Inkvizicija je istrazno tijelo crkvenih vlasti Rimokatolicke crkve, ciji je zadatak bio borba protiv jeresi. Nastajala je postepeno, prilagodjavajuci se potrebama Crkve za suzbijanjem valdenske i katarske jeresi, ali je kasnije sluzila kao sredstvo za ucvrscivanje crkvene discipline. Do XII vijeka Crkva se protiv jeresi uglavnom borila eskomunikacijom i interdiktom, ali je njihovo sprovodjenje bilo prepusteno svjetovnim vlastima, sto je imalo za posljedicu vodjenje naknadnog krivicnog postupka prema okrivljenima. Kada su udrugoj polovini XII vijeka nemiri medju tkacima u Flandriji i sjevernoj Francuskoj ugrozili javni red, Henrik, nadbiskup od Remsa, je, oslanjajuci se na podrsku kralja Ludviga VII i lokalne vlastele, organizovao istragu lica optuzenih za jeres i njihovo kaznjavanje od strane svjetovnih vlasti. Ovakva ad hoc istrazna tijela nisu mogla da obezbijede uspijeh u borbi protiv velikih jeresi, kakve su bile valdenska i katarska, pa je ideja crkvene komisije koja bi se samo time bavila dobila svoj oblik pri susretu pape Lucija III i rimsko- njemackog cara Fridriha I Barbarose u Veroni 1184. godine. Nakon tog susreta papa izdaje bulu Ad abolendam kojom su ekskomunicirani albizani i kojom je nalozeno biskupskim sudovima da vrse istragu osumljicenih. U odnosu na raniju praksu, znacajnu novinu predstavljala je obaveza biskupa da sami traze jeretike prilikom obavezne dvogodisnje kanonske vizitacije, a ne da ceka formalnu optuzbu (postupak inkvizicije umjesto akuzacije). Bula pape Lucija III smatra se pocetkom zivota inkvizicije, ciji su se vrsta i metod istrage oslanjali na praksu krivicne istrage. Uticaj rimskog prava pojacan je bulom pape Inocentija III Vergentis in senium iz 1199. godine. Njome su ponovljene naredbe pape Lucija III, ali su sama jeres i pripadnost njoj odredjeni kao crimen laesae maiestatis, koji se mora kaznjavati prema normama rimskog prava. Cetvrti lateranski koncil podigao je 1215. godine naredbe navedenih dvojice papa na visinu kanona, podvlaceci da se osudjeni mora prepustiti svjetovnim vlastima radi izvrsenja kazne. Svjetovna vlast prihvatila je saradnju i vec 1226. godine francuski kralj Ludvig VIII donio je zakon po kome ce svaki jeretik, koji je osudjen od strane biskupa, biti kaznjen sa dostojnom paznjom. Niko nece smjeti optuzene da brani ili za njih moli, pa cak ni da svjedoci u njihovu korist. Osudjeni nece moci da sacini testament, njegova dobra ce biti konfiskovana, pri cemu nece postojati mogucnost da se njemu ili njegovim potomcima ista od toga vrati. Ovaj zakon Ludviga VIII postao je kasnije temelj i uzor, kako francuskog tako i evropskog, protivjeretickog zakonodavstva. Smrtnu kaznu spaljivanjem na lomaci uveo je 1224. godine car Fridrih II, a Crkva ju je, poslije izvjesnog oklijevanja, prihvatila 1227. godine. Biskupi su organizovali lokalne istrazne komisije i kontrolisali njihov rad do pocetka krstaskih ratova protiv albizana (1208). Kao posljedica potrebe da se borba protiv jeresi dobije i na idejnom polju, inkvizicija je jos za vrijeme tih ratova pocela da prelazi u ruke ucenih dominikanaca, koji su sebe zbog vijernosti pozivu nazivali psi Gospodnji.
Papa Grgur IX ojacao je papski nadzor nad inkvizicijom i ona je skoro sasvim presla u ruke dominikanaca. Njegova bula Ex communicamus iz 1231. ponovila je zakone Ludviga VIII i Fridriha II, ali i odluku Sabora u Tuluzu iz 1229, kojom je inkvizicija postala trajno tijelo. Konstitucija Ad extirpanda pape Inocentija IV iz 1252. godine predala je lokalne komisije u ruke clanova prosijackih redova, ali dozvolila i upotrebu mucenja radi dobijanja priznanja. Veoma vazna je cinjenica da je prvobitna inkvizicija mogla da vrsi istragu ili da sudi samo hriscanima i onima koji su otpali od hriscanstva, ali ne i pripadnicima drugih vjera.
Godine 1479. vladari Spanije Ferdinand od Aragona i Izabela od Kastilje dobili su papsku dozvolu da jurizdikciju inkvizicije prosire i nad svojim drzavama (Aragon i Kastilja). Spanska inkvizicija bila je hijerarhijski organizovana i upravljena protiv: marana, moriska, alumbradosa i protestanata. Rezultati njenog djelovanja bili su toliko impresivni da je organizacija koja ih je izvojevala postala uzor ostatku rimokatolickog svijeta. Prvi general spanske inkvizicije bio je kardinal Tomas de Torkvemada. Pod njegovom upravom inkvizicija u Spaniji dozivjela je svoj vrhunac. Samo 1492. godine protjerano je oko 170000 Jevreja i judejska jeres je krajem XVI vijeka smatrana unistenom. Arabljani su prelazili na hriscanstvo, da bi izbjegli progone i sigurnu smrt. Godine 1609. oko 600000 moriska je protjerano iz Spanije.
Kardinal Djanpetro Karafa, koji ce kasnije postati papa Pavle IV, dobio je 1542. godine zadatak od pape Pavla III da osnuje centralno tijelo inkvizicije- Sanctum Officium. Ono je najprije imalo sest, a od 1587. godine trinaest kardinala. Povod za osnivanje ovog tijela bilo je napredovanje protestantske reformacije, a prostor na kome je djelovalo bile su zemlje sa rimokatolickom vecinom. U Francuskoj kralj Anri II ogranicava djelovanje Sanctum officium-a, dok je u Spaniji, Portugalu i Italiji ono prouzrokovala osjetno intelektualno opadanje.
Napoleon Bonaparta ukinuo je inkviziciju 1808. godine, ali je ona ponovo obnovljena 1814. godine. Inkvizicija je ponovo bila na udaru 1820. godine. Konacno 1834. godine na inicijativu samog pape, inkvizicija je prestala da postoji.
