Moris Ravel
( 1875. - 1937. )




Žozef Moris Ravel (fr. Joseph-Maurice Ravel; Sibur, 7. mart 1875 — Pariz, 28. decembar 1937),
je bio francuski kompozitor, pijanista i zajedno sa Klodom Debisijem glavni zastupnik impresionizma u muzici.

Ratni drugovi

Pišući „Preludijum, „Fugu“, „Forlanu“, „Rigodon“, „Menuet“ i „Tokatu“, — stavove ove kompozicije — Ravel se odužio senima svojih u ratu palih drugova čija imena se nalaze u začelju pojedinih stavova. Ova činjenica nesumnjivo unosi svetlosti u karakter umetnika. Ali, to nije razlog zbog koga nas ona, pre ostalih podataka iz njegovog života, interesuje. Ona je, izraz jednog posebnog, naročitog sukoba koji se u Ravelovom ideološkom naziranju odigrao. Nesumnjivo je, kompozicijom „Le Tombeau de Couperin“ Ravel hteo da saopšti komadić svog životnog iskustva, svog odnosa prema neposrednoj stvarnosti. Ali, zar dolazi u sumnju da su ove kompozicije daleko od one stvarnosti koju je Ravel video, tačno onoliko koliko i Couperin od naših dana, odnosno Ravela.

„Le Tombeau de Couperin“

„Le Tombeau de Couperin“ je adaptacija jedne stare muzičke forme koja je negovana u XVII veku a u kojoj se niz od nekoliko muzičkih komada spajalo u celinu posvećenu jednome majstoru, učitelju ili umrlom prijatelju. Ali nije samo naziv inspirisao Ravela. U svome delu on je modernom tonskom jeziku prilagodio i samu unutarnju arhitektoniku kompozicije. Svaka od pomenutih pijesa iz njegovog albuma otkriva jedan strasan interes prema nestalim formama, jednu pasiju prema oživljavanju mrtvo.




Balet

U odnosu na ostala Ravelova ostvarenja ova sklonost ne samo što nije izuzetna, nego je naprotiv redovna pojava. Balet „Adelaide ou le langage des fleurs“ ima fantastičnu fabulu u kojoj se kao akteri pojavljuju najraznovrsniji cvetovi učestvujući u razvoju radnje. Forma je međutim inspirisana bečkim valcerom (Dakle, oživljavanje prošlosti sadržano i formalno). Bufo opera „L'Heure espagnole" značila je za Ravela jednu privlačnu mogućnost da u prvoj sceni prikaže, svojstvenim humorom, život jedne male sajdžinice prepune minijaturnih živih organizama. (Oživljavanje mašina). Forma je reinkarnacija opere bufo iz XVIII veka (Obnavljanje nestale forme).

Bolero

U njegovom lirskom delu „L'enfant et les sortileges“, nasloni sofe odvajaju se, sedišta nestaje a fotelja hramajući tromo kao kakva ogroma krastava žaba, udaluje se... klupa, kanabe, stolice od trske dižu, ko ruku ko nogu, pevajući snažno u horu: „Nema više deteta“ (Oživljavanje upotrebnih predmeta). U svojoj jedinstvenoj Sonatini iz 1905 koja je i kao celina obnavljanje Klementijevog oblika iz XVIII veka, Ravel osvežava stari francuski menuet. U divnom baletu „Ma mere l'Oye“, on reinkarnira formu „Pavane“ iz XVI veka. U proslavljenom „Boleru“ vaskrsava prototip današnje oboe, „Hautbois d'amoure“. U baletu koji piše po narudžbini Sergija Dijagljeva, obnavlja mitološku fabulu o Dafnisu i Cloe, koju Pan, sećajući se nimfe Sirinks, oslobađa iz ropstva pirata. Otkuda ta strast prema prošlom, nestalom, mrtvom. Odgovor na ovo pitanje pomoći će nam da razumemo i onaj osnovni sukob čiji izraz prestavlja „Le Tombeau de Couperin“.




