|
| Zanimljiva srpska predanja i misterije | |
| |
Autor | Poruka |
---|
wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pon 23 Jun - 23:02 | |
| Utopile je rusalke Za rusalnu nedelju vezana su mnoga verovanja i predskazanja, a naročito priče o njenoj surovosti prema onima koji se usuđuju da prekrše duhovnu tradiciju. Slučaj postradale Milanke iz Negotina nije usamljen, ali je specifičan. Devojka nije verovala u moć nečastivih, pa se bez straha upustila u neizvesnu borbu iz koje nije izvukla živu glavu. Ispovest njene majke je bolna i dirljiva. Jovana Marinović iz Negotina rođena je gotovo pre šest decenija u Rudnoj Glavi. Tamo je provela detinjstvo i tamo završila četvororazredno osnovno školovanje. Kasnije je, uporedo sa roditeljima, radila teške poljoprivredne poslove i čuvala stoku po padinama Velikog Krša. Jovana je, i pored tih poslova, uspevala da redovno odlazi na seoske vašare, zavetine i proslave svake vrste. Nije bila od onih zatucanih i zaostalih devojaka, već je uvek bila u središtu svog omladinskog okruženja. Naravno, u to vreme i za te godine, a radi se o sredini pedesetih, kada je imala petnaestak godina. Jovana je volela običaje svog kraja, a od starijih je često slušala o raznim ovozemaljskim i onozemaljskim demonima i silama koje se mogu susresti na raskršćima, guvnima, utrinama... Krajem predesetih, Jovana je na vašaru u Crnajki srela svog školskog druga iz ovog sela, a koji se sa roditeljima preselio u Negotin. Posle kraćeg razgovora mladi su se prisetili svog detinjstva, ali i malo zbližili. Ponela ih je mladost i trenuci natopljeni zanosom i radošću. Mladić je, posle par sati druženja, predložio devojci da je odvede u Negotin i da se uda za njega. Kada je ona to roditeljima predočila, ovi su ostali uporni da je, kao jedinicu, iz kuće nigde ne daju. Jovana je sa momkom Nikolom uskoro ugovorila novi sastanak i odlučila da za njega pođe bez pitanja i odobrenja roditelja. Tako se dogodilo da zauvek ode iz svoje Rudne Glave u Hajduk Veljkovu krajinu. Roditelji joj dugo nisu dolazili, ali su se posle nekoliko godina pomirili sa sudbinom da će starost dočekati sami, u vrleti planinskih visova. Jovanu smo ovih dana sreli po ranije zakazanom terminu. Dočekala nas je u svojoj kući u Karađorđevoj ulici. Govorila nam je o vremenu iz svoje mladosti, o vremenu njene udaje, ali i o vremenu koje je i posle toga dolazilo i odlazilo. Na trenutak bi zastala, priču prekinula, ali uz prekide i suze, opet nastavljala. Plakala je, kidala se i ridala. Čudo od deteta -Kada sam te 1959. godine od svojih roditelja pobegla za Nikolu, život nam se naizgled posrećio. Njegovi roditelji su već imali dobar posao, a uskoro se i Nikola zaposlio. Moglo je prilično dobro da se živi. Među prvim Negotincima smo i “fiću” kupili. Posle smo, kad su se odnosi sa mojima izgladili, često i u Rudnu Glavu odlazili. Nakon godinu i po dana, rodi nam se Milanka. Bila je čudo od deteta! Rodila se šesnaestog januara, baš za nekrštenih dana. Već su mi u selu nagovestili da to nije uobičajeno vreme, pogodno za rađanje dece. Koje se dete rodi tih nekrštenih dana, imaće u sebi demonsku, odnosno đavolju silu i biće u stanju da se druži sa silama koje već nosi u sebi. Moja Milanka je već u drugoj godini ispoljila takvu silu. U proleće naredne godine, na neobjašnjiv način popela se na krov kuće, da bi odande skočila u komšijsko dvorište. Visina od punih osam metara nije joj ništa značila, pa je sa skokovima nastavila i narednih dana. Kada je napunila tri godine, jednom komšijskom detetu je zadala jak udarac u stomak, tako da je ovaj dečačić od desetak godina ostao da leži, nepomičan. Hitno ga je moj muž prebacio u ambulantu. Kada je stastala za školu, ravnih joj nije bilo. Časove nije pohađala, iako su joj beleženi neopravdani izostanci. Na roditeljskim sastancima samo je Milanka bila nerešiv problem i samo se o njoj govorilo. Ništa ja kao majka tu nisam mogla da pomognem, jer je moja kćerka bila nepopravljiva i neumoljiva. Jednog dana je čak i učiteljicu ošamarila, kada joj je ova rekla da sedne na svoje mesto. Posle je došao i direktor škole, ali se stvari nisu izmenile. Milanka je izletela kroz prozor i više nije odlazila u školu. Na polaganju, pokazala je takvo znanje da su morali sve petice da joj nanižu. Nikada nije učila, a sve je znala. Čudo božje i čudo đavolje. Jovana nerado nastavlja priču o svojoj kćerci Milanki kada je zašla u devojačke dane, odnosno zadevojčila se. Za nju nije postojao nerešiv problem. Batinala je vršnjake i naterivala im strah u kosti. Svi su je u isto vreme i voleli i poštovali, ali i mrzeli. Uvek je bila u gomili, imala je mnogo drugova i drugarica. -Kada sam se jednom našla u svom rodnom selu, kod mene u Rudnoj Glavi, rešim da odem kod poznate vračare baba Veseline kako bi mi ova bacila beleg i otkrila o čemu se, zapravo, radi u vezi moje kćerke. Šta to nju tera na neke neobjašnjive postupke? Baba mi je odmah rekla da moje dete nije obično, već je to đavolje dete, napunjeno do grla nekom zlom silom koja je nagoni na prljave i zla radnje, pogotovu sad kad je odrasla i zadevojčila se. Ona nije u stanju da rasuđuje razumom, nego se oslanja na opasni unutrašnji nagon koji je podstiče i tera na zle radnje. Baba Veselina se prihvatila da joj tu opasnu silu istera iz tela, te mi je rekla da idem kući i donesem joj sve potrebne stvarčice sa kojima bi morala da radi, odnosno spravlja jake i moćne vratke. Neizbežna smrt Bilo je to baš po Trojici - nastavlja Jovana – kada sam se od babe Veseline vratila kući. Započela je rusalna nedelja, te se tih dana nije išlo kod vračara, ali sam ja za to vreme pripremala ono što mi je baba predložila. Na rusalni četvrtak Milanka pokupi, kao i obično, svo svoje društvo pa pravac Timok, na kupanje. Mnogi nisu hteli da uđu u vodu. Neki nisu znali dobro da plivaju, a nekima je i voda bila hladna. Ona ih je jednostavno u vodu nabacala kao žabe. Većina njih je zapomagala, vrištala i bežala. Milanka je ostala sama. Desetak puta je Timok preplivala tamo i ovamo. Kada je ostala sama, reši da malo na peskovitoj obali prilegne. Potom je u polusnu osetila nekoliko grčeva, koji su bili bolni i nesnosni. Nekoliko ribara je začulo glasne krike, a kada su se približili mojoj Milanki, ona je već bila mrtva. Nikada se više nije probudila. Lekari su konstatovali smrt od grčeva u hladnoj vodi, jer je telo pre toga bilo prilično zagrejano. Tako se dogodilo da kod baba Veseline u to vreme nisam ni otišla. Milankina sahrana je bila za priču i pamćenje. Sveće koje su svi prisutni palili gasile su se kao od šale, a u sobi gde je ona ležala duvao je jak vetar, zavijali nevidljivi psi i kreštale sove. Kada je došao sveštenik i kada je počeo da čita opelo, sav se stresao, a potom i stropoštao pored kovčega. Dugo smo ga polivali vodom, a potom ga odvezli njegovoj kući. Nije bio u stanju da izdrži do kraja sahrane. Kada su muškarci Milanku spuštali u raku, odjednom je naišla tako jaka oluja da su se svi razbežali. Nekoliko grobara drhtalo je kao prut, te izbezumljeni nisu znali šta rade i kakvo je čudo u njih same ušlo. Milanka je odmah posle sahrane počela svake noći da nam zalazi u kuću. Mi smo se pomalo i nadali takvim stvarima, jer je ona i za života bila čudo od deteta, ali ovo što nas je zadesilo bila je prava napast i priča za sva vremena. Ona je noću tako jako udarala na vrata, da se sva kuća iz temelja pomerala. Stolovi i stolice su se ljuljali kao pri najjačem zemljotresu, a ćebad sa kreveta letela na sve strane. Ljudi iz komšiluka su skamenjeno gledali i iščuđavali se. To se ni u najstravičnijim filmovima nije moglo doživeti. Strašni krici, povici, dreka, zavijanje i šta se još nije čulo oko naše kuće i u samoj kući. A jedne noći, dok sam skrštenih ruku sedela na krevetu, Milanka stade ispred mene i poče da mi glasno i jasno govori o svojim postupcima. Kada sam je čula odmah sam zaplakala, i evo, do danas mi te suze teku kao nepresušni izvor. Ona je optuživala mene i mog muža što smo udesili da se rodi baš nekrštenih dana, kada zle sile caruju i gospodare živim ovozemaljskim dušama. Govorila mi je kako je sva puna natprirodne sile i kako nikako ne može da je otera i odstrani ni na onom svetu. Ne da joj mira ni u grobu, ni na svakom drugom mestu. Rusalna nedelja je za nju bila presudna, a pogotovu rusalni četvrtak, koji je uvek sedmi četvrtak po redu posle Uskrsa. Tog dana su na Timok došle njene posestrime Rusalke, koje su u sebi imale sličnu silu kao i ona sama i udruženo je ubile. Nije to bila obična i jednostavna smrt. Njoj je oduzeta duša, ali nečastivi je ostao u telu, kao najveći zlotvor ljudskog roda. U smrtnom telu živi demonski stvor i dejstvuje uvek i na svakom mestu. Svoju opaku silu ispoljavao je i te noći, kada je Milanka kao živa stajala preda mnom i govorila mi šta ju je snašlo i od čega je postradala. Vodeni demon Jovana je u svojoj priči navela kao se Milanka u njihovoj kući bila odomaćila i posle onih uobičajenih četrdeset dana. Nisu pomagala nikakva zaštitna sredstva, niti bajanja protiv vampira i drugih nečistih sila. Sve je to bilo uzalud. Tek nakon godinu dana od smrti Milanka poče ređe da dolazi, a nakon tri godine načisto prestade. To neopisivo čudo nestade sa još čudnije pozornice. Ceo komšiluk je odahnuo, a pogotovu deca koja su se sa prvim sumrakom zavlačila u svoje sobe i tu ostajala do jutra. Zanimalo nas je šta se to, u stvari, dogodilo sa mladom devojkom kao što je Milanka, pa smo se za pobliži odgovor zaputili kod jabukovačke vračare, Jovanke. Žena je preko svoje sede glave preturila na hiljade raznih slučajeva. Nije joj trebalo mnogo vremena pa da nam o ovom slučaju rasprede svoje viđenje. -Ta devojka iz Negotina koja je tragično završila na obali Timoka bila je pod jakim uticajem grupisanih demona. Kad-tad, ona bi morala da podlegne pod njihovim tovarom. To se dogodilo baš rusalne nedelje, jer je intenzitet zlih sila u to vreme najveći, pogotovu što se radi o rusalkama kao vodenom demonu. Rusalke su nastale od rano utopljenih devojaka i žena čija je duša izašla u vodi. Taj njihov duh je ostao u hladnim dubinama, ali ima moć da, povremeno, nekog kupača ili drugu osobu koja se kreće preko brvna ili uz obalu, povuče u talase. Imala sam bezbroj slučajeva da postradale osobe budu isključivo žene, a evo zašto: Rusalke kao vodeni demoni zabranjuju u svoje dane da žene rade radove, peru, šiju, tkaju, šišaju ovce, rade u vinogradu, sade paprike i paradajz... Pored toga, najčešće postradaju žene koje se rusalne nedelje kupaju u reci. Ako je ta žena još prekršila rusalna pravila kojim joj se zabranjuje navedeni posao, onda će joj ove sigurno doći glave. Jovanka nas je zadivila svojim odličnim poznavanjem demonskih sila. Nisu u pitanju samo vodeni đavoli, nego je u pitanju ceo đavolji rod. Putem njega se služe i naše vračare kada spravljaju čini i naprate, pa se povremeno čuje u našim krajevima kako je iznenada umrla ta i ta vračara, a da nikada nije bolovala. Ona priznaje kako se sve pomalo bave i tim opasnim poslovima, bez obzira što izjavljuju kako rade samo dobre stvari i kako se u svojim bajanjima oslanjaju na Boga i anđele. Naravno, to je ponekad kamuflaža, kako bi se stekao utisak o savršenom poštenju. Vračare koje bi u svojim bajanjima javno spominjale đavole začas bi izgubile “mušterije” i “zanat” bi im otišao u aut. Utopljenica u Peku -Godine 1975, na Peku, negde u blizini Blagojevog Kamena, utopila se jedna četrdesetšestogodišnja žena. Baš na tom mestu Pek je bio izuzetno mali. Svako bi mogao da ga pregazi, a da noge ne pokvasi. Kada su je ukućani pronašli, najpre su pomislili da ju je neko ubio, pa su stvar prijavili miliciji. Ali, na njenom telu nije bilo nijedne ogrebotine, ni modrice. Nije se radilo ni o infarktu, niti nekoj drugoj sličnoj iznenadnoj bolesti. Sa tom konstatacijom je i sahranjena narednog dana. Kada su njen suprug i snaha posle par dana došli kod mene, odmah sam im u belegu videla da se radi o vodenoj sili, odnosno đavolu. Priznali su mi da je to bilo rusalne nedelje i da se kupala u nekom viru. Tu je stvar bila potpuno jasna. Takvu smrt joj je sudbina odredila i tu nije imalo šta da se promeni. Suđaje su joj tako odredile, da postrada baš rusalne nedelje. Taj Pek, ali i ova naša Porečka reka - nastavlja dalje Jovanka - odneli su mnogo života. Znam bezbroj slučajeva da Rusalka povuče u obližnju reku automobil sa svim putnicima. Pogledajte samo uz put, gde protiče Porečka reka, koliko tu ima venaca i krajputaša. Nedavno je u toj reci između Miloševe Kule i Klokočevca postradala cela porodica. U kolima su se nalazili i tek vereni, budući bračni drugovi. Hladni vodeni talasi su ih zauvek izbrisali sa ovozemaljske mape. Jovanka dalje navodi kako je imala primera da na svoj neobjašnjivi način vidi Rusalke. Po njoj to su veoma lepe devojke, raspletene kose niz leđa. Imaju sličnosti sa vilama, ali se ipak razlikuju, jer žive u vodi i na svim drugim vlažnim mestima. Gde one zaigraju kolo, tu izraste najgušća trava. Prekršiocima donose neizlečive bolesti i smrt a to čine, u većini slučajeva, neprekidnim golicanjem. Vračara poručuje da se od Rusalki može zaštiti pelinom i belim lukom, ali i šiljastim predmetom koji treba nositi sa sobom rusalne nedelje. S druge strane, Rusalke mogu biti i od koristi. One se brinu o plodnosti zemlje i njenoj vlazi, jer su vodeni demoni. Da one češće potapaju žene nego muškarce i lično smo se uverili. Samo pre skoro dve decenije u Štubiku su utopljene dve žene. Živanka Stanisavljević je utopljena na reci Zamni, a Alimpijada Radivojević na Miljkovači. I u jednom i u drugom slučaju, voda je dosezala samo do kolena. Priče o Rusalkama su raznorazne. Svako ih ispreda na svoj način, ali i tako doživljava. Još nijedna utopljenica nije posvedočila kako joj je u vodenom vrtlogu izašla duša... astrodream. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pon 23 Jun - 23:43 | |
