Legenda o Noći Veštica

Zašto je bundeva zaštitni znak Noći veštica?




Halloween – Noć veštica je proslava koja se odigrava 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih. Za ovaj praznik su vezani maskembal, strašne priče, horor filmovi...

Ovaj praznik je uglavnom popularizovan u zapadnom delu sveta – Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Irskoj, Japanu, Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu...

Ko je izmislio Noć veštica?



Noć veštica vodi poreklo iz starog keltskog festivala Saunj kojim je slavio kraj poljoprivrednih radova i posvećen je kraju keltske radne godine. Gali su verovali da ovaj praznik obeležava dan kada se nebo i zemlja spajaju, a mrtvi se mešaju sa živima. Kelti su za ovaj praznik pravili lomaču u koju se bacali stoku kao žrtvu mrtvima. Za ovaj festival se priređivao i maskembal kako bi se živi pomešali i pomirili sa „zlim duhovima“.


Šta znači Halloween?

Ime je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih. Ovo je bio paganski običaj koji su papa Gregor III i Gregor IV uveli i kao hrišćanski, a koji je trajao od 13. maja do 1. novembra. U devetom veku crkva je odredila da ovaj praznik počinje zalaskom sunca, a odmah nakon ovog praznika dolazi Dan svih svetih 1. novembra.

Simbolika

Kada spomenemo Noć veštica, većini ljudi prvo padne na pamet bundeva kojoj su izdubljene rupe u obliku očiju, nosa i usta i sveća koja ih osvetljava iznutra. Verujući da je glava najmoćniji deo tela, Kelti su stavljali „glavu“ povrća na sveću kako bi otklonili sujeverje, najčešće je to bila repa.

Legenda o sveći



Po staroj irskoj legendi postojao je farmer Džek, pohlepni kockar, koji je uspeo da protera đavola na drvo, i tamo ga drži zarobljenog uklesavaši u drvo krst. Za kaznu đavo ga je prokleo da zauvek luta noću osvetljavajući put svećom koja svetli iz repe.

Noć veštica modernog doba

Kako su se iz Irske, krajem XIX i početkom XX veka, ljudi doseljavali u Severnu Ameriku u potrazi za boljim životm, u Noći veštica repa je zamenjena bundevom, koja je na američkom tlu najbolje uspevala.

U Americi ovaj praznik je popularizovan i povezan sa hororom. Stvorenja koja se najčešće vezuju za Halloween su veštice, kosturi, slepi miševi, sove, crne mačke, pauci i sam đavo...

Noć veštica - priče iz davnina



Da li smo toliko različiti od stanovnika SAD-a i Evropljana, da li smo povodljivi i praznoglavi kada sledimo pomodnu tradiciju slavljenja Halloween-a, noći veštica. Da li je to kako se danas slavi Halloween, proisteklo iz tradicije i ako jeste čije, ili je sve to samo dobar način da se zarade pare. Ima tu i nekih sektaških tumačenja, koja ću ovom prilikom preskočiti.

Kao neko ko voli da priča priče, ja ću krenuti tim putem i pokušati da vam ispričam priču o Halloween, kakav je to praznik, kako je nastao i kako je izgledao u davna, davna vremena, koja su uglavnom zaboravljena a kada nismo svi bili tako daleki različiti.



- Davno zaborabljena vremena, davno zaboravljeni narod

Nekada davno, pre 4-5000 godina postojao je jedan narod, sada poznat kao Protoindoevropljani (kakav grozan, iskonstruisan naziv). Taj narod je naravno imao svoje ime, ali ono je, kao i mnogo toga zaboravljeno. Bio je to veliki narod, živeo je na velikom prostoru u centralnoj Aziji, govorio jednim jezikom, imao svoju kulturu, božanstva. Ali, nešto se desilo! Da li je napravio kulu koja je dodirnula nebesa, ili je bio neki drugi razlog u pitanju, tek narod je napustio svoju pra-domovinu, podelio se, otišao u raznim pravcima, zaboravio, uglavnom svoj jedinstveni jezik i tako je počelo ono doba, koje mi zovemo istorijskim.



"obožavanje vatre kod drevnih naroda"

- Vatra, kao božanstvo

Jedno od sećanja, koje je preživelo i dobilo bitku sa vremenom, je da je taj narod obožavao vatru. Vatra se smatrala darom bogova i postojale su četiri važne svetkovine u godini, kada se uz vatru odavala počast bogovima.
Da se prisetimo, i danas ćemo zapaliti sveću i plamenom pokušati da projektujemo i prenesemo svoju ljubav u više sfere. Teško da ćemo naći religiju u kojoj vatra, u nekom svom kontrolisanom obliku ne izražava počast božanskoj uzvišenosti.

