Pesma kao lična karta

Da li postoji pesma koja vas najbolje opisuje , koja je kao vaša lična karta.?
U kojim stihovima ste se najbolje pronašli?

Ima puno stihova gde sam se pronašla ali ova pesma mi je izuzetno draga jer podseće na mene,tako mi je rečeno i ja verujem

IZ KOJEG SI TI SVIJETA

Iz kojeg si ti svijeta
I kojeg cvijeta ime nosiš?
Zašto nisi kao druge žene,
Koje prodju kao sjene?
Čija se imena ni ne pamte,
Čiji se poljupci zaborave
S prvim jutrom...
Iz koje si ti ljubavi?
Iz koje knjige?
Iz kojeg romana?
Kad mi tako bez ikakvog plana,
Bez namjere,
U srce ulaziš,i godiš,i boliš,
I noći mi pretvaraš u dane...
Koja si ti žena,
Kad mi pola života u tebe stane,
Zbog tebe žalim što vrijeme
Prebrzo ide,i što su jeseni bliže
I što mi se suze prvi puta vide.
Jedino si s neba mogla doći,
Jer druge puteve sve poznam
A na njima sam sa drugima bio sam...
Iz kojeg si ti svijeta
Iz kojeg cvijeta miris nosiš,
Da te volim
I nikad ne prebolim...

Pjesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da,mora da je tako

Žena


Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane,grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću,draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.

Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.

Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.

Što živimo duže,vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje,kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.

Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.

I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom,radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.

Miroslav Antic

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…



Milan Rakić

Slatki snovi da si moja sena
ja nisam hteo biti prevaren
zeleo sam da sam tvoj
a shvatih da sam samo svoj

Rekla si, ako dodje dan
kad ne bude nam lepo
nek ostane nam ovaj san
ja verovah ti slepo

Da mi smo barem nesto,nesto vece
da pronasli smo zrno srece
al' sada znam da biti nece
jer izdala si me

I bes sada obuzima me
jer klela si se vise od mene samog
da predani smo jedno drugom
ucinila si mene slugom

Ispovest jedne antimoderne devojke



Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.

Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.

Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.

Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.

Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.

On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.

Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.

Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.

Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.

Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.

Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.

Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos čekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.

Pored njega, znam, biću usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana.

VIŠE TE NEMA...


NIsam vidio da gubim te polako
i da je kraj da nam više ne ide,
ti si dala sve i voljela me jako
a nisam znao ni da te nasmijem.

Ti si prestala da budeš moje platno
na kome mogu da slikam cijeli svijet.
Moje mane si pretvarala u zlato
a lagao sam da mogu bez tebe.

Ti odlaziš i nema više vremena
jer on je tu i daje sve što nisam ja
kad oprostiš sjeti me se ponekad
više ti ništa ne tražim samo jedno reci mi.

Reci mi da l' bi opet bila ona ista ti
moja i nasmijana da te vrijeme vrati
i da te opet pogledam onako kako znam
da l' bi poželjela isto što i nekada
isto što i ja sada kad te više nema.

Ti odlaziš i nema više vremena
jer on je tu i daje sve što nisam ja
kad oprostiš sjeti me se ponekad
više ti ništa ne tražim samo jedno reci mi.

Reci mi da l' bi opet bila ona ista ti
moja i nasmijana da te vrijeme vrati
i da te opet pogledam onako kako znam
da l' bi poželjela isto što i nekada
isto što i ja sada kad te više nema.

Videti

Videti zamrznutu reku
i poželeti da si proleće
Videti sprženu zemlju
i sijati – pevajući
Videti da ti je dvadeset godina
hteti ih proživeti
Videti kako prolazi bednik
i pokušati ga voleti

Videti barikadu
i poželeti je braniti
Videti busiju kako propada
i ne predati se
Videti svetlo predgrađa
i poželeti da si Renoar
Videti večitog neprijatelja
i zatvoriti oči pred sećanjem

Videti kako ćeš ostariti
i poželeti – početi
Videti ljubav kako cveta
i hteti se njome opeći
Videti nepotreban strah
i prepustiti ga gadovima
Videti da je loše
a ipak zapevati opet

Eto šta vidim
eto šta hoću
Od kada te gledam
Otkada te želim

Zak Brel

Za lazi izgovorene iz milosrdja


Trazim pomilovanje
za one koji nemaju snage
zlome kazati da je zao
niti rdjavome da je rdjav,
za onoga kome je zao coveka
istinom unesreciti;
za ljude koji lazu iz milosrdja.