Po izvjesnim statistikama ucinak inkvizicije bio je sljedeci:
34628 osoba je zivih spaljeno,
18049 je protjerano (ne uzimajuci u obzir Spaniju),
Licnost inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je sebe smatrao odgovornim jedino papi, a na sud je mogao izvesti duhovne autoritete vece od sebe. Okosnicu inkvizicije oduvijek su cinili dominikanci, koji dobro znaju da ubjedjuju otpale od Crkve.
Sveti Dominik nije uspio da iskorijeni katare, koji su propovijedali u Langdoku, i prvi progoni jeretika vodili su se pod plastom krstaskog pokreta izmedju 1220. i 1240. godine. To je dovelo do osnivanja dominikanske inkvizicije ili Svetog suda, kojim je Crkva pokusala da kontrolise pogreske i otpadnistva. Mada je katarima veliku stetu nanio krstaski pohod protiv albizana, jos uvijek je katarstvo imalo cvrsto uporiste u drustvu. Podrska koju su dobijali od plemstva i njihovo sirenje u seoskim sredinama, u dijacezama Pamijea, Narbone i Karkasona na primjer, izdvaja ih od ostalih jeretickih pokreta srednjeg vijeka, koji su uglavnom bili koncentrisani po gradovima. Godine 1300. ostatak katarske jeresi pokusali su da ozive svojim aktivnostima parfait Pjer Otje i njegovi drugovi, ali ih je inkvizicija Tuluze spalila na lomaci 1310. godine. Inkvizitor za tu provinciju bio je dominikanac Bernar Gui, ciji je Prirucnik za inkvizitore (napisan oko 1320. godine) pravi izvor informacija, savjeta i proceduralnih uputstava.
Ne moze se dati precizna definicija jeretika. Za jeretika se smatrao svako ko je odstupao od tradicionalne doktrine crkve, odnosno svako ko je dolazio u bilo kakav sukob sa crkvom. Za jeretike su proglasavani najcesce ljudi koji su upraznjavali bilo koji oblik magije, zatim ateisti, pa cak i naucnici koji su se trudili da otkriju zakone prirode i time unaprijede covjecanstvo. U srednjem vijeku postojala je samo jedna nauka, nauka nad naukama- teologija. Cak je i filozofija bila samo sluskinja teologije. Neki nama dobro poznate licnosti bile su zrtve inkvizicije, poput Jovana Husa, svete Jovanke Orleanke...
Glavna Husova krivica bila je u tome sto se nije odazvao na papin poziv da dodje u Rim. Hus je tvrdio da nije jeretik, vec da ni oni ne razumeju njegove reci. On nema pravo da se odrekne, govorio je, od laznih optuzbi, jer bi na taj nacin priznao kao svoje nesto sto nikada nije priznavao.
Jedan od clanova sabora je, apelujuci na Husa, govorio: Ako bi sabor zahtevao od mene da priznam da sam jednook, iako imam dva oka, ja bih se pokorio.
Na poslednji poziv da se odrekne jeresi Hus je odgovorio: Prizivam Gospoda za svedoka da nisam ucio i propovedao to sto su mi pripisali lazni svedoci: glavni cilj mojih propovedi bio je da ljude odvratim od greha. I u toj istini, koju sam propovedao saglasno jevandjelju Isusa Hrista i tumacenju svetih ucitelja, ja danas radosno hocu da umrem.
Spaljen je na lomaci kao jeretik 6. jula 1415. godine, nakon oduzimanja svestenickog cina.
Martin Luter
Razum je bludnica djavola koji samo skrnavi sve sto govori i cini Bog.
Kao sto se magare mora tuci, tako i prosti narod moguce je samo nasiljem odrzati u poslusnosti.
Inkvizicija je obicavala da najavi svoju posjetu svakom gradu, tako da bi se narod okupio u dato vrijeme. Ko se ne bi pojavio unaprijed bi bio sumnjiv. Sudski postupak inkvizicije bio je jedinstven i do tada nije zabiljezen u svijetu. On se ne smije oznaciti kao cin samovolje, jer su zahtjevi, obaveze i ovlascenja inkvizicije bili uredjeni do perfekcije. Cio postupak je imao svjesno religiozni predznak, sto je ostavilo teske posljedice na tu instituciju. Kada je sud vijecao, izgovorio bi molitvu u klececem polozaju i preklinjao Svetoga Duha, a zatim bi u glas izgovorili amin.Osobenost inkvizicije ispoljavala se prije svega u neogranicenoj vlasti koja je data predsjedavajucem. On je bio tuzilac i sudija u jednoj licnosti. Nije postojalo pravo zalbe. Inkvizitor je ujedno bio i ispovjednik osobe izvedene pred sud. Optuzeni je na pocetku morao da mu se preda na milost i nemilost i zakune da ce se pokoriti svim naredbama crkve, istinito odgovoriti na sva pitanja, izdati sve jeretike i dobrovoljno se podvrgnuti svakoj pokori. Sa druge strane i od inkvizitora ocekivalo se gotovo nemoguce. Njegov zadatak bio je da stiti vjeru i osveti Boga za nepravdu koju mu je nanijela jeres. Sud je imao biljeznika- notara, savjetnika, cuvare zatvora, branioce... Optuzeni ili osumljiceni nije znao imena svjedoka koji svjedoce protiv njega.U cilju istrage pribjegavalo se mucenju. Najcesce kazne bile su: oduzimanje imovine i svih prava, ne samo okrivljenoga, vec i njegovih srodnika, a zatim bi optuzeni stavljan u zatvor. Uporni jeretici osudjivani su na smrt i to spaljivanjem na lomaci. Oni koji bi se pokajali, bivali bi zadavljeni a potom spaljeni. Tijela umrlih jeretika otkopavana su, a zatim spaljivana. Inkvizicija djeluje brzo, potcinjava joj se svjetovna vlast. Presuda se obicno citala javno na trgu. Izricanju presude prethodila je obavezna propovijed zvana Sermo generalis (ili Auto da fe). U prisustvu hiljada ljudi, osudjeni se pojavljivao obucen u posebno odijelo. Smrtna presuda obicno je izvrsavana sutradan.
Neki od nacina na koji su jeretici muceni
Jedan od bolnih nacina pomocu kojih su se jeretici primoravali na priznanje, makar ono bilo i lazno. Zeljezno orudje duboko se zabijalo u donju vilicu i grudi, uzrokujuci jak bol i otezano disanje.