| Oči u oči sa živim vampirom Do sada smo bezbroj puta, iz priča naših sagovornika, čuli da se ponegde i ponekad pojavljuju vampiri i to u različitim oblicima, ali da postoje živi vampiri, to smo prvi put čuli od čoveka sa Bukove Glave nadomak Donjeg Milanovca. Čiča Dimitrije se, svojevremeno, ne samo družio već i srodio sa tim vampirom, pa je preko dana sa njim - kao čovekom išao na posao, a uveče odlazio u kafanu, kao sa nestvarnim bićem, odnosno vampirom. Zaista je čudan ovaj naš svet, pogotovo ljudi koji veruju u sve i svašta. Njihove priče mogu da budu istinite, ali i pomalo iskrivljene ili nadograđene nekim ubeđenjem ili viđenjem. Ponekad se ti ljudi sažive sa svojom pričom, pa događaj svuda i na svakom mestu prepričavaju, kao da to ponovo doživljavaju. Zaštita od demona U svakom selu u Timočkoj krajini, uvek će se naći na desetine starijih ljudi koji će ubedljivo ispričati kako su videli ili, bar, čuli zvuke vampirskih nestašluka u vidu lupnjave, urlikanja i dozivanja. Sve te priče su veoma slične, jer se uvek svode na isto - da se slušalac oduševi vampirskom hrabrošću, ali u isto vreme i zaplaši. Te priče se gotovo uvek ispredaju u večernjim ili ponoćnim satima, kad se i veruje da vampiri polaze u svoje pohode i kod svojih žrtava. Ako niko drugi, a ono deca u sve to poveruju, pa posle i ona prepričavaju na svoj način i veoma dugo pamte.Važno je znati kako da se od vampira zaštitite i odbranite. Vračara Jovanka Dodonja iz Jabukovca kaže da vampir najčešće svraća tamo gde je kao čovek živeo, ali može da se “javi” rodbini, prijateljima i komšijama. Zato, prema Jovankinim rečima, ovi mogu da se zaštite na sledeći način: kad primetite vampira, treba da uzmete kadionicu i u nju stavite stare krpe i zapalite. Posle okadite kuću i sve pomoćne zgrade u dvorištu i to učinite tri ili devet puta. Ako vampir dođe i naredne večeri, treba da pokupite njegovu zaostalu odeću i obuću pa da je spalite negde na raskršću, zakopate blizu groblja ili bacite u nabujalu reku. Ako bude toliko bezobrazan pa nastavi da dolazi, onda treba otići kod neke vračare ili bajalice, kako bi ga one mađijanjem proterale ili ulovile. Vračare ponekad i same učestvuju u ritualnom poduhvatu trajnog eliminisanja ovog demona. Kad i to ne pomogne, one donose odluku da se pokojnik otkopa, pa da mu se u grudi zabode glogov kolac uz nalivanje crnog vina u kojem su prenoćili tamjan i vosak. Posle toga će vampirski duh zauvek nestati. Čudo nad čudimaČiča-Dimitrija Strajinovića, sedamdesetšestogodišnjeg starca, sreli smo u kolibi baba-Darinke, poznate vračare iz ovih krajeva. Kad smo ušli u sobu, on joj je prepričavao jedinstveni događaj iz svog nesvakidašnjeg druženja sa živim vampirom. Iskoristili smo priliku da bismo ovu priču doslovce zabeležili.-Pre četrdesetak godina, radio sam kao šumski radnik na Ravnoj gori u blizini Majdanpeka. Bilo je više ljudi iz ovog kraja, a među njima i neki Mihajlo-Mika. Bio je čudan čovek. Ponekad je mogao satima, pa i danima da ćuti, a ponekad je govorio više od svih nas zajedno. Činilo nam se da je došao sa onog sveta, jer se čudno oblačio i neobično izgledao. Saznao sam da je, još kao mladić, ubio nekog svog prijatelja. Da je bio u zatvoru, to nam je često govorio, ali nam nikad nije rekao zbog čega je robijao. Od drugih ljudi sam saznao da je motiv za ubistvo bila švaleracija. Tačnije, on je odlazio kod neke raspuštenice kod koje su odlazili i drugi muškarci. Jedne noći, Mika je kod svoje prijateljice sreo tog poznanika i opomenuo ga više ne dolazi. Ali, iduće noći, njih dvojica su se ponovo sreli kod iste frajle. Kad ga je primetio, Mika se sklonio iza obližnje štale, a u rukama je imao poveći kolac. Kad je onaj pokucao na prozor, Mika je munjevito izleteo iz svog zaklona i sa nekoliko udaraca usmrtio prijatelja-rivala. Posle toga, odmah se predao miliciji i sve priznao. Zbog zločina je bio osuđen na petnaest godina robije, ali je odležao dvanaest.Posle robije se nismo dugo sretali sve do početka sedamdesetih, kad je na Ravnoj gori otvoreno veliko radilište za seču i prevoz ogrevnog drveta i balvana. Ozbiljno sam se plašio Mike, jer nisam mogao da zamislim da radim, jedem i spavam sa čovekom - ubicom. Svi smo spavali u jednoj baraci, na slamaricama koje su bile na zemljanom podu. Mika je uvek spavao sa moje desne strane, pa je utoliko moj strah bio opravdaniji. Jedne noći, nekolicina nas je rešila da ode u Rudnu Glavu. Tamo su proslavljali neku svadbu, pa smo hteli da se uz muziku proveselimo i vidimo se sa poznanicima, ali i da malo popijemo. Samo je Mika ostao da spava u baraci, pa sam zbog toga bio slobodniji i veseliji. Na svadbi smo se lepo proveli, a ja sam dobio i dva piva koja sam polako ispijao.Negde iza ponoći, spustio sam se dole prema reci, zbog ličnih potreba, kad sam druge strane reke ugledao Miku. Zvao me je da pređem kod njega. Udrvenio sam se od straha, te više nisam mogao da zakoračim, ni da progovorim. Ne mogu da poverujem da je onaj zlikovac i ubica došao ovde, pa još čekao da se pojavim i krenem ka njemu. Razmišljao sam da li da se vratim nazad, ili nekog pozovem u pomoć, ali je Mika zagazio u reku i prešao na drugu stranu, gde sam stajao kao ukopan. Kad se zaustavio na oko pola metra od mene, ispružio je desnu ruku u znak pozdrava. I dalje sam nepomično stajao kad mi je Mika prišao, obuhvatio me oko pasa i poveo nazad preko reke. Na drugoj obali, lagano me je spustio da bih mogao da sednem, pa je i sam seo pored mene. Ćutali smo i gledali se. Izvadio je paklicu cigareta i pružio mi. Do tada nisam pušio, ali sam morao da uzmem kako ga ne bih naljutio. Izvadio je i upaljač, pa ga je prvo prineo meni. Dugo smo pušili i ćutali, a onda je Mika počeo da priča o svojoj surovoj sudbini.Vampir, ali živiDok mi je govorio o sebi, na mahove sam pomišljao da je to pravi Mika i da je ovamo došao odmah posle nas, pa pošto ga je bilo stid da zbog svoje prošlosti ide među ljude, rešio je da nas sačeka na zaravni pored obližnje reke. Ali, nije bilo tako, ja sam se tu grdno prevario. Njegovo lice, koje sam mogao da vidim samo delimično i to uz pomoć neke ulične svetiljke, neprestano je menjalo boju i izgled. Čas je bilo belo kao kreč, čas modro, a čas crno. Oči su mu igrale i takođe menjale boju, a nos se povećavao i smanjivao. Kad sam se pribrao i pomirio sa sudbinom, bolje sam ga osmotrio. U jednom momentu sam pomislio da je pored mene sedeo čovek sličan Miki, ili neki njegov rođak koji je umro i sad se povampirio.Te noći je Dimitrije morao da sedi sa Mikom ili Mikom-vampirom puna dva sata, sve dok nije prošlo vampirsko vreme - od ponoći do dva sata. Posle toga se Mika nečujno i bez pozdrava povukao. Povukao se i Dimitrije, ali njegov izgled nije odavao normalnog čoveka. Kolege drvoseče su se krstile dugo i iščuđavale zbog njegove prestrašenosti i čudnog ponašanja. Usput im je Dimitrije sve po redu ispričao, ali mu nisu poverovali. -Ismevali su me čitavim putem - jadao se čiča Dimitrije - i neprekidno pričali kako sam se napio i prespavao dobar deo noći. Nikako nisam uspevao da ih ubedim u ono što sam svojim očima video, pogotovo kad smo ušli u baraku i videli Miku kako spava tvrdim snom, u istom položaju u kojem je bio i kad smo otišli na slavlje. Svi su mi se smejali i na moj račun smišljali svakojake zavrzlame i smicalice. Čak ni ja sebi nisam mogao da objasnim šta se zapravo događalo sa mnom u Rudnoj Glavi i da li sam bio pri čistoj sveti i zdravom razumu.Sutradan smo zajednički radili na utovaru ogrevnog drveta u prispele kamione. Mika je radio bez zastoja, a ja sam neprekidno motrio na njega, ne bih li primetio nešto sumnjivo. Ovi su i dalje zbijali šale na moj račun, ali su vodili računa da to Mika ne primeti, jer su ga se svi plašili, ne zbog toga što sam pokušavao da im dokažem da je vampir, nego zbog toga što je bio ubica. Neobično druženje Naredne večeri, izabrali su me da čuvam kamione i posečena drva. Postao sam čuvar na radilištu. Zapalio sam cigaretu i ušuškao se u jedan žbun, planirajući da malo odremam. Negde oko ponoći, ugledao sam čoveka sa zapaljenom cigaretom kako mi se približava. Najpre sam pomislio da je to neko od vozača došao da obiđe kamione, ali čim mi je prišao na nekoliko koraka, prepoznao sam Miku. Opet mi je pružio desnu ruku u znak pozdrava, ali mu ja nisam pružio svoju. Savio je jedno mlado stablo da bi mogao da sedne i počeo da priča: 'Vidiš, moj Dimitrije, šta ti je život?! Zar moja duša ne bi mogla da se odmara kao i svačija, nego mora svake noći da tumara i traži utehu i smiraj? Ti to ne možeš da razumeš. Ne možeš, jer nisi podigao ruku na čoveka kao ja. Svestan sam da moja duša noću nije u telu, jer je đavo odvodi tamo gde je i mene odveo onog dana kad sam u rukama držao kolac i njime ubijao mog prijatelja. Moja duša više nikada ne može da bude deo mog tela, a pogotovo noću, kad se duša i telo potpuno razdvajaju i udaljavaju. Kad grane sunce i đavo ode na počinak, onda i mene ostavi na miru, pa se malo primirim i samo naizgled budem normalan čovek. Znam da me svi prezirete, ali ja svoju grešku ne mogu da ispravim. Sad se kajem, mada mi to nište ne vredi.'- Gledao sam ga i prosto mi je bilo žao, ali i dalje nisam verovao u ono što sam gledao i slušao. Kad je prošlo dva sata, došunjao sam se do barake i provirio unutra. Mika je spavao kao zaklan, tamo gde sam ga sinoć video. Vratio sam se nazad u svoje gnezdo, razmišljajući o njegovoj ali i mojoj sudbini. Niko ga nijedne noći nije video osim mene. Zato su mi se svi rugali i ismevali me, govoreći kako sam ja vampir, a ne Mika koji spava nepomično i ne uznemirava nikog.Kad je baba Darinka saslušala čiča-Dimitrija, rekla mu je da je to zaista bio pravi živi vampir, koji nastaje od duša velikih grešnika. Takve duše nemaju mesta u ljudskom telu, već su doživotno osuđene da noću lutaju, prestravljuju ljude i navode na čuđenje. Preko dana su normalni ljudi, ali ih zato noć pretvara u nečastive - nestvarna i demonska bića. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Sub 30 Avg - 23:13 | |
| 7 magijskih mesta u SrbijiU našoj zemlji postoje čuda o kojima ljudi pričaju vekovima - Od lekovitih izvora do zlog drveća Čudotvorna voda u Đunisu1. Bogorodica se ukazala trinaestogodišnjoj devojčici, pred kojom se tada otvorio izvor. Majka Božija ga je blagoslovila Predanje kaže da se 1898. godine trinaestogodišnjoj Milojki Jocić iz Đunisa ukazala Bogorodica i da se tada pred devojčicom otvorio izvor. Bogorodica ga je blagoslovila i prorekla da će lečiti bolesne. Krčag vode Majka Božja kazala je tada devojčici da prenese seljanima da na tom mestu podignu crkvu, a da bi označila tačno mesto gradnje, bacila je krčag vode na kamen, koji se, po legendi i svedočenju starijih sestara iz manastira, tokom vremena uvećava i sada se nalazi u maloj crkvi, prvobitno crkvi brvnari, podignutoj 1934. godine. Manastir Đunis... Posećuju ga hiljade vernika Manastir Đunis sa Crkvom Pokrova Presvete Bogorodice je ženski manastir SPC u Eparhiji niškoj. Nalazi se na području grada Kruševca, u istoimenom selu Đunisu, u dolini Južne Morave. Udaljen je 14 kilometara od Kruševca i osam kilometara od Ražnja na auto-putu E-75. Čudesna isceljenjaGodine 1960, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC, Crkva Pokrova Presvete Bogorodice proglašena je za manastir. Godine 1977. postavljen je kamen temeljac za veliku crkvu, koju je osvetio patrijarh srpski Pavle. Svakog 14. oktobra, o Pokrovu Presvete Bogorodice, u manastiru se okuplja po nekoliko hiljada vernika kako bi prisustvovali celodnevnom bdenju i jutarnjoj liturgiji. Đunis je postao mesto hodočašća brojnih vernika jer se pročulo da je izvor pored manastira lekovit, te da su se na tom mestu dešavala brojna čudesna isceljenja. Meštani okolnih sela prepričavaju da su mnogi nepokretni, pošto su se napili vode sa izvora pored crkve, prohodali, slepi progledali, a nemi progovorili. Blago cara Dušana u Ostri2. Sakrili su ga pod brdomu pećini Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina kad su bežali od Turaka. Niko još nije ušao u pećinu Za utvrđenje Sokolica, u selu Ostra, dvadesetak kilometara od Čačka, vezana je legenda o skrivenom blagu i kruni cara Dušana. Tvrdi se da su blago sakrili despot Đurađ Branković i njegova žena Prokleta Jerina, kad su iz Smedereva bežali pred Turcima. Tu su sa svitom čak i živeli izvesno vreme, a pod brdom, u pećinama, despot je, prema legendi, sagradio čitav grad. Zlatni pehari, kašike... Kažu da je blago dolinom Morave pod Sokolicu dovezeno volovskim kolima sa šest zaprega. Drveni sanduci puni dukata, srebrnih i zlatnih pehara, kašika, kao i krune Nemanjića, sakriveni su u jednu od pećina. Da priča o skrivenom blagu Nemanjića nije samo puka narodna bajka, nagoveštava i podatak da se blagom Sokolice intenzivno bavio i jedan od najvećih srpskih diplomata Čedomilj Mijatović. Ovaj ministar finansija u više mandata i osnivač Narodne banke Srbije, koji je srpskoj valuti dao ime dinar, u romanu „Rajko od Rasine“ pripoveda o srpskom junaku koji u Kruševcu oslobađa iz turskog ropstva Mađaricu Margitu, pa onda, lutajući sa njom po Srbiji, na planini Vujan nailazi na svetogorca Teodosija, čuvara krunskog blaga Nemanjića i Brankovića. Nakon objavljivanja ove pripovesti 1892. godine, bilo je mnogo pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara. Duh monaha TeodosijaBrojne ekspedicije decenijama su pokušavale da uđu u pećinu pod Sokolicom. Iz neobjašnjivih razloga do sada niko nije uspeo čak ni da priviri. Legenda kaže da jamu vekovima čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara, a šumu oko nje obilazi duh monaha Teodosija, koga prati čopor vukova, pitomih kao mačke. Ima meštana Ostre koji su se sretali sa ovim čoporom. Pre trideset godina, nedaleko od sela Borač, izgubio se čobanin. Bezuspešno su ga tražili sve dok sam, živ i zdrav, nije izašao posle četiri dana iz jedne od pećina na Sokolici, udaljenoj nekoliko desetina kilometara. Nikad nije hteo da kaže šta je video i koga je sreo u lavirintu podzemnih tunela i pećina. Na ulazu u jednu od pećina ispod Sokolice i danas se jasno vide u steni utisnuti sekira, krst i ljudska stopa. Krajem devedesetih godina u nju je ušao jedan meštanin. Oni koji su ga dobro znali pričaju da je posle toga sišao s pameti i da nikada više nije bio onaj isti. Ni sa kim nije razgovarao, povukao se u sebe i nikom nije otkrio šta je video unutra. DŽINOVSKI SMUK Bilo je mnogo pokušaja da se na području između manastira Vujan i starog vizantijskog utvrđenja na Sokolici, „mitskoj planinini, punoj pećina, zmija i izvora“, uđe u trag skrivenoj riznici srpskih srednjovekovnih vladara. Legenda kaže da jamu vekovima čuva džinovski smuk, dugačak sedam metara, a šumu oko nje obilazi duh monaha Teodosija, koga prati čopor vukova, pitomih kao mačke. Most ljubavi... Malo je onih koji su došli u Vrnjačku Banju a da nisu okačili katanac Most ljubavi u Vrnjačkoj Banji3. Već sto godina se na ogradu mosta kače katanci kao zalog neraskidive veze. Sve je počelo od vojnika i učiteljice I oni koji nikada nisu kročili u Vrnjačku Banju poslednjih godina čuli su za Most ljubavi. Reč je o jednom od 32 mosta, koliko ih Banja ima na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci, a o čiju ogradu zaljubljeni kače katance kao zalog neraskidive veze. Od katanaca, kojih sada ima na desetine hiljada, ograda se ne vidi... Pariz nas kopirao Katanci se mogu doneti, ili kupiti u neposrednoj blizini Mosta ljubavi, na nekoj od tezgi. Tu se može pozajmiti i flomaster, kojim zaljubljeni na katancu ispisuju svoja imena, što je neizostavni deo rituala, koji uključuje i bacanje ključića u reku „da ga odnese u duboko more i da niko više vezu ne može da raskine“. Od tri ključa, koliko se obično dobija uz katanac, preostala dva treba da zadrži po jedna zaljubljena strana, kao dodatno osiguranje. Ovaj običaj postoji i u Parizu (od 2008. godine), gde hiljade zaljubljenih iz celog sveta posećuje svake godine Most umetnosti i, kako bi „zapečatili svoju ljubav“, na njega kače katance sa imenima, a ključ bacaju u Senu. Zalog ljubavi U tekstu „Zveket ljubavi na mostovima u Parizu“, objavljenom u američkom Njujork tajmsu, navodi se da su pariski mostovi poznati u celom svetu, ali da je Vrnjačka Banja preteča svih njih jer je prvi katanac na tamošnjem mostu stavljen još pre sto godina i značio je zalog ljubavi srpskog vojnika, koji je krenuo na front, svojoj izabranici. Postoji priča iz Prvog svetskog rata o ljubavi mlade učiteljice iz Vrnjačke Banje i vojnika Relje, koji treba da ide na front. Kada je Srbija pala i vojska se preko Albanije povukla na jug, on se u Grčkoj oženio drugom i nikad se nije vratio u Vrnjačku Banju.
