Najgori generali u istoriji ratovanja

Skači u krater!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tokom američkog građanskog rata između Severa i Juga "zablistao" je severnjački general Ambrouz Barnsajd (1824-1881) i to u bezbroj različitih prilika. U bici kod Antietama 1862. Barnsajd je poslao svoje čete preko uzanog mosta i dok su se vojnici tiskali da ga pređu, Južnjaci su otvorili vatru i desetkovali ih. Da je general nekim slučajem ispitao teren, lako bi ustanovio da je rečica ispod tog istog mosta duboka jedva do pojasa i da su njegovi vojnici mogli kao od šale da je pregaze i dočepaju se susedne obale bez nepotrebnih žrtvi na ubitačnom mostu. Iste godine u bici kod Frederiksburga Barnsajd je naredio samoubilački napad u kome su stradala 1284 vojnika. Prilikom opsade Petersburga 1865. ovaj genijalni strateg naredio je da se ispod neprijateljskih rovova iskopa tunel i napuni eksplozivom. Kad je eksploziv detoniran, na mestu gde se nalazio ostao je dubok krater. Baš to je i bio Barnsajdov cilj i on je izdao naređenje da vojnici poskaču u njega. Ideja je možda i bila dobra, ali nikako za tu priliku jer su se južnjački vojnici lepo okupili na ivicama kratera i pobili one koji su bili unutra. Kad je čuo šta se dogodilo u bici kod Petersburga, predsednik Abraham Linkoln je rekao: "Samo Barnsajd je u stanju da iz čeljusti pobede iščupa spektakularan poraz!"

Onaj isti Marko Kras

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dok se 54. godine pre naše ere rimski trijumvir Marko Licinije Kras (druga dvojica bili su Cezar i Pompej) bogato skupljajući natenane dažbine u novcu u Siriji, opasni rivali i neprijatelji Rimskog Carstva Parti, antički iranski narod u snažnom teritorijalnom i ekonomskom usponu, prikupljali su jaku vojsku za borbu. Kras je najzad 53. godine pne. na čelu 50.000 ljudi umarširao u Partu umarširao u Partu i s puno poverenja angažovao jednog vodiča da mu pokazuje put. Vodič ga je odveo usred Mesopotamske pustinje gde ga je očekivala moćna sparćanska vojska. Parti su na konjima okružili rimsku pešadiju i osuli po njoj kišu smrtonosnih strela. Krasa je zbunio takav "nepropisan način ratovanja" i, čim se pribrao, nesmotreno je poslao svoje ljude u trk za sparćanskom konjicom koja se jednostavno povukla namamivši Rimljane u klopku. Rezultat je bio jedan od najvećih poraza u istoriji Rimskog Carstva. Kras je ubijen, a svega 2/5 njegovih vojnika izvuklo je žive glave. To je onaj isti Kras koji je kao pretor pobedio 71. godine pne. kod Petelije čuvenog Spartaka, vođu ustanka robova.

Gejts sedi pod šatorom

[You must be registered and logged in to see this image.]

U bici kod Saratoge zapovednik američkih trupa general Horacije Gejts (1728-1806) više vremena je utrošio na svađe sa svojim zamenikom Benediktor Arnoldom nego na borbu s neprijateljima Britancima. Glavnokomandujućem Gejtsu, koji nije imao gotovo nikakvog vojničkog iskustva i postavljen je na čelo trupa zahvaljujući političkim intrigama u Kongresu, nije bilo baš sasvim jasno šta treba da preduzme. Dok se bitka rasplamsavala, Gejts je jednostavno odbio da napusti svoje bezbedno sklonište u utvrđenom logoru i naredio ljudima da se ne miču. Benedikt Arnold mu je otkazao poslušnost i uleteo u bitku. U toku odlučujuće borbe kod Benis Hajtsa Gejts je spokojno sedeo pod svojim šatorom i naširoko izlagao opravdanost američke revolucije jednom zarobljenom britanskom oficiru. Za to vreme Benedikt Arnold odneo je pobedu nad Britancima. Horacio Gejts je kasnije izgubio bitku kod Kamdena 1780. i otpušten je iz vojske kao potpuno nesposoban.