Uvrtanjem sarafa celicne bodlje zabijale su se u tijelo zrtve. Prelazeci pomocu ovog orudja preko grudi ili ledja osudjenoga, dzelat je na tijelu izazivao jake povrede i nepodnosiv bol. Alat prvenstveno namjenjen za mucenje zena.
Oд самог настанка, хришћанство је наилазило на многе потешкоће, како у виду прогона, тако и у виду уношења бројних елемената који му нису припадали. У II вијеку долази до кризе, јер се губе ауторитети који су били директни свједоци Христовог живота и учења. Већ у том периоду јављају се прве субјективне претпоставке о Богу, у склопу хришћанства, какво је било и учење свештеника Арија, које је осуђено на Првом васељенском сабору у Никеји 325 године.
У првим вијековима, црквени оци залагали су се за толеранцију према онима који су имали другачије погледа на нека вјерска питања, иако је идеја о кажњавању кривојерника стара готово колико и хришћанство, Тако Тертулијан у 24. глави свог чувеног дјела Apologia каже да се ниједан човјек не смије приморавати на религијску улогу, јер је то у противрјечности са суштином вјере и да нико не жели да буде поштован од некога ко то нерадо чини (па тако и Бог). И Ориген у свом дјелу Gegen Celsus (Против Целзуса; VII, 26) каже да није могуће да хришћани убијају своје непријатеље и осуђују прекршиоце закона на спаљивање или каменовање.
У складу са таквим ставом, екскомуникација и интердикт била су крајње средство којем су прибјегавале хришћанске заједнице у борби против јеретика, али и самозаштита црквене заједнице, одн. једини начин за одбрану од страних елемената за које је осјећала да јој не припадају.
Међутим, времена су се мијењала, па тако и ставови отаца цркве. Свети Јероним, аутор чувене Вулгате, сматрао је да је безобзирна строгост према јеретицима истинско милосрђе које им се може указати. Слично мишљење имао је и блажени Августин који је био за примјену силе према јеретицима, јер је сматрао да их јаше ђаво. С друге стране, и јеретици су прихватали принцип чврсте руке када су им околности дозвољавале, као нпр. аријанци, који су понекада веома окрутно прогањали присталице велике цркве.
Сјеме мржње које је посијано на пољу сукоба правовјераца и јеретика, никло је у историји човјечанства и имало за посљедицу страшну жетву. Кобни пут којим су утврђивали своје учење довео је до фаталног резултата.
385. године у граду Триру догодило се оно што се у потпуности косило са Исусовим учењем љубави и праштања. Шпански хришћанин Присцилије, који је прихватао гностичко учење, порицао тројство и васкрснуће, одбацивао брак и тјелесни ужитак и користио апокрифне списе, погубљен је мачем, заједно са 600 својих истомишљеника. И прије тога се јеретицима пријетило смрћу, али су многи уздрхтали када су схватили да се са теорије прешло на праксу.
Случај Присцилија наишао је на оштру осуду у цјелокупном хришћанству. Талас негодовања се ширио, јер је било апсурдно утврђивати учење тако што ћете погазити основне његове законе. Најјаче противљење овом чину изразио је епископ Амброзије из Милана, али ни остали великодостојници нису заостајали за њим, тако да су одговорни за ову егзекуцију добровољно напустили своје функције.
Погубљење јеретика, које је у старој цркви било толико осуђивано, током касних стољећа средњег вијека постала је редовна институција. Оно што зачуђује је чињеница да је црква, умјесто ватрених проповиједи о љубави и снажних протеста, давала изричит благослов. Ту леже коријени институције која је, упркос раскоши цркава, мноштву монашких заједница и редова, упркос хордама филозофа и учењака, средњем вијеку додијелила титулу мрачног доба. Ту су коријени ИНКВИЗИЦИЈЕ.
Шпанија је одувијек била једно од вјерски најчистијих подручја, у свему дослиједна идеалим католичанства. Такав епитет задржала је и до данас. Шпанац је био и јесте католик и готово да не нагиње јереси. Сходно томе, процеси који су вођени били су углавном уперени против страних избјеглица, који су се склањали у Шпанију гоњени папском војском.
Краљ Алфонс II Арагонски је 1192. године издао едикт против јеретика, први у западном дијелу Европе. Сматрао их је за непријатење државе којима у Шпанији није мјесто. Његов насљедик Педро II је, пет година послије, додао том закону одредбу о спаљивању на ломачи. Трудећи се да спријечи доток кривих учења, Јаков I је 1226. забранио свима оптуженим за јерес да ступе на тло Шпаније.
1232. папа Гргур IX издао је булу којом је успоставио папску инквизицију у Арагону. Поред доминиканаца и фрањеваца, у процесима су учествовали бискупи и краљевски чиновници, тако да се овдје могу уочити прве назнаке шпанске државне инквизиције.
При оснивању, инквизиција у Шпанији није била ефикасна и претјерано вољна за рад, а инквизиторски трибунали налазили су се само у неколико градова. Занимљив је случај да када су пронађени неки јеретици у Валенсији, инквизитори нису знали шта ће са њима. Обратили су се папи Гргуру IX за помоћ, а он им је наредио да јеретике измире са црквом, будући да су се покајали. Тако је и било.
Убрзо је папа Урбан IV искључио фрањевце из инквизиторских процеса, а вођство препустио доминиканцима. Доминиканци су мисионарећи створили јак покрет против Арабљана и Јевреја, тако да су многи од њих били принуђени да приме католичанство. Од неефикасних трибунала, развили су једану од најоранизованијих и најмарљивијих институција.
Поједине покрајине, попут Кастиље и Леона, биле су поштеђене суморних инквизитора. Познато је да су краљеви Кастиље и без утицаја Рима чували вјерску чистоћу својих поданика. То је била једина католичка краљевина Европе која није слала новац у Рим, у којој се на канонско право није обраћала пажња, и у којој папским булама није придавана велика важност.
Иако су били велики католици, краљеви Шпаније су на папску инквизицију гледали као на покушај Рима да се мјеша у њихову политику, што свакако нису жељели. Због тога је 1325. Cortes (заступништво сталежа), уз краљеву сагласност, укинуо инквизицију уведену од папе. Међутим, та одлука је ускоро заборављена.
Тек са доласком на власт Изабеле и Фердинанда, инквизиција ће у Шпанији узети велики замах и са правом заслужити све негативне конотације које лебде око ње. Са то двоје владара, почело је ново раздобље у историји католичанства, у којој се инквизиција показала у свој својој величини.