Poslednji izmenio Shadow dana Sub 30 Avg - 23:20, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Sub 30 Avg - 23:14 | |
| Najdanovi krugovi u Maloj Krsni4. Kod Požarevca se nalazi mesto koje ima pozitivno zračenje, najjače u svetu, i snažno utiče na imunitet ljudi U Maloj Krsni kod Požarevca nalazi se tačka u kojoj je, kažu radiestezisti, pozitivno zračenje najjače na svetu. Pre petnaest godina otkrio ju je Najdan S. Rakić, samostalni opštinski referent u penziji i istraživač-amater iz Bele Palanke. On je ispod jednog oraha kredom iscrtao krug prečnika pet metara, koji je delom zahvatao raskrsnicu bezimenih uličica, a delom zalazio u dvorište jedne meštanke. Prema pisanom dokumentu, koji je tada ostavio, upravo tu je „mesto gde se iz utrobe zemlje emituju maksimalna pozitivna elektromagnetna zračenja, najjača u Srbiji, na Balkanu, a možda i u svetu, a koja povoljno deluju na ljudski organizam“. Otkriveni pre 23 godine Svoj pronalazak, pod nazivom „eliksirni krug“, Najdan Rakić je 2001. godine zaštitio u ondašnjem saveznom zavodu za intelektualnu svojinu. Baveći se od 1975. godine posledicama negativne energije na ljudsko zdravlje i štetnim delovanjem podzemnih voda, Rakić je tom prilikom objasnio kakvo je to „pozitivno“ ili „bio“ zračenje i kako utiče na imunitet ljudi. Pre ovog, on je još 1991. godine izmerio i obeležio u selu Mokri kod Bele Palanke krug sa istovetnim svojstvima. Od 1991. godine do danas kroz Malu Krsnu i ove krugove prošlo je dva miliona ljudi! Najdan Rakić, koji je u međuvremenu preminuo, pošto je označio krug, ostavio je i uputstvo za lečenje - potrebno je u krugu provesti po dvadesetak minuta, dva dana uzastopno, a zatim to ponoviti posle 13 dana. Postupak se, u slučaju potrebe, ponavlja posle dve nedelje, a ne preporučuje se ženama u menstrualnom ciklusu i osobama sa ugrađenim pejsmejkerom. Stajanje je besplatno Prema svedočenjima onih koji su posetili ovo mesto u Maloj Krsni, čovek vrlo brzo pošto zakorači u krug na tabanima oseti toplotu, a ruke i noge počnu da trnu. Nema naučnih ispitivanja koja bi potvrdila lekovitost ovog mesta. Samo stajanje u krugu je besplatno. MILIONI POSETILACA Od 1991. godine do danas kroz Malu Krsnu i ove krugove prošlo je dva miliona ljudi. Prema svedočenjima čovek vrlo brzo pošto zakorači u krug na tabanima oseti toplotu, a ruke i noge počnu da trnu. Vlaška magija u pećini Duboka 5. Uoči praznika Silaska Svetog duha na apostole duhovi ulaze u žene i vode ih u svet mrtvih. Iz njih tada progovaraju pokojnici U Neresnici kod Kučeva žene uoči praznika Silaska Svetog duha na apostole, odnosno Duhova ili Trojica, počinju da se plaše. U neke od njih tada će se useliti vile i one će ih odvesti na jedinstveno putovanje - u svet mrtvih. Kroz njih će progovoriti pokojnici, a kad se vrate iz nesvesti, sporo i uz bolove, znaće šta će se desiti u budućnosti. To su rusalje. Vrisak ledi krvOčevici to ovako opisuju: „Kad duhovi uđu u žensku osobu, ona, uz vrisak koji ledi krv u žilama i bolni jauk koji cepa srce, kao proštac pada na zemlju. Tada je bez svesti i ne reaguje na bol - godine 1934. jedan beogradski akademik je rusalji zabijao igle pod nokte istražujući taj fenomen, ali ona nije reagovala... Kad je zaposedne duh, dakle, rusalja pada na zemlju, i tada se na nju bacaju svi prisutni da je uhvate za ruke i ne dozvole joj da se udara u grudi i da se ubije. Dubočka pećina... Dugačka 2.275 metara Po nekoliko muškaraca drži joj tada jednu ruku jer rusalja u tom stanju raspolaže natrpirodnom snagom. Oči su joj zatvorene, a pesnice grčevito stegnute. Govori naizgled nepovezano, a ponekad pljuje na one što je drže, a narod što stoji okolo zapomaže: ‚A luvato rusalji! A luvato!‘ Na vlaškom to znači: ‚Uzeli su je duhovi! Uzeli su je!‘ Plač i amnezija Posle izvesnog vremena - neki kažu da iz takvog stanja može da je povrati samo tiha muzika - rusalja se vraća svesti i počinje da plače. Ne seća sa šta se dešavalo sa njom, ni šta je govorila. Ali oni koji su je držali zapamtili su svaku reč. Jer, sve što je rekla uskoro će se i ostvariti...“ Meštani i lokalne vlasti tvrde da „rusalja više nema“ i da je „taj običaj nestao“. Ali, ukoliko imate dobrog prijatelja koji je iz ovih krajeva, on će vam - u strogom poverenju - priznati da se i dalje okupljaju. Duhovno nasleđe istočne Srbije prožeto je verovanjem u natprirodno i u moć magije.
Poslednji izmenio Shadow dana Sub 30 Avg - 23:21, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Sub 30 Avg - 23:16 | |
| RUSALJA I DUH Kad je zaposedne duh, rusalja pada na zemlju, i tada se na nju bacaju svi prisutni da je uhvate za ruke i ne dozvole joj da se udara u grudi i da se ubije. Zlo drvo u Rekovcu 6. Ko dotakne ovu divlju jabuku, obavezno doživi neku nesreću. Zbog toga putari nisu smeli da je poseku U srcu kraja zvanog Levač, u jugoistočnom delu Šumadije, nalazi se Rekovac. Od Kragujevca je udaljen 24, a od Beograda 157 kilometara. S desne strane puta Belušić-Oparić u rekovačkoj opštini raste jedno patuljasto drvo, oko tri metra visoko i toliko i široko, neobično gustih grana. Lišće ovog drveta zeleno je čitave godine, iako nije četinar. Niko ne zna koliko ima godina, ali se pominje i u starim zapisima. Preneta sa Kavkaza Reč je o vrsti patuljaste divlje jabuke, koja je verovatno preneta sa Kavkaza i koja se smatra svetim drvetom. Neki Levčani ga nazivaju „čarobnim“, drugi „zlodrvo“, a treći „gumasto drvo“. Ali svi, bez izuzetka, prolaze kraj njega s poštovanjem i u strahu, strogo pazeći da ga ne dodirnu, ili slučajno ne odlome grančicu. Za ovo drvo vezuje se verovanje da otkidanjem grančica, cveta ili ploda namernik na sebe navlači nesreću i prokletstvo. U hladovini ovog drveta nema sna i odmora. Uteruje strah... Drvo od kojeg se svi plaše Levčani pričaju da ko god pomisli nešto loše drvetu ili hoće da mu naudi, može da se spase jedino ako se prekrsti pred njim, poljubi stablo i zamoli ga za oprost. Legenda koja živi među žiteljima rekovačkog kraja kazuje da je nekada čuveni hajduk Stevan Jakovljević iz Belušića jednom prilikom ispod „gumastog drveta“ legao da se odmori. Kada se probudio, jedva je podigao očne kapke, ali je ostao razrok. Pod ovim drvetom zastao je da predahne i knez Miloš Obrenović, jašući u manastir Kalenić. Kad je nastavio put, na pravom i ravnom drumu posle nekoliko koraka njegov konj se sapleo i slomio prednju desnu nogu! Pao čovek koji je hteo da ga sruši Sedamdesetih godina prošlog veka, radnici „Kragujevacputa“ asfaltirali su ovaj deo puta, a projektom je bilo predviđeno da se ovo drvo poseče i krivina ispravi. Od desetak radnika samo jedan je pristao da se maši sekire, ali čim je sečivom udario u stablo, osetio je bol u leđima i ruci i stropoštao se. Na bolničkom lečenju je proveo naredna tri meseca. Vampirov grob u Kisiljevu 7. U Bečkom arhivu postoji dokument o srpskoj krvopiji Petru Blagojeviću, koji je progonio ljude u 18. veku Petar Blagojević živeo je u selu Kisiljevu, danas u opštini Veliko Gradište, i tu je umro 1725. godine. Deset nedelja posle njegove smrti, ljudi u selu počeli su masovno da umiru - u samo osam dana umrlo ih je devetoro. Sve žrtve su pre smrti tvrdile da ih je posetio Petar. Njegova supruga je pobegla neposredno posle tih čudnih zbivanja, rekavši da joj je u snu došao mrtav muž i tražio svoje opanke. Samo nos otpao Braničevom je tada vladala Austrija, pa su seljaci u panici od austrijskog kapetana Formbalda zatražili dozvolu da otvore Petrov kovčeg. U Formbaldovom izveštaju, koji se čuva u Arhivu u Beču, stoji i ovo: „Pošto ni lepim rečima ni pretnjama nisam mogao da odvratim ove ljude od odluke koju su doneli, otišao sam zajedno sa gradištanskim sveštenikom u selo Kisiljevo i izvršio uviđaj sveže iskopanog tela Petra Blagojevića, našavši krajnje istinitim da, pre svega, nije ni najmanje bio prisutan miris karakterističan za mrtve, a da je telo, izuzev nosa koji je delimično otpao, bilo u potpunosti očuvano. Kosa i brada, pa čak i novi nokti (stari su otpali) nastavili su da rastu; stara koža beličaste boje bila je zguljena, a ispod nje se stvarala nova. Lice, šake, stopala i čitavo telo bili su u ništa lošijem stanju nego za života. Nemalo iznenađen primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je, po opštem uverenju, pripadala nekoj od njegovih žrtava. Ukratko, bili su prisutni svi gorepomenuti pokazatelji koje takvi ljudi imaju. Kada smo sveštenik i ja završili uviđaj, raspoloženje prisutnih preraslo je iz uznemirenosti u bes, pa su podanici velikom brzinom naoštrili kolac u nameri da njime probodu telo pokojnika. Zatim su ga prislonili na njegove grudi i proboli, nakon čega je ne samo iz srca nego i iz ušiju i usta potekla sveža krv, a pojavili su se i neki drugi znaci (koje bih, uz dužno poštovanje, prećutao). Konačno, u skladu sa njihovim običajima, spalili su više puta pominjano telo“. Tamo se niko ne sahranjuje Nedugo zatim, bečke novine Wienerisches Diarium objavile su članak „Vampir von Kisiljevo“ i od tada se srpska reč „vampir“ koristi u svetu. Mesto gde je pre dvesta godina bio sahranjen vampir i danas se jasno raspoznaje. Do današnjeg dana na tom grobnom mestu niko više nije hteo da bude sahranen. Nalazi se na kraju groblja, bez vidljivih obeležja! Jedino što je uočljivo da u redu starih kamenih spomenika jedan nedostaje. Osim toga, trava je na njemu, upadljivo bleđa i ređa. Nikada niko nije video pticu da je na ovaj grob sletela! Ovde počiva... Neobeležena ploča najpoznatijeg srpskog vampira ŠTA SU VIDELI U SANDUKU Nemalo iznenađen, primetio sam svežu krv u njegovim ustima, koja je pripadala nekoj od njegovih žrtava, napisao je kapetan Formbald. Autor: E.K. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pet 5 Sep - 7:33 | |
| Hridsko – jezero sreće Kažu da je Hridsko jezero jedno od najljepših jezera u Evropi. Toliko je lijepo da se vjeruje da su ga stvorili bogovi i podarili šumskim vilama da u njemu uživaju. Kada su ga otkrili ljudi, vile su morale da odu, a bogovi od tuge i bijesa osuli munje i gromove po okolnim planinama i proklevši ih pretvorili njihove vrhove u goli krš. Nakon odlaska vila, kaže legenda, ostalo je jezero sa kristalno bistrom, ljekovitom vodom. Zovu ga i jezero sreće, jer se, prema predanju, vjeruje da kupanje u njemu donosi ljepotu, zdravlje i ljubav, a da bi se želja ostvarila, poslije kupanja treba baciti komad nakita ili novac u vodu. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pet 5 Sep - 7:35 | |
| Visitorsko jezero – ploveće ostrvo Ovo jezero nalazi se na planini Visitor, po kojoj je dobilo ime. Jezero je ledničkog porijekla. Cijelo jezero je okruženo raznovrsnom šumom. Pored visokih stabala bora, srijeću se jele, molike i smrče. Poseban kuriozitet Visitorskog jezera je nekadašnje „ploveće ostrvo“. O postanku ovog ostrva postoji legenda, koja se prepliće sa stvarnošću, da su ga u prošlosti podigli stočari, kako bi tokom noći sačuvali svoja stada od raznih zvijeri, a posebno vukova. Od isječenih stabala, sagradili su ploveći splav. Na njemu su sakupljali stoku i tokom noći otisnuli bi se od obale. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pet 5 Sep - 7:36 | |
| Oko Skakavice Ili drugačije Savino oko, ili Sini i Skakavčit, je prirodni biser jedinstven u Evropi i nalazi se nedaleko od vodopada Grlja. Oko je jedno od najjačih vrela u podnožju Prokletija. U obliku je lijevkaste i duboke vrtače, u kojoj voda stalni vri. Dubina vode u njemu je oko deset metara. Voda je veoma hladna, ali i pored toga postoji vjerovanje da kupanje u njemu nerotkinjama daruje djecu. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pon 8 Sep - 23:15 | |
| Homolje znači čovek Legenda kaže da je uoči Kosovskog boja knez Lazar dolazio na Homolje da bi prikupio što više vojnika za odbranu Srbije. Narod je prilazio knezu uz pozdrav „uomulje, uomulje“, što je na mešavini vlaškog i latinskog jezika značilo „čoveče, čoveče“! Po tom pozdravu ovaj kraj i dobi ime. Predanje kaže da se na Lazarev poziv odazvalo mnogo ljudi i da su bili odani i dobri ratnici. Saveti oca Tadeja Do Homolja su mnogi prvi put došli želeći da se sretnu sa ocem Tadejom, igumanom manastira Vitovnica. Reč je o jednom od najpoštovanijih duhovnika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čoveku blage naravi i velikog iskustva, koji je znao da sasluša i da posavetuje. U istoimenom selu je i rođen 1914. godine, a tokom života je bio iguman Pećke patrijaršije, manastira Gornjak i Tumane, a jedno vreme je živeo i u Hilandaru. Kažu da je molitvom i razgovorom mnogima pomogao da prebrode „ovozemaljska“ iskušenja, a njegov grob (umro 2002. godine) i danas posećuje veliki broj vernika. Predanje kaže da je manastir Vitovnicu podigao kralj Milutin krajem 13. veka, a prvi pisani tragovi datiraju iz 16. veka. Reč je o građevini malih i skladnih dimenzija, sa osnovom u obliku trikonkosa, tipičnom za moravsku arhitekturu. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pon 8 Sep - 23:17 | |
| Tragična sudbina sestrice Jelice U blizini Malog Crnića je manastir Zaova. Crkva je sazidana početkom 19. veka na temeljima hrama koji je, prema predanju, uoči Kosovskog boja podigao knez Lazar. Posvećena je svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, slavi se ovde i sveti Lazar, ali je, kažu, najsvečanije 2. avgusta, na dan svetog Ilije. Tada narod iz okolnih sela u velikom broju dolazi crkvi, a povod je jedna nesrećna epizoda iz još tragičnije srpske istorije. Naime, starije generacije se verovatno sećaju narodne pesme o sudbini sestre Jelice, koju je zavidna jetrva optužila za smrt svoga deteta. Ne verujući u sestrinu nevinost, brat je naredio da je konji živu rastrgnu. Kako to obično biva, za istinu se dockan saznalo, ali je uspomenu na tužni događaj sačuvao narod. Legenda kaže da su na mestima gde su pali delovi Jeličinog tela podizani manastiri, a sam knez Lazar je, užasnut onim što je čuo, zapovedio da se na njenom grobu podigne i ova crkva. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:03 | |