Navali na saveznike!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za vreme bitke kod Kresija 1346. godine francuski kralj Filip VI poslao je četiri hiljade đenovljanskih plaćenika naoružanih samostrelima protiv britanskih borbenih linija. Zahvaljujući nepobedivom velškom luku Britanci su ih smesta posekli i preživeli su morali da odstupe. Videvši kako se poraženi Đenovljani povlače, Filip VI je pomahnitao od besa i zapovedio svojim vitezovima da im pohitaju u susret i pobiju ih. I dok su se Francuzi razračunavali sa sopstvenim saveznicima, Britanci su osuli paljbu iz dugačkih lukova i na jedne i na druge. Kralj izbezumljen od jarosti tada je na Engleze poslao petnaest četa vitezova na konjima, cvet francuskog plemstva, ali su i njih stigle strele iz velškog luka. Tako je kralj Filip VI uništio sopstvenu vojsku –a na izmaku dana videlo se da je vladar izgubio trećinu armije (4000 ljudi), a uspeo je da pobije jedva stotinu engleza.

Nažalost brzo je oslobođen

[You must be registered and logged in to see this image.]

U američko-britanskom ratu 1812. godine američki general Vilijem H. Vinder (1775-1824) imao je divnu priliku da prikaže svu svoju nesposobnost plaćenu hiljadama ljudskih života. Godine 1812. general je izgubio bitku kod Stouni Krika mada je imao triput više vojnika nego Britanci. On sâm dopao je ropstva, ali su ga Englezi, na nesreću po Amerikance, ubrzo oslobodili. Tako mu se dala prilika da 1814. komanduje trupama koje su branile Vašington. Jedan jedini napad neprijatelja porazio je Vinderovu armiju, Vinder je uspeo da pobegne, a Britanci su ušli u Vašington i zapalili ga.

Američki Napoleon na delu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meksički general, političar i predsednik republike od 1833. do 1836. godine Antonio Lopes de Santa Ana (1795-1876), koji je sebe nazivao Napoleonom Amerike, izgubio je dva za Meksiko važna rata. Godine 1836. u teksaškom ratu Santa Ana je protraćio silno vreme i ljudstvo forsirajući Alamo. Zatim je odmarširao na sever i ulogorio se na reci San Hasinto i ne sanjajući da se snage Teksasa nalaze na svega nekoliko kilometara odatle, iz čega proizilazi da mu ni na um nije palo da izvidi teren. Teksašani su izvršili napad dok su Santa Ana i njegovi ljudi uživali u sijesti. Meksička armija je uništena, a njen glavnokomandujući zarobljen. Ovo kao da nije bilo dovoljno. Za vreme meksičko-američkog rata od 1846. do 1848. godine Santa Ana se ponovo našao na čelu armije i izgubio je svaku bitku u kojoj je učestvovao. Posle rata na vlast su ga dovele konzervativne snage i Santa Ana je vladao diktatorski do 1855. kada je oboren narodnim ustankom koji su predvodili liberali.

A kad se prenuo…

[You must be registered and logged in to see this image.]

U prvom svetskom ratu saveznici su izveli napad na Galipoljsko poluostrvo u Turskoj aprila 1915. godine u nadi da će uspeti da zauzmu Istambul. Ali, engleski i francuski vojnici koji su se iskrcali na poluostrvu nisu se ni pomerili s obale i evakuisani su tek januara 1916. Glavnokomandujući savezničkih snaga na tom delu fronta general ser Ian Hamilton (1853-1947) šetkao se po grčkim ostrvima i gostio na britanskim vojnim brodovima. On je upropastio čitavu tu operaciju ostavljajući svojim podređenim oficirima da komanduju kako znaju i umeju. Ako je i davao bilo kakva uputstva, ser Hamilton nikad nije bio jasan i direktan, a redovno kontradiktoran. Kada se avgusta 1915. prenuo iz letargije, general Hamilton je smislio napad, ali ga je tako često menjao i preinačavao da je na kraju ispao krajnje konfuzan i osuđen na propast. Plan da se zauzme Galipoljsko poluostrvo koštao je saveznike 250.000 pobijenih i ranjenih vojnika.