Biografija

Moris Ravel sjedinio je u sebi tri raznorodne kulture (ili bar uticaje tih kultura): špansku, po majci koja je bila Baskijka, švajcarsku, po ocu koji otuda vodi poreklo, a francusku, po sredini u kojoj se razvijao. Sin skromnog inženjera iz Sibura, Ravel je vaspitan u okolini koja mu je utisnula mentalitet sitnog građanstva s kraja prošloga veka. U pariskom nastavku školovanja proširio se doduše krug Ravelovog interesovanja ali ne u pravcu prevazilaženja stečenih pogleda već u smislu njihovog potvrđivanja.

Pariz

U Pariz je došao delimično upoznat sa muzičkom gramatikom u koju su ga uputili Anri Žis i Šarl Rene. Njegov interes usredsređen je u to doba gotovo isključivo na njegove haromonske zadatke i na lekcije iz klavira. Pre nego što je stupio na konzervatorij okušao je sreću i u slobodnoj kompoziciji pišući varijacije na jedan Šumanov koral, zatim jednu grotesknu serenadu (koja je izgubljena) i stav jedne sonate. Kao 14 godišnji dečak ulazi u klasu Anthiome-a na Pariskom konzervatorijumu. Prvi uspeh postigao je 1891. osvajanjem nagradne medalje posle čega biva primljen u viši ossek profesora Šarl de Berio.

Kompozitor

U 19. godini već komponuje „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ prema poemi Roland de Mares-a. Istovremeno ga inspiriše Verlain za jednu pesmu uz pratnju klavira nazvanu „Un grand sommeil noir“. U skladu sa njegovim, onda romantičarskim predispozicijama je i „Rapsodie espagnole" za orkestar. Još uvek na konzervatorijumu on posvećuje najveći deo svoga vremena studijama harmonije u kojima ga rukovodi Pessard, kontrapunkta i fuge u koje ga uvodi Andre Gedalge. Međutim, u njegovo dotadašnje spokojstvo marljivog učenika počinje da unosi nemir kompozitor, proglašen za paranoika — u stvari jedan od najsmelijih reformatorskih duhova novije francuske građanske muzike — Erik Sati.
Svojim zastrašenim kolegama Ravel, u pauzama između časova, otkriva njegove fantastične klavirske kompozicije sa prkosnim i ironičnim komentarima. Evo jednoga od njih: „Na svetiljci. — Ne palite još. — Imate vremena. — Možete zapaliti. — Rasvetlite malo ispred vas. — Vaša ruka je pred sve-tiljkom. — Povucite svoju ruku i stavite je u džep. — Čekajte.

Impresionizam

Da bi pokrio latentne, žive suprotnosti toga društva, Ravelov impresionizam oživljava mrtve stvari i mitologizira prirodu.
Eto, to je razlog zbog koga Ravel pribegava pavani, menuetu, valceru, to je uzrok njegove nesposobnosti da stvarnost izrazi drukčije — čak i onda kad ga ona pritiskuje i muči, — to je povod onog osnovnog i dubokog sukoba koji odražava njegovo delo „Tombeau de Couperin“. A taj osnovni sukob, odnosno njegovo objašnjenje unosi svetlosti i u onu karakterizaciju njegovog stila koja se formuliše sa „Tour de force“. Jest, Ravel je napisao koncert za jednu ruku, on je ostvario kompoziciju u kojoj žonglira sa kičom (—„ Tzigane"), on je ostvario „Bolero“ na jednoj jedinoj muzičkoj frazi koju je cizelirao godinama, on je dao jedinstvene primere najautentičnijeg valcera, a ipak je ostao Ravel, na visini svoje nedostižne prefinjenosti. Ali zar to uporno prkošenje naporima da se pobede mrtve sheme i papirni zadaci koje je nazvano „Tour de farce", nije druga forma onog istog nastojanja da se prikriju latentne suprotnosti društva, prividnom borbom sa elementima za osvajanje istine? I Debisi je imao svoju „Kutiju igračaka“, i u njegovim kompozicijama vetar priča o onome što je video na Orijentu, a klavirski zvuk dočarava mirise mora, život morskih talasa i sunčanih zrakova koji se u njima kupaju.
To je osobenost Ravelovog impresionizma a istovremeno jedna od najtipičnijih odlika muzičkog impresionizma uopšte.

wikipedija

Žozef Moris Ravel (fr. Joseph-Maurice Ravel, 7. mart 1875 - 28. decembar 1937), je bio francuski kompozitor, pijanista i zajedno sa Klodom Debisijem glavni zastupnik impresionizma u muzici.