| PEĆINA KAĐENICA Srpska Sveta gora Kada se od Čačka krene ka Užicu, prođe Klisura i Ovčar banja, ubrzo se stiže i do starog železničkog mosta preko Zapadne Morave. Nekada je preko njega „tutnjao“ popularni „ćira“, prelazilo se traktorom i zapregama, ali ga je danas teško preći i pešice. Drvena gazišta su vremenom istrulila, pa je potrebno puno pažnje i hrabrosti da bi se stiglo do suprotne obale. Otprilike ovde počinje i Ovčarsko-kablarska klisura, mesto koje zbog mnoštva pravoslavnih hramova nazivaju i Srpskom Svetom gorom. Bespuće i brojni useci, špilje i pećine, bile su nekada prirodna zaštita monasima i narodu u teškim vremenima. Nažalost, bilo je i dana kada se od zla ni u „mišjoj rupi“ nije moglo sakriti. Krvavo ugušena buna Na drugu obalu Morave smo prešli da bismo posetili pećinu Kađenicu. Usečena u oštru stenu, svega tridesetak metara od vode, pa skoro da se ne može videti sve dok ne priđete samom ulazu. U odnosu na brojne pećine Srbije, Kađenica je veoma mala, nema ukrasa, pa verovatno ne bi ni privukla našu pažnju da se ovde, pre nešto manje od dva veka, nije dogodio jedan od najpotresnijih događaja u našoj istoriji. Naime, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, preostali narod se suočio sa jednim od najvećih pogroma. Razularene turske bande su harale selima i gradovima, a u opštem bezakonju niko nije bio pošteđen. Zavladale su glad, bolesti, panika i neizvesnost. Verujući da ne može ništa da izgubi, narod se ponovo digao na ustanak. U Trnavi, selu nadomak Čačka, krajem septembra 1814. godine, Hadži-Prodan je stao na čelo bune. Smrt je već bila „za vratom“, vredelo je barem pokušati. Krenuli su na sve ili ništa. I nažalost, bilo je ništa! Slabo organizovana, loše vođena, podignuta uoči zime kad joj vreme nije, buna je brzo doživela propast. Bio je to povod da Turci krenu u još veće nasilje. Ceo Vračar, od Tašmajdana do Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), bio je „okićen“ ljudima nabijenim na kolac. Zulumćari Imšir paše su krenuli širom vilajeta u poteru za pobunjenicima. Zalazili su i na mesta na koja, nikada ranije, turska noga nije kročila. Tako su stigli i do Kađevice, pećine u kojoj se krio zbeg naroda iz obližnjih sela. Puno je priča kako su Turci pronašli ovu pećinu. Po jednima, reč je o izdaji. Drugi kažu da je zbeg otkriven kada je potera čula jecaj deteta. Zanimljiva je, međutim, priča Radovana Marinkovića, koji je u knjizi Jeličke legende zapisao da su Turci na njenom ulazu primetili devojku, koja je sedela i vezla i, po svemu sudeći, čuvala stražu. Nemo čekali smrt – Polako, korak po korak, nasilnici su se šunjali prema pećini – kaže Marinković. – Kada ih je spazila, devojka je klisnula u vlažne čeljusti stene, gde je njen narod našao utočište. Turcima je bilo jasno da devojka nije sama. Prišli su pećini i pozvali narod da se preda. Zaplašeni, šćućureni uz stene, ljudi su ćutali i nemo čekali da vide šta će se desiti. Pošto su nekoliko puta ponovili poziv za predaju, Turci su sakupili vlažnu ječmenu slamu i zapalili je na ulazu u pećinu. Dim je nadirao. Ljudi, žene i deca su se gušili, ali niko nije imao hrabrosti da izađe napolje. Znali su da ih i tamo svirepa smrt čeka. Svi su se ugušili. U njoj se i danas nalaze njihove odimljene, garave kosti – završava Marinković. Više od 120 godina zverinje je razvlačilo kosti nesrećnih ljudi. Tek na zalaganje vladike Žičkog – Nikolaja Velimirovića, ostaci stradalnika su prikupljeni i u dva kamena sarkofaga položeni da večno svedoče o ljudskoj nesreći. Tada je (1936. godine) pećina donekle uređena, pod je nivelisan, a pred sam rat je prosečena i staza koja vodi do strmog ulaza u pećinu. Ispred nje je postavljen veliki krst koji se vidi izdaleka, a iznad otvora se i danas može videti ogaravljena stena, koja slikovito govori o zločinu koji se ne zaboravlja. Narod pećinu smatra svetinjom, na molitveniku između kamenih kovčega ostavlja prilog, a sve je više i turista koji na putu ka moru ili Zlatiboru, iskoriste priliku da se malo zadrže i poklone senima nesrećnih predaka. Turčinovac Koliko su špilje i pećina bile važne za opstanak naroda u ovim krajevima, svedoči i priča o pećini Turčinovac, koja se sakrila planinsku vrlet Kablara, na levoj obali Zapadne Morave. I o njoj je Radovan Marinković zabeležio jednu legendu. – Da bi saznali u koju se pećinu na Kablaru sklonio najveći srpski zbeg – piše Marinković – Turci su jednog svog čoveka oblačili u srpsko odelo i slali da čuva ovce po kablarskim padinama. Srbi su, srećom, shvatili nameru neprijatelja, pa su čobanina uspeli da uhvate i ubiju. Onda Turci naprave visoke stube, prislone ih uz stenu do najveće pećine, pa se jedan od njih popne da vidi ima li koga unutra. Jedni kazuju da se tu zadesila zmija, a drugi da je u pećini žena mesila hleb, pa kad je ugledala Turčina bacila mu testo u oči. Da li od zmije ili od testa, tek Turčin se uplaši i strmoglavi niz stenu. Od tog doba se pećina zove Turčinovac. casopishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:10 | |
| RUSALJE Nedelja duhova Prošli su vekovi, a žene iz sela Duboka na Homolju i danas strepe od nedelje Duhova. Krajem proleća, u prvoj polovini juna, jedna ili više žena će pasti. Zaviriće u svet mrtvih, progovoriće glasom pokojnika, videće budućnost... Pomodreće, ukočiće se i nikakvu bol neće osećati. Povratak u vreme sadašnje će biti dug, težak i neizvestan. Tako je od pamtiveka, a tako je, veruju mnogi, i danas. Stanje slično smrti O rusaljama, ženama sa Homolja, koje uoči i tokom praznika svete Trojice padaju u neku vrstu transa, nauka se nije previše bavila. Smatra se da je reč o drevnom magijskom obredu homoljskih Vlaha, koji datira još iz paganskih vremena. Ni danas nije zaboravljen. Gostima i putnicima koji „zabasaju“ u ovaj deo Srbije, ljubazni domaćini će rado pokazati kako je to „nekada“ bilo. Članovi kulturno-umetničkog društva iz sela će obući nekadašnje nošnje, dovešće muziku, podeliće glavne uloge... I predstava će početi. I tada će se, pred očima radoznalih turista, odigrati nešto zaista nesvakidašnje. Na livadi ispred ulaza u pećinu Ceremošnja gori vatra. Oko vatre, u ritmu muzike, igra kolo. U kolu momci i devojke. Na glavi su im marame i šubare, na leđima jeleci, na nogama opanci. Na desnom ramenu prišivena ogledalca! Dobri poznavaoci vlaških običaja će reći da je to važan detalj vlaške magije. Bez obzira na to da li je reč o „crnim“ ili „belim“ namerama. U jednom trenutku, usred kola, ulazi žena. Tetura se dok hoda, prevrće očima, vrišti... Počinje da cepa sve sa sebe, da čupa kosu, da se udara u grudi... Pritrčavaju dva momka, drže je za ruke, pokušavaju da je smire. Ne mogu joj ništa. Slaba je njihova snaga za silu koja njome sada vlada. Žena se otrže i pade na zemlju ko proštac. Nešto govori. Priča na vlaškom, teško je razumeti. Prilazi i orkestar. Nežni, tihi, umirujući zvuci. Ženi se polako vraća svest, otvara oči, počinje da plače. Podižu je sa zemlje, pridržavaju da ne padne. Više se ničega ne seća. Ni gde je bila, ni šta je videla. Ne seća se ni šta je govorila. Ipak, ljudi koji su bili u njenoj blizini su zapamtili svaku reč. Sve što je rekla uskoro će se i ostvariti... Sve je ovo, naravno, samo folklor. I želeli bi da tako i ostane. Da se ne ponovi. Ipak, mnogo je i onih koji veruju da ovo nije narodna mašta. O fenomenu rusalja je svojevremno pisao i Jovan Cvijić. Između dva rata su dolazili i britanski lekari. Kažu da su ženama u transu zabijali igle ispod noktiju želeći da izazovu bilo kakvu reakciju. Nije je bilo. Pomodrele, ukočene žene su bile kao mrtve. Jedino je muzika uspevala da ih vrati među žive. Prokletstvo dugo nekoliko vekova Svetlana Živković iz sela Duboke priča da su žene poslednji put padale pre Drugog svetskog rata i da se od tada nije dešavalo. A mogle su pasti bilo gde: u kući, u polju, na drumu... Veoma je važno bilo da se to dogodi u samom selu, gde ima ljudi koji bi mogli da odmah obigraju oko nje i tako je povrate. U tom trenutku žena je bila potpuno nesvesna šta čini, čupala je kosu, odeću, skidala je sve sa sebe. Kaže da ni troje-četvoro ljudi nije moglo da je obuzda i savlada. A ono što bi tada govorila se, po pravilu, ostvarilo u potpunosti. Svetlana se seća svoje bake koja joj je pričala da je jedna žena u transu, 1934. godine, pričala o smrti vladara. Samo četiri meseca kasnije kralj Aleksandar je ubijen u Marselju. A pričalo se i o tome da li će godina biti rodna ili sušna, da li će biti berićeta, da li će se neko razboleti ili umreti... Sve ovo je dovoljan razlog da mnogi veruju da se padanje namerno izaziva. Da se sazna šta će se dogoditi, čemu se mogu nadati. Po njima obredne reči i muzika ne služe samo da bi se žena povratila. Naprotiv. Služi da bi se žena u ovo stanje i dovela. Štaviše, priča se da je svake godine birana žena koja će sledeće godine pasti. Tek toliko da se pripremi. Na Homolju kažu da ovo nije istina. Vele da je padanje proklestvo koje traje vekovima. Još od starih Rimljana i tragične smrti princa Zvezdana. Predanje kaže da je na području današnjeg sela postojao rimski grad Zabare. Bio je toliko gusto naseljen da je mačka sa krova na krov mogla preći i nekoliko kilometara, a da pritom nijednom ne siđe na zemlju. Gradom je vladala carica Jelena, koja je imala sina Zvezdana. Kažu da je bio mlad, neoženjen i da je često lovio u blizini Dubočke pećine. Jednom prilikom su lovci naišli na tri izuzetno lepe, ali divlje devojke. Bile su obučene u krzno, čuvale su stoku i od toga živele. O ovom susretu su obavestili i mladog vladara, koji je poželeo da ih vidi i da ih dovede u svoj grad. Devojke su primetile poteru i pokušale da se sakriju. Uplašene, ne znajući kakva im je namera, potegle su luk i usrtrelile nesrećnog Zvezdana. Lovci su poneli telo, a vesnik je požurio da o nesreći obavesti caricu. Sluteći zlo, Jelena je i sama krenula u pravcu pećine. Sreli su se na proplanku, na mestu današnjeg sela. Kada je dobila crne vesti, carica je pala na kolena i proklela da sve žene ubuduće na taj dan padaju, baš kao što je pao i njen sin. Po drugoj legendi, mlade devojke (kraljice) su nekada išle po vilajetu i lečile ljude. Uvek ih je bio neparan broj, tri ili pet, nosili su noževe, a oko bolesnika su igrale i pevale. Ritual je pomagao da se ljudi oslobode duhova, da ponovo mogu da se kreću ili rade. S obzirom na to da su od ovog posla živele, a tada je ovakvih grupa i previše bilo, međusobno se nisu volele. Predanje kaže da se jednom prilikom dve grupe srele u blizini mesta današnje škole, da su se tu posvađale i sve do jedne na kraju poklale. Veruje se da je upravo taj stravičan prizor doprineo da žene uvek na taj dan padaju u trans iz koga se veoma teško povraćaju. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:16 | |
| ĐAVOLJA VAROŠ Zarobljene duše Beše tu, nekada davno, jedan utvrđeni grad. Življahu tu i mlađi i stariji, i žene i deca, življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog ne poštedi. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu još žive, rastu, pomeraju se i nestaju. Stubovi rastu i nestaju Ovo je samo jedno od brojnih predanja o Đavoljoj varoši, retkom prirodnom fenomenu na Radan planini, u blizini Kuršumlije. Iako je nauka objasnila uzrok i nastanak zemljanih piramida, kada sve to pogledate izbliza, pomislite da tu, zaista, „nečeg ima“. Naime, kada planini priđete sa njene južne strane, parkirate automobil i uzanom šumskom stazom krenete uz Žuti potok ka Paklenoj jaruzi, gde izvire Đavolja voda – mašta dobije krila. Sve što ste dotad čuli ili pročitali o čudnom mestu neobičnog imena, ustukne pred zaista neverovatnim prizorom. Đavolja varoš je, zapravo, skup zemljanih piramida, kako ih nazivaju naučnici, ili kamenih glavutaka ili kula, kako ih zove narod. Ima ih više od dve stotine, visoke su od dva do petnaest metara, a široke od pola do tri metra. Nastale su erozijom zemljišta, a slična pojava je zabeležena samo u Bašti bogova u Americi, mada se nešto slično, ali znatno manjih dimenzija, može videti u Francuskoj i Belgiji. Kameni stubovi su nastali delovanjem erozije na zemljište sastavljeno od rastresitog, ali i čvrstog materijala. Pre više miliona godina celo područje je bilo središte snažnih vulkanskih aktivnosti, o čemu i danas svedoče raznobojne stene u zaleđu stubova. Naučnici, pak, tvrde da je pojava nastala relativno kasno i da su joj najviše doprineli ljudi. Naime, uništavajući šumu, otvorili su put razornom delovanju vode, pri čemu su krupni komadi stena štitili dublje i mekše slojeve zemlje od udara kišnih kapi i spiranja vodom. Praktično, kameni blokovi na vrhovima stubova služe kao kišobran, ali vodene bujice i dalje prolaze između figura, spiraju zemlju i čine da vremenom postaju sve viši. I doista, stubovi rastu, pomeraju se, menjaju mesta i nestaju. O svemu ovom se, ipak, u narodu mogu čuti razna verovanja i legende. Osim pomenute priče o okrutnom agi, najčešća predanja se odnose na skamenjene svatove. Priča se da su, nekada davno, dve grupe svatova krenule da isprose istu devojku. Kada su se sreli i shvatili da su pošli „po istom poslu“, došlo je do zavade, a da se ne bi dogodilo veće zlo, nekakva sila ih okameni želeći da takvi ostanu narednih 99 godina. Valjda, da bi im se glave vremenom malo „ohladile“. Ali, izgleda da je priroda zaboravila na kažnjene svatove, svi rokovi su odavno prošli, a svečari se i danas mogu videti razdvojeni u dve jaruge – Đavoljoj i Paklenoj. Đavola voda se ne sme piti Priča o skamenjenim svatovima ima i drugu verziju. Ona kaže da su, po nalogu Nečastivog, ljudu rešili da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. Da se to ne bi dogodilo, ponovo se umešala Božija sila koja ih je tako ostavila da večno svedoče da nijedan greh neće proći bez kazne. Đavolja varoš je zaštićeni spomenik prirode od nacionalnog značaja, a prostire se na preko 70 hektara. Želja je da se ova prirodna dragocenost sačuva i stavi u službu nauke, obrazovanja, turizma i drugih kulturnih potreba. Međutim, ono što će posetioce takođe zanimati nisu samo vretenasti stubovi. Naime, ovde postoje i dva izuzetno mineralizovana i kisela izvora vode, od kojih jedan izvire visoko iznad Paklene jaruge i narod ga zove Đavoljom vodom. Nije ni čudno, s obzirom na to da je deset puta kiselija od obične vode i nikako se ne sme piti. Posetioce na to upozoravaju vidno istaknuti natpisi. Drugi izvor izbija na desnoj obali Žutog potoka, ali je slabije mineralizacije i kiselosti. I ove pojave su, takođe, veoma retke, ne samo kod nas već i u svetu. Nedaleko od Đavlolje varoši je i manastir svete Petke, koja datira iz doba Nemanjića, a predanje kaže da se u njemu zamonašila i majka svetog Save – Ana. Tu je i manastir svetog Nikole, a između dve jaruge, u samoj Varoši, vide se ostaci nekog crkvišta gde posetioci zastanu, pomole se Bogu i ostave prilog, mada je od nekadašnjeg hrama ostalo samo kamenje. Doduše, teško je kazati o čemu je reč, jer sem drvenog krsta, prislonjenog uz drvo, nema nikakvog objašnjenja, pa i ovo može biti povod za neke nove legende. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:23 | |