Izbila je pobuna

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1917. u prvom svetskom ratu general Rober Nivel (1856-1924) naimenovan je za zapovednika francuske armije i odmah je isplanirao jaku ofanzivu. Francuska vlada je pokušala da ga urazumi i odvrati s obzirom da je nedavna bitka kod Berdena gotovo uništila francuske vojne snage, ali Nivel nije hteo ni da čuje i krenuo je u veliki napad. Ubrzo se pokazalo da je ova ofanziva veliki promašaj. General Nivel ostao je slep i gluv na sve opomene i nastavio je da šalje ljude na bojno polje ne obraćajući pažnju na izveštaje o gubicima i odbijajući da prihvati očigledan poraz. General je tako svojski navalio da je i običnim vojnicima najzad bilo svega dosta – u čitavoj armiji izbila je pobuna: Rober Nivel je smenjen nikad ne shvativši zbog čega.

Jedno retko samoubistvo

[You must be registered and logged in to see this image.]

General Moris Gamelen (1872-1958) bio je 1940. godine, u II sv. ratu, glavni zapovednik francuske armije i u tom svojstvu držao je svoje trupe u bezbednosti kod linije Mažino. Kad su Nemci izveli u Belgiji svoj blickrig, Gamelen je bio duboko uveren da se radi o običnom napadu. Kako nije poslao trupe u ardenski sektor belgijskog fronta, poprilično je doprineo uspehu nemačkog osvajanja Belgije. Pošto su Nemci upali i u Francusku, Gamelen je smenjen, Englezi su evakuisali svoje trupe u Dankirk, a Pariz i cela Francuska pali su Hitleru u ruke.

Flavius Julius Valens


[You must be registered and logged in to see this image.]

Flavius Julius Valens, car Istocnog Rimskog Carstva, vodio je vojsku u jedan od najtezih rimskih poraza... 378. se nasao u Hadrianapolisu, u sklopu priprema gusenja pobune Zapadnih Gota, koji su se podigli zbog lose rimske uprave...

Grad je bio dobro utvrdjen, Valens je imao 20-30 tisuca vojnika, dobio je poruku da mu u pomoc stize zapadni kolega car Gracijan, pa ipak je odlucio poci u susret Gotima, unatoc savjetima vojnih zapovjednika da priceka, jer je krivo procijenio da ima brojnije trupe (Gota je bilo dvostruko vise)...

Legionari su marsirali 13km po najjacem suncu u kolovozu, zatim su jos satima stajali na zezi u borbenom rasporedu (dok su Goti bili smjesteni u hladu), jer je gotski vodja Fritigern pregovorima odugovlacio ocekujuci pojacanje...

Bitka je zapocela slucajno, kada je jedan iberijski zapovjednik strijelaca izgubio zivce i naredio juris (!), a zatim se u neredu povukao iz borbe... lijevo krilo je imalo nekih uspjeha kad je potisnulo Gote, ali tada su stigle dvije velike grupe gotskih konjanika, rimska konjica je napustila bojiste, pa su preostali pjesaci okruzeni, toliko zbijeni da nisu mogli ni mahati macevima, i bili su potuceni...

Izgubivsi i tjelesnu strazu, Valens se sklonio u neku kolibu u selu sa nekoliko vojnika, tamo su ga pronasli Goti i zapalili kolibu... Ujutro toga dana izjahao je kao car, a do veceri je zbog gomile gresaka skoncao zivot, jezgra carske vojske je unistena, a citavo Istocno carstvo se naslo u teskom polozaju, iz koga se s mukom oporavljalo...

Paa sigurno , aa opet nadrljo general ko bi drugi [You must be registered and logged in to see this image.]
Al se ipak na kraju sve sazna [You must be registered and logged in to see this image.]