Jedan od naroda, koji je obožavao vatru i praktikovao slavljenje takvih festivala su bili Kelti. Pre nego što su se naselili na britanskim ostrvima, bilo ih je po čitavoj Evropi, kao što je pre njih u čitavoj Evropi živeo narod po imenu TUATHA DE DANAAN ili u prevodu narod boginje Danu (irska mitologija!).

Pričao boginji Danu



Boginja Danu je bila majka svih bogova i boginja – Demetra u grčkoj mitologiji mother Da, boginja svih tekućih voda, po kojoj su ime dobile reke Dunav, Don, Dnjepar.

Ovaj narod je, po predanju, bio narod vila i čarobnjaka, narod koji su bogovi izbacili sa nebesa, zato što su naučili božansku magiju. Da bi se naselili na zemlji, morali su da pobede zli narod Formoriana, polu ljude a pola čudovišta.



- TUATHA DE DANAAN, narod boginje Danu

Ta epska, odlučna bitka, kada je narod boginje Danu pobedio, odigrala se na dan kada leto prestaje, kada se povlači i ustupa mesto zimi, “summer’s end” ili Samhain .



"Samhain-summer end, kraj leta"

- Tolkin i legende

Tako je narod TUATHA DE DANAAN živeo u miru neko vreme na britanskim ostrvima, primio pridošlice, tj. Kelte. Zajednički su, svaki narod iz svojih razloga slavili iste praznike, festivale, a jedan od njih je i Samhain, kraj leta. Ali. točak vremena se neumitno okreće i vreme je došlo da narod boginje Danu napusti ovu našu dimenziju postanja i ode svojim putem, preko mora, na neka druga ostrva, gde vreme, kao kategorija ne postoji, gde je klima uvek ista da odu na Tir na nOg, Land of the Young - zvuči poznato, malo je Tolkin pozmajmio ovu legendu, kada je vilenjake poslao na put.



"tuatha, narod boginje Dan"


amarilisonline.

Bajkoviti narod boginje Danu ili deca boginje Danu, boginje poznate pod drugim imenom u različitim religijama, Demetra, Tiamat, Gea – napustio je silom prilika ovu našu dimenziju postojanja i otišao u zemlju – ostrvo, mladosti, Tir na nOg. Ono što se definitivno zna je da se mora preći voda, da bi se stiglo u tu zemlju, utočište (Sanctuary) ili je to možda izgubljeni raj!?!



"zemlja vila i vilenjaka, Tir Na Nog, keltska mitologija"

- Mit o nebeskim dverima

Ljudski rod ne gubi tako lako nadu, pa iako je postao svestan da su se dveri zatvorile i da je vilinski narod boginje Danu zauvek otišao a sa njim i sve ostale vile, vilenjaci, zmajevi i ostala čedesna bića, ipak je otkriveno da postoje dani u godini kada sa dimenzije približavaju jedna drugoj i čarobne dveri se otvaraju. To je na primer dan i čas, kada se leto povlači pred vladavinom zime. Pošto je susret sa tim divnim vilama i vilenjacima veoma bio važan, pošto oni imaju moć, (između ostalih) da stupe u kontakt sa dušama umrlih, onda je važno ostaviti neki znak u tamnoj noći, da bi se put osvetlio, napraviti lomaču u polju (bonfire), pripremiti neku ponudu u vidu dobre hrane, umiliti ih lepom pesmom i igrom. Da li je to jedina tradicija, religija u kojoj se božanske dveri otvaraju, sprema hrana za duše preminilih ili nam to ipak zvuči poznato!

- Ljudski potomci naroda boginje Danu

Narod boginje Danu se mešao sa ljudskim rodom i ostavio je potomke, muškarce i žene sa posebnim sposobnostima i sudbinama, one koji su imali sećanje na ono što je bilo, koji su znali da su zmajevi nekada davno hodali zemljom. Oni izabrani, koji su određeni da budu predvodnici, zvali su se jednostavno, head dragon ili Pendragon a nama najpoznatiji je Utreht, naravno otac kralja Artura.



"kada su zmajevi hodali zemljom"

- Kralj Artur i legenda o Avalonu
A gde je kralj Artur, tu je i legenda o Avalonu.

Avalon je ostrvo smešteno negde u magli, ili drugoj dimenziji, do njega se dolazi preko vode. Avalon znači ostravo jabuka. Liči sve ovo malo i na priču o Hesperedima, zar ne. Da se podsetimo Hesperide su bile kćeri Titana, koje su čuvale drvo sa zlatnim jabukama, koje je Hera dobila na poklon od – guess who – boginje Gee. Pomagao im je jedan zmaj. Ako je to nekog podsetilo na rajsku jabuku a zmaj na zmiju, na pravom je putu.



"ostrvo Avalon i legenda o kralju Arturu"

Artur je bio paganski kralj, učestvovao je u svim paganskim ritualima pa i paljenju bonfires i kontaktirao je sa drugom stranom tj. dimenzijom uz pomoć Merlina. Njegova sestra Morgana je imala malo jače moći, njena krv je imala jaču moć, doduše ona je i umela da pređe tu vodenu barijeru, pa je deo života i provela na Avalonu.
Artur je po predanju bio i prvi vladar, koji je prihvatio hrišćanstvo na britanskim ostrvima.

Ali tradicija i je dalje bila jaka i narod je nastavljao da slavi svoje praznike, prelazak leta u zimu je bio i ostao veoma važan za svakodnevni život, pa se i dalje slavio – Samhain, the end of the summer ,the close of harvest and the initiation of the winter season, lasting till May, faeries were imagined as particularly active at this season. Otvarale su se mistične staze, duše predaka su dolazile, palile su se vatre da im se osvetli put i ostavlja hrana, ponuda. Food was left on door steps as a “treat”, gozba for the passing ghost.
(Drugi praznik, iste važnosti, koji označava prelazak zime u leto je Beltane)

Vremenom Samhain je postao praznik, koji je svima poznatiji kao Halloween.

Noć veštica i rat svetova



Noć Veštica (Halloween), slavi se 31. oktobra pred Dan svih svetih. Ovaj običaj vuče korene iz keltske mitologije, kada se verovalo da se toga dana duše mrtvih vraćaju na zemlju da bi ljudima zagorčavali život stvarajući im probleme i uništavajući im useve.

Kelti u Irskoj su slavili svoju Novu godinu 1. novembra, svetkovinom paganskom božanstvu ''Samhain''. Njihovi sveštenici, druidi su pravili velike lomače na kojima su prinosili žrtve u vidu useva i životinja, a za vreme proslave su na sebi imali navučene kože životinja sa sve glavama, kako bi uplašili zle duhove i duše mrtvih. Tokom vekova verovanja su se promenila, ali je običaj opstao, a irski doseljenici su ga preneli u Ameriku u XIX veku, gde je postao veoma popularan i godinama kasnije dobio sasvim novi oblik.



Karakteristično za Noć Veštica je da ljudi prave lampe od izdubljenih bundeva i ukrašavaju kuće i dvorišta, gledaju horor filmove, a deca maskirana u veštice, mumije i gusare, idu od kuće do kuće i sa povikom "Trick or treat?" (smicalica ili poslastica, u slobodnom prevodu) zahtevaju od vlasnika kuće da im preda sva svoja dobra kako bi izbegao zlu kob, a to su uglavnom slatkiši i ponekad novac. Maskiraju se i odrasli ljudi, što je moguće strašnije i originalnije, da plaše jedan drugog svojom pojavom ili strašnim pričama u mraku pored svetlosti sveća. Ovaj običaj je inspirisao i autore jednog od najstrašnijih filmova svoga doba (Halloween) u režiji Džona Karpentera sa Džejmi Li Kurtis u glavnoj ulozi, koji je prerastao u serijal od 8 nastavaka.

Orson Vels prenosi
uživo iz studija



Jednu Noć Veštica će stanovnici SAD posebno pamtiti, i to onu iz 1938. godine. Za to se pobrinuo tada 23-ogodišnji nepoznati Orson Vels. Vels je zajedno sa Hauardom Kokom iz Radio Teatra Merkur (Mercury Theatre on the Air) adaptirao i režirao roman ''Rat svetova'' britanskog pisca Herberta Velsa, u kome se opisuje invazija Marsovaca na zemlju, u okolini Londona. Vels i Kok su radnju prebacili na tlo SAD, u Grovers Mil u državi Nju Džersi, i u toku 50-to minutne radio drame pružili slušaocima direktan prenos invazije naše planete od strane Marsovaca. Počeli su uvodnom špicom, u kojoj kažu da je sve adaptirani roman, ali je neverovatno da ih niko nije čuo, ili je prečuo ovaj podatak. Emisija je počela sa saznanjem o namerama Marsovaca, nastavili sa čudnim eksplozijama na crvenoj planeti, pa su preko pada više meteorita na zemlju završili sa invazijom tripoda (vozila kojima upravljaju Marsovci) koji ubijaju sve živo svojim zracima smrti i otrovnim gasom. Kada se pojavio i neimenovani sekretar odbrane koji je preko radija objavio ratno stanje, kap je prelila čašu. Procenjuje se da je 6 miliona ljudi slušalo radio-emisiju, od toga je skoro dva miliona poverovalo, a skoro 1.5 miliona je bilo istinski uplašeno. Desetine hiljada ljudi je krenulo u bekstvo što dalje od Nju Džerzija, panika je zavladala na auto-putevima, a vanredno veliki broj policajaca je pokušavao da smiri situaciju. Da zabuna bude veća, prisustvo policije je još više uverilo ljude da je sve to istina, jer su upravo o tome slušali na radiju - mnogo policajaca i vojnika koji pokušavaju da odbiju invaziju. Na kraju emisije, kada su Marsovci umrli od zemaljskih bacila i virusa, a zemlja spašena, Vels je objavio kako je sve ovo bila samo radio drama, praznična šala za Noć veštica, sa namerom da ih malo uplaši. Na to su ga naterali urednici radija kada su shvatili kakvu su paniku prouzrokovali svojom emisijom.



Ponašanje ljudi je kasnije opravdano tadašnjom situacijom u svetu koji je bio na korak od novog rata, nemogućnosti da se provere informacije, jer većina ljudi nije imala telefone kojima bi mogli pozvati odgovorne ljude i raspitati se o situaciji, i činjenici da su ljudi verovali glasovima sa radija koji su ih uvek do tada tačno informisali o svim događajima. Vredi spomenuti da je radio emisija ponovljena još dva puta, u Čileu gde je guverner Santjaga naredio mobilizaciju, i u Kitou (Ekvador) gde je više od 10 hiljada ljudi podleglo panici, a kasnije kada su saznali da su ''prevareni'' u besu zapalilo radio stanicu. Na Noć Veštica pre 75 godina, Orson Vels je postao poznat širom SAD, a radio se pokazao kao izuzetno moćan medij za manipulaciju ljudima. Taj događaj je inspirisao Holivudske producente da po romanu snime nekoliko filmova koji su postigli neverovatan uspeh kod publike.



medias.

Zašto se za Noć veštica dube bundeve? Priča o čoveku toliko škrtom i lukavom da ga ni đavo nije hteo


Ljudi već vekovima za Noć veštica dube bundeve, a ova tradicija, iako originalno irska, našla je svoj put i do naših prostora. Ipak, priča o tome još je starija.

To je priča o škrtom Džeku koji će u vekovima koji dolaze postati Džek fenjer – Džek O'Lantern.

Zbog svoje lukavosti, domišljatosti, ali pre svega tvrdičluka izvesni Džek za koga legenda kaže da je živeo u Irskoj u neka pradavna vremena, dobio je nadimak škrti. Bio je toliko lukav da je jednom, kaže priča, uspeo da prevari i samog đavola.

Naime, đavo je došao da testira Džekovo lukavstvo. Počeli su zajedno da piju. Ostajući dosledan svom nadimku „škrti" Džek nije hteo da plati za piće pa je naterao đavola da se pretvori u novčić i on plati. Onda ga je Džek brzo stavio u džep u kojem je bio srebrni krst zbog kojeg đavo više nije mogao da se vrati u svoj oblik.

Tek nakon što je đavo Džeku obećao da mu neće smetati godinu dana i da, ukoliko Džek umre, neće tražiti njegovu dušu, ovaj ga je pustio.


Foto: JeffChristiansen / Foter / CC BY-SA

Nakon godinu dana, đavo je došao po svoje. Međutim, i Džek je bio spreman. Zamolio je đavola da mu uzbere voće sa drveta. Kada se ovaj popeo, Džek je na kori stabla nacrtao krst, tako da ga Đavo ponovno nije mogao dohvatiti sve dok nije obećao da ga neće uznemiravati narednih 10 godina.

Ipak, ubrzo posle toga Džek je umro. Bog tako lukavog i opasnog čoveka nije želeo u raju, pa je Džek završio pred vratima pakla. Tamo ga je dočekao đavo koji je, održavši svoje obećanje, odbio Džekovu dušu i poslao ga da zauvek luta između svetova plašeći ljude i opominjući ih da se ne igraju sa silama koje ne razumeju i ne mogu da pobede.

Pre nego što je prognan, Džek je od đavola dobio samo grumen užarenog uglja. Džek je u džepu imao repu, koju je izdubio i stavio u nju ugalj.

Od tada Džek, koji nikada nije pronašao put kući, luta mrakom noseći izdubljenu repu u ruci.

Od krompira i paradajza do bundeve


U Irskoj i Škotskoj, odakle originalno potiče legenda o Džeku O'Lanternu, ljudi su od davnina počeli da prave svoje verzije lampiona razbareći strašna lica u paradajza ili krompiru. Stavljali su ih u prozore ili ispred vrata kako bi oterali „pravog" Džeka škrticu i druge zalutale zle duhove. U Engleskoj, dube repe.

Imigranti iz ovih krajeva su legendu o Džeku preneli u Ameriku. Ubrzo su otkrili bundeve koje su u vekovima koji su usledili postale sinonim za Noć veštica.


dnevno.rs