| PRIRODNI FENOMEN U BLIZINI PROLOM BANJE Spiralno uvijena stabla Uoči Kosovske bitke, 25. juna 1389. godine, vojska kneza Lazara je stigla i do male crkve u blizini sela Prolom. Tu su zastali, Bogu se pomolili i na kraju pričestili. Tokom verskog obreda su šest puta obišli oko crkve, a kako se vojska kretala tako su se za njima okretala i stabla zasađenih šljiva. Vojska je nastavila dalje, u boj i propast, a za njima su ostala spiralno uvijena stabla, da bi i danas, šest vekova kasnije, podsećala na ovaj pomalo zaboravljeni događaj. Ovo je samo jedno od brojnih predanja koja se i danas mogu čuti u Topličkom kraju. Međutim, ono što zaista pobuđuje pažnju je činjenica da šljive u porti crkve brvnare i dalje rastu na isti način. Bez obzira na to da li je reč od davno osušenim stablima ili tek zasađenim mladicama, šljive se i danas spiralno uvijaju, dajući time novi povod za razna tumačenja i narodna verovanja, ali i zadatak nauci koja, zasad, nema logično objašnjenje. Put bez povratka Crkva brvnara, posvećena svetom caru Lazaru, podignuta je 1890. godine na obroncima Radan planine. Prema predanju, izgrađena je na ostacima znatno starijeg hrama iz 14. veka, a gradili su je doseljenici sa Golije, pa arhitektonski podseća na hramove iz centralne Srbije. Od Prolom banje do crkve Lazarice valja preći oko dva i po kilometra; put je makadamski, ali je širok i dobro utaban. Može se doći i obeleženom pešačkom stazom kroz šumu, razdaljina je skoro ista, ali će vam prijati hladovina i svežina reke pored koje se prolazi. Crkva je podignuta na proplanku iznad reke, ali se može videti tek kada joj se priđe bliže. U maloj, ograđenoj porti su postavljeni drveni stolovi i klupe, ima i zasada cveća, ali najviše prija hlad širokih krošnji drveća. Iako umorni od letnje žege i pešačenja, najpre smo pogledom potražili ono zbog čega smo došli. I nije nam puno trebalo! Svuda oko crkve se mogu videti šljive različite starosti, ali istog oblika – uvijenih stabala oko svoje ose, baš kako se kudelja uvija u povesmo. Još čudnije je da stabla ostalog drveća rastu „normalno“, a najčudnije je da samo pedesetak metara dalje, izvan crkvene ograde, šljive rastu na uobičajen način. Štaviše, pre nekoliko godina, meštani su u više navrata mlade sadnice tek uvrnutih šljiva prenosili izvan porte, ponovo ih sadili, a rezultat je bio zaista neočekivan. Ubrzo su se mladice same „rasplele“ i nastavile da rastu normalno. Sve ovo, naravno, doprinosi raznim tumačenjima i verovanjima, koja se u narodu prenose sa kolena na koleno. Osim pomenute legende, slično predanje se odnosi na pričest vojske uoči boja na Kosovu. Naime, predanje kaže da je sama priroda naslutila vojni poraz i da su se u žalosti sve šljive okrenule u pravcu u kojem je vojska otišla na put bez povratka. Veruje se da je sam Gospod pokrenuo šljive na uvrtanje, ne bi li time večno podsećao Srbe da veru pravoslavnu ne treba gubiti čak ni onda kada se život daje, baš kako je to učinio slavni Lazar sa svojom vojskom. Sveto mesto Da priče nisu bez osnova, odnosno da je knez Lazar sa glavninom svoje vojske najverovatnije prošao baš ovuda, potvrđuje i poznati putopisac Feliks Kanic u svojoj knjizi „Srbija – zemlja i stanovništvo“. – Dovoljno je pogledati iole tačnu kartu – kaže Kanic – pa se jasno može videti da je knez Lazar iz Kuršumlije za Kosovo polje izabrao put uz Banjsku reku, jer je to bio najkraći i najsigurniji pravac prema dolini Laba. U prilog Kanicovoj tvrdnji ide i usmeno predanje koje kaže da je Lazareva vojska prošla pored Banjske reke, da je predahnula pored jednog crkvišta i da se baš tu pričestila. Od tada (1389. godine) narod ovo crkvište naziva Lazarevim, a zbog toga je i buduća crkva brvnara posvećena svetom caru Lazaru srpskom. Zanimljiv je i podatak da su samo dve godine nakon Kosovskog boja, mošti kneza-mučenika ponovo stigle na ovo mesto. Naime, kada je carica Milica uspela da izdejstvuje da se telo njenoga muža prenese sa Kosova u Ravanicu, zahtevala je da se prethodno unese i u ovu malu crkvu. Tom prilikom je, po rečima Ilariona Ruvarca u „Belešci o moštima kneza Lazara“, koja datira iz druge polovine 19. veka, odlučila da se i sama zamonaši. Nedostatak naučnog objašnjenja U nedostatku naučnih objašnjenja, mnogi pokušavaju da ovom prirodnom fenomenu daju i neko razumnije objašnjenje. Tako se, na primer, često ističe da se šljive uvrću pod dejstvom vetrova ili da se okreću za suncem u potrazi za svetlošću. Nažalost, nijedno od ovih tumačenja nema realnu osnovu. U obilju listopadnog i zimzelenog drveća koje raste naokolo, okreću se samo šljive, i samo ovde. Činjenjica je, međutim, da niko do sada nije vršio analizu sastava zemljišta, starost stabala, pa čak ni onih davno osušenih pored zvonika. A koliko je jako narodno verovanje da je reč o Božijoj promisli, i da je samo mesto iscelujuće i sveto, možda dovoljno govori molba sveštenika, istaknuta na tabli pored zvonare, da posetioci ne režu i ne nose kući koru sa ovih stabala. Šta god da je razlog ovog neobičnog fenomena, činjenica je da malo koji posetilac Prolom banje propusti priliku da poseti ovu crkvu, pomoli se Bogu i, barem na trenutak, pomisli koliko, zapravo, malo poznajemo svet u kojem živimo. casopishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:33 | |
| RUŠENJE MANASTIRA PREOBRAŽENJE - Mesto gde se nekada nalazio manastir: Danas se grade sanitarni objekti Lenjir jači od razuma Ono što tokom vekova nisu uspeli brojni osvajači sa mačem i ognjem, uspeo je samo jedan čovek uz pomoć običnog lenjira. Rušenje je pravdano narodnim dobrom. Vek kasnije, na istom mestu, narod ponovo ima potrebu. Na nekadašnjem monaškom groblju, sada se grade tuševi i javni toaleti Kad nema neprijatelja, moramo sami Slučajno ili ne, samo tridesetak godina kasnije, jedan Italijan je uspeo da uradi ono što brojni osvajači nisu – da sruši manastir Preobraženje. Bez mača i ognja, ali uz nesebičnu i nikada objašnjenu podršku tadašnje Srpske vlade, svoj naum je uspeo da izvrši uz pomoć običnog lenjira. Italijanski projektant, kome narod ni ime nije želeo da zapamti, nacrtao je trasu nove železničke pruge koja je prolazila direktno kroz oltar pravoslavne crkve. Oštri protesti crkvenih velikodostojnika, stid i opšte zgražavanje naroda i vernika, nisu pomogli. Umesto logike i prostog razuma, presudila je, kako je govorio tadašnji vladika žički Nikolaj Velimirović, lenjirska »mudrost«. Manastir je srušen, a od njega nije ostao ni jedan jedini trag. Manastir Preobraženje nalazio se na levoj obali Zapadne Morave, u neposrednoj blizini Ovčar-banje. Obnovio ga je episkop Nikifor Maksimović, 1811. godine, nakon viševekovne osame. Crkva nije bila velika, ali je u narodu poštovana kao velika svetinja. Nedeljom i praznikom, ovde se okupljao veliki broj ljudi da bi se, kako se govorilo, u nemoći osnažio, u tuzi razvedrio, a u patnji izmolio. Rušenje manastira doživljeno je ne samo kao veliko bogohulno delo, već i kao predznak velike nesreće. Manastir je porušen krajem 1909. godine, a samo par godina kasnije počeli su balkanski i Prvi svetski rat. Najveća stratišta u dotadašnjoj istoriji srpskog naroda. Nesreća za nesrećom Ovu nesreću, međutim, rušitelji nisu dočekali. Plata za ovo (ne)delo isplaćivana je avansno. I pre nego što se pristupilo poslu, preduzimači su se suočili sa ozbiljnim problemom. Niko od angažovanih ljudi nije želeo da se popne na krov i počne rušenje. Strah od posledica bio je veći od ponuđene nagrade i velikih obećanja. Na kraju, kada ubeđivanja nisu urodila plodom, dovedeni su radnici iz Dragačevskog kraja, koji nisu imali previše obzira i moralnih principa. Orno su prionuli na posao, ali se ubrzo dogodilo čudo. Predanje kaže da se radnik, koji se prvi popeo na krov, sa namerom da skida šindru sa krova, bez ikakvog vidljivog razloga bacio na zemlju. Polomljenog i krvavog, odneli su ga sa »gradilišta«. Za bolničare, međutim, nije bilo predaha. Ubrzo je stradao još jedan čovek na koga se, dok je nabijao metalnu ćuskiju, obrušio čitav zid. Čudne nesreće nastavljale su se i kasnije. Iz dana u dan se broj radnika smanjivao, a plate i novčane nagrade se povećavale. Sve dok posao nije konačno završen. Sa rušenjem, međutim, nisu završene i nedaće. Božja kazna stizala je i druge majstore i protomajstore, koji su na bilo koji način učestvovali u ovom bogoskrnavljanju. Neki su, kažu, završili u tamnici, drugi u ludnici. Ostala je zabeležena i sudbina jednog nesrećnika iz Užičke Požege. Saznavši za smrtnu presudu koja je izrečena manastiru, požurio je da nešto iskoristi i za sebe. Iz još nesrušene crkve ukrao je čitavu vreću verskih relikvija i dragocenosti. Sve do prvog praznika svetog Preobraženja, živeo je mirno i bezbrižno. Tada je prvi put osetio neku uznemirenost, pojavila se i griža savesti za učinjeno delo. Sledeće godine, na isti dan, uznemirenje je postalo veće. Kao da su ga zaokupili neki zli duhovi. Ceo dan je urlao i besomučno jurio oko kuće. Ukućani i komšije su uzaludno pokušavali da mu pomognu. Dugo je bolovao. Sledeće godine, na Preobraženje, uzeo je konopac i obesio se. Kažu da se nije mogao izboriti sa sopstvenim grehom. Predanja o sudbini rušitelja se u ovom kraju dugo prenosilo sa kolena na koleno. To je, verovatno, bio i povod da se neposredno uoči Drugog svetskog rata, na desnoj obali Morave, podigne novi manastir. Kao i prethodni, i ovaj je posvećen uspomeni na sveto Preobraženje Gospodnje. Nikada nije imao svoju parohiju, a bratstvo manastira živi po najstrožim svetogorskim pravilima. Uloga mu je misionarska, prihode ostvaruje jedino od molitve, a sva bogatstva su mu na duhovnom polju. Tokom verskih obreda, na svetim liturgijama, spominju se molitve za spas duša preminulih monaha iz srušenog manastira. Moli se, takođe, i oproštaj za duše grešnika. Na drugoj strani reke, međutim, na mestu srušenog manastira, kao da su zakopana i sećanja. U neposrednoj blizini mesta gde je bila crkva, sada je kafana. Preko pruge, na obali reke, sada su splavovi i sportsko-rekreativni tereni. Nove gazde i novi neimari i dalje vredno rade. Na mestu nekadašnjeg monaškog groblja, sada je u toku izgradnja sanitarnih objekata – tuševa i klozeta. Novo vreme stvara i nove potrebe. Sve što se čini, pravda se pričom o narodnom dobru. Baš kao i pre jednog veka. Neverovatna vizija na prvom putovanju Nakon molitve, voz je krenuo U letopisu manastira Blagoveštenje beleži se i jedan neverovatan slučaj. Prvi voz, koji je iz Beograda krenuo ka Sarajevu novom trasom pruge, stigao je u Ovčarsko-kablarsku klisuru u ranim večernjim satima. Kada je stigao do mesta gde se nalazio srušeni manastir, jednostavno je stao. Svedoci tvrde da je vozovođa bezuspešno pokušavao da pokrene mašinu. Nakon dužeg vremena, kondukteri i skoro svi putnici su sišli sa voza. U tom trenutku, na delu pruge isped njih pojavila se vizija monaha u svečanoj mantiji, sa rukama podignutih u pravcu neba. Shvativši gde se u stvari nalazi, narod se počeo krstiti i moliti Boga za oproštaj. Ubrzo nakon toga vizija je nestala, a voz je nastavio dalje. Od nekadašnjeg manastira ni traga Nema blagoslova za rušenje Rušenje manastira Sv. Preobraženja Gospodnjeg, zbog izgradnje uskotračne železnice, Ministarstvo građevine tadašnje Srbije je pravdalo narodnim dobrom, ali i blagoslovom koji je, navodno, dobijen od vladike žičkog, Save Dečanca. Zaboravilo se, pri tome, da nijedan crkveni velikodostojnik ne može dati blagoslov za rušenje, već samo za obnovu starog ili podizanje novog hrama. Za rušenje se, eventualno, može dobiti jedino pristanak, ukoliko ga neko uopšte i traži. Zanimljivo je da manastir nije srušen do temelja, već i ispod njega. Od njega nije ostalo ni najmanjeg traga. Rušen je u miru, a ne tokom ratnih razaranja. Srušili su ga Srbi, a ne njihovi neprijatelji. Time je, po mnogo čemu, ovaj hram postao izuzetak. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 0:39 | |