Masanobu Cuđi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Masanobu Cuđi (Masanobu Tsuji) je rođen 11. oktobra 1900. godine u prefekturi Išikava (Ishikawa). Sa šesnaest godina se upisuje u pripremnu vojnu školu u Nagoji a posle završetka iste pohađa vojnu akademiju takođe u Nagoji. 1921. godine je počeo da radi u japanskom generalšabu a 1924. završava ratnu akademiju. Tokom dvadesetih godina išao je na razne specijalizacije gde je naučio kineski i ruski jezik.

1932. godine učestvuje u prvom šangajskom incidentu gde komanduje četom. U teškom napadu na kineske položaje gubi 16 vojnika ali izvršava zadatak. 1934. godine, dok su u Japanu bile jake frakcije u vojsci, Cuđi postaje komandir čete u vojnoj akademiji u Nagoji. Uz pomoć jednog studenta otkriva grupu zaverenika i prijavljuje ih vlastima. Odradivši dobar posao dolazi u kontakt sa budućim najboljim generalima Japana Mutagučijem, Jamašitom i Todžom. Povezan sa njima njegova karijera je napredovala. 1939. godine prelazi u štab Kvantuške armije gde obavlja odgovorne funkcije. Jedan je od odgovornih za izazivanje Nomonhanskog incidenta koji će završiti teškim porazom na reci Halhin gol od strane sovjeta. Posle toga, sada u činu majora, dobija prekomandu u 11. armiju u Kini. 1. januara 1941. godine Cuđi stiže na Tajvan gde aktivno radi na planovima desanta na Malaju po direktnoj Todžovoj preporuci. Organizovao je špijunsku mrežu koja je proučavala Tajland, Burmu i Malaju. Lično je nadgledao pripreme japanskih vojnika za tropsku službu, ponekad organizujući testove koje su vojnici jedva preživljavali. Polovinom 1941. godine Cuđi je bio umešan u pokušaj atentata na premijera Konoju koji je hteo lično da se sastane sa Ruzveltom i spreči rat. Međutim atentat nije uspeo jel Konoje nije krenuo na put. Vlada Konoja pada a sa njom i plan o atentatu.

Početak rata zatekao ga je u prvim redovima desanta na Malaju. Plan je krenuo vrlo loše. Jedna plaža predviđena za desant nije bila peščana nego blatna, te se veliki broj vojnika udavio. Cuđijeva grupa se iskrcala i naišla na otpor Tajlandskih vojnika koji spletom slučajnih okolnosti nisu dobili obaveštenje da se predaju i asistiraju Japancima. Kada su ih japanci savladali ispostavilo se da je japanski špijun koji je trebao da ih dočeka i sprovede do Malajske granice zaspao te je Cuđi morao da ide u obližnji grad da ga probudi. Ipak plan je u celini mnogo bolje funkcionisao nego što je to izgledalo na samom početku. Japanci su vrlo brzo obezbedili mostobran i krenuli prema malajskoj granici. Na Malaji su Japanci napredovali izuzetno brzo. Cuđi je stalno bio u prvim redovima i lično predvodio napade. Tokom operacija na Malaji general Suzuki je, između ostalih, prijavio Cuđija kao odgovornog za ubijanje civila. No pošto je imao zaštitu uticajnih prijatelja nikakvih posledica po njega nije bilo.

Sredinom 1942. godine Cuđi biva prekomadnovan na Filipine radi organizacije razbijanja saveznika na poluostrvu Batan. Međutim na Filipine stiže po kapitulaciji američko-filipinske vojske. Cuđi je smatrao da amerikance treba pobiti zbog kolonijalizma a filipinske vojnike zbog izdaje azijske braće. Aktivno se trudio da se plan generala Home o transportu zarobljenika ne sprovede. Zvao je komande raznih jedinica i naređivao im da ubijaju zarobljenike. Mnogi su to naređenje izvršavali iako Cuđi nije imao ovlašćenja za takvu naredbu. Srećom po Amerikance i Filipince neki od komandata kao što su bili pukovnik Imai i general-major Ikuta nisu hteli da postupe po naređenju dok ne dobiju pismenu potvrdu naređenja što će spasiti dosta zarobljenika. Cuđi je išao toliko daleko da je u ime vrhovne komande Japanske imperijalne armije potpisao naređenje da se pogubi Hoze Santos (ministar pravosuđa koji je zarobljen) a u Homino ime je potpisao istu naredbu za filipinskog generala Roksasa koga je spasilo to što oficiri koji su ga zarobili nisu to hteli da urade. No Cuđi im to nije zaboravio.