Ratni drugovi

Pišući „Preludijum, „Fugu“, „Forlanu“, „Rigodon“, „Menuet“ i „Tokatu“, — stavove ove kompozicije — Ravel se odužio senima svojih u ratu palih drugova čija imena se nalaze u začelju pojedinih stavova. Ova činjenica nesumnjivo unosi svetlosti u karakter umetnika. Ali, to nije razlog zbog koga nas ona, pre ostalih podataka iz njegovog života, interesuje. Ona je, izraz jednog posebnog, naročitog sukoba koji se u Ravelovom ideološkom naziranju odigrao. Nesumnjivo je, kompozicijom „Le Tombeau de Couperin“ Ravel hteo da saopšti komadić svog životnog iskustva, svog odnosa prema neposrednoj stvarnosti. Ali, zar dolazi u sumnju da su ove kompozicije daleko od one stvarnosti koju je Ravel video, tačno onoliko koliko i Couperin od naših dana, odnosno Ravela.



„Le Tombeau de Couperin“

„Le Tombeau de Couperin“ je adaptacija jedne stare muzičke forme koja je negovana u XVII veku a u kojoj se niz od nekoliko muzičkih komada spajalo u celinu posvećenu jednome majstoru, učitelju ili umrlom prijatelju. Ali nije samo naziv inspirisao Ravela. U svome delu on je modernom tonskom jeziku prilagodio i samu unutarnju arhitektoniku kompozicije. Svaka od pomenutih pijesa iz njegovog albuma otkriva jedan strasan interes prema nestalim formama, jednu pasiju prema oživljavanju mrtvog.

Balet

U odnosu na ostala Ravelova ostvarenja ova sklonost ne samo što nije izuzetna, nego je naprotiv redovna pojava. Balet „Adelaide ou le langage des fleurs“ ima fantastičnu fabulu u kojoj se kao akteri pojavljuju najraznovrsniji cvetovi učestvujući u razvoju radnje. Forma je međutim inspirisana bečkim valcerom (Dakle, oživljavanje prošlosti sadržano i formalno). Bufo opera „L'Heure espagnole" značila je za Ravela jednu privlačnu mogućnost da u prvoj sceni prikaže, svojstvenim humorom, život jedne male sajdžinice prepune minijaturnih živih organizama. (Oživljavanje mašina). Forma je reinkarnacija opere bufo iz XVIII veka (Obnavljanje nestale forme).

Bolero



U njegovom lirskom delu „L'enfant et les sortileges“, nasloni sofe odvajaju se, sedišta nestaje a fotelja hramajući tromo kao kakva ogroma krastava žaba, udaljuje se... klupa, kanabe, stolice od trske dižu, ko ruku ko nogu, pevajući snažno u horu: „Nema više deteta“ (Oživljavanje upotrebnih predmeta). U svojoj jedinstvenoj Sonatini iz 1905 koja je i kao celina obnavljanje Klementijevog oblika iz XVIII veka, Ravel osvežava stari francuski menuet. U divnom baletu „Ma mere l'Oye“, on reinkarnira formu „Pavane“ iz XVI veka. U proslavljenom „Boleru" vaskrsava prototip današnje oboe, „Hautbois d'amoure". U baletu koji piše po narudžbini Sergija Dijagljeva, obnavlja mitološku fabulu o Dafnisu i Cloe, koju Pan, sećajući se nimfe Sirinks, oslobađa iz ropstva pirata. Otkuda ta strast prema prošlom, nestalom, mrtvom. Odgovor na ovo pitanje pomoći će nam da razumemo i onaj osnovni sukob čiji izraz prestavlja ,,Le Tombeau de Couperin“.

