Što dižemo ruku na najmilije?

Što dižemo ruku na najmilije?

Skoro polovina ubistava u Srbiji u toku prošle i ove godine dogodila su se među članovima porodice, bliže i dalje rodbine, nevenčanim supružnicima...A ubistva su monstruozna i za okolinu iznenađujuća.



Prema podacima koje je MONDO dobio iz MUP-a u 2012. godini broj krivičnih dela ubistvo i teško ubistvo iznosi 78, a usmrćena je 81 osoba. Od toga je čak 35 ubistava počinjeno među članovima porodice.

Od januara do septembra ove godine 10 muževa je usmrtilo svoje žene , dok su dve žene ubile svoje muževe.

Nije retkost da zločine počine roditelji i deca, pa su do septembra četiri oca usmrtila svoje sinove, dok je pet sinova ubilo očeve. Slično je i kada su u pitanju majke.

Ova statistika pokazuje broj ubistava do septembra, a poslednja dva meseca, bilo je više od deset ovakvih zločina.

Pre skoro mesec dana I.O (49) iz Zaječara kuhinjskim nožem ubio je svoju majku R. O (77), a prema očevoj priči on je toga dana bio pijan i sa majkom se posvađao upravo zbog rakije.

Samo dva dana ranije Dimitrije S. iz Bora (63) je nakon svađe takođe kuhinjskim nožem ubio svog sina. U razmaku od samo nekoliko dana u Subotici je P. J. (44) , takođe nožem, ubio svoju suprugu S. J (34), a potom se obesio u dvorištu kuće , a u vlasotinačkom selu Komarica je Boban Cvetanović (46) svirepo usmrtio suprugu Tanju, i to sklapelom.

Poslednji u nizu ovakvih zločina dogodio se u Kraljevu kada je Darko Pilović (24) sekirom usmrtio svoju strinu Jagodu Pilović (63). On je ubio, navodno zbog novca, ali je ubistvo priznao sasvim slučajno misleći da je uhapšen zbog dvostrukog ubistva od pre dve godine kada je sa još dvojicom saučesnika ubio svoj ujaka Miloja Ostojića i njegovog sestrića Dejana Kolovića.

Motivi porodičnih ubistava su u najvećem broju slučajeva sukobi koji traju godinama, neraščišćeni porodični odnosi među bivšim supružnicima, svađa oko podele imovine. Najređe je u pitanju psihička poremećenost počinioca.

Očigledno je da ta ubistva uglavnom nisu planirana i da se događaju tokom svađa ili tuča, ili neposredno posle. Tokom takvih obračuna dešava se prebijanje do smrti ili u afektu potezanje noža, pištolja, sekire…

Karakteristično za ova ubistva jeste to da policija za vrlo kratko vreme uhapsi počinioca i da oni uglavnom priznaju zločin.



Dr Zoran Đurić, neuropsihijatar Instituta za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" objasnio je za MONDO da uzroci većine porodičnih zločina leže u porodičnim odnosima i neuređenosti srpskog društva, dok je vrlo mali procenat onih koji zločin počine zbog bolesti.

"Duševnih bolesnika je zaista malo, oko jedan odsto. To su oni mirni, nedovoljno socijalno umreženi koji samo pozdrave na ulici i o njima se uglavnom ništa ne zna", navodi Đurić I dodaje:

"I kada posle gnusnih ubistava komšije i poznanici kažu "bio je miran i povučen" to samo pokazuje njihov doživljaj te osobe, a ne shvataju da je upravo ta otuđenost uzrok zločina."

Međutim, Đurić osnovu tih monstruoznih zločina, počinjenih najčešće u afektu, vidi u samom društvu, u porukama koje šalje, vrednostima koje se propagiraju i teškim, kriznim vremenima kada su ljudi nezaštićeni I nesigurni.

"Poslednjih 20 godina postoji ekstremna popularizacija kriminalnog ponašanja. Junaci naših priča u novinama su razni "uspešni" kriminalci, siledžije koje su ko zna koliko para stekli. Ta vrsta propagiranja lošeg modela prave nered u glavama običnog sveta. Ako se na to dodaju poruke koje nam se svakodnevno šalju putem medija – politička situacija u vezi sa Kosovom, stalni pritisci na Srbiju i pretnje da će se nešto raspasti, onda pojedinci postaju podložni usvajanju negativnih oblika ponašanja."

