je i šešir koji mu je u amanet ostavio Krleža, naš najveći glumac iznova se okušao ne samo u recitalima poput “Ne daj se, Ines” po kojima je odavno postao poznat nego i u nizu skladbi kojima podastire širinu i dobrotu, ali i tugu i čemer melankolične i često nesretne južnoslavenske duše.
Ispresijecani kolosijeci
Rade uz Zapadni kolodvor ujedno “prepričava” i vlastiti, nevjerojatno bogat i uzbudljiv životni put s ispresijecanih kolosijeka glumca, pjevača, pjesnika, pisca, boema i čovjeka koji voli ljude ma koje vjere i nacije bili. Samo da su ispravni i dobri poput Kreslina koji je razvalio vokalnom i autorskom snagom, Stefanovskog koji je briljirao virtuoznošću i Montena koji je razgalio humorom i toplinom, a i Radetova kći Mimi zvonkog je glasa.


Aleksandar Dragas

jutarnji.hr

Film "Zadah tela " Zivojina Pavlovica - 1983.

Prijatelj ga kaže više ne poznaje – Rade Šerbedžija

A jurili smo ženske nekada zajedno
i obijali kavane
nedjeljom sve do podne spavali
oblak ti ne *ebem
u istom gradu rođeni u istu školu išli
zna baraba sve o meni i ja o njemu
zna što me boli i gdje sam naročito osjetljiv
na kiti sam mu pokazao veliku bradavicu
kažem
samo on to od muških zna
I sad me kao ne pozna…
Bitanga jedna obična
pizda mu materina
prije deset godina na ramenu mi ko djete plakao
kad ga je žena ostavila
Što ga ne pustih onda da se ko čovjek ubije
nikad ne bih barem saznao
kakva je kučka bio
moj prijatelj
za koga sam nekad mislio
malo je i život za njega da se da
a sad me kao ne pozna…
Ma briga me za politiku
ovaj rat je obična svinjarija
al on i ja bili smo ko brata dva
znam da je bio zarobljen
kažu da su mu i u usta pišali
u redu svi smo znali
što čine tamo oni vandali
ta svuda na svijetu ima govana
Al mi smo bili majku mu
najbolja druga dva
a sad me kao ne pozna…
Kad mu je majka umrla
ej čovječe
ko da je moja presvisla
Pili smo do besvjesti
tri noći i tri dana
znao je lupež napamet Jesenjina
sina mi jedinog krstio
iako je druge vjere bio
Ma ko je o tome onda mislio
svi smo bili dio raje
a sad me kao ne poznaje
Govori tako
pa onda najednom zašuti
Gleda kroz prozor i dugo šuti
Zatim uzdahne duboko
prođe rukom kroz kosu
čini se da bi rekao nešto
nešto i o sebi
Odmahne samo rukom
upali novu cigaretu
i otpuhne u oblaku dima:
a sad me kao ne pozna…

-London, 1993.-