Biografija

Moris Ravel sjedinio je u sebi tri raznorodne kulture (ili bar uticaje tih kultura): špansku, po majci koja je bila Baskijka, švajcarsku, po ocu koji otuda vodi poreklo, a francusku, po sredini u kojoj se razvijao. Sin skromnog inženjera iz Sibura, Ravel je vaspitan u okolini koja mu je utisnula mentalitet sitnog građanstva s kraja prošloga veka. U pariskom nastavku školovanja proširio se doduše krug Ravelovog interesovanja ali ne u pravcu prevazilaženja stečenih pogleda već u smislu njihovog potvrđivanja.

Pariz

U Pariz je došao delimično upoznat sa muzičkom gramatikom u koju su ga uputili Henri Ggis i Charles-Rene. Njegov interes usredsređen je u to doba gotovo isključivo na njegove haromonske zadatke i na lekcije iz klavira. Pre nego što je stupio na konzervatorij okušao je sreću i u slobodnoj kompoziciji pišući varijacije na jedan Šumanov koral, zatim jednu grotesknu serenadu (koja je izgubljena) i stav jedne sonate. Kao 14 godišnji dečak ulazi u klasu Anthiome-a na Pariskom konzervatorijumu. Prvi uspeh postigao je 1891 osvajanjem nagradne medalje posle čega biva primljen u viši ossek profesora Charle de Beriot.

Kompozitor

U 19 godini već komponuje „La Ballade de la Reine morte d'aimer“ prema poemi Roland de Mares-a. Istovremeno ga inspiriše Verlain za jednu pesmu uz pratnju klavira nazvanu ,,Un grand sommeil noir". U skladu sa njegovim, onda romantičarskim predispozicijama je i „Rapsodie espagnole" za orkestar. Još uvek na konzervatorijumu on posvećuje najveći deo svoga vremena studijama harmonije u kojima ga rukovodi Pessard, kontrapunkta i fuge u koje ga uvodi Andre Gedalge. Međutim, u njegovo dotadašnje spokojstvo marljivog učenika počinje da unosi nemir kompozitor, proglašen za paranoika — u stvari jedan od najsmelijih reformatorskih duhova novije francuske građanske muzike — Erik Sati.
Svojim zastrašenim kolegama Ravel, u pauzama između časova, otkriva njegove fantastične klavirske kompozicije sa prkosnim i ironičnim komentarima. Evo jednoga od njih: „Na svetiljci. — Ne palite još. — Imate vremena. — Možete zapaliti. — Rasvetlite malo ispred vas. — Vaša ruka je pred svetiljkom. — Povucite svoju ruku i stavite je u džep. — Čekajte“.

Uticaj Satija

Ubrzo uticaj Satija potiskuje Ravelov interes za konvencionalne forme i u njemu se postepeno formira sklonost za bizaran izraz, za karikaturu i grotesku. U pravi čas spustila se ruka Gabriel Forea na rame mladog provincijalca da ga zadrži ispred ekstrema. Čim je Fore 1896 naimenovan za profesora kompozicije na Pariskom konzervatorijumu, Ravel je stupio u njegovu klasu. Dirljiva naklonost vezuje od prvog trenutka učitelja i učenika koji odmah komponuje jednu uvertiru za orkestar nazvanu „Šeherezada“ a zatim „Pavane pour une Infante defunte“, prvu od kompozicija svoje mladosti koju Ravel kasnije priznaje: „Ironijom slučaja, pisao je on 1912, prvo delo o kome treba da dam računa je moja „Pavan". Ali ni blaga umerenost Forea nije bila dovoljno moćno oružje da ublaži Ravelovu strast koja sad dobija vid suprotnog ekstrema u težnji za novim.