Dr Đurić objašnjava da su ti pojedinci oni koji nemaju dovoljno izgrađen sistem vrednosti, odnosno oni koji su odrasli u neuređenim porodicama i nisu dobili dobar bazični uticaj.

"Osobe koje nisu dobro vaspitane i ne znaju da razluče dobro od lošeg nađu se same sa sobom i pod uticajem kriminalnog ponašanja u društvu stvaraju svoj model i svet gde i oni imaju pravo da rade što i drugi", kaže ovaj neuropsihijatar i ističe:

"Dobro roditeljstvo je osnov za dobru ličnost. Sazrela ličnost, kojih je malo jer biološki nema svako kapacitet da sazri, ima dobre predstave o dobrom i lošem. Ta osoba ako može da se prilagodi društveno prihvatljivom ponašanju."

Đurić kaže da kada spojimo te nezdrave uticaje iz društva i porodice formira se ličnost bez strpljenja, nesposobna da planira, burno reaguje i po svaku cenu želi da se oslobodi napetosti.

Prema njegovim rečima takve osobe nemaju sposobnost da zaustave nagone jer nemaju ni osećanja empatije.

"Kod tih ljudi je smanjena sposobnost zajedništva, reaguju impulsivno i razmišljaju o posledicama. I tada mogu da povrede druge, oštete imovinu, a mogu u toj impulsivnosti i da unište drugu osobu, pa i da počine zločin pre decom” objašnjava Đurić koji naglašava da je ipak mal broj ljudi impulsivan, a da veliki broj ljudi dovodi sebe u lošu kontrolu impulsa tako što pije, drogira se ili stvara mreže sa negativnim grupama kao što su navijači, desničarske grupe."

"Kod onih koji truju mozak hemijskim supstancama smanjuje se sposobnost za uvid jer se nalaze u izmenjenom stanju svesti i tada su sposobni na sve."

Đurić opet i to povezuje sa situacijom u društvu koje degradira pojedince i onemogućava im da rade, stvaraju.

"Porodice gde nema posla i organizacije rada dolazi do borbe za dominacijom, ljudi gaze jedni po drugima…Tada se događaju telesne povrede i ubistva. A u Srbiji nema sigurnosti i postoji stalno osećanje ugroženosti i napetosti", kaže Đurić.

On ističe da je neophodno da društvo brine o ljudima tako što će im omogućiti da rade.

"Važno je da ljudi imaju mogućnosti da se socijalizuju, da se bave sportom, da budu korisni i sebi i zajednici. Takođe, važno je i da se problemi u porodici rešavaju na vreme i da se pojedinci ako je to potrebno leče u odgovarajućim ustanovama."

On kaže da policija, sudovi, socijalne ustanove mogu da apsorbuje negativne uticaje i usmeravaju pojedince, ali da među njima nema dovoljne povezanosti .

Sa ovim se slažu i u Viktimološkom društvu Srbije.

Kako je za MONDO rekla Jasmina Nikolić iz ovog udruženja iskustvo pokazuje da su se žrtve uglavnom obraćale za pomoć, ali da nadležne institucije ne preduzmu sve kako bi se sprečila porodična nasilja i ubistva.

"Potrebno je uraditi procenu rizika i sprovesti mere u skladu sa tim, proveravati svaku prijavu i ne uzimati je olako i misliti da je to obična svađa koja će se rešiti sama od sebe", kaže Nikolić.

U Srbiji postoji odgovarajuća zakonska regulativa kojom bi žrtve mogle da se zaštite, ali se ne primenjuje.

Nikolić kaže da se, po rečima žrtava, sudske odluke kao što je zabrana prilaska nasilnika onima koji su zlostavljani, ne poštuju i ističu da bi rešenje bilo u brzom donošenju privremenih mera i kontroli njihovog sprovođenja.

Ona kaže da ima i onih žrtava koje nikada ne potraže pomoć iz straha od reakcije sredine ili pak iz straha od još većeg nasilja zlostavljača.

I dok čekamo da društvo i država počnu više da brinu o žrtvama, o porukama koje šalju i njihovom uticaju na pojedinca, možemo bar da se potrudimo da stvorimo zdravu porodicu u kojoj neće biti nasilja, pa onda ni mogućnosti da se jednog dana desi zločin.


mondo