Leta 1942. godine Cuđi insistira na prekomandi na aktivna ratišta i odlazi prvo u Rabaul a nešto kasnije i na ostrvo Gvadalkanal. Na Rabaulu je vršio dužnost oficira veze između Hajakutakuevog štaba i generalštaba. U oktobru usled teške situacije na ostrvu odlazi lično na Gvadalkanal da nadgleda pripremu jedinica i napad. Neposredno pred napad sreće generala Kavagučija, glavnog "krivca" za neizvršenje naredbe da se ubije general Roksas, i sa njim se dogovara da Kavaguči promeni pravac napada. Na sebe uzima odgovornost da o tome obavesti ostale jedinice ali to namerno ne radi. Kavaguči je krenuo u marš na novu poziciju ali tada shvata da Cuđi nije nikog obavestio o promeni plana. Da stvar bude još gora Cuđi javlja Hajakutakeu da Kavaguči odbija da izvrši narđenje posle čega je Kavaguči momentalno smenjen. Napad je doživeo fijasko zbog opšte pometnje u organizaciji za koju je najviše kriv Cuđi. Preživevši napad Cuđi se posle pet dana marša vratio u štab armije i poslao radiogram komandi : "Moram preuzeti potpunu odgovornost za neuspeh 2. divizije koja se hrabro bori danima i izgubila je više od pola svog sastava u očajničkim napadima. Oni nisu uspeli zbog mog potcenjivanja američke borbene moći i insistiranja na mom planu koji je bio nedovoljno razmatran. Dalje u tekstu zaključuje : ".... zaslužujem kaznu od 10.000 smrti..." na kraju tražeći da ga prekomaduju u 17. armiju da ostane da se bori na Gvadalkanalu. Njegov zahtev je odbijen i on je vraćen u Tokijo. Kada je general Kavaguči napuštao Gvadalkanal kazao je da je više mržnje navukao na pukovnika Cuđija nego na protivnika.

Posle kraćeg oporavka u Tokiju Cuđi dobija prekomandu u štab Japanske Ekspedicione Armije u Kini. Tamo obavlja razne funkcije. Bavio se kontrašpijunažom, saradnjom sa marionetskom vladom Kine. Jedno vreme je boravio u Hankou da bi juna 1944. godine bio prekomandovan u Burmu. Cuđi stiže u Burmu po okončanju bitke kod Kohime i Imphala. Raspoređen je u štab 33. Armije generala Honde koja se spremala za jednu ofanzivu u severnoj Burmi. U štabu generala Honde su se pripremili za ovaj događaj jel su dobro znali kakav je čovek Cuđi. Odmah mu je rečeno da je on pod komandom pukovnika Šizarakija, operativnog komadanta armij, a ne kao do sada. Međutim Šizaraki se razbolio vrlo brzo i Cuđi ga zamenjuje. Prvo što je uradio je to da se štab premesti u Lašio da bude bliže frontu, što je general Honda prihvatio. Ofanziva 33. armije je ubrzo zaustavljena i u jakom protivnapadu saveznika situacija se pogoršavala po Japance. Ubrzo se štab premešta na kinesku granicu i tu se odvija novi čudan događaj. Naime pukovnik Cuđi je jeo meso mrtvog američkog vojnika i na to primoravao ostale oficire kako bi im "digao borbenu gotovost protiv neprijatelja". Uskoro nova saveznička ofanziva razbija 33. armiju koja napušta severnu Burmu i povlači se nazad u Lašio. Kao i u prethodnim operacijama Cuđi je i dalje komandovao iz prve linije odbrane. 11. februara dobio je medalju za uspehe u borbama u severnoj Burmi, mada se smatra da ju je dobio iz sažaljenja zbog ranjavanja. Aprila 1945. godine 33. Armija je praktično prestala da postoji jel su je britanske jedinice razbile. Ostatak rata Cuđi se povlačio ka južnoj Burmi. 25. avgusta 1945. godine general Honda i ostaci 33. armije se predaju Britancima i odlaze u zarobljeništvo. Ubrzo Cuđi saznaje da je pokrenuta istraga o kanibalizmu koje je sprovodio pa beži iz zarobljeništva u Tajland.