On iznenađuje svoga učitelja iznoseći pred njega svoj ,,Jeux d'eau", bujicu novih zvukova neuobičajenih harmonskih sklopova i rafinovanu pianističku tehniku. Međutim, evo šta o tome delu kaže kritičar Vili 1899. godine: „Ogromna bujica, ali sastav idiotski. Početak kolebljiv: levi ogranak ruske škole koji oneraspoložene slušaoce — uznemirene pored ostalog agresivnim odobravanjem jedne šačice golobradih klikaša, goni da protestuju i zvižde. Čemu ovo divljaštvo? — To me žalosti zbog mladog Ravela, početnika doduše srednje nadarenog, ali koji će možda moći kroz dvanaestak godina da postane nešto, ako ne neko, pod uslovom da se mnogo trudi..."

Nerazumevanje

Ovde se očevidno ne radi o kakvom slučajnom nerazumevanju na koje Ravel nailazi, kako kod publike tako i kod kritike (a delimično čak i kod svoga učitelja) već o principijelnom sukobu između konzervativnog ukusa jedne aristokratizirine građanske publike i reformatorskih nastojanja mladog „zanesenjaka" koji stoji u opoziciji prema njoj. Isto tako, nema nikakve sumnje da je u Ravelovom formiranju došlo do raskrsnice sa koje je on sagledao perspektivu svog umetničkog puta. Ravelov revolt protivu romantičarskog formalizma nije upravljen samo prema ovome shvatanju umetnosti već dobrim delom i protivu osnova na kojima to shvatanje niče. On pretstavlja umetnički vid onog nezadovoljstva koje je sitno građanstvo pred kraj prošloga veka ispoljavalo prema plutokratiji, a koje se u literaturi manifestovalo u takozvanom malograđanskom negatorskom realizmu nazvanom „naturalizmom". Ugroženo u svojoj egzistenciji ovo sitno građanstvo naglašavalo je svoju opoziciju prema društvu u čijem sklopu se nalazilo, zadovoljavajući se kritičkom opstrukcijom prema pojavama dnevnog života — ali izbegavajući da zađe u osnovne sukobe društva na kojima i samo počiva.

Impresionizam

Da bi pokrio latentne, žive suprotnosti toga društva, Ravelov impresionizam oživljava mrtve stvari i mitologizira prirodu.
Eto, to je razlog zbog koga Ravel pribegava pavani, menuetu, valceru, to je uzrok njegove nesposobnosti da stvarnost izrazi drukčije — čak i onda kad ga ona pritiskuje i muči, — to je povod onog osnovnog i dubokog sukoba koji odražava njegovo delo „Tombeau de Couperin". A taj osnovni sukob, odnosno njegovo objašnjenje unosi svetlosti i u onu karakterizaciju njegovog stila koja se formuliše sa „Tour de force". Jest, Ravel je napisao koncert za jednu ruku, on je ostvario kompoziciju u kojoj žonglira sa kičom (—„ Tzigane"), on je ostvario „Bolero“ na jednoj jedinoj muzičkoj frazi koju je cizelirao godinama, on je dao jedinstvene primere najautentičnijeg valcera, a ipak je ostao Ravel, na visini svoje nedostižne prefinjenosti. Ali zar to uporno prkošenje naporima da se pobede mrtve sheme i papirni zadaci koje je nazvano „Tour de farce", nije druga forma onog istog nastojanja da se prikriju latentne suprotnosti društva, prividnom borbom sa elementima za osvajanje istine? I Debisi je imao svoju „Kutiju igračaka", i u njegovim kompozicijama vetar priča o onome što je video na Orijentu, a klavirski zvuk dočarava mirise mora, život morskih talasa i sunčanih zrakova koji se u njima kupaju.
To je osobenost Ravelovog impresionizma a istovremeno jedna od najtipičnijih odlika muzičkog impresionizma uopšte.



wikipedia

BOLERO Morisa Ravela je španska igra, komponovana 1928. godine za igračicu Idu Rubinštajn, izvedena prvi put iste godine u Parizu; 1929. je izvodi Njujorška filharmonija pod rukovodstvom Toskaninija.
Tema je dvodelna: prvi deo izvodi flauta, a zatim klarinet, drugi deo bas pa klarinet, sve u specifičnom bolero-ritmu. Bolero je primer kolorističkih varijacija, tj. varijacija u kojima se menjaju sredstva orkestracije i ostvaruje se kolorističko-dinamička gradacija.

Izvor: Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika