|
| Priče iz života starog Srbina | |
| Autor | Poruka |
---|
katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Priče iz života starog Srbina Sub 29 Mar - 22:36 | |
| ”Да није нашем народу лета, за које време живећи на чистом ваздуху, плућа извентилирају и цео организам освеже – нашег би сељака за неколико година нестало.”
Оријентално заљубљен у топлоту, просечан Србин био је немаран у одевању. Нешто због сиротиње, а мало и због нехата, иста одећа је ношена све док се не поцепа.
Уместо да обуче ноћну хаљину, спаваћицу или пиџаму, народ би се пре него што легне на простирку која би га делила од утабане земље, само раздрљио. Пишући о чарима путовања кроз Србију током зиме, британски путник је средином 19. века забележио да онај ко жели да спава на кревету, треба да га понесе са собом на пут.
Тек је мањина сељака зиму дочекивала са чакширама и гуњем. Већином су зимовали у танким панталонама – гаћама, и некаквим копоранима. Доњи веш није био познат на српском селу. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Priče iz života starog Srbina Sub 29 Mar - 23:44 | |
| Када је у зиму 1853. један британски новинар путовао источном Србијом, забележио је утиске с вечере у једној крчми на првом преноћишту од Београда.
У димом испуњеној кући од блата намернике поседале по патосу послужили су паприкашем од усољене рибе и пасуљем. Британски путници су том приликом одабрали да потроше своје залихе лионске кобасице. Славски ручак био је својеврсни доказ те тешке социјалне напетости која је владала у српском друштву. Домаћин би се задуживао и по десет дуката како би спремио славу. Села која су славила светитеље у време када није пост подмићивала су понекад среске власти да прогласе заразу и спасу их од јуриша гостију из села у којима славе у време поста. Посета и обед нису у Србији почињали пре него што гости и укућани не буду послужени водом, ракијом и слатким.
Као предјело најчешће су служени сир, лук, паприка и хлеб. Наравно, уз све то била је неизбежна и ракија. Србија 19. века, са изузетком смедеревског и жупског краја, није била толико позната по вину колико по ракији. Ипак, пошто су, са изузетком шљивовице, ракије биле скупе, крчмари су врло често само разблаживали шпиритус водом. Главно јело били су оријентални и средњоевропски специјалитети, као што су пилав, пилећи паприкаш, разне супе и чорбе. Месо је служено кувано, а посебно је било цењено печење.
Професор младог краља Александра, Албер Мале, описао је у свом дневнику вечеру којом га је у свом летњиковцу изван Београда угостио професор упоредне анатомије на београдској Великој школи. Иако је био позван на “печено јагње”, Мале је забележио да су домаћини поред “ћевапа” (ражњева на којима су били комади јагњећег меса посути паприком – мешавином црвеног бибера, лука и соли), послужили кечигу у мајонезу, “пуњени кисели купус” (сарму) и пилећу салату.
Мале је био задивљен. Познати француски патриота, аутор најиздаванијег уџбеника историје, кога би редовно дирнуло када би неко лепо говорио о Алзасу и Лорену, није могао да одоли а да се не повери свом дневнику: ”Ах! На ћевап се претплаћујем двапут дневно. Поред њега је бледо и оно највештије што припрема француска кухиња.”
Мале није могао да тако нешто каже за српско вино. По укусу је наликовало винима из јужне Француске, али је било толико слатко да је Малеу било тешко да се на њега навикне.
Од осамдесетих година 19. века туристички водичи почињу да се детаљно баве Србијом. Путовође у издању Бедекера и Мајера препоручивали су путницима из Немачке и Аустроугарске пет хотела у Београду: Гранд (до краја педесетих година 20. века налазио се на месту данашњег Филозофског факултета), Париз, Империјал, Српска круна и новоизграђени Бристол. У другом граду по величини, Нишу, представљали су чак три хотела: Европа, Оријент и Руски цар.
Поред наглашавања чињенице да Срби једу веома зачињену храну, истакнута је информација према којој су најчешће јело били јагње и прасе печени на ражњу. Вина су описана као јака, а посебно је препоручено неготинско. Аутори Мајеровог водича су чак тврдили да је народ у Србији “у пићу врло умерен”.
Друго издање Бедекеровог водича за 1914. годину, последње пред Први светски рат, препоручивало је посетиоцима Србије какве оброке да поручују. За “преподневну ужину” предлагани су ћевапчићи, пржене кобасице и ћулабастије. За ручак је представљан избор између сарме, паприкаша од пилећег или неког другог меса и ђувеч. Осим ових јела, истицане су и пите од меса, сира и зеља.
Повест о алкохолним пићима и односу житеља Србије деветнаестог века према њима много је сложенија. Вино и ракија сматрани су делом исхране. Вожд Карађорђе је, сагласни су његови биографи, често и радо пио. У то тешко време савременици су га само под дејством алкохола могли видети веселог. Посебно је био везан за ракију. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Priče iz života starog Srbina Čet 7 Avg - 14:39 | |
| Brza hrana u Beogradu bila popularna i pre više od jednog veka Svaki lekar će vam reći da je bolje da u miru sednete i pojedete svoj obrok, nego da ga žvaćete brzopleto i u hodu. Ipak, uvek su postojali oni koji žure, i oni koji u toj žurbi hoće da im udovolje i da im prodaju jeftinu hranu. Sećanja starih hroničara govore da je tako bilo i krajem 19. i početkom 20. veka u glavnom gradu i slikovito objasnio kako je to izgledalo! Sećanja starih hroničara govore da je baš tako bilo krajem 19. i početkom 20. veka. Stari novinar Vojin Puljević opisao je poslednju deceniju 19. veka u glavnom gradu i slikovito opisao kako je to izgledalo. – Na uglu nekog raskršća stoji buregdžija - beleži Puljević. Naravno, neukusno odeven i mastan. Okačenu o leđa nekim utegama oslanjujući se na trbuh drži tepsiju bureka, a ispod tepsije mu je uzano furunče, u kome ima nešto prigušenog žara, da bi burek bio topao. Prolaznik mu pruža deset para dinarskih i trgovac otklapa tepsiju i seče komad bureka, skoro dvesta grama, stavlja na komadić žute masne hartije i pruža kupcu uz obligatnu glasnu primedbu: „Uh što je burek!” Kupac halapljlivo počinje da jede, stojeći ili idući ulicom. Snabdevanje i pijace Krajem 19. veka snabdevanje beogradskih domaćinstava hranom dolazilo je sa sela. Seljaci natovareni vrećama i korpama zalazili su po beogradskim kućama nudeći robu. Osim tog načina, postojale su i „tržnice, zvane pijace”. Hroničari kažu da su Turci imali groblje usred varoši, ispred Kapetan Mišinog zdanja, da je groblje zatim porušeno i da je tu zatim svorena prva pijaca za namirnice. U prvom redu ka Vasinoj stajali su seljaci i seljanke sa svojim namirnicama. Hroničari pominju i masne pogačice, koje prodavci nose u pletenim plitkim korpama. – Ako je letnje vreme, odjednom čujete s leđa: „Boza, a ladna, ledena!” - zapisuje Puljević. – Ugledaćete nekog prodavca u starosrbijanskom odelu odelu od bele vune sa fesom na glavi ili okruglom crvenom kapicom. On u jednoj ruci drži drvenu kantu optočenu žutim plehom, tu mu je boza.U drugoj ruci nosi plehan sud u vidu bokalčeta o koji su sa leve i desne strane okačene po jedna pivska staklna čaša. U onom olačetu ima vode da opere čaše. I boza je pet para čaša! Sa druge strane, pojavljuje se konkurencija, jer se u susednoj ulici pojavio prodavac gibanice. Kod njega stvari nešto drugačije stoje, zbog tereta koji mora da nosi. – Njegova tehnička oprema je slična buregdžiji, sa tom razlikom što je njegova tepsija šira i dublja, jer je gibanica debela bar 10 centimetara. On nije lako pokretljiv kao buregdžija i zato on ima metalni tronožac na koju stavi celu svoju instalaciju, jer ne može da je drži na trbuhu. Puljević ima svoje mišljenje i o poreklu hrane koju su ondašnji trgovci iznosili na ulice. On kao iskusan novinar onog doba beleži kako „naš svet obično misli da smo od Turaka primili burek i gibanicu, međutim jedan turski letopisac Alija Čelebija, koji je još ranijih vekova dolazio u Beograd, naročito se začudio kad je video gibanicu, za koju kaže da je velika kao točak od kola, a naslagana je od hiljadu kora”. Iz toga Puljević zaključuje da su to naši proizvodi! Tako su beogradske zanalije, državni službenici i drugi vredni ljudi umeli da žur i u ono vreme, davno prošlo, i da halapljivo proždiru svoje zalogaje u trku, jureći za obavezama kao da će im nekud pobeći! Kada pogledamo današnji Beograd, čini se da se nismo ni malo promenili! dnevnoRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Priče iz života starog Srbina Čet 23 Apr - 10:28 | |
| Srpsko-turski Romeo i Julija Zabranjena ljubav je procvetala između udate turske žene i jednog Srbina. On je bio bivši pobunjenik, a ona žena nekog starog Turčina. Po prvi put ju je video na prozoru njene kuće, a kako njoj nije bilo dozvoljeno da je napušta, ovaj Srbin je obučio psa da joj svakog dana donosi cveće u dvorište. Cveće je bilo jedini način komunikacije među njima, a na njihovom jeziku ono je značilo sledeće: - karanfili za nju: "Ti si u mom srcu"; nana za njega: "Mislim na tebe već dugo". - bosiljak za nju: "Ti si samo moja"; kadifa za njega: "I ti si samo moj". - lipa za nju: "Ili me voli ili me ostavi". Na to je ona uzvratila pramenom kose: "Hajde da pobegnemo". Jednog dana do njega je stigla poruka da joj dođe te noći. Ostalo je nepoznati šta se desilo, s obzirom da je izbio ustanak protiv Turaka, koji su ubrzo posle toga napustili Srbiju. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Priče iz života starog Srbina | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 120 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 120 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|