Iz pravoslavne riznice tumačenja Svetog Pisma

„Šta je tebi do mene, ženo?“


Prilikom opisa svadbe u Kani Galilejskoj u Evanđelju po Jovanu (Jn 2,1–11) na Marijinu konstataciju da je nestalo vina, Isus odgovara svojoj majci: „Šta je tebi do mene, ženo? Još nije došao moj čas.“ Kako razumeti ove reči Gospodnje?



U okviru opisa čuda u Kani Galilejskoj, koje nam je predato jedino od Evanđeliste Jovana, dolazi do čudnog dijaloga između Marije i Isusa Hrista. Naime, Isus je sa svojim učenicima i majkom bio prisutan na svadbi. U jednom momentu nestaje vina i Marija se obraća Isusu: „Nemaju vina.“ Isus joj na to odgovara: „Šta je tebi do mene, ženo? Još nije došao moj čas.“ Ovo je jedno od novozavetnih mesta koje kod čitalaca često izaziva nedoumice i to s razlogom. Marijina konstatacija da je nestalo vina uzrokuje Isusove zagonetne reči koje čak zvuče grubo i distancirajuće.
Najpre treba pokušati da se pojasni Isusovo pitanje upućeno Mariji: „Šta je tebi do mene, ženo?“ Ova rečenica je prevod jedne čudne grčke konstrukcije koja bi bukvalno prevedena značila: „Šta imamo ti i ja?“ ili „Šta je meni i tebi (zajedničko)?“ Razlog ove neobične gramatičke konstrukcije leži u tome što se radi o izvorno semitskoj formulaciji, odnosno o semitizmu, što je naziv za reči i konstrukcije koje su u grčkom jeziku preuzete iz semitskih jezika. Ova konstrukcija se relativno često koristi u Starom Zavetu da bi se izrazila nepremostiva distanca između dva sagovornika koja otežava njihovu dalju komunikaciju (vidi, na primer, Sud 11,12; 1Car 17,18; 2Car 3,13; 2Dnev 35,21). Marija se Isusu nije obratila sa nedvosmislenim pitanjem ili pak molbom da učini nešto i pomogne domaćinima svadbe – da se izvuku iz teške situacije u kojoj su se našli ostavši bez vina.


LjUDSKE ŽELjE I BOŽIJA SAMOVLASNOST

Isus je, međutim, očigledno razumeo njene reči kao molbu ili podsticaj da nešto preduzme. Njegova reakcija pokazuje da ne želi da mu se sugeriše kada treba nešto da učini. U jednom dubljem teološkom smislu, ovo mesto znači da Bogom i njegovim čudesnim delima niko, pa ni mati Božija, ne raspolaže i da se ne može na svaki zahtev ili molbu očekivati automatska reakcija. Nepremostiva distanca između Marije i Isusa koja se ovde naglašava je distanca između ljudske želje i Božije samovlasnosti i slobode da na nju odgovori ili ne. Ova distanca još se više produbljuje Isusovim oslovljavanjem Marije sa „ženo“. Mada nama, danas, ovo obraćanje zvuči grubo, ono je bilo uobičajeno za tadašnju epohu – kada je neko želeo da se ljubazno obrati ženi, kao danas na primer sa: „gospođo.“ Međutim, i dalje ostaje neobično to što se Isus majci obraća na ovaj način. Ovo obraćanje treba razumeti u kontekstu prethodno navedenog, naime da se čitava rečenica odnosi na distanciranje od Marijine želje kao simvola svih ljudskih želja, zahteva, molbi i sl. Bogu i Božije samovlasnosti da deluje kada i kako hoće. Prostor vere je prostor neizvesnosti i nedeterminisanog odnosa sa Bogom. Božanska sloboda Boga Logosa (Jn 1,1) izmiče svakoj instrumentalizaciji, ma od kuda ona dolazila.


ZAGONETNE REČI HRISTOVE

Sledeće zagonetne reči su: „Još nije došao moj čas.“ U Evanđelju po Jovanu često se pominje „čas“ Isusov koji se na kraju ispostavlja kao „čas“ njegove smrti na krstu i projave božanskog identiteta (Jn 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). U tom svetlu navedene reči izgovorene na svadbi u Kani Galilejkoj znače da Isus stavlja majci do znanja da momenat projave njegovog božanskog identiteta u svetu još nije došao. Još jednom se naglašava distanca između Marije i Isusa. Međutim, dublje promišljanje nad tekstom pokazuje da ovaj odnos nije običan i da postoji neka vrsta tajnovite komunikacije između Marije i Isusa.
Naime, Marija se u teškom trenutnu na svadbi obraća Isusu svesna da je on jedini koji može da reši ovaj problem. Kako je mislila da Isus može da reši problem? Zar nije i sama činjenica da mu se obraća pokazatelj vere u njegove čudesne moći koje čak i u ovako bezizlaznoj situaciji mogu naći izlaz? Zar nije verovala da za njenog Sina ne postoji nerešiv problem? S druge strane, Isus razume šta majka želi da mu kaže, a da ona nije jasno izrazila svoju želju. Konačno, bez nastavka daljeg dijaloga Marija se obraća na svadbi prisutnim slugama rečima: „Šta god vam kaže, učinite“ (Jn 2,5).



Mati Isusova se, i pored njegove distancirajuće reakcije, oslanja na čovekoljubivost svoga Sina. Ona ga poznaje, ona zna da on neće uskratiti utehu potrebitima. Njene reči nadalje pokazuju da ona ne zna šta će se desiti, niti se usuđuje da dalje pita o tome, već savetuje slugama da se u potpunosti prepuste onome što im Isus bude naložio. I čudo se dogodilo, voda je pretvorena u vino, i to vino najboljeg kvaliteta (Jn 2,10).
Ostvarenje čuda na podsticaj majke pokazuje da se Isusove reči: „Šta je tebi do mene ženo?“ ne mogu čitati kao grub odgovor; mada, s jedne strane, Isus ovim rečima naglašava distanciranje od majčine želje koju ona očekuje da joj ispuni, ipak na kraju on tu njenu želju ispunjava, pomogavši na taj način i domaćinima i slugama koji bi svakako bili kažnjeni da su svatovi ostali bez vina.


ČAS HRISTOV

Isus Hristos se obraća svojoj majci u trenutku početka njegovog javnog delovanja u svetu rečima: „Još nije došao moj čas.“ On joj na taj način ukazuje na dve stvari: prvo, čudo koje će upravo učiniti ne treba shvatiti kao njegov „čas“, kao momenat otkrivenja njegovog istinskog identiteta. I u drugim Evanđeljima se naglašava to da Isus ne želi da od strane svoje neposredne okoline bude shvaćen samo kao čudotvorac. On je znao da takvo shvatanje njegove ličnosti može da raslabi njegove sledbenike za suočavanje sa njegovom krsnom smrću koja sledi. S druge strane, mada taj čas još uvek nije došao, on je otpočeo, pošto se pretvaranjem vode u vino projavljuje na najopipljiviji način netruležnost i punoća njegovoga dara ljudima. U tom smislu treba razumeti i Isusove reči u Jn 4,23: „... dolazi čas i već je nastao.“
Zatim, Isus, na paradoksalan način, distancirajući se od njene želje, istovremeno joj otkriva tajnu koja će uslediti u daljoj pripovesti, a to je da spasenje dolazi kroz stradanje, ali da je ono već prisutno kroz čuda koja Isus čini preobražavajući tvorevinu i uvodeći je svojim prisustvom u jednu novu stvarnost.
Na kraju, možemo zaključiti da Jn 2,4 ne oslikava nedostatak poštovanja prema Bogorodici, već samo distanciranje između čovekove želje i bogočovečanske ničim uslovljene volje, koja se pak na kraju, u činjenju čuda, ipak pokazuje kao čoveku okrenuta i posvećena. Međutim, kako smo pokazali, postoji neki tajanstveni odnos majke i Sina koji struji iz dijaloga koji vode, a koji se pokazuje prisan i savršen baš u događaju samog činjenja čuda za koje je Marija nenametljivo zamolila Isusa.


BOGORODICA I DOMOSTROJ SPASENjA

Interesantno je primetiti da je u Evanđelju po Jovanu, Marija prisutna i kod prvog i kod poslednjeg otkrivenjskog akta svoga Sina. Njeno prisustvo signalizuje početak, u Kani Galilejskoj (Jn 2,11) i kraj, pod krstom (Jn 19,25–26), otkrivenjske delatnosti Boga Logosa među ljudima. „Čas“ koji još ne beše došao na svadbi u Kani, iz perspektive krsnog stradanja zadobija konačno tumačenje. Mati Gospodnja koja verovatno tada nije bila svesna značenja „časa“ koji još nije došao, doživela ga je pod krstom, kada je on konačno „došao“ i otvorio vrata spasenja čoveku i svetu.

Pravoslavlje

Rane Isusove


Apostol Pavle o krsnoj smrti Gospoda Isusa Hrista.



Na kraju poslanice Galatima, neposredno pre završnog pozdrava zajednicama Galatije, apostol Pavle piše: „Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane Isusove na telu svome nosim“ (Gal. 6, 17). Kako razumeti ove apostolove reči?
Iako se apostol Pavle u svojim poslanicama ne osvrće na okolnosti i detalje krsnog stradanja Gospoda Isusa Hrista, on na nekoliko mesta jasno govori o „krstu Hristovom“ (1Kor. 1, 17; Gal. 6, 12.14; Fil. 3, 18). U Fil. 2, 8 govori o „smrti na krstu“. Osam puta Apostol koristi glagol „raspeti (na krst)“ i skoro svaki put (osim jednom u 1Kor. 1, 13) on se odnosi na Hristovu krsnu smrt (1Kor. 1, 23; 2, 2; 8, 2; 2Kor. 13, 4; Gal. 3, 1; 5, 24; 6, 14; up. takođe Rim. 6, 6; Gal. 2, 19). Ovi apostolovi navodi nedvosmisleno svedoče da je Pavle znao da je Isus Hristos raspet na krstu i da je ta činjenica veoma dobro poznata zajednicama kojima piše. Nadalje, činjenica Hristove krsne smrti je u apostolovim izlaganjima uvek premisa od koje polazi i dalje razvija svoje teološke stavove, a nikada zaključak.
PRIKOVAN NA KRST
U antici su postojala dva načina da čovek bude raspet. Žrtva je mogla biti raspeta na drvetu u obliku krsta tako što su se u njeno telo zabijani ekseri koji su je držali pričvršćenu za konstrukciju. U nekim slučajevima, žrtva je mogla biti raspeta tako što je bila privezana užem za kolac ili drvo koji su mogli biti različito postavljeni. Kada apostol Pavle govori o raspeću, koji od ova dva načina ima u vidu? Činjenica je da Apostol u svojim poslanicama pominje „krv“ (Rim. 3, 25; 5, 9; 1Kor. 10, 16; 11, 25.27). To znači da Isusova smrt nije bila beskrvna, što je mogao biti slučaj kada se žrtva raspne privezana užem. Stoga je jasno da apostol Pavle, kada govori o Hristovoj smrti na krstu, govori o raspinjanju na krst zakivanjem, čime je prolivena krv. U Poslanici Kološanima (2, 13–14) čitamo: „I vas koji ste bili mrtvi u gresima i u neobrezanju tela vašega, ožive sa Njim, oprostivši nam sve grehe; izbrisa obveznicu koja nas je optuživala svojim propisima i bila protiv nas, i ukloni je prikovavši je na krst“. Opšte je ubeđenje ranih hrišćana da je krvna i krsna smrt Isusa iz Nazareta bila iskupiteljska smrt. Gospod Hristos strada u ranama, nanesenim najpre od rimskih vojnika, a potom i prikivanjem na krst.
RANE ISUSOVE – RANE PAVLOVE
Imajući u vidu sve navedeno, pristupamo razumevanju reči apostola Pavla iz Gal. 6, 17: „ja rane (στίγματα) Isusove na telu svome nosim“. Apostol dakle na sopstvenom telu nosi „stigme“, rane Isusove. Tumači se uglavnom slažu da apostol Pavle ovde misli na rane koje je zadobio za Hrista, odnosno propovedajući Evanđelje širom Rimske imperije. On sâm na nekoliko mesta govori o stradanjima kroz koja je prolazio vršeći svoje apostolsko poslanje: „Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije: u mnogotrpljenju, u nevoljama, u bedama, u teskobama, u ranama (ἐν πληγαῖς) ...“ (2Kor. 6, 4–5; up takođe 2Kor. 11, 23– 24). Pomenute „rane“ u Gal. 6, 17 treba dakle shvatiti kao mnoge ožiljke na telu koje Apostol nosi kao posledice zlostavljanja, pa čak i kamenovanja (2Kor. 11, 25). Neki noviji tumači smatraju da apostol Pavle ovde misli na „žig“ koji su gospodari obično udarali svojim robovima kao znak pripadnosti. U tom slučaju bi Apostol ovde mislio da je on ranama „žigosan“ kao rob Hristov kome jedinome pripada. U ovom tekstu je interesantno da Apostol ne govori o tome da on rane „Isusa Hrista“ ili „Gospoda Hrista“ ili „Gospoda Isusa Hrista“ na telu svome nosi, već prosto „rane Isusove“. Poslednje čitanje („rane Isusove“) je posvedočeno u najboljim rukopisima, dok se ostala sreću u kasnijim rukopisima, mada mnogobrojnim, i moraju se smatrati za sekundarna. Ova činjenica je neke tumače dovela do mišljenja da apostol Pavle u Gal. 6, 17 misli na rane identične onima koje je Isus iz Nazareta nosio na svome telu. Ovo tumačenje ima na svojoj strani literarni kontekst Poslanice Galatima, pošto Apostol neposredno pre 6, 17 govori o „krstu Hristovom“ (Gal. 6, 12) i „krstu Gospoda Isusa Hrista“ (Gal. 6, 14): „A ja, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda Isusa Hrista, kojim se meni raspe svet i ja svetu“. Stoga se čini da Apostol svoje rane identifikuje sa ranama koje je Isus pretrpeo prilikom krsne smrti. Na taj način se on svojim čitaocima predstavlja kao onaj koji u potpunosti sleduje Hristu i učestvuje u Njegovim stradanjima: on oponaša Isusovo stradanje. Ovo tumačenje takođe nalazi podršku u 2Kor. 4, 8–10: „Svačim smo ugnjetavani, ali ne i potišteni, zbunjivani, ali ne i očajni; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni; svagda noseći na telu umiranje Isusa (τὴν νέκρωσιν τοῦ Ίησοῦ έν τῷ σώματι περιφέροντες), da se i život Isusov na telu našem pokaže“. Poslednja formulacija 2Kor. 4, 10 neodoljivo podseća na Gal. 6, 17. U oba slučaja apostol Pavle je kao Gospod kome služi. Takođe, obe formulacije – νέκρωσιν i στίγματα – sugerišu apostolovo oponašanje Hristove krsne smrti.
APOSTOL PAVLE – STIGMATIK?
Apostol Pavle kao propovednik Evanđelja, u svetu osporavane i često odbacivane blage vesti o spasenju sveta i čoveka kroz ličnost raspetog i vaskrslog Isusa Hrista, nema – niti želi da ima – drugačiju sudbinu od svoga Gospoda. Sva stradanja na koja nailazi on smatra prirodnom posledicom svoje vere u stradajućeg Isusa. U ranama svoga tela on prepoznaje rane Gospodnje, on oponaša svoga Gospoda. Svakako, ne možemo tvrditi da je Apostol mislio da njegove telesne rane bukvalno odgovaraju ranama Hristovim, kao što je to bio slučaj kod kasnijih stigmatika, od kojih je najpoznatiji Franjo Asiški. Fenomen stigmatizma – dobijanja rana na delovima tela u koje su Isusu bili zakovani ekseri – kasnog je datuma i nepoznat je istočnim Pravoslavnim Crkvama. Međutim, apostol Pavle u svojim ranama – ma na kom delu tela one bile, i ma kako bile nanesene – prepoznaje rane Hristove, rane koje nanose bol, ali i obznanjuju život (2Kor. 4, 10).

Pravoslavlje

Caru carevo, Bogu Božije

Isus Hristos je čitavog svog života poučavao i čitavim svojim životom svedočio da Božija volja, Božija slava i sve što se tiče čovekovog odnosa sa Bogom ima prednost u odnosu na sve ostalo.

Evanđelska priča o kojoj je reč opisuje jedan događaj iz života Isusa Hrista u kome dolazi do pokušaja njegovih neprijatelja da ga navedu da se izjasni politički, odnosno da zauzme politički stav: za ili protiv političkog vladara. Lojalnost ili distanciranje simbolizovano je u aktu plaćanja poreza (Mk. 12, 13–17). Zamka koja se postavlja vešto je osmišljena: ukoliko Isus kaže da treba plaćati porez cezaru, on će biti deklarisan kao izdajnik judejskog naroda; ako pak, kaže da ne treba, otvara se mogućnost da bude predat rimskim vlastima kao disident i pobunjenik protiv vlasti. U svakom slučaju zamka je osmišljena tako da žrtva svakako bude uhvaćena u nju. Međutim, priča poprima sasvim drugačiji tok od očekivanog.

ZAMKA

Priča počinje tako što sinedrion, isprovociran dosadašnjim delanjem Isusa Hrista, šalje jednu mešovitu delegaciju, sastavljenu od fariseja i irodovaca, da ga „uhvate u reči“ (Mk. 12, 13). Fariseji i irodovci od početka sačinjavaju jedan zajednički front protiv Isusa (up. Mk. 3, 6). Pri tome je zanimljivo da dve navedene grupe u stvari predstavljaju dve različite političke opcije onoga vremena. Irodovci su bili lojalni rimskoj vlasti, što se ne bi moglo reći za fariseje. Iz krugova fariseja, na primer, proizašli su ziloti, militantna jevrejska versko-politička grupa koja se gerilski borila protiv rimske vlasti na svim nivoima života. Kada ove dve grupe nastupaju zajedno i postavljaju pitanje o plaćanju poreza (Mk. 12, 14), treba imati u vidu da se one međusobno ne slažu oko tog pitanja: dok su irodovci plaćanje poreza smatrali politički realnom opcijom, fariseji nisu u potpunosti delili to mišljenje. Ziloti pak, koji su imali najviše simpatija u narodu, bili su po pitanju poreza beskompromisni: kada se plaća porez stranom okupatoru, prinosi se žrtva lažnim bogovima. Tako je glasio njihov stav po tom pitanju. U svakom slučaju, irodovci i fariseji, možda imaju nameru da Isusa raskrinkaju kao potajnog zilota i na taj način omoguće podizanje optužbe protiv njega.

PITANjE I ODGOVOR

Pre nego što postave pitanje, Isusovi sagovornici mu daju nekoliko komplimenata: obraćaju mu se sa „Učitelju“, navode da je istinit (istinoljubiv), da ne gleda ko je ko i da zaista poučava putu Božijem (Mk. 12, 14). Svi ovi komplimenti nemaju za cilj samo da pohvale i odobrovolje sagovornika, već i da na neki način iznude jedan iskren i spontan odgovor koji bi glasio „da“ ili „ne“, kako bi se zamka uspešno zatvorila. Naročito je kompliment da Isus ne gleda ko je ko trebalo da odigra ključnu ulogu u njegovom odgovoru. Bukvalno prevedeno ove reči znače „ti ne gledaš ljude u lice“. Ovakva formulacija je teško razumljiva za one koji nisu verzirani u Svetom Pismu. Naime, kod Jevreja izrazi poput „posmatrati lice“, „diviti se“, „pružiti (posvetiti) pažnju“ imaju veze sa davanjem prednosti pojedinim ljudima, bivanjem na jednoj strani, tj. postupanjem prema ljudima ne principijelno, već u skladu sa ličnom naklonošću. Isus zapravo nije takav: njega se ne tiču njegovi srodnici koji pitaju za njega (Mk. 3, 31–35), niti ima simpatija prema Petru kada sopstvene interese stavlja iznad Božijih (Mk. 8, 33), niti se sažaljeva na trgovce u hramu koji samo rade svoj posao (Mk. 11, 15–17), niti se snebiva da odgovori prvosvešteniku, znajući kakve posledice po njega može da ima taj odgovor (Mk. 14, 61–64). Jednu, dakle, istinitu tvrdnju kušači stavljaju u funkciju svojih namera da dovedu Isusa u nepriliku. Konačno, tu je i kompliment da Isus uči „putu Gospodnjem“. Očekujući dakle njegov odgovor, mogu ga – ma kako on glasio – proglasiti „putem Gospodnjim“, odnosno da Isus tvrdi da je ono što je odgovorio „put Gospodnji“. Zamka je postavljena, sledi pitanje.
Suština njihovog licemerja, dvoličnosti, sastoji se u tome što oni Isusu postavljaju pitanje „treba li?“, postavljaju dakle naivno pitanje na koje kao učenici očekuju odgovor od učitelja. Pitanje koje se postavlja Isusu glasi: „Reci nam, dakle, treba li cezaru davati porez ili ne? Da damo ili da ne damo?“ (Mk. 12, 14). U čitavoj situaciji fariseji i irodovci nisu niti dobronamerni niti neutralni sagovornici, već su licemerni i Isus to zna: „a on znajući njihovo licemerje reče im: što me kušate?“ (Mk. 12, 15). Isus dakle mudro izbegava očekivani direktan odgovor na pitanje i uzvraća svojim pitanjem. Tim pitanjem sagovornici su razobličeni u svojoj lukavosti. Potom sledi jedna naredba: „donesite mi novac“ (Mk. 12, 15) i još jedno pitanje: „Čiji je ovo lik i natpis?“ (Mk. 12, 16). Dovedeni sada zaista u poziciju učenika koji su u početku simulirali, sagovornici odgovaraju: „cezarov (carev)“ (Mk. 12, 16). Posle svega sledi dugo očekivani odgovor: „Podajte caru carevo, a/i Božije Bogu“ (Mk. 12, 17). Isus svojim odgovorom poručuje: „U čemu je problem? Čemu to pitanje? Zar ne treba dati cezaru ono što je već njegovo, Bogu ono što mu pripada?“ Caru pripada novac i treba mu ga dati, i Bogu pripada posvećenost i ljubav od sveg srca svoga, sve duše svoje i sveg uma svoga (Pnz. 6, 5). Na ovaj način je odnos snaga cara i Boga jasno uspostavljen. Tome u prilog govori i retorička kompozicija rečenice sa parataktičkim „i“, tj. da je ono što sledi važnije od onog što mu prethodi, tako da se može prevesti i na sledeći način: „Dajte caru ono što mu pripada, ali najpre i pre svega Bogu, ono što njemu pripada.“

ZAKLjUČAK

Isus Hristos je čitavog svog života poučavao i čitavim svojim životom svedočio da Božija volja, Božija slava i sve što se tiče čovekovog odnosa sa Bogom ima prednost u odnosu na sve ostalo. Ljubav prema Bogu, koja je izvor svake ljubavi prema drugim ljudima i tvorevini, je iznad svega (Mk. 12, 28–34). Ta ljubav ne potire obaveze i odgovornost koju ljudi imaju u okolnostima u kojima žive. Dati porez caru je legitiman postupak, ali dati Bogu Božije je stvar životnog opredeljenja za jedan određeni vid egzistencije. Isusov odgovor ide u dva pravca: prvo, on nudi jedno realno političko rešenje za svoje vreme, koje neće naići na očekivan prijem. Zilotska politička opcija odnela je prevagu i rezultirala potpunim pogromom Jerusalima 70. godine. Drugo, čovek se često u lažnim dilemama, živi u crno-belom svetu opredeljenja i odluka. Reč Gospodnja poučava i to da sve dileme mogu biti rešene, ako se samo postave ispravni prioriteti. „I–i“ je često nevidljivo i neprimetno sakriveno iza nametljivog i teškog „Ili–ili“.

Pravoslavlje