Za coveka koji ce ponizen biti,
radije nego da nekog ponizi,
za onoga koji i kad nazre
obrazinu kome na licu
nema srca da je zdere,
za ljude koji ne mogu da uvrede
ni coveka druge misli i vere,
za one koji nikada ne bi mogli
drugome presudu da izricu,
kojima se sve sudije cine stroge,
za svaku milosrdnu laznu pricu
i slicne njima slabosti mnoge.


Desanka Maksimovic

Za mene te veče krije
zora bistrom rosom mije,
okupanu sunce suši
mirišeš u mojoj duši ...

Tvoj bi miris prepoznao međju ruža trista
pio bih ti rosu s lista ,
tvoj bi miris prepoznao među ruža trista
nije svaka ruža ista ....

Leptir šapne svakom cvetu
najlepši si ti na svetu ,
oko svakog cveta kruži
al' zaspi na svojoj ruži ...

Ružo moja , željo moja
al' mirišu nedra tvoja
mnoge ruže svesne nisu
lepota je u mirisu .... !

Gresio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Dusko Trifunovic

Ne vidim te. Ali znam da se nalaziš tu,
iza tankog zida od kreča i opeke, i čula bi
moj glas kada bi te zvao.
Ali neću te zvati. Zvat ću te sutra,
kad te ne budem video, kad
budem sanjao da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas, koji sam
juče uskratio. Sutra…
kad budeš gore, iza tankog zida vetra,
nebesa i godina.
Pedro Salinas

KAKO

Kako da te imenujem,
moje blisko nebo,
moja dobra ruko,
moja tiha ulico,
zasuta tamom.

Kako da te imenujem
vatro mojih snova,
ladjo u zelenom pristaništu,
noći, okružena jelama,
moja mala skrita željo.

Kako da te imenujem,
moje drveće u oluji,
moj čisti svileni rupčiću, sav bijel,
moja zvijezdo nepoznata u oceanu,
kako da te imenujem
sad,
kad je grad okrenut u mrak
i približava se prosinac.

Neven Birsa

Ptica

Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica,
Brbljiva, sveznajuca, prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju, prisapnula je cucuravo
I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha.
I rekla mi je caroliju; najvaznije na svetu – to je;
Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada,
Umeti dotaci sumrak na prvom uglu,
I osetiti na usni zeleni ukus mesecine

Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
Jer i ja imam caroliju, najvazniju na svetu – to je:
Videti necije lice i cuti neciji govor
I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu
Onda – kad vise nikog nemas,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napusta ove ulice
I ostavlja za sobom zute pecate lisca
Po trotoarima
U krosnjama
I u secanju.

Mika Antic

JEDNA INTIMNA ISTORIJA - Velimir Rajić

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže podjoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I mada smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih.

More od lepote-Kemal Ismai

Tvoje je lice more od lepote,
Tvoje su usne sve sami merdžani,
Tvoj pram je ambra, tvoja usta školjka
Tvoji su zubi - sve biser nizani,
Obrve tvoje, to je tanka barka,
Nabor na čelu, to je skup talasa
Ponor napasti - jamica na bradi,
A tvoje oči - oluja bez spasa!

ĆUTANJE LJUBAVI

Kad bih te mrzela mržnju bih ti dala
Rečima zvučnim, sigurnim i jasnim,
Ali ja te ljubim - ljubav ne bi stala
U govoru ljudi senovito glasnim.

A ti bi da slušaš jecaj moje boli;
Da iz mračnog bezdana se digne
I njegov vreli mlaz svu snagu proli
Još pre nego što do mog grla stigne.

Ribnjak ja sam do vrha napunjeni,
A čini ti se vodoskok sam spori,
I sve je samo ćutanje i bol meni
Svirepiji i od same smrti gori!

Gabriela Mistral

II

čudnovata prošlosti moja
ako ti kažem da si nešto najlepše što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života...

VI

kako si moja najlepša prošlosti
imaš li neku skrivenu bolest o kojoj ćutiš
imaš li kakav nepredvidiv predlog za sve oko sebe
voliš li još uvek petkom uveče da voziš dugim
svetlima po pustim autoputevima
slušajući muziku neke strane radio stanice
učiš li još uvek onako uporno engleski
izgovarajući svaku reč ljupkije od engleza bolje
od svog profesora
izvodiš li ženu katkad u neki intimni kafe
kupuješ li joj slastice i govoriš li
smejući se o vašoj budućoj deci
dok ti se na usnama tope grenadiri od čokolade
voliš li još uvek istu stranu ploče
istu marku vina isti film.