* * *
Ни Западним Готима није успјело да преобрате све Јевреје у земљи у католичанство. 694. сабор у Толеду за њих је одредио оштре мјере, попут конфискације имовине, или чак и смрти. Међутим, можда због страха од Арапа који су све више навирали, краљеви у давали Јеврејима одређена права и повластице. Али мржња коју су хришћани осјећали према њима, према потомцима убица Исусових, није никада престала. Чим се стање нормализовало, прогони Јевреја опет су почели. Неки су убијени, а многи су покрштени. Ти преобраћеници (conversos) ступали су у угледне племићке породице и временом се уздигли до значајних позиција (кардинали, бискупи, савјетници...).
* * *
Још 1434. Базелски сабор дао је шпанском бискупу Алфонсу де Санта Марији власт да позове и казни све преобраћенике који су се и даље придржавали жидовских обичаја. Алваро де Луна, непопуларни духовник и миљеник краља Хуана II, међу првима је покушао да покрене те процесе. У томе је дјелимично успио јер је од папе Николе V добио низ инквизиторских овлаштења, кој није био у прилици да искористи, јер је убрзо убијен. Међутим, овлаштења која је Луна добио, нису никога штедјела, па чак ни бискупе. Тако је уведен сасвим нови облик папске инквизиције који није прогањао јеретике, већ хришћане преобраћенике који су се још увијек држали старих обичаја. Али слаби Хуан II није чинио готово ништа да би извршио пресуде овога суда. Убиство Луне, који је добио огромна овлаштења, распламсало је мржњу против Јевреја и преобраћеника, јер се знало да су га убили непријатељи, против којих су процеси углавном и били уперени.
1474. године на пријесто Кастиље ступила је краљица Изабела, заједно са супругом Фердинанд II, који је пет година послије, 1479, наслиједио краљевину Арагон. Ово двоје владара основало је нову Шпанију, коју су подигли на ниво европске велике силе. Још прије ступања на пријесто Изабела се заклела да ће, уколико постан краљица, искоријенити свако кривовјерство и безвјерје у свом краљевству. Била је јако побожна и под великим утицајем свог исповједника, доминиканца Томаса де Торквемаде, који ће касније са разлогом понијети надимак Црна Легенда. Заједно са супругом, који је мислио једино на увећање своје моћи, приморавала је Мауре и Жидове да приме католичку вјеру, а уз папин благослов основали су нову инквизицију, која им је донијела и титулу католичких краљева.
Невидљив, али неизбјежан, иза њих је стојао силни редовник Торквемада, који се заједно са краљевским паром уздигао до висина моћи. Био је краљичин исповједник још док је била инфанта, и мрзио је Јевреје, можда због тога што је и сам имао јеврејске крви у себи. Краљица и он дјелили су опсесију да збришу јерес. Што се Торквемаде тицало, прави јеретици били су преобраћеници за које се сумњало да су искрено одани католичкој вјери. Његова идеја била је једноставна: јединство и чистота католичке вјере код свих становника Шпаније. Сматао је да је изнад свих дужности Бог краљевима поставио дужност да приведу невјерне Цркви и да сачувају вјерне од безбожништва. Да би то испунили, Торквемада је сматрао да је неопходно увести нову папску инквизицију, и у то је убјеђивао владаре. Постигао је да 1478. године његов брат Дијего и бискуп од Осме оду у Рим, да би наговорили папу да оснује нову инквизицију у Шпанији. Папа Сикст IV се, наравно, није двоумио, иако су постојале одређене несугласице између Фердинанда и њега. Наиме, Фердинанд је хтио да инквизицију држи под својим окриљем, а папи је давао једино право да процесе воде редовници, али не и право именовања надинквизитора. Осим тога, за Фердинанда је било јако важно да приходи од конфисковане имовине иду у краљевску благајну, а не курији. На крају је издржао у својим захтјевима, обавезујући се да ће издржавати инквизиционе судове од конфискованих прихода. Након двије године, 1480, именовао је папа прве инквизиторе: доминиканце Мигела де Мориља и Хуана де Сан Мартина. Тако је устоличен трибунал у Севиљи. У указу Фердинанда и Изабеле, којим се уводи инквизиција, каже се:
Ја краљ, Ја краљица. Познато вам је како наш свети отац жели да сузбије свеопште зло, које влада у нашим државама због јереси, и да је издао буле и бреве за увођење инквизиције у тим нашим државама. На основу тих була приступили смо у нашим државама уређељу инквизиције против јереси.
1482. папа је дозволио постављање још седморице доминиканаца за инквизиторе. Торквемада се нашао међу том седморицом, иако је до тада био и више него задовољан својим моћним мјестом иза пријестола.
Трибунали инквизиције оснивали су се и у осталим градовима, а најрадије су се бавили богаташима од којих су имали велике добити при конфискацији имовине. Од 1483. сви појединачни трибунали подређени су врховном ауторитету, названом Concejo de la Suprema y General Inguisicion (Врховни савјет свете инквизиције). Да би управљао овим савјетом, створена је La Suprema, тј. канцеларија врховног инквизитора. Први врховни инквизитор, управник Савјета, био је Томас де Торквемада. Под његовом управом, створена је густа мрежа трибунала, који су били подређени Супреми, која је вијековима функционисала боље од иједне друге власти у Шпанији. Нова шпанска инквизиција битно се разликовала од старе папске. Она је од почетка била држава у држави, одговорна само Богу и себи, јер је Рим био далеко, а краљеви су ријетко када имали жељу да се уплићу у послове Свете службе.
Од тада је на згради инквизиције у Севиљи стајао сљедећи натпис:
Света инквизиција против јеретичког зла у шпанској краљевини постављна је у Севиљи 1481, када је на апостолском пријестолу сједио Сикст IV, који ју је дозволио, и када су у Шпанији владали Фердинанд и Изабела, од којих је измољена. Први врховни инквизитор био је брат Томас де Торквемада из доминиканског реда. Дај, Боже, да инквизиција за заштиту и снажење вјере траје до краја свијета.
Врховни инквизитор Торквемада није према себи и својим сарадницима био ништа мање окрутан него према осталима. Подвргавао се самомучењу, никада није јео месо, живио је у сталном страху од атентата, што је било и оправдано. Нико га никада није видио у другом одијелу осим у свештеничком, и то готово увијек у уредној црној доминиканској одори. Одлучно је одбио чин надбискупа, а позната је и прича да је са собом носио рог једнорога, јер је вјеровао да ће га заштитити од отрова. Од конфискованих имања тражио је дио за себе, који би уложио у изградњу манастира. Чак је и својој сестри ускратио удају и присилио је да постане редовница. Личну гарду су му чинили двјеста и педесет војника и још педесет коњаника, који су га пратили при путовањима.