U svojim memoarima ne spominje da je zarobljen već da je nastavio povlačenje ka Tajlandu gde je organizovao tajlandsku armiju koja je trebalo da se bori na japanskoj strani. Kako bilo da bilo kada su saveznici ušli u Bankok Cuđi beži u pravcu Kinu jel je saznao da ga traže. Da zavara trag ostavio je poruku tajladskoj policiji sa svojim podacima i biografijom i napisao je da će izvršiti ubistvo. Uz pomoć Kineskih agenata transporuje se preko Indokine i tamo se priključuje japancima koji su radije ostali da služe sa vijetnamskim komunistima, iako on u svojim memoarima tvrdi da je odbio, nego da se posramljeni vrate u domovinu. 9. marta 1946. godine napušta Vijetnam i odlazi u Kinu. Iako u poziciji između zarobljenika i gosta radi za propagandnu vojnu službu pod komandom Čang Kaj-šeka pod lažnim imenom. 1947. godine je tražio da ga Kinezi puste da se vrati kući ali je to odbijeno.

26. maja 1948. godine čovek koji se upravo iskrcao iz broda kleknuo je na zemlju, proljubio je i rekao :"Iako je zemlja poražena, brda i doline su ostala, kao i car". Taj čovek bio je pukovnik Masanobu Cuđi. Vrativši se u Japan 1952. godine se kandiduje na izborima i osvaja poslaničko mesto u japanskom parlamentu. Iste godine izdaje i svoje memoare "Bekstvo iz podzemlja", doduše pročišćene od negativnih događaja. No nastavio je svoj misteriozni život stalnim tajnim putovanjima. Aprila 1961. godine otputovao je u Vijetnam i od tada mu se gubi svaki trag. Prema jednoj verziji priključio se vijetnamskim komunistima i služio kao operativni oficir pod generalom Đapom. S obzirom na okrutnost njegovih jedinica tokom rata postoji mogućnost da iza toga stoji Cuđijeva ruka.

II Sv.Rat

Amerika - Mornarica


Hasbend Kimel

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hasbend Edvard Kimel (Husband Edward Kimmel) rođen je 26. februara 1882. godine u Hendersonu, država Kentaki. Posle završene osnovne i srednje škole u svom rodnom mestu 1900. godine odlazi na studije Američku Pomorsku Akademiju. Akademiju završava 1904. godine i stupa u službu u mornarici.

Počeo je karijeru na bojnim brodovima kao niži oficir. Često je menjao brodove tako da je bio na dosta američkih bojnih brodova tokom svoje rane karijere. Posle prvih godina službe kao vrlo sposoban oficir munjevito je napredovao te je dobijao sve važnije zadatke. Komandovao je u dve divizije razarača zatim grupom razarača a sredinom tridesetih godina bojnim brodom "Nju Jork" (BB-34 New York). Nedugo potom prelazi u generalštab gde vrši značajne funkcije i uporedo završava Ratni Koledž mornarice za više oficire posle čega biva unapređen u čin komodora. 1937. godine je unapređen u kontra-admirala i komanduje 7. Diviziji Krstarica na krstarenju po južnoj americi u okviru diplomatske misije. 1939. godine postaje komandant grupe krstarica.