| DVORAC OBRENOVIĆA U TAKOVU Leta Gospodnjeg, 1902. godine, kralj Aleksandar i kraljica Draga dobiše vredan dar od naroda okruga rudničkog. U ustaničkom Takovu, zapadno od spomenika ustanicima Drugog ustanka, izgradjen je dvorac. Nije izmučen i nezadovoljan narod bio rad tako darivati Obrenoviće. Nisu voleli Dragu koja nije rađala naslednika krune, i koja je sve vukla za svoju familiju. Medjutim, kako je obrlatila i nadvladala kralja, pa je on morao činiti ono što mu kaže, pa i to da podigne dvor u Takovu. Na osnovu njene želje, ludi i obesni okružni načelnik Šurdilović, sa okružnim odborom i skupštinom, doneo je odluku da okrug rudnički sa sedištem u Čačku podigne dvor o svom trošku. Duga dana u zla gospodara Izmučeni i osiromašeni narod rudničko-takovskog kraja dovlačio je materijal za dvorac sa svih strana Kraljevine Srbije. Kulukom se dovozio kamen i pesak sa Morave, kreč iz Dragačeva, gradja sa Zlatibora. Narod je Dragu uporedjivao sa prokletom Jerinom. – Narod je teran i danju i noću. I majstori su na smenu radili sve dok se taj pusti dvorac nije završio. Strahovite kletve su tada pale na kralja, njegovu porodicu i na taj dvor, kao i na sve one koji su na tome radili i odobravali da se zida – zapisao je u svom dnevniku paroh brdjanske i prisloničke parohije, Stanojlo Kovačević. Čim je dvorac započet da se gradi, verovatno po naredjenju dvora, tadašnji episkop žički Sava je odmah odredio komisiju koja je došla u Takovo da obrazuje zasebnu crkvu takovsku, koja bi opsluživala hram, parohiju i dvor. – Odredjena je veća suma novca, verovatno iz budžeta za nabavku najpotrebnijih stvari za crkvu, koja u tom trenutku nije skoro ništa imala. Odmah je odradjen cigleni patos. Naravno, angažovan je i veći broj ljudi da uredi zemljište oko crkve – piše sveštenik Kovačević. I tako, septembra meseca 1902. godine, dvorac Obrenovi ća beše priveden kraju. Dvorac sa 36 prostorija, bilijar salom, salonima... I dođe taj dan Odlučeno je da 7. septembra, te 1902. godine, dan uoči Male gospojine kralj i kraljica dodju u Takovo i prime ključeve od dvorca. Onako svečano, kako i priliči jednoj dinastiji da bude darovana od naroda. Još izjutra, 7. septembra, masa naroda, vojske, žandarma i brojnih velikodostojnika je požurilo u Takovo. Ali, ubrzo se proneše i vesti da će Draga i Aleksandar najpre noćiti u Lunjevici, a tek ujutru, na Malu gospojinu, stići pod grm. – Čekali smo ih na liturgiji, ali ne stigoše ni tada – piše sveštenik Kovačević. Tek nekih sat posle bogosluženja, oglasiše se topovi i njihov dolazak. Napisa još ovaj prota, koji je inače priželjkivao da ga kralj odredi za dvorskog sveštenika, da se Aleksandar mnogo zanimao za istoriju Takova i da je tom prilikom obećao da će sazidati novu i lepu crkvu u ovom podrudničkom selu. – I dok su topovi neprestano gruvali u čast kralja i kraljice, zaputiše se oni sa svom svitom put dvorca gde je bio priredjen ručak. Pre trpeze dvor je osvećen. O bogatom i svečanom ručku dugo je siroti narod pričao i prepričavao. A kad pade mrak svečana povorka sa Dragom i Aleksandrom ode za Beograd. Nisu graditelje, neimare i ovdašnji narod udostojili ni konaka u ovom velelepnom zdanju. Kako građeno tako i porušeno Osim posluge, baštovana i konjušara posle svečanog otvaranja u dvoru nije bilo nikoga. Opsednuti svojim problemima, Dragi i Aleksandru nije na pamet ni padao dvorac u Takovu. Tek kada su se na njihova pleća svalile sve brige sveta, setili su se i da je u toku građenja dvorca oluja isčupala takovski grm, znamenje Obrenovića. Kao da je baš to predskazalo skori kraj Obrenovića. Istina, nepunu godinu posle gradnje dvorca i pada hrasta, 29. maja 1903. godine, kralj Aleksandar i kraljica Draga su ubijeni. A ni dvorcu u Takovu se nije dobro pisalo. Posle ubistva poslednjih Obrenovića, o ovom narodnom daru više niko nije vodio računa. Imovina se raznosila, uzimala, prodavala i preprodavala. Sam dvorac je i spaljen 1917. godine. Pouzdano se ne zna ko je to učinio. Možda soldateske koje su tuda prolazile, a možda, kako je narod tvrdio, i čobani, onako iz nehata, dok su čuvali ovce oko grma i ložili vatru da se ugreju. Ni vlasti posle Drugog svetskog rata nisu imale mnogo obzira prema ovom zdanju. Sada su od ovog prekrasnog dvora, gradjenog mukom naroda, ostali samo temelji i priča o tragičnom kraju jedne dinastije. Suze naroda Zapisano je da je narod zbog teškog života i velikih davanja prokleo i Dragu i Aleksandra, ali i sve one koji su učestvovali u gradjenju dvorca. Slučajno ili ne, Kralj i Kraljica su ubijeni, a načelnik Šurdilović, koji je globio narod zarad dvorca, oslepeo je i umro u najvećim mukama. Zlo su prošli i oni koji su odobravali gradjenje ovog pustog dvora. Blago svakojako Postoje pisani podaci šta je sve nadjeno u dvoru Obrenovića u Takovu. Nameštaj čije je poreklo iz najelitnijih francuskih radionica, i mnoštvo nakita. Brazletne, broševi, ogrlice, narukvice, igle, mindjuše... A Draga nije ni stigla čak nijednom da se ovim blagom okiti. caspishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 16:54 | |
| UBISTVO KRALJA ALEKSANDRA U MARSELJU Atentat na kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine, u kojem je smrtno ranjen i Luj Bartu, ministar spoljnih poslova Francuske, bio je ujedno i kraj svih nadanja da će Evropa naći mirno rešenje za nagomilane sporove. Nakon tragičnog događaja prestala je skoro svaka diplomatska aktivnost, a njeno mesto zauzela je grozničava priprema za najveću klanicu u savremenoj istoriji – Drugi svetski rat. Za bolje poznavaoce tadašnjih političkih prilika, Marseljski atentat nije bio iznenađenje. Ostali su zatečeni samo pripadnici francuske policije, koji su obezbeđivali visokog gosta, ali i sama kraljeva pratnja, kojoj ni pregršt obaveštajnih podataka o mogućem napadu nije bio dovoljan razlog da preduzme nešto konkretno. Da je život suverena u opasnosti, ukazivali su i neki drugi znaci, koje očigledno niko nije znao da protumači. Predznaci nesreće Aleksandar Karađorđević je bio tipični predstavnik svoje porodice. Uporan i hrabar, znao je da zamišljeno sprovede u delo. Međutim, bio je i teške naravi, brz i plahovit. Uzgred, i veoma sujeveran. Pažljivo je pratio sva predskazanja o sebi, a ona, uglavnom, nisu bila vesela. Počev od zapisa u Kremanskom proročanstvu, gde se spominje car koji će vladati nakon »velikog« rata i koji će stradati od dušmanske ruke, pa sve do glasina da će umreti u godini kada se završi Ilkićevo zdanje. Reč je o zgradi Savezne skupštine, koja je rađena po projektu arhitekte Jovana Ilkića i koja se gradila neobično dugo – skoro 30 godina. To je bio i povod da se među narodom prošire glasine da se sa završetkom radova namerno kasni, kako bi se najavljeni tragični događaj što više odložio. Na svoje poslednje putovanje, kralj Ujedinitelj je krenuo sa železničke stanice u Topčideru. U pratnji, koja je krenula da ga isprati na brod koji je čekao u Zelenici, bili su kraljica Marija, knez Pavle i knjeginja Olga, ministar inostranih poslova dr Bogoljub Jevtić i mnogi drugi. Pre dolaska na jadransku obalu, Aleksandar je želeo da svrati i na Cetinje, mesto gde je rođen i gde je proveo najlepše dane detinjstva. Pre nego što se ukrcao na razarač ″Dubrovnik″, hteo je da svojim pratiocima pokaže i Dušanov krst iz 1354. godine, koji se nalazio u riznici manastira Savina kod Herceg Novog. Kako su pred zaključana manastirska vrata stigli u rano jutro, njihov dolazak je ostao neprimećen. Pozvao je kneza Pavla do zvonare, kako bi se zvukom zvona najavili bratstvu. Kada je budući namesnik povukao uže, čula se uobičajeno liturgijsko zvonjenje. Za razliku od njega, kraljevo zvono dalo je neki čudan, tup zvuk. Od prisutnih je samo mitropolit, kasnije patrijarh srpski Gavrilo Dožić, znao o čemu je reč. Ne znajući, kralj je slučajno uhvatio konopac takozvanog ″mrtvačkog″ zvona, koje se koristi samo kad neko umre. Gori znak pred polazak na put nije se mogao zamisliti. Nema smrti bez sudnjega dana Sluteći nesreću, kraljica Marija, koja nije putovala brodom, tražila je od kraljevog ađutanta Zečevića da pre iskrcavanja Aleksandru obavezno navuče pancir. Kralj je to odlučno odbio, rekavši nemoćnom pratiocu da nema smrti bez sudnjega časa. Rekao je u trenutku kada su već pristali u francusku luku, ne sluteći da je njegov čas uveliko isticao. Ubijen je pola sata pošto se iskrcao sa broda. Najbizarniji događaj se, međutim, desio prilikom povratka kovčega sa telom ubijenog suverena. Prema pisanju beogradske Pravde, jednog od najtiražnijih predratnih dnevnika, prolazeći pored albanskog dela Jadranske obale, posada i putnici razarača ″Dubrovnik″ su gledali skoro neverovatan prizor. Pod udarom visokih talasa, peščana obala se odranjala, a iz nje su na svetlost dana izlazili davno zakopani kosturi. Malo je ko od prisutnih u tom trenutku znao o čemu je reč. A simbolika je bila više nego očigledna. Da bi se razumela, moramo se vratiti dve decenije ranije. Za vreme Prvog svetskog rata, srpska vojska se povlačila preko Albanije. Cilj je bila obala Jadranskog mora gde su ih, prema dogovoru, čekali saveznici. Umesto brodova, hrane i lekova, čekale su ih neprijateljske bombe. Od savezničkih obećanja nije bilo ništa. Umesto toga, komadantu srpske vojske – regentu Aleksandru, ponuđeno je da ga lično prevezu u Brindizi, gde je bio smešten saveznički štab. Iako i sam ozbiljno oboleo, komandant je odbio da ostavi svoje vojnike. Izgladnela, promrzla i tifusom napadnuta vojska, proređivala se iz dana u dan. U kamenom zaleđu nisu se mogli kopati grobovi, pa su mrtve zakopavali u pesku na obali. Tek posle mesec dana, na oštru interevenciju Rusa, saveznici su evakuisali ono što je ostalo od srpske vojske. Iza nje, stotinama metara dugačka, ostala je neobična peščana humka, kao nemi svedok ljudskog stradanja i nesreće. Skoro dvadeset godina kasnije, umrli komadant je ponovo prolazio pored grobnice svojih nekadašnjih saboraca. Način na koji ga je pozdravila mrtva vojska, ostao je za sva vremena urezan u sećanje brojnih svedoka. Zakasnelo pismo Odmah po sahrani kralja Aleksandra na Oplencu, na stolu Nikole Uzunovića, predsednika jugoslovenske Vlade, našla se hrpa pisama sa izrazima saučešća iz skoro svih delova sveta. Jedno je izazvalo posebnu pažnju. Poslato je iz Beča, desetak dana pre atentata. Bilo je neotvoreno i nepotpisano. U njemu je do najsitnijih detalja opisano ubistvo koje se tek trebalo dogoditi. Nikada se nije saznalo ko ga je pisao, a još manje zašto je pismo toliko kasnilo casopishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 17:06 | |
| UBISTVO U RADOVANJSKOM LUGU NIJE IZMAKLO »BOŽJOJ PRAVDI« Manastir Pokajnica Naša prošlost je prepuna zločina učinjenih iz strasti, osvete ili borbe za vlast. Svojom brutalnošću, ali i istorijskim posledicama, Karađorđevo ubistvo u Radovanjskom lugu, 26. jula 1817. godine, ostalo je posebno upamćeno. Prošla su skoro dva veka, a istoričari se još nisu složili na koji se način ovaj događaj odrazio na kasnija zbivanja u Srbiji. Voždovim ubicama, međutim, brzo je postalo jasno kakva je plata za učinjeno delo. Zločin koji je naredio jedan, a sproveo drugi kum, izbegao je ljudskom zakonu. Onom drugom – Božijem, izgleda da nije mogao. Karađorđe je, zajedno sa svojim pisarom Naumom, ubijen na spavanju. Glava koja je devet godina vladala Srbijom, sekirom je odvojena od tela da bi se kasnije, kao cirkuska atrakcija, šetala od grada do grada. Tela su zakopana u neposrednoj blizini mesta ubistva, ali se izgleda, nisu smirila u grobu. To su, po svemu sudeći, na svojoj koži prvi osetili nalogodavci i neposredni izvršioci ovog brutalnog zločina. Snovi o gospodstvu i bogatstvu, slasti i vlasti, ostali su samo san. Java je, međutim, bila znatno bizarnija. Nije ga htela ni voda ni zemlja Prema narodnom predanju, koje se i danas mogu čuti u smederevskom kraju, prvi je stradao Dragić Vojkić, seljak iz Radovanja, na čijem se imanju ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama knjaza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze je sretao svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori su presušivali, bunari se zagađivali, stoka je bez vidljivog razloga krepavala. Za nekoliko godina, od imućnog čoveka, Dragić je stigao do prosjačkog štapa. Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio Vožda, imao je mnogo ozbiljniji problem. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši sa razumom, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, hodajući besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek je pao u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ni u vodi nije bio poželjan. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo, godinama je dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika. Vojvoda Vujica je brzo shvatio da tu nisu »čista posla«. Zato je i požurio da sa Gospodom što pre »izmiri račune«. Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebali su, po njemu, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i biti. Ali, ne zadugo. Porodične tragedije koje su se nizale jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bio je dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli "gosti". U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kada god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio je spas u manastiru. Kada je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je sa njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve teži. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je svoju grešnu dušu. Noć kada kum dolazi Miloš Obrenović Sa bezglavim telima Gospodar Miloš se nije sretao. Njega je, po svemu sudeći, mučila kumova glava. Čitav život, pune 43 godine, srpski knjaz je strepeo od noći koja je dolazila svake godine. Avetinjska noć uoči letnjeg svetog Aranđelovdana, na godišnjicu Karađorđe smrti, za Miloša je uvek bila noć strave i užasa. Gde god bi je dočekao - u Kragujevcu, Topčideru, Vlaškoj ili Beču, svejedno, kum ga je posećivao. Javljao se kao olujni vetar, koji je lomio sve pred sobom, čupao drveće, nosio krovove, razbijao sve što bi mu se našlo na putu. Iz godine u godinu, vetruština je bila sve razornija. Godinu dana pred smrt, prvog leta nakon povratka iz izbeglištva, noć ga je zatekla u Vrbici. Trudio se da je nikada više ne dočeka sam. Iz Beograda je, na njegovu molbu, stigao i mitropolit Mihailo. Zajedno su prošli kroz olujni užas. Miloš se tada ispovedio. Ujutro je dao bogat prilog za izgradnju crkve, posvećenu svetom Arhanđelu Gavrilu. Naredio je i da se varoš ubuduće zove Aranđelovac. Znao je, međutim, da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon svega 20-tak dana vladavine, slutio je da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i Košutnjačku tragediju. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama. Nakon njega, niko više u porodici Obrenovića nije umro kod kuće u krevetu. Mihailo i Aleksandar, u razmaku od 35 godina, ubijeni su na isti dan. Milan je umro daleko u izbeglištvu. Do Aranđelovdana, 1860. godine, ostareli gospodar je još bio zdrav i pri svesti. Noć ga je zatekla u Brestovačkoj banji, gde je boravio u novoizgrađenoj kući bogatog Srbina iz Beča. Kuća je ostala bez krova, a Miloš bez ikakve nade da će mu biti oprošteno. U naredna dva meseca bio je više tamo nego ovde. Umro je u septembru, na Krstovdan. Kum ga je strpljivo čekao. caspishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 9 Sep - 17:40 | |