Торквемада је од шпанске инквизиције направи господара земље, што је она и остала у наредна три вијека. Ниједан великан, па чак ни краљ, није био сигуран од ње, па чак је и једног папу оптужила за јерес. Међутим, оно што је Торквемада силно желио је да под своју надлежност стави и суђење бискупима, али папа Иноћентије III је то одлучно одбио. Једино право које је признао врховном инквизитору, било је право да акта која се односе на бискупе оптужене за јерес, под печатом пошаље у Рим, гдје ће се она размотрити. Убрзо је Торквемада искористио и то право те је оптужио два бискупа жидовског поријекла да нагињу јереси. Обојица су позвана у Рим, гдје су остали до смрти. Дакле, није успио да у потпуности добије јурицдикцију над црквеним великодостојницима, али сама чињеница да је имао могућност да их изведе пред суд курије, била је и више него довољна да их држи у страху.
Па чак су се и папе са дубоким поштовањем односиле према лику и дјелу надинквизитора Томаса де Торквемаде.
Као и у Кастиљи и Андалузији, Торквемада је успио, потпуно независно од папе, да наговори краља и у веде инквизицију и у Арагон и Каталонију. Најгоре је било у Сарагоси, гдје је инквизитор био Педро Арбуес, најстрашнији од двих. Било је познато да га је народ истински мрзио, те је из страха увијек носио оклоп и копље, па чак и у цркви. Копље је испуштао из руке само када је узимао путир. Али упркос томе, успјели су да га убију. Убице су умакле, те инквизиција за одмазду спали двије стотине људи. Међутим, тада се расположење вјерника у потпуности промјенило. Одједном су почели да обожавају Арбуеса као мученика, а по причању, локве крви на мјесту гдје је у саборној цркви убијен нису никада биле суве. Педро Арбуес проглашен је 1661. за блаженог, а два вијека послије за свеца. Након тог догађаја понуда је, наравно, била одбијена али је вјешти Торквемада постигао још и више. 30. марта 1492. године Фердинанд и Изабела потписали су закон по којем су пружили могућност Јеврејима да се покрсте или да у року, од најдаље четири мјесеца, напусте земљу. Торквемада је допунио овај закон дијелом који забрањује свим хришћанима под највећим пријетњама да у ма којем облику потпомогну исељенике. Ни то му није било довољно па је приредио праву хајку на Јеврејске свете књиге, које је на гомилама спаљивао.
Лорентес, секретар инквизиције у Толеду и њен први историчар (XVIII вијек), сматрао је да је краљ Фердинанд само тражио изговор да би се домогао имања шпанских Јевреја, а да му је фанатична опсједнутост Торквемаде дошла као заклон.
Тек 1498. чуо је Торквемада вапаје народа и жеље курије те је наредио инквизиторима да не поступају самовољно и да не бацају у тамницу никога, против кога не би имали довољно доказа у рукама.
Исте године, 16. септембра, окружен спокојем и светошћу, умро је у цркви манастира у Авили. Касније су кружиле приче да се око његовог тијела простирао јако угодан мирис.
Торквемада није имао никада приватног живота, није нам сачувана ни једна његова слика. Он није био ништа друго него апостол своје идеје- редовник који је носио мач у десној, крст у лијевој руци. Ко год не би сагнуо главу, томе би је одрубио за славу Божију. Од свих људских особина живјела је у њему једино страст владања над другима. Торквемада је једна од оних великих калуђерских појава које су омогућиле побједу цркве над свијетом- а које су заборавиле Бога ради цркве.
По смрти Торквемадиној, на трону врховног инквизитора наслиједио га је професор универзитета у Саламанки, доминиканац Дијего Деса. Под његову јурисдикцију постављена је цијела Шпанија, али су га за живота замијенили у Кастиљи кардинал Хименес, познат по покрштавању Маура, а у Арагону бискуп Енгуера. Хименес је убро постао краљичин исповједник, те је имао јак утицај на политичка дешавања. Прихватио је надбискупски пријесто у Толеду, те је на тај начин постао примас цијеле земље. Оно што је Торквемада узео себи за циљ да оствари против Јевреја, то је Џименес чинио против муслимана са југа. Након смрти Изабеле и њеног зета Филипа Лијепог, Хименес је владао у Кастиљи као намјесник, надбискуп и врховни инквизитор.
Као што је некада присиљавао муслимане на крштење, тако их је сада присиљавао на упражњавање вјерских обреда, посјету црквама итд. Чак је увео инквизицију међу чисто маурским становништвом. Јерес је за њега била посвуда. Употреба арапског писма била је јерес, маурско народно одијело, уздржавање од вина, бојење ноктију, све су то биле јереси. А јереси су се строго кажњавале.
Чак су и папе почеле да се буне због тортура које проводи инквизиција. Познато је писмо папе Павла III из XVI вијека, који је писао португалском краљу Јовану:
...Са хришћанском вјером инквизиција нема ништа заједничког, него једино са осветом старих хришћана над новима, за коју заиста не постоје никакви разлози. Ја сам чврсто одлучио да се по својој пастирској дужности заузмем за оне сироте тлачене, јер их је инквизиција, нарочито забраном исељавања, довела у положај, који је гори од ропства... Ако се жели спријечити то да се нови хришћани врате старој вјери, то је само изговор мржње, а осим тога толико глупо како само може да буде...
Краљ Фердинад Католички умро је 1516. године, а у тестаменту је дао унуку и насљеснику Карлу V савјете о односу са срквом. Након годину дана умро је и трећи врховни инквизитор- кардинал Хименес. Тада је за четвртог врховног инквизитора постављен учитељ Карла V- кардинал Адријан од Ултрехта. Међутим, он се јако мало интересовао за рад инквизиције тако да су инквизитори радили по својој вољи. По Карловом ступању на пријесто дао је обећање муслиманима, попут Фердинанда и Изабеле, али га није одржао. Постајало је све јасније да се, упркос тортури инквизиције, муслимани слабо преобраћају у хришћане. 1569. Карлов насљедник Филип II, окрутни фанатик који је био спреман на ломачу послати и сина уколико западне у јерес, наредио је да се велики број мориска (муслимани преобраћени у хришћанство) протјера у брда на сјеверу Шпаније. Филип III отишао је још и даље и протјерао их ван земље, а у Валенсији им дао рок од три дана да се скупе у луци, гдје ће их бродовима депортовати у Африку. Многи морисци ипак су остајали у Шпанији као робови или су подмићивали службенике, тако да је инквизиција имала пуне руке посла да их проналази и кажњава. 1769. пронађено је посљедње упориште мориска у Шпанији у граду Картагени.
