Vera bolja od dopinga!

Piše Vlastimir Ignjatović



Sve više sportista okreće se pravoslavnim vrednostima i biblijskom prosvećenju

Molitva i krst – čuvari od povreda i podstrek umesto nedozvoljenih stimulansa

Svedoci smo surovog, gotovo gladijatorskog nadmetanja u sportu, posebno kolektivnom, gde rival rivala gleda kao smrtnog neprijatelja. Od Božje promisli “ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog” ostala su samo suva slova u blatu mržnje.

I, što je gore od svega, zlo, u ogromnim količinama, sa sportskih terena zapljuskuje tribine, na kojima se izmenjuju besramne reči, udarci raspaljenih, raspomamljenih i ratobornih navijača. Tuča “ljubitelja sporta” ostavlja krvave tragove na stadionima, neretko i živote.
Pojedinci, u poslednje vreme, u ovim apokaliptičnim trenucima u sportu, okreću se pravoslavnim vrednostima i biblijskom prosvećenju.

Nije retkost, viđamo to na TV prenosima, da se sportista prekrsti ili poljubi krst na lančiću oko vrata, kad kroči na igralište ili postigne pogodak. U prizivanju Svevišnjeg traže da ih sačuva od povrede, razjarenih navijača i donese radost igre i nadigravanja i eventualno - pobedu.
Sportisti, evidentno je, po telu imaju tetovaže sa likovima svetaca, obično porodičnog slavskog zaštitnika. Sa njima, na sebi, osećaju se sigurnije. Veruju da time rasteruju demone u redovima suparničkog tima.

Sa verom u Boga i trenera


Košarkaš Aleksandar Radojević (220 cm), poreklom iz vrletnog sela Kameno u masivu Orjena iznad Herceg Novog, među prvima je na sebi istetovirao koloritnu ikonu svetog Vasilija Ostroškog.
- To je naš najveći svetac, sahranjen u ostroškoj steni, nedaleko od Nikšića. Polazio sam Ostroški manastir i molio se nad njegovim čudotvornim moštima. Ne samo kad mi je bilo teško zbog bolova u leđima, već iz silnog poštovanje prema Njemu i pravoslavlju – veli Aleksandar Radojević, poznatiji po nadimku Ćićo, svojevremeno član američke profesionalne NBA lige i mnogih evropskih klubova.
Na stranicama “Pravoslavlja”, koje izdaje Srpska pravoslavna crkva, govorili su sportisti o veri u Gospoda Boga i uspehu koji su postizali sledeći reči Stvoritelja, bez čije volje ništa ne biva.
Dragutin Topić ubraja se u red naših najuspešnijih atletičara u istoriji srpskog sporta.

- Poslušanje i vera u to što radiš je osnova svega - tvrdi ovaj proslavljeni sportista. - Ukoliko ne veruješ u svog trenera i u Gospoda Boga, nema uspeha. Vera je u meni postajala od kad sam ušao u kasni pubertet. Počeo sam da idem u crkvu, a pritom nisam znao šta tamo radim. Palio sam sveće, molio se, ali nisam znao molitvena pravila, jer me tome niko nije učio. Moji roditelji nisu vernici i mislim da je to bila Božja volja i promisao da me uputi u crkvu. U poslednjih deset godina, vera u meni je postajala sve jača i počeo sam redovno da idem na liturgiju. Kao sportista, ranije sam molio Boga za dobre rezultate, ali sam shvatio da to nema nikakve veze, da je Božja volja ono što će se desiti i da Bog zna šta je za nas najbolje, da li je to prvo ili dvadeset prvo mesto. Tako sam mislio da šta god da se desi, biće dobro za mene i pokazeće se kad-tad. Na ličnom primeru vidim da su čuda moguća i da se događaju. Dešavalo se da ostvarim uspehe kad za to nisam bio fizički spreman, i da ostvarim dobre rezultate kad se tome nisam nadao. Bog mi se svakog dana otkriva sve više i više i nagrađuje dobra dela. Trudim se da živim po hrišćanskim pravilima u ovom životu, vidim da je to moguće i nadam se da će me Bog primiti u budućem životu.

Čuvari sopstvene duše

U sukobu sa duhovnim vrednostima su mnogobrojna iskušenja koja su neminovni pratioci uspešne sportske karijere. Topić govori i o njima.

- Stalno nailaziš na iskušenja, ali Bog nam je dao razum da bismo o tome razmišljali i odlučivali. Ponekad bih voleo da Gospod odluči umesto mene, ali nekada moraš to sam da uradiš. Čovek treba da čuva dušu. Mnogo sam grešio, grešim i danas, više nesvesno nego svesno, ali svako se bori da sačuva dušu. Ako se upoznaš sa pravoslavnim načinom života, ako znaš kako treba da živiš i šta da radiš, onda je to mnogo lakše. Mnogo sam saznao preko prijatelja, duhovnika, sveštenika, iz knjiga koje sam čitao i shvatio da ono što mladi ljudi ne smatraju grehom, u stvari jeste greh. U sportu je prisutan mamon novca i teško je odupreti mu se, jer novac omogućava bolji i lagodniji život, što povlači za sobom strasti kao neminovnost. Dešavalo mi se da potpadnem pod te uticaje, ali sam se izvukao iz toga, jer znam gde je svetlo i koji je pravi put. Ima mnogo sportista koji kreću linijom manjeg otpora, ali ima i svetlih primera među našim sportistima koji žive pravoslavno. Mislim da je kod nas problem što su ljudi neupućeni i ne znaju mnogo o veri. Crkva bi trebalo da se uključi i da ima svoje mesto u sportu. Trebalo bi da postoje osobe poput oca Gerasima, ili oca Ilariona koji su duhovnici sportistima i estradnim umetnicima, jer vidim po sebi i ljudima u svom okruženju, da se ljudi menjaju i shvataju stvari. Crkva bi trebalo da se uključi u sport, jer će tako sportisti više poštovati zajednicu iz koje potiču i u kojoj žive. Uspešni sportisti su pravi prezentanti vere u svetu i mogu da šire pravoslavlje u svetu. Ljudi i novinari sa kojima razgovaram, više pažnje obraćaju na mene kao na nekog ko sve radi zbog Boga, a ne radi neke lične koristi. Zbog vere sam izuzetno popularan u Grčkoj, jer se pre svakog skoka prekrstim i poljubim krst. U Grčkoj postoje sportski duhovnici koji prate svoje sportiste na velikim takmičenjima, a ne kao kod nas. Na Olimpijske igre putuje i sveštenik koji ispoveda i pričešćuje sportiste, jer bez duhovne nema ni fizičke snage.

I, na kraju, proslavljeni sportista upućuje reč-dve saveta mladim ljudima.


- Bog priziva svakog ponaosob. Vera se svakom otkriva u onoj meri u kojoj Gospod Bog to dozvoljava. Ono što je do njih, treba da čine. Da počnu nedeljom da prisustvuju liturgiji, iako u početku ne znaju zašto to rade. Ali, polako, otkriće im se na neki način. Problem kod nas je što se mladi zaluđuju nekim stvarima koje nemaju veze sa istinskim životom. To je linija manjeg otpora. Đavo ne spava i nudi nam ono što je nadohvat ruke. Na nama je da budemo jaki i da to prepoznamo. Porodica ima veliku ulogu, jer ako te roditelji na vreme upute, imaš veće šanse da to prepoznaš. Što pre prepoznaš prave stvari, tim bolje. Meni je lično bilo potrebno mnogo vremena da prevaziđem neke svoje strahove i krize u životu, da uz pomoć Gospoda Boa pobedim razne demone i svakodnevno se molim Bogu za pomoć, jer sam bez njegove pomoći niko i ništa. Sada sam mlad i jak, i uspešan sportista, ali ostariću i biću nemoćan, a duša ostaje. Nadam se da će ići gore, a ne dole. To je neka glavna poruka. Radite na sebi. Radite na čišćenju duše – završio je Dragutin Topić koji se sa uspehom ogledao i u košarkaškoj veštini.

Dragan Tarlać je jedan od naših poznatih košarkaša, kojeg je otkrio legendarni jugoslovenski trener Dušan Ivković. Počeo je u KK “Apatin”, pa u Novom Sadu, bio je dve godine u “Crvenoj zvezdi”, osam godina u Atini, godinu dana u Čikagu, dve godine u Madridu i godinu u Moskvi.

- Venčao sam se i krstio sina Luku u manastiru Krka. Decu krštavamo u manastiru Krka i vaspitavamo ih tako kako živimo. Ne tražimo i ne želimo ništa više od te jednostavnosti. Čovek mora da radi i da se pronađe u nečemu. Crkva i vera u Boga su najveće vrednosti. Kod Helena možemo da vidimo kako se voli svoja zemlja, poštuje crkva i porodica. Egejsko i Jonsko more su definitivno među najlepšim morima na svetu. Od Amerikanaca treba da naučimo kako se poštuju zakoni, a njihovu zemlju sam doživeo kao najbogatije ukrašenu kutiju prazne unutrašnjosti. Ruska umetnost je toliko bogata i nepresušna da zaslužuje najveće poštovanje – kategoričan je Dragan Tarlać.


3oko

SPORT I RELIGIJA: Ovih 5 srpskih sportista su najveći vernici!

Iako su na sportskom terenu bili jako uspešni ili to još uvek jesu, ovi sportisti nose pravoslavnu veru u sebi koja im je dala duhovnu snagu za najveće napore


Novak Đoković, Mateja Kežman, Dejan Bodiroga

Sport i Religija, naizgled dve nespojive stvari, ali tako bliske po svojim načelima i disciplini.

Crkva vodi računa o duši, a sport o telu. Vreme Božićnih praznika nas uverava da je to tako, jer već godinama unazad srpski sportisti slave Božić na putovanjima daleko do domova…

U poslednje vreme mnogo srpskih sportista se okreće veri to jest pravoslavlju, kako bi tu našli mir i neophodnu duhovnu snagu za bavljenje sportom.

U poslednje vreme (proteklih 15-20 godia) i crkva je shvatila da sport i religija idu zajedno i sveštenici i monasi dosta pomažu i ohrabruju naše sportiste da izdrže u postu tokom teških treninga i takmičenja.


Od velikih vernika kod nas poznati su srpski košarkaši Dejan Bodiroga i Dejan Tomašević, kao i Tadija Dragićević, pa Crnogorac Nikola Peković, a od ostalih isticali su se Novak Đoković i Mateja Kežman


Novak Đoković

Novak Đoković najbolji srpski sportista svih vremena mnogo pažnje posvećuje religiji a ne mali broj puta je donirao ogromne svote novca za obnovu hramova. Nole je takođe dobio najveće priznaje SPC orden Svetog Save

- Poštujem priznanja koja sam dobio od Srpske pravoslavne Crkve, to je ogromna čast i osećam se privilegovanim zbog toga.

– Opet, nisam ograničen bilo kojom religijom, ili nečim drugim. Poštujem slobodu izbora i ako bi i drugi ljudi mislili tako, svet bi bio mnogo bolje mesto za život – rekao je naš as nedavno za Novosti.

Dejan Bodiroga


Legendarni srpski košarkaš a sada potpredsednik KSS Dejan Bodiroga već 15 godina živi u skladu sa religijom. On je i nosilac ordena Svetog Save najvećegu ovoj kategoriji ordenja.

– Za mene je rođenje Hrista prevashodno veliki praznik. Proslava Božića, Badnje veče, odlazak na liturgiju, pričest i porodica na okupu, sve to predstavlja radost – kaže Bodiroga i dodaje:

– Kršten sam 2000, ali pre petnaestak godina sam počeo da posvećujem veću pažnju religiji.


– To je uvek bilo deo mene, a trebalo bi svakog čoveka da u nekom trenutku dotakne. Jednostavno, u sebi sam osetio da mi je potrebna molitva.

– Krstio sam se pod Ostrogom, a za moj duhovni povratak korenima veliki značaj imali su vladika Atanasije i vladika Grigorije – objasnio je potpredsednik KSS za Sportski Žurnal pre nekoliko godina.

Mateja Kežman


Bivši fudbaler Partizana Mateja Kežman je poznat kao veliki vernik. Još dok je igrao u Partizanu a i kasnije u inostranstvu redovno je postio tokom Božićnog posta čak i kada je igrao velike utakmice.

Svojim donacijama je pomagao manastir Đurđevi Stupovi ali i mnoge druge organizacije.

-Sigurno je da živim hrišćanski. Verujem u Boga i poštujem sve kanone i naravno, pravoslavni sam hrišćanin. Mnogo mi znači vera u Boga na svakom planu, psihološkom i opštem, tako da svoju porodicu usmeravam u tom pravcu – rekao je jednom Kežman.

– Molim se Bogu svakodnevno. Nebitno je da li je to samo na sportskom planu ili uopšte na privatnom. Pomažem i sebi, i još jedanput kažem: mnogo mi znači jer sam pronašao sebe u svemu tome.

Dejan Tomašević


Nije tajna da je potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije i predsednik Pravoslavnog sportskog društva Dejan Tomašević veliki vernik, koji je više puta išao na hodočašće u Jerusalim.

Ni u jednom intervjuu ne zaboravi da pomene da mu je vera u Boga pomogla u životu, da žali one koji nemaju osećaj sveprisustva božjeg, kao i da deli ljude na one koji veruju i one koji ne veruju u Raj i Pakao.

Vladimir Stojković


Bivši golman Partizana i aktuelni čuvar mreže reprezentacije Srbije, Vladimir Stojković veliki je vernik. Već godinama pomaže obnovu manastira Đurđevi stupovi, nadomak Novog Pazara, u Starom Rasu.

A tu je nedavno krstio i sina Lava.

– Vladimir je naš prijatelj i dosta nam je pomogao – rekao je iguman manastira otac Gerasim…

(Telegraf.rs)