Februara 1941. godine postaje komandant Pacifičke Flote SAD i dobija privremeni čin Admirala. Odlazi na Havaje gde mu se nalazila komanda i počinje svoj "Hod po mukama". Svoju novu dužnost je obavljao vrlo dobro ali sticaj okolnosti se teško poigrao sa njegovom sudbinom. Usled sve lošijih odnosa sa Japanom 27. novembra 1941. godine dobija zadatak da pripremi Flotu za defanzivne operacije. S obzirom da Kimel nije imao informacije da američka obaveštajna služba više ne zna gde se nalaze japanski nosači aviona preduzeo je potrebne mere da se vojna postrojenja, brodovi i avioni osiguraju od potencijalne sabotaže, postavivši svoje brodove i avione u poziciju koju su Japanci mogli poželeti. Izviđački avioni su leteli svojim uobičajenim rutama ali ni jedan u pravcu iz koga će japanski napad doći. Sve je bilo spremno za katastrofu.

07. decembra 1941. godine Japan je teško bombardovao Perl Harbor. Za vreme napada Admiral Kimel je stojao na prozoru svoje kancelarije i gledao zapanjeno šta se događa. U jednom trenutku metak je pogodio prozor i prošao pored njega. Jedini komentar koji je imao bio je "Bilo bi milosrdno da me je pogodio i ubio." . Posle toga je sam skinuo admiralski čin stavio svoj stari čin kontra-admirala svestan da je to kraj njegove karijere komandanta Pacifičke Flote. Nekoliko dana kasnije smenjen je sa dužnosti a početkom 1942. godine je penzionisan.

Posle penzionisanja stalno je saslušavan na raznim komisijama u vezi napada na Perl Harbor. Na kraju je, zajedno sa generalom Šortom (Walter Short), optužen za nemarnu službu čija posledica je bilo potapanje bojnih brodova Pacifičke Flote. U istragama 1944. i 1946. godine je odbačena optužba za nemar ali mu čin nije bio vraćen. Tokom tih saslušanja doživeo je i šok na porodičnom planu. Negov sin, Kapetan Mening, naleteo je na minu sa svojom podmornicom i poginuo. Posle rata se zaposlio u kompaniji koja se bavila saobraćajnim inženjeringom. Umro je 14. maja 1968. godine u Grotonu, država Konetikat.

Debata o njegovoj i Šortovoj odgovornosti vodi se i danas. Danas većina stručne javnosti smatra da Kimel nije odgovoran za katastrofu jel jednostavno nije imao niti informacije niti jasna naređenja u vezi sa opasnostima koje prete Perl Harburu. Određena krivica postoji ali nikako onako velika kako većina smatra. Smatra se da je on bio "žrtveno jagnje" da bi se zaštitila komanda mornarice i vlada od svog dela odgovornosti za Perl Harbur. 1999. godine posle, ko zna koje po redu, istrage američki senat je izglasao da Kimel i Šort nisu odgovorni za katastrofu u Perl Harburu i preporučio predsedniku da ih posthumno unapredi u činove koji su im oduzeti. Do danas ni jedan predsednik SAD to nije prihvatio.

drugisvetskirat.

Turski komandant na Vučijem Dolu.
 36.000 Turaka 
9.500  Crnogoraca

Turci su imali i Artiljeriju. 

Bilans bitke  4,500 Turaka ubijeno 
                      150 Crnogoraca poginulo.

Turski komandant u Bitci na Šarancima

6000 Turaka
300 Crnogoraca

Bilans 2000 Turaka poginulo
             69 Crnogoraca

Najviše Turaka je poginulo u bežanju jer su padali u ponore.

Austro ugarski General u Bitci na Mojkovcu. 


20.000 Austrougara Vilhem Raider
  6.000 Crnogoraca  Serdar janko Vukotić


U presudnom trenutku, pod okriljem magle su Crnogorci izvršili juriš i nagnali u beg armiju Austrougara. Serdar janko Vukotić je kuražio vojnike i njegoca ćerka Vasilija Vukotić.