Инквизиција је у XVI вијеку достигла свој врхунац и готово неометано дјеловала све до Наполеонових похода на Шпанију. Казне су временом бивале све блаже и није се придавала претјерана пажња помпезним церемонијама попут auto da fe, због којих је, штавише, инквизиција била исмијавана широм Европе.
Када је Наполеон забранио шпанској краљевској породици повратак на пријесто, нови краљ, његов брат Јосиф Бонапарта, морао је положити заклетву да ће католичанство бити једина истинска вјера у Шпанији. Нови краљ није се хтио замјерити инквизиторима те је одржавао дипломатске односе са њима, али када је 1808. Наполеон ушао у Мадрид, без размишљања је распустио Супрему и трибунале инквизиције.
На незапосједнутом југу Шпаније 1812. састао се cortes (заступништво сталежа) и Фердинада VII прогласио за легитимног краља Шпаније. Тада је разматрано и питање инквизиције и одлучено је да се укине, јер је користила застарјеле методе, а том приликом проглашена је и слобода штампе. Странка клерика се никако није слагала са новом одлуком. Укидање инквизиције изазвало је негодовање вјерника, јер су сматрали да је cortes издао вјеру. Исти ти које је вјековима угњетавала, устали су против њеног укидања.
1813. биран је нови cortes у којем је, уз потпору краља, доминирала клерикална странка. Убрзо су шпанске и енглеске трупе протјерале Французе и краљ је, по уласку у Мадрид, прогласио претходне одлуке ништавним па тако и укидање инквизиције.
Нови апсолутизам Фердинанда VII проузроковао је револуцију 1820. и догађај који се може поредити са заузећем Бастиље, те је краљ био приморан да на снагу врати устав донијет 1812. што је значило поновно укидање инквизиције. Посљедња пресуда трибунала инквизиције је од 10. фебруара 1820. у Толеду. Свештенство је било бијесно, али сложно. Одједном су се нашли под истим законима као и остали, што им је било неприхватљиво. Чак су и порез морали редовно да плаћају. С тога су позвали Француску, Аустрију и Русију да им помогну у борби против невјерника. Али Фердинанд им се на вријеме приклонио и поново дошао до апсолутне власти. Оглушио се на молбе бискупа и одлучно одбио да поново уведе инквизицију.
Независно од одлуке краља, у неколико градова формирани су juntas de fe (тајни вјерски судови). Посљедња жртва ових судова био је један учитељ који се изјаснио за деизам, те је објешен, а краљ је тада забранио њихов рад.
Коначан крај инквизиције у Шпанији догодио се 1834, годину дана након смрти Фердинада VII, када је државни суд у име малољетне принцезе Изабеле, распустио инквизицију и наредио да се њена имовина искористи за исплату државних дугова.
Чин вјере (auto da fe), обично се заказивао на велике празнике свега неколико пута годишње, да би било присутно што више вјерника. Сматрао се за највишу службу, јер је означавао побједу цркве над невјерницима. Данима су се вјерници скупљали из околних мјеста, јер су на тај дан добијали опрост за гријехе, а припреме за свечаност трајале су по неколико седмица.
На главном градском тргу подизале би се двије трибине: једна за инквизиторе и свјетовну власт, а друга за јеретике. Уочи самог дана одвијала се велика процесија, приликом које је инквизитор носио велики зелени крст, други редовник бијели крст, а фамилијари заставу инквизиције. Иза заставе ишло је свештенство. Зелени крст се ставља на олтар, гдје га доминиканци чувају до сутрашње свечаности, а бијели крст носи се до ломаче, која је обично била изван града. У девет сати навече инквизитор је одлазио у затвор и саопштавао окривљенима пресуде.
Рано ујутро, на олтару на којем се налази зелени крст, служи се миса. Осуђеницима се за то вријеме даје доручак, након којег им облаче санбенито (посебна хаљина за осуђенике) и на главу им стављају корозу (coroza; шиљата капа осликана сценама из пакла). Праћени фамилијарима осуђеници одлазе на трибину намјењену за њих. Тога дана свјетовна власт се у потпуности подређује инквизицији, тако да је она господар града. Након што су сви заузели мјеста, почињу проповиједи, а по завршетку гласник инквизиције читао је заклетву која је обавезивала све присутне да јој се покоравају. Уколико би краљ био присутан, најстарији инквизитор би одлазио до њега и захтјевао да изрекне заклетву. По изрицању заклетве, оптужени су позивани један за другим и изрицана им је пресуда и дање су предавани свјетовној власти на извршење. Поворку која се кретала ка губилишту, а у којој су биле и кости или слике давно умрлих јеретика, често су од бијесне свјетине морали бранити војници.
Чин вјере завршавао се церемонијом одрицања и измирења са црквом јеретика који су се покајали. Са крста је скидан црни вео, а зелени крст је враћан у сједиште инквизиције. Церемонија је настављана сутрадан када су покајници јавно шибани, а након тога одвођени у тамницу.
При спаљивању на ломачи није било присутних свештеника, осим посебног изасланика трибунала инквизиције.
Осим великог auto da fe-a, постојао је и мали назван auto particular или autillo. Обављао се најчешће у црквама или у просторијама инквизиције, и то у случајевима када се радило о мањој јереси или у случајевима када се због малог броја вјерника није исплатило одржавати велики чин вјере.
Inkvizicija (lat. inquisitio – traženje, istraga) je naziv za niz originalno crkvenih pravosudnih institucija od 12. stoljeća do Napoleonskih ratova na prostoru Zapadne Europe. Utemeljivane su s ciljem borbe protiv hereze, ali u kasnijim stoljećima im je nadležnost proširena.
Biskupska inkvizicija
Oko 12. stoljeća razna vjerovanja, koja je Katolička crkva proglasila herezama, sve su se više širile Zapadnom Europom, ponajviše dualizam. Ova vjerovanja su samim svojim postojanjem ugrožavala vlast Katoličke crkve i feudalnih vladara[1] čiju je vlast Crkva sakralizirala krunidbom kraljeva i proglašavanjem monarhijskog feudalnog uređenja utemeljenima na Božanskom autoritetu. Stoga papa Lucije III. i car Fridrik I. Barbarossa dekretom Ad abolendam 4. studenog 1184. osnivaju Biskupsku inkviziciju, tj. daju biskupima ovlasti da u svojim biskupijama imenuju svećenika (inkvizitora) koji će pokretati postupke protiv "heretika".