Marija Simoković

Boje- Monika Drlja



voljela bih vidjeti

kakve su sve slike iscrtali

moji i tvoji koraci

po ovom svijetu

kakve su price ispisali

koliko su se puta na isto vracali

koliko su dugo u mjestu stajali

koliko su prasine za sobom pomeli

voljela bih vidjeti

u kojim sve kutovima svijeta

su ostali nasi pogledi

dok smo se trazili

koliko smo lisca svojom samocom obojili

koliko smo nemira oprali svojim kisama

voljela bih znati

koja smo mi boja

tamo gore

koliko smo svjetova prosli

u koliko smo se svjetova zamalo sreli

da li smo jos nekada bili

da li su nas ikada rastavili

voljela bih znati

koliko tvoje blizine mogu podnijeti

a da ne umrem od srece

koliko tebe u sebe mogu natrpati

koliko me dobrom mozes uciniti

voljela bih, stvarno, znati

moze li svaki dan biti sretniji od prethodnog

postoji li to famozno -zauvijek-

ako postoji, hocemo li tamo stici zajedno

hocu li ti moci zadrzati ruku

hocu li uspjeti ne pustiti te da mi iskliznes iz prstiju

hocu li te naci ikada vise

ako te izgubim

hoces li me makar ubrati kao cvijet

u nekom drugom zivotu

i primaknuti svojim usnama

i drzati me tako

dovoljno dugo da te prepoznam

prije nego sto me das nekim drugim rukama

koje budes nazivao svojim,

prije nego se nasmijes

onim osmijehom koji najvise volim,

nadajuci se da ce da me sacuva

medju stranicama neke stare knjige

onako kako sam ja

sacuvala

otiske tvojih prstiju

na svakom cvijetu koji si mi poklonio

zeleci da nas sacuvam

u pravim bojama

vjecno



i pamticu te

po neobjasnjivoj bliskosti od prvog dana

po tisini sto te odvajala

po srcu sto se nadalo drugoj

a ti pamti kako sam sve to razumjela

i cekala te

onako slijepo zaljubljena u zivot

tuzna na milion nacina

sretna na jos milion drugih



pamticu kako si rekao

da mirisem na srecu

ako ikada odes

otici ces u nesto sretnije

dovoljno te volim

da te ne zaustavljam

necu plakati suzama

samo utihnut ce srce

i nikada vise necu vidjeti jesen

onako zivu

i prkosnu

i znas

mi smo jedna dusa

podijeljena

i zasivena duboko ispod

dva tijela

dvije koze

dva srca

ako i odes

ostaces

znam.

Posmatram te
skupljas opiljke zvezda u te male ruke
i mislim kako ti nikad nista ne promakne
imali smo dobre trenutke
bas dobre
sa studentskim pismima u kojima si reci koje si htela da zapamtim
obelezavala velikim slovom
sa muzikom koja je dopirala iz svih uglova naseg kratkog poznanstva
u kojima ti je bio potreban samo neko da sa tobom porazgovara
i posle da ode
i ceka da tvoji snovi dodju po njega
nacin na koji hodas jos osvetljava ovu sobu
odvela bi me daleko sa sobom
bez tebe
nesanici mojoj da nedostajes...
 
 
Predji rukom preko svih nasih losih dana
kako je lako kad ti misli pocinju u ovoj sobi
da pocnem da ti verujem
kao sto se veruje nekom ko je tako duboko krocio u tvoj zivot
da se vise nikad ne moze vratiti istim tragom
noc ti drhti na licu
pominjes more,tanke zidove u stanu i oziljak iz detinjstva koji jos nisi spremna da pokazes
leto ne moze bas sve u tvojim ocima da sakrije
grad dise samo kad ti otvoris prozor
dosta o tome
o nama
ne preteruj
ljubav je mesto kraj prozora u vozu
koji nikad ne staje
toliko toga promice ispred tebe ali ipak prebrzo da mozes na vreme da primetis
posle je kasno
i konacno na nekoj stanici,mozda saznas sta si sve propustio..
 
Ivan Dodic..

Ja sam od onih bezbroj ali - Jelena Stojković-Mirić


Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.

Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.
 
Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.
 
Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.
 
Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.

Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.
Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.

Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.
 
Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.
 
Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.

Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.
 
Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.
Ja sam od onih bezbroj ali…
 
Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.
 
Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.
 
Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?
 
Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.
 
Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.
 
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.
 
Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.
 
Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.
 
Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.
 
Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.
 
Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.
 
Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.
 
Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.
Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.
Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.
 
Ja sam od onih bezbroj ali…
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.
 
Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.