| Rođenje Marka Kraljevića Kraljica Jevrosima nije imala dece punih devet godina. To joj je bilo žao, pa je više puta govorila kako bi pre volela da bude majka no kraljica. Jednom se šetala izvan grada Skadra sa svojim dvorkinjama. Na putu ugleda kako je neko Ciganče palo u reku Bojanu. Ona odmah sama brzo pritrči i izvadi dete iz reke zdravo i čitavo. Uto dotrči Ciganka, detinja majka. - "Hvala ti, gospođo, na trudu. Ciganka sam i sirota sam, ali mi opet kaži: šta bi volela da ti dam ili učinim?" - "To što bih ja želela, ti mi ne možeš učiniti, pa ti neću ni tražiti," odgovori kraljica; ali na navaljivanje Cigankino reče: "Daj mi da imam dete, kao što ga i ti imaš." Na to će Ciganka reći:"Rodićeš dete, gospođo - pre godine dana rodićeš; no reci samo, želiš li da rodiš kralja ili junaka?" - "Pa da rodim kralja; neka bude što mu je i otac", odgovori kraljica smejući se. - "Nemoj, gospođo; kralj kraljuje, a narod ga kune, pa kad umre, niko ga ne pominje; no da rodiš junaka, pa da ga svak voli i pominje dok je sveta. Ali junaka da rodiš valja ti: da sagradiš crkvu Bogorodici; da posadiš, okopaš i sirotinji pokloniš devet vinograda; da u devet mesta podigneš devet izvora; da se u Bojani kupaš svaki dan po tri puta za devet meseci; i da piješ na dan po tulum mleka od ovaca sa Šar-Planine." Kraljica je učinila sve kako joj je Ciganka kazala. A kad je bilo na kraju devetog meseca, ona doista rodi muško čedo, koje je bilo malo, suvo i kržljavo. - "Ovo dete neće nikad biti ni čovek, a kamoli junak" - rekao je kralj Vukašin kad ga je video. Nadenuvši mu ime Marko, jer su svi marili (voleli) da se rodi. Kad je kraljica Jevrosima posle potražila Ciganku da je bogato daruje za učinjeno dobro, nje nigde nije bilo. Svi su verovali da je to bila ili Bogorodica ili vila, prerušena u Ciganku. Markovo detinjstvo Markov učitelj je bio neki pop Nedeljko. On ga je učio i spremao da bude kralj i da zameni oca, ali Marko to nije voleo. Jednom je učitelj govorio Marku da su kraljevi i carevi posle boga prvi na svetu; no Marko to predrugojači i rekne da je sirotinja prva posle boga na svetu. Drugom prilikom rekao mu je učitelj da boga valja ljubiti, a cara i kralja poštovati, no Marko je to predrugojačio i odgovorio: da boga valja ljubiti, a čestitog i pravednog poštovati. No učitelj se na ovo naljuti i tuži Marka kod oca. Zbog toga Vukašin otera Marka od kuće u planinu, kod čobana, da tamo boravi celu godinu. Vila osnažava Marka Kralj Vukašin imao je dva sina: Andrijaša i Marka. Andrijaša je voleo i učio ga da paše ćordu posjeklicu i da u boj ide. A Marko je bio budala, pa je hodio za blagom i gonio na gubavu kljusetu iz dubrave drva i sa vrela vodu. On nije valjao, te se svak šnjime podrugljivao kao no ti s budalom i nije od ruga dolazio pred junake. Jednom Marko uranio da će na vodu, pa evo ti ukraj bunara začuje da đevojka plače u krvave suze. On će k njoj, a kad tamo, ljepota đevojka (a to bila vila) zapčetena žutijem kosama u crnu draču. Kad ugleda Marka, ovako će mu: - "Čuj me, Marko, po bogu brate! Ako mi ti razmrsiš moje žute kose, srećna ću te i čestita učiniti, ako li mi prekineš i jednu dlaku, onda si kukav i žalostan za života svoga." Marko posluša vilu, pa joj razmrsi kose i ne prekine ni jedne dlake. Tada ga vila usreći: da bude junak nad junacima. Ono gubavo kluse postane divan Šarac, konj od megdana, da ga takvoga nije ni jedan imao. Tako se Marko pobratimio s vilom, i ona mu je kao posestrima vazda u pomoći bila. Kad se Marko povratio k svome dvoru, svak se živ začudio da je sinuo kao na gori sunce, te postao junak u družini. Niko ga nije mogao pre dobiti, te je najbolje znao baciti se kamena s ramena i skočiti skoka junačkoga. Kad je to video kralj Vukašin, ovako će: - "Hvala bogu, đe ja imam sina Marka!" - Tad je Marko otišao po svijetu na Šarcu konju, i vila mu je bila sveđer u pomoći, pa je vazda na megdanu dobio. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pon 22 Sep - 23:54 | |
| Duh mlade koja je tragično preminula pre 50 godinaAutor: tvbest.rs Inspiraciju za ovu neslanu šalu braća su našla u legendi koja postoji u tim krajevima decenijama. Utvara devojke u venčanici koja se noću može videti na putu, vezana je za selo Koprivnica u opštini Zaječar. I u ovom slučaju narodom kolaju razne priče od toga da je to duh mlade koja je pre 50 godina poginula u saobraćajnoj nesreći putujući na medeni mesec do priče da je to duh devojke koja se obesila kada ju je, pred samo venčanje, ostavio verenik – prenosi Tv Best. Tragom ove legende obreli smo se u Negotinu, kod čoveka M.S. (42) kome je susret sa mrtvom devojkom promenio život iz korena i koji posledice tog susreta oseća i danas: - Bilo je to 1996. godine. Vraćao sam se u Negotin sa puta. Kako se približavala ponoć, bojao sam se da slučajno ne zaspim, jer me je umor savladavao nakon više sati vožnje. Zato sam u kolima odvrnuo radio ne bi li me glasna muzika i glas spikera držali budnim. Na putu je bilo i neke izmaglice, što mi je još više otežavalo vožnju. Odjednom sam, uz ivicu kolovoza ugledao devojku, obučenu u belo, kako me stopira. Na trenutak sam pomislio šta li ova ovde traži kada u blizini nema ni jednog sporednog puta? Stao sam i ona me je pitala da li bih mogao da je povezem do Negotina. Pristao sam i ona je ušla u kola. Torbicu, koju je nosila, kao i svoju belu jaknicu, spustila je na zadnje sedište. Kada je sela pored mene, prošli su me žmarci. Devojka je bila izuzetno lepa. Duga smeđa kosa u talasima joj se spustala preko celih leđa. Ugasio sam radio i celim putem do Negotina smo pričali o svemu i svačemu. Rekla mi je svoje ime i da je iz jednog krajinskog sela. Išla je u posetu vereniku, kome se nije javila, jer želi da ga iznenadi. Iskreno, uživao sam u njenom društvu i razgovoru. Ja sam inače oduvek bio stidljiv i smušen sa ženama, tako da mi je blizina ove lepotice itekako godila. Ostavio sam je u centru Negotina i otišao kući. Sutradan, kada sam ponovo ušao u auto, na zadnjem sedištu video sam njenu belu jaknu. Očigledno ju je zaboravila. Smesta sam promenio sve planove i krenuo ka selu za koje mi je rekla da u njemu živi. Sav sam treptao iznutra što ću je ponovo videti. U selu su mi objasnili gde je njena kuća, ali su me gledali nekako čudno kada sam spomenuo njeno ime. Kuću sam lako našao. Parkirao sam auto i pozvonio na vrata. Otvorila mi je žena ispijenih, upalih obraza, na čijem licu sam odmah primetio veliku tugu. U momentu sam shvatio da joj je to majka, jer je imala istu onu lepotu, doduše vremenom istrošenu. Kada sam joj rekao koga tražim, žena je počela da plače. „Sine – rekla mi je – ona je umrla pre 7 godina.“ Nisam shvatio u trenutku: „Kako umrla? Pa sinoć sam je odvezao u Negotin. Zaboravila je jaknu u mojim kolima. Evo je.“ Kada je videla jaknu žena je počela još više da plače. To je zaista bila njena jakna. I to ona u kojoj je sahranjena. Uvela me je u kuću, gde sam njoj i njenom suprugu ispričao čitavu priču. Oboje su plakali sve vreme. Devojka koju sam sinoć vozio u kolima, poginula je u saobraćajnoj nesreći pre 7 godina. Stvarno je imala verenika u Negotinu. Na kraju su me odveli na groblje. Na velikom crnom mermernom spomeniku pisalo je njeno ime. Sa njega mi se smešila isto onako kao i sinoć u kolima“, priča nam M.S svoju neverovatnu priču sa ivice nestvarnog. On se nikada nije ženio. Kaže da ne može zamisliti drugu ženu osim nje. Na grobu devojke koju je sedam godina posle smrti vozio kolima stalno ostavlja crvene ruže. Nama se činilo da žarko želi još jedan susret s njom. Verenika nismo uspeli da pronađemo. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Sub 27 Sep - 23:27 | |
| Stoper iz provalije Nikog ne želim da uverim u nešto. Ovo što ću da vam ispričam osetio sam na svojoj koži, odnosno ja i moj drugar. Nikad nisam konzumirao alkohol, niti bilo kakvu drogu. Vozio sam rođaka iz Klagenfurta u Ljubljanu 2006. i bio je tu i moj drugar. Bilo je to oko 9 sati naveče. U povratku iz Ljubljane ka Klagenfurtu, ugledao sam čoveka koji stoji u teksas jakni sa desne strane na malom zidu koji je tu umesto branika. Pošto su tu krivine i velike uzbrdice, nemoguće je voziti više od 30km/h. Kada sam primetio čoveka, odmah sam pitao druga šta ovaj ovde radi u divljini, našta je drug odgovorio možda je sleteo sa puta zbog čega smo stali. Prišli smo mu, i on nam je rekao da je sleteo dole u provaliju i pitao da li možemo da mu pomognemo. Pitao je i da li imamo dugačku sajlu, pošto je auto baš duboko u provaliji. Reko sam mu da imam običnu sajlu za šlepanje. Pokušali smo da zavirimo u provaliju, ali auto nismo videli. Drug me upitao imam li bateriju, ali moja baterija je bila u gepeku i nije radila. Kaže drug, ma daj da pozovemo policiju i vatrogasce. Upitali smo njega, našta on baš nije pristao. Mi smo ipak pozvali i policiju i vatrogasce. Dok smo čekali na njih, pokušali smo svi da siđemo do automobila koji je u provaliji. Dakle, čovek koji je sleteo, sišao je dole u provaliju. Kada je došla policija do nas i vatrogasci, objasnili smo ljudima šta se desilo. Oni oni su nam rekli da možemo da idemo. Kada smo rekli da hoćemo da ostanemo, oni na to nisu pristajali. Mi takođe nismo hteli da odemo. Kada nam je jedan vatrogasac prišao i rekao da odemo odatle i da za nas tu nije sigurno. Da čovek koga smo mi videli je tu u maju 2003. godine stvarno sleteo u provaliju, duboku oko 14 metara, a da su njegov leš, zajedno sa automobilom, pronašli strani planinari tek u aprilu 2004. godine. Rekao je i da ne zna o čemu se radi, da je interesatna pojava i da mi nismo ni prvi ni poslednji kojima se to predskazalo. Takođe je dodao da ni njemu nije jasno da li ih neko zeza ili je ovo stvarno neka veća sila, ali da su obavezni da izađu na uviđaj. Kada nam je to rekao umrlo je sve u nama, nismo mogli ni vazduha da uzmemo. Seo sam u auto, počeo da vozim, a noge su mi otkazale od straha tako da nisam mogao da stisnem kočnicu i poljubili smo prvu krivinu direktno u stenu. Ja nikad ne bih želeo da se ovo bilo kome desi. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Pet 10 Okt - 9:49 | |
| HADŽI RUVIM Ruvim se moli Bogu za oprost Beše 29. januar 1804. godine. Hladan i vetrovit dan. Od studeni pucaju i kamen i drvo. Šiban severcem, niz Dunav se valjaju sante leda. Tmurno i mrazovito jutro. Iz Nebojšine kule u Beogradu, odred janičara izvodi okovanog Hadži Ruvima. Kreću se polako, korak po korak. Vukući gvožđe, Ruvim se moli Bogu za oprost. Na znak Fočić Mehmed-age otpoče mučenje. Strgoše sa njega mantiju, prisloniše mu železo na grudi. Hadži Ruvim ne pusti glasa. Usijanim kleštima kidaju meso, a Ruvim ćuti. Zadivljen takvom čvrstinom, Aganlija okonča mučenje. Dopusti Ruvimu da se pomoli pred smrt. Mučenik kleče na zaleđeni kamen, tiho izgovori molitvu za ishod duše, a onda glasno reče: – Bogu grešim sve više i više, a vama ništa nisam zgrešio. Sad činite svoje… I glava mudrog arhimadrita i svetog čoveka, Hadži Ruvima, odlete niz zaleđeni kamen. Posramljeni Turci se skupiše i krenuše s gubilišta bez reči. Sa olovnog neba zakreštaše svrake. Naslutiše bunu i gnev naroda. I doista, uskoro se sve upali... Nedostojan monaške čistoće U domu Neška i Mare Nikšić, u valjevskom selu Babina Luka se 8. aprila 1752. godine, rodilo četvrto dete. U crkvenom kalendaru bio je to dan Svetih apostola Iridona, Rufa, Ansikrita, Flemingtona i Ermija. I možda je baš to, na neki način, odredilo životni put Rafaila, kasnije Hadži Ruvima. Možda? Još od detinjstva se videlo da nije nalik braći i sestrama, da ne liči i ostaloj deci. Voleo je od malih nogu drvo, rezbariju. I kad ga pošalju da čuva ovce a on ponese i nožić. I ovce pobegnu, a on se vrati kući sa „izvezenom“ preslicom. Silne je glavobolje roditeljima zadavao. Krišom naučio i da čita. Nije voleo Turke. U svojoj dečjoj glavi smišljao je svakakve podlosti srpskim „uljezima“. A onda su ga morali skloniti iz sela. Da sačuva glavu na ramenima. Otac i stric ga odvedoše u manastir Dokmir, ne sluteći pritom da mu baš to odrediti dalji život. – Nisi ti ni za kaluđera ni za monašku čistotu – reče mu iguman. – Kažem, za sada, jer Bog ti dade talenat, pamet i veštinu, ali ne i blagodat za kaluđera. Mlad si i nemaš zrelosti. Ti još ne možeš da nosiš teret monaškog zaveta. Ali, kako reče Gospod, ako možeš verovati, sve je moguće onome ko veruje. Ti možeš i moraš i dalje služiti Bogu i narodu – govorio je stari iguman. I tako se Rafailo zapopio. I oženio. Marom, najlepšom devojkom u kraju. I vratio se u selo da širi pravoslavlje, da miri narod, da ih duhom i Božijom reči čuva od Turaka. Voleli ga ljudi. Svaka njegova reč, pa makar i britka bila, duboko se urezivala u srca i duše seljana. – Plašim se da ćemo kad budemo stigli pred svetog Savu i ostale svete, biti uprljanih obraza, umrljanih bratskom krvlju, duboko posramljeni što nismo sabrali ono što smo od Boga dobili – govorio je mladi sveštenik. Govorio i radio da tako ne bude, da se narod hrišćanstvu vrati. Sudbinu u snu video A onda mu je umrla supruga. Uzalud su ga molili, govorili da mora da preboli, da ne tuguje. Bilo je uzalud. Onda je jedne noći usnio san: „Grešni jereju Rafailo, dok ti je žena bila bolesna, mnoge si bogohulne misli imao. Razmišljao si, šta ako nema Carstva Nebeskog i ako posle smrti čovekove sve prestaje? Ti, koji si primio tajnu sveštenstva, žestoko si se ogrešio. Iskupićeš se jedino ako monaški postrig primiš, u Svetu zemlju na pokajničko putovanje odeš i do kraja života sve Božije zakone poštuješ“. I tako Rafailo ode u manastir Bogovađa, gde u Crkvi svetog Đorđa primi monaški zavet. Tada dobi i duhovno ime Ruvim. Po naredbi mitropolita Joanikija, aprila 1786. godine, Hadži Ruvim se našao na mestu igumana manastira Voljavča, u Rudničkoj nahiji. Valjalo je srediti neke probleme, pa je mitropolit odlučio da će to najbolje svojom visprenošću i oštroumnošću srediti Ruvim. Muka golema beše i sa Turcima, koji su vrebali sa svih strana. Jedne nedelje, posle liturgije, osta Ruvim u crkvenom dvorištu da malo popriča sa ljudima. Baš tad upadoše hajduci tražeći od igumana pare. – Dobro, idem po pare – reče Ruvim, i uđe u konak. Tako reče, al tako ne mislaše. Ubrzo se vrati sa sekirom i povika: – Bando, srpski izrodi, ovo ćete od mene dobiti. Do para se može samo preko mene mrtvog. Ovo je sveta kuća! Na, a vi ste došli nju da pljačkate. I tako se pročulo za „ratobornog“ igumana iz Voljavče. Hteli su njegovu glavu i hajduci i Turci. No, nije mnogo hajao za to. Služio je Bogu i narodu, drvodeljao, izrađivao ikone i krstiće. I dok je cela nahija strepela za njega, Ruvim se nije dao pokolebati. Uvek je govorio da se niko ne sme pre vremena optužiti. A onda Turci počeše da pale srpske svetinje. Plakalo je srce Hadži Ruvimu za njegovom Bogovadjom, sa svim Srbima koji postradaše od turske ruke. A Turci su hteli baš njega i njegovu mudru glavu. Po nagovoru sabraće se skrivao jedno vreme u fruškogorskim manastirima, u Zemunu, išao na Hilandar. Hteli su Srbi da sačuvaju svog mudrog igumana, svog prosvetitelja. Ali on je hteo samo u Srbiju: – Sve dok u Srbiji postoji i jedan Srbin svetosavac – govorio je Hadžija, mesto popova je da budu uz njega. Nemamo nikakvo opravdanje pred Bogom da napustimo ono što su naši očevi vekovima gradili i čuvali, a o opasnosti mi nemojte govoriti, jer još uvek odzvanjaju reči Gospoda Isusa Hrista:“ Ne boj se nimalo onoga što imaš da pretrpiš… Ne boj se. Ja sam prvi i poslednji živi: i bijah mrtav i opet sam živ u vekove vekova… Bolela je Ruvima srpska sudbina. U tišišini je molio Gospoda sa sačuva srpske svetinje, srpsku nejač koja je od turskog harača živela sve teže. Uspeo je da obnovi Bogovađu, da se suprostavi Turcima. koji vazda znaše da ako njega ubiju, ubiće i dušu srpske duhovnosti.. I dođe i taj dan koji Turci željno čekaše.U manastir Bogovađa 27. januara stiže jedan protojerej iz Beogradske mitropolije, koji pozva Ruivima da sutra hitno dođe kod preosveštenog Leontija u Beograd. Znao je Ruvim da je arhijerej nevera, da sarađuje sa Turcima, ali se ipak odazvo na poziv. – Kakav bi ja duhovnik i monah bio da se ne odazovem pozivu arhijereja. Arhijerejska se ne poriče – govorio je on. U Beogradu ga dočekaše janičari. Udarali su ga nogama i rukama, cepali mantiju i vukli po kaldrmi. Bacili su ga u Nebojšinu kulu i doneli ponudu od Fočić Mehmed- age. Ako prihvati islam, biće mu oprošteno! – Cilj moje vere je spasenje duše, i ja ne verujem vere radi, nego spasenja duše. Vaša ponuda je za mene najveća uvreda. – reče im Ruvim I tako Ruvima pogubi turska ruka. I ne dočeka ovaj mudri, časni starac bunu, bunu na dahije koja se zbi samo dva dana nakon njegove mučeničke smrti... Čuvajte ga od Agarjana Kad se Hadži Ruvim rodio u kuću odnekud banuše dva prosjaka, jedan bez ruku, drugi bez očiju. Uz blagoslov novorođenčetu ocu Nešku rekoše: – Biće to jednog dana veliki čovek i zaštitnik naroda. Samo, čuvajte ga od Agarjana. I kraj uzglavlja deteta ostaviše tri dukata da se detetu nadje kad na put krene... I doista, dar nepoznatih ljudi Ruvim iskoristi kada je krenuo u Svetu zemlju… horizontmagazinRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Uto 28 Okt - 23:25 | |
| NEGOTINSKO PROKLETSTVO: Ko dotakne šarkamenski nakit, ubrzo i umre!Seljaci iz okoline Negotina kažu kako je dr Srejović, koji je prvi skinuo 1700 godina staru prašinu i dotakao vredan šarkamenski nakit, ozračen, pa je zato nakon samo dva meseca preminuo Foto: RTV Best Carski nakit nađen u Šarkamenu je najznačajniji nalaz ove vrste još od 1935. godine, kada je otvorena Tutankamonova grobnica, ali mu je ipak u domaćoj javnosti posvećen manji publicitet nego pokušajima divljih arheologa da se dočepaju kultnog blaga. Iste godine kada je nakit pronađen, umro je i direktor Arheološkog instituta u Beogradu dr Vlada Kondić, koji je prvi radio na otkrivanju Šarkamena i više puta bio u blizini vrednog nakita. Nekoliko godina kasnije, 1977. preminuo je i dr Petar Petrović i to, po rečima dr Tomovića, na neobjašnjiv način. Umro je 1995. godine na samom lokalitetu i Vukašin-Vule Rakić, koji se iz čista mira stropoštao na zemlju prilikom radova u blizini mauzoleja. U isto vreme, pošto se vratio sa snimanja iz Šarkamenskog vrela, nastradao je i snimatelj RTS-a Ristić. I to nije kraj. Kuvarici koja sprema hranu arheolozima istraživačima, uginuo je iznenada pas. Nije bolovao nijedan dan, ali je tog dana ležao tik uz mauzolej, pa se veruje da je i on bio ozračen ukletim nakitom carice majke. Na lokalitetu Vrelo Šarkamen 1999. godine održano je finale manifestacije „Susreti sela”, na kojoj su učestvovala najbolja sela iz borskog i zaječarskog okruga. U centar utvrđenja gde je pripremljen umetnički program, sjatilo se nakoliko stotina posetilaca. Priča se da je bilo mnogo onih koji nisu smeli da prođu kroz kapiju Dajinog grada. Kako kaže predanje, u utvrđenje carskog grada ulazilo se preko mosta ispod kojeg je bilo luksuzno rimsko kupatilo. Svako ko je hteo da uđe u palatu, prvo je morao da se okupa. Verovatno se imperator Daja bojao buva, vaši i zaraze koje su harale u to vreme, ali narod veruje da se kupanjem u čudotvornom Dajinom kupatilu dobijala zaštita od ukletog nakita kojeg je začarao moćni Gaj Valerije Maksimin Daja (305-313), sestrić rimskog imperatora Maksimilijana Galerija, graditelja palate u obližnjem Gamzigradu. Ova verovanja su verovatno razlog zbog kojeg je opusteo kraj oko Šarkamena - na dvanaest hektara lokaliteta i oko njega ne nalazi se više ni jedna pojata! Niko ne koristi ni seno ni drva iz okoline antičkog grada. O izvoru na Šarkamenu kruže još zloslutnije glasine. Tamo, kunu se Timočani, ne bi ni da zadane, a kamoli da zanoće. „Ništa u tim pričama nije slučajno.” - rekao nam je šef mesne kancelarije uobližnjem selu Štubik, Zlatimir Pantić koji je ujedno i publicista – „Od 1992. godine, od kako je nađen nakit Carice majke, umrlo je tri akademika koji su bili direktno vezani za istraživački rad u Vrelu Šarkamena. Stradali su i jedan snimatelj Radio Televizije Srbije i neki radnik na lokalitetu a govorka se da su nesrećno okončale i dve manekenke koje su na promocijama nosile caričin nakit”. Ipak, nađe se poneki heroj koji, sa najsavremenijim aparatima za ispitivanje zemljišta i mobilnim telefonima, tumara Šarkamenom i okolinom tražeći veliko blago koje je Daja pred samu smrt, pouzdano tvrde, na kamilama izvezao iz palate, a potom ga sakrio na tromeđi Šarkamena, Popovice i Plavne pošto je odustao od namere da ga odveze u Rim. Bilo kako bilo, priča i groznica za blagom imperatora Daje i dalje traje, golica maštu avanturista i uteruje strah u kosti okolnim meštanima. (RTV Best) |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Ned 9 Nov - 12:50 | |
| CARIČIN GRAD Episkopska bazlika Nekada davno bejaše nekakav car. Imao je i caricu sa kojom bi, verovatno, srećno živeo da ne beše i goleme nevolje. Naime, grad u kome su živeli je bio bezvodan. Trpeo je narod, trpeo je i car, ali je carici „prekipelo“! Objavila je da će se ponovo udati za onoga ko u grad dovede vodu. I nađe se i takav. I to kakav! Običan svinjar! Carica nije želela da prekrši obećanje, ali se to caru nije dopalo. Toliko se, kaže, rasrdio da je rekao da grad ubuduće nema ni leba, a kamo li vode. I ne samo to. Neće imati ni konje, ni svinje, niti bilo šta drugo. Tako barem kaže legenda. Bilo kako bilo, tek gradić podno Radan planine nazvaše Lebane, a okolna sela Svinjare i Konjino. Možda i zato da ih trajno podseća na nešto što su imali, a što su trajno izgubili. Budi maštu meštana Ovih i sličnih predanja u Lebanu i okolini ima na pretek. Većina ih se odnosi na Caričin grad, obližnje arheološko nalazište iz šestog veka naše ere, koje se vezuje za ime Rimskog cara, Justinijana Prvog. Na području današnje Srbije je živelo mnogo rimskih imperatora, ali samo dva cara. I dok se o caru Konstantinu Velikom, osnivaču Naisa, mnogo toga zna, Justinijan je dugo bio nepoznanica. Tek su arheološka istraživanja tokom prošloga veka delimično skinula prašinu zaborava, pa se danas pouzdano zna da je vladao pune četiri decenije (od 527 do 565 godine). Caričin grad leži na blagim padinama koje se spuštaju od Radan planine ka leskovačkoj kotlini. Daleko od saobraćajnica i „očiju javnosti“, ostaci grada su dugo budili maštu meštana, posetilaca, istraživača i avanturista. Svako je na svoj način želeo da „dokuči“ šta se ovde zaista dešavalo u dalekoj prošlosti. I dok su jedni tvrdili da je grad podigao upravo car Justinijan Prvi, koji potiče iz ovih krajeva, drugi veruju da je varoš zadužbina cara Iraklija iz doba naseljavanja Slovena. Nauka, međutim, tvrdi da je Caričin grad (Iustiniana Prima), zapravo zadužbina Petra Sabatija (Petrus Sabbatius), Justijanovog posinka, koji je i sebe nazvao po poočimu (Justinijan “pravedni”). O izgubljenom gradu u dolini Puste reke je prvi pisao Mita Rakić, sada već davne 1880. godine. Kasnija arheološka istraživanja su pokazala da su na površini većoj od deset hektara bile građevine dostojne divljenja, hramovi, trgovi, ulice, česme i kupatila. Sva zdanja su bila ukrašena podnim mozaicima na kojima su prikazane rajske ptice i crkvene posude, ali i slike iz Jevanđelja. Meštane, međutim, najviše oduševljava priča o požrtvovanoj, ali neshvaćenoj carici, koja je „sirota, samo želela vodu i dobro napaćenom narodu“. Sa ponosom ističu da će se Caričin grad uskoro naći i na listi UNESKO-a, a važno je da su poslednjih godina ponovo pokrenuta istraživanja. Baš kao i svest opštinskih čelnika da Lebane ima šta da ponudi i pokaže turistima. Merak kod Grka Opština Lebane se prostire u jugozapadnom delu centralne Srbije. Obuhvata područje gornjeg toka reke Jablanice, a graniči se sa opštinama Leskovac, Medveđa i Bojnik. Sama varoš je mala i nerazvijena. Privrede skoro da nema, nezaposlenost je velika, a mladi sve više odlaze „trbuhom za kruhom“. Ipak, ne žale se. Kažu da su darežljivi onim što imaju. A najviše se hvale gostoprimljivošću. U svega par ulica, koliko ih ukupno ima, smestili su i opštinu i velelepnu crkvu, koja, rekoše ovde, na nedeljnoj liturgiji sabere „pola grada“. Podigao je kralj Aleksandar Ujedinitelj, 1929. godine, zahvalan ratnicima iz ovog kraja koji položiše život na oltar otadžbine. Tu je i škola i gimnazija kojom se takođe ponose. Iz njenih skamija je izašlo mnogo akademika, lekara, profesora, doktora nauka... A šta reći o Lebanskim kafanama. Ima ih kao i svuda, štošta se u njima dešavalo, ali će vam svako pomenuti priču o dve kafane – jednoj staroj, i drugoj, nešto mlađoj. Starija se zvala Grčka kafana, valjda po vlasniku Grku, i vrata nije zatvarala ni tokom oba svetska rata. Ludovalo se, pilo i pevalo, a „Mita bekrija“ je i dočekivao i ispraćao goste. I danas bi valjda radila da zajedno sa Nemcima u sećanje nije otišao i njen vlasnik. Druga, nešto mlađa, je birtija Pevac. I ovde se meračilo, mezetilo, dobro vino pilo i žal za mladost pominjao. Ali nije kafana jedino mesto koje će domaćini ponuditi gostima. Pominju i lepe predele, netaknutu prirodu i, naravno, Caričin grad. Tek u poslednje vreme se i o turizmu razmišlja kao poslovnoj šansi. U blizini je i Sijarinska banja, mesto bez magle, nadaleko poznata po čuvenim gejzirima i lekovitom vodom. Postoje i uslovi za lovni turizma, ali nema onoga što zovu osnovna infrastruktura. Nedostaje smeštaj, bolji putevi, bolja organizacija i štošta drugo. Ipak, ovde veruju da vreme radi za njih i da će sve uskoro biti i bolje i lepše. casopishorizontRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije Čet 15 Jan - 12:59 | |
| Naši stari upozoravaju: Ovih dana ne noćivajte van kuće inače mogu da vam se dogode STRAŠNE STVARI Ako vam se desi da ovih dana prođete kroz unutrašnjost Srbije ili odete negde na selo, sigurno će vam bar neko, verovatno starija gospođa ili neki deka, reći da nikako ne krećete na put kući po mraku, a da bi vam najbolje bilo da vas i sumrak zatekne u zatvorenom prostoru. Jer, napolju je ’opasno vreme’. Za ovakvo neobično ponašanje postoji verovanje jako i duboko utkano u svest našeg naroda. Naime, od danas, pa se do Bogojavljanja 19. januara, narod veli da je Isus Hristos bio nekršten, pa da je i sada u to doba zemlja otvorena da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima đavoli i razni drugi demoni. Otud i ime za ovaj period – 'Nekršteni dani'. Zbog toga, od kako se smrkne, pa sve dok petli ne zapevaju, zemljom vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod tvrdo veruje da onaj, ko bi u to vreme putovao rđavo prošao. Ko baš mora da izađe nosi sa sobom beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet. Tako bar narod kaže... U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se ne ostavlja dečja odeća, jer su svuda urokljive i zle oči koje mogu da naškode deci. U mnogim krajevima Srbije, krije se i svetlost iz kuća, tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju zaklopci ili roletne. Noću se ne pije voda jer se demoni uvlače u kućne posude i vodu pa vrebaju neoprezne. Tako bar narod kaže... Veruje se da će dete koje se rodi u nekrštene dane biti bolešljivo i nesrećno, a postoji i verovanje da takvu decu napolju vrebaju stravične ptice sa dečijim likom. Da bi se mališani „odbranili od uroka", stari su smislili ovo – deca rođena u „nekrštene dane" moraju svake godine u tom periodu da sa sobom nose posebnu košulju, izatkanu na kaminu. A kako bi „odagnao bedu i smanjio muku" u ove sumorne dane, narod je smislio i „protivlek" – Slično, zapadnom praznovanju za Noć veštica, nekada su po selima i gradovima u Srbiji na sve strane išle maskirne povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vuno... Ovo bi posle svi zajedno pojeli i popili jer su nekršteni dani uvek mrsni, ćak i sreda i petak i posti se samo na Krstovdan koji je neposredno uoči Bogojavljanja. A onda, uz hranu, piće i muziku, i oni najplašljiviji zaborave na strahote koje vrebaju iz mraka. dnevno.rsRazmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Zanimljiva srpska predanja i misterije | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 688 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 688 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|