Papinska inkvizicija
Dana 8. veljače 1231., papa Grgur IX. bulom Ille humani generis osniva Papinsku inkviziciju. To je institucija direktno podložna papi koja ima ovlasti putovati među biskupijama i u svakoj biskupiji zajedno sa mjesnim biskupom provoditi postupke protiv heretika. Struktura i ovlasti Papinske inkvizicije vremenom su se mijenjale. Ova institucija prvi put u srednjem vijeku donosi jasna pravila sudskog postupka dobrim dijelom preuzeta iz rimskog prava.
Mletačka inkvizicija
Mletačka inkvizicija osnovana je u 13. stoljeću u Mlecima, ali je ozbiljno počela djelovati tek u 16. stoljeću dolaskom protestanata. Surađivala je i sa svjetovnim vlastima. Zanimljiva je za Hrvatsku povijest jer je veći dio Hrvatskog Jadrana tada bio pod Mletačkom vlašću.
Španjolska inkvizicija
Godine 1478. Ferdinand II. Aragonski i Izabela I. Kastiljska uz dozvolu pape Siksta IV. osnivaju Španjolsku inkviziciju radi obrane katolicizma u zemljama španjolske krune nakon Rekonkviste. U Španjolskoj su tada zajedno s kršćanima živjeli Židovi i muslimani koji su zajedno sa kršćanskim "hereticima" također bili predmetom postupaka inkvizicije. Vremenom se nadležnost Španjolske inkvizicije proširila i na neke svjetovne prijestupe kao što je bigamija i lov na vještice. Španjolska je inkvizicija poznata kao najokrutnija. Slična, iako manja, bila je Portugalska inkvizicija
Rimska inkvizicija
U 16. stoljeću pape osnivaju sistem sudova poznat kao Rimska inkvizicija kao nastavak prijašnje Papinske inkvizicije za područje Italije, Malte i mnogih drugih djelova Europe. Jedan od razloga osnivanja ove inkvizicije bio je papin gubitak kontrole nad Španjolskom inkvizicijom koja je već tada postala sredstvom političke borbe španjolskih kraljeva. Nadležnost joj je bitno proširena i sada je uključivala blasfemiju, čaranje, lov na vještice i cenzuru. Inkvizicija je u ovim područjima bila bitno blaža od "svjetovnih" vlasti koju su također nadgledali klerici i koja je također bila utemeljena na religijskom autoritetu. Inkvizicija je poznata je po procesima protiv Giordana Bruna i Galilea. Najviši sud Rimske inkvizicije bio je Sacra congregatio Romanae et universalis inquisitionis seu Sancti officii, današnja Kongregacija za nauk vjere.
Lošoj fami o inkvizicijama pridonijeli su različiti uzroci: mogućnost pokretanja postupka od inkvizitora, mučenje i česta kršenja samih pravila o zabrani mučenja u slučaju nepostojanja dokaza, kao i kršenje propisa o isključivo jednokratnom mučenju[2] , apsurdnost određenih optužbi (npr. o vještičarenju), progon ljudi s drugačijim vjerskim uvjerenjima ("heretika") političnost Španjolske inkvizicije, razne zloupotrebe u postupcima.
Postupak pred inkvizitorom je mogao pokrenuti bilo tko tužbom, ali i sam inkvizitor na temelju vlastite istrage. Iako se po propisima rezultati te istrage nisu smjeli koristiti kao dokazni materijal, te je optuženi trebao biti oslobođen ako nije bilo drugih dokaza, ovo se u praksi često svodilo na situaciju "kadija te tuži, kadija ti sudi", a nepravednom suđenju je doprinosilo i to što nikakva obrana nije bila moguća. Poricanje krivnje je često korišteno kao dokaz protiv tuženog, odnosno tužene (npr. kod progona vještica).
Bulom Ad extirpanda pape Inocent IV. od 15. svibnja 1252. dozvoljeno je mučenje kao metoda iznuđivanja priznanja što se tada naveliko koristilo u "svjetovnom" sudstvu koje su također nadzirali crkveni predstavnici i koje je bilo utemeljeno na religijskim temeljima i monarhijskom i feudalnom autoritetu sakraliziranom od strane Katoličke crkve. Mučenje se smjelo koristiti samo jednom i samo ako su prethodno već postojali dokazi krivnje. Naime, prema tadašnjem shvaćanju niti jedan dokaz osim priznanja nije bio dovoljno jak da bi se nekoga osudilo. Ako optuženi nije priznao zločin na mučenju, morao je biti oslobođen unatoč protivnim dokazima jer se smatralo da se samo radi istine može istrpiti patnja. I glede mučenja je bilo zloupotrebe, primjerice druga tura mučenja bi se proglašavala nastavkom prve, pa tako formalno ne bi bilo prekršeno pravilo o samo jednom mučenju.
Španjolska inkvizicija kao kraljeva institucija je bila često vrlo okrutna i sredstvo političkih igri. Drugi kraljevi tada i prije su znali biti jednako strogi, ali nisu imali instituciju zvanu inkvizicija. Ta okrutnost se očitovala u smrtnim presudama, ponajviše protiv "vještica".
Termin vještica u narodnom je vjerovanju imao praznovjerne konotacije (žena koja se bavi magijom), ali razrađeni stereotip vještice, odnosno "zločina" vještičarenja osmislili su najučeniji ljudi onog vremena (klerici, teolozi i pravnici). Optužbe za vještičarenje su tako sadržavale dva ključna elementa - primjenu crne magije (malificium) i sklapanje ugovora s đavlom [3]. Stereotip vještica je predstavljao inverziju tada važećih društvenih pravila (promiskuitet, homoseksualne odnose, općenje s đavlom, kanibalistički infaticid) i izazov tadašnjim religijskim autoritetima i feudalnoj vlasti zbog čega su vještice smatrane demonskim bićima koja zaslužuju narigorzniji progon. Mnogi učeni opisi vještica su također sadržavali izrazite mizogine i sadističke elemente[4] npr. najpoznatiji priručnik za mučenje vještica Malj za vještice, (Malleus Maleficarum, prvo izdanje 1486. djelo je do 1520 doživjelo još 13 izdanja). Knjiga je djelo dvojice dominikanaca, inkvizitora Heinricha Kramera i Jacoba Sprengera koji su se zbog negodovanja učenih ljudi u svojoj okolini obratili papi Inocentu VII. Papa je 1484 izdao bulu Summis desiderantes kojoj oni dvije godine kasnije(kao predgovoru) pridodaju svoj Malleus, odnosno stravične opise svoje inkvizicijske prakse mučenja "vještica".
Галилео и инквизиција Како је Црква добила битку, а потом изгубила велики цивилизацијски рат око примата у пословима тумачења природе [You must be registered and logged in to see this image.]
Citat :
Текст: Невена Грубач
У време у ком се веровало да је наша планета центар универзума, да вештице ходају земљом и да се свакодневно склапају уговори са ђаволом, разлика између науке и јереси била је тања од врха пера којим су потписиване осуде на смрт. Тамо где данас бронзане статуе окупљају туристе не би ли направили још неку фотографију модерног Рима, некада су гореле ломаче на којима су стајали носиоци идеја сувише смелих за време у ком су живели.
Да би се са било каквим научним доказом који је контадиктирао светом писму и његовом тумачењу света изашло пред бискупе, папе и владаре, морала је постојати одређена врста слепе храбрости и одлучности. Кроз читаву историју постојали су људи који су овом особином крчили пут кроз свемире незнања и заблуда; учењаци, научници, који су давали животе за владавину разума и одгонетање нерешивог.
Црква је путем научног прогреса газила веома споро и опрезно; толико опрезно да су у процесу њеног прилагођавања на новонастале парадигме нестајале читаве каријере и животи.
Идеја о инквизицији настала је око 12. века, када се јавила потреба за установом која се неће бавити теологијом у најширем смислу, јер су за то већ постојали црквени органи, већ ће њен задатак бити превенција и борба против јереси. Инквизиција је имала за циљ да пронађе, истражи и осуди све невернике, јавне или тајне, који би на било какав начин угрозили или увредили свето учење хришћанства. Инквизитори нису одговарали никоме до папи, њихова моћ била је неприкосновена, а могли су на суд да изведу и духовнике који су били на вишим позицијама од њих самих.
Бискупска, а потом и Папска света инквизиција, деловале су по принципу тајних оптужби и анонимних подказања. Свако је могао оптужити свакога из потаје, и инквизиција је у овоме била савршено дискретна, успевши да у народ усади параноидни страх и општу сумњичавост. Уколико би оптужени признао грехе и у тајности потказао своје саучеснике те пригрлио цркву, био би помилован. У супротном, казна би била или одузимање имовине, затвор или смрт.
Како је признање било третирано као значајније од сваког физичког доказа, јер се само кроз истину човек могао прочистити од греха, а како је црква увек била рада да прихвати покајнике, уведен је један делотворан метод у прибављању признања и брендирања цркве као превасходно доброчититељске институције која увек пружа другу прилику. Овај метод био је мучење људи до изнуде признања, а 1252. године папа Иноћетније IV га је увео у инквизицијске протоколе као валидан и легалан начин да се јереси стане на крај.
Уколико је некад и имала какву позитивну и оправдану конотацију, инквизиција ју је током своје крваве историје загубила, те су белешке о догађајима које је узроковала остале као једне од најбруталнијих и најострашћенијих у историји човечанства. Мада извори нису савршено усклађени код самих података, сви се слажу у томе да је као последица деловања инквизиције спаљено око 30.000 живих људи, протерано 18.000, а на друге начине кажњено 300.000.
НОВА КОСМОЛОГИЈА
Средином 16. века, црква и инквизиција добиле су тимове саветника, учених људи, теолога и правника, који би помагали кардиналима, те раскринкавали лажне доктрине и чували интегритет вере, а такође бивали консултовани у вези са горућим световним питањима. Управо се на овај начин и оваквим аналитичким процедурама инквизиција упознавала и са новим научним парадигмама које нису биле у складу са католичком догмом.
Делање ових тимова довело је до забране дистрибуције многих јеретичких књига које су пропагирале сувише смеле идеје неконзистентне са учењем цркве. Многе књиге су спаљиване на јавним местима као наук свима да се такви садржаји неће толерисати. Једну од таквих књига написао је непосредно пред смрт Никола Коперник, пољски лекар, астроном и математичар, који се дрзнуо да предложи фундаментално различит космолошки модел од оног који је био општеприхваћен. Књига се звала О кружењу небеских тела, а смештала је Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено и око своје осе.
Овакав модел универзума назван је хелиоцентрични модел и био је директно супротстављен Птоломејевом геоцентричном систему, по коме су сва небеска тела кружила око планете Земље, а који је црква подржавала и који се савршено слагао са филозофијом светог писма. Библијски описана статична позиција Земље толико је снажно утицала на поимање реалности читавог света, чак и научног ауторитета, да је хелиоцентризам био исмеван и од стране савременика астронома.
Коперникански модел био је само идеја, само теорија на парчету папира лишена било каквог доказа или могућности емпиријске провере. Како је сам Коперник умро непосредно по објављивању свог рада, читав проблем могао је пасти у сенку владајуће доктрине и бити заборављен од људи. Управо ово би се можда и десило да се једном математичару није учинило да хелиоцентризам има сувише смисла да би био игнорисан. Истрајавање у овој замисли и решеност да је докаже, формирале су читав животни пут италијанског научника који се дохватио ове нове космологије.
Након Коперникове смрти, служећи се оруђима инквизиције, црква се сукобила са овим научним дивом, једним од очева научне револуције који је непослушно бранио Коперника, а скандалозно оповргавао Птоломеја и Аристотела и све уздрманији геоцентризам – Галилеом Галилејем.
АСТРОНОМ ИЗ ПИЗЕ
Као и многе друге учењаке тог доба, и Галилеа Галилеја отац је присиљавао да постане лекар. Током студија медицине на Универзитету у Пизи, сасвим случајно, једном приликом се замислио посматрајући како ветар љуља велики лустер који је висио са плафона. Користећи откуцаје свог срца као временску референцу, приметио је да је лустеру потребно исто време да направи један замах, ма колико да је лук којим се њихао био дугачак. Инспирисан, отишао је кући и овај експеримент поновио, овог пута користећи два клатна истих дужина. Потврдио је да је обома клатнима било потребно исто време да направе један замах, без обзира на то што је једно заљуљао више, а друго слабије. Галилео се сматра изуметељем часовника са клатном, иако је било потребно скоро стотину година да се овакав часовник усаврши и постане прецизан.
Страст ка експериментима и љубав према математици више није напустила маладог Италијана, те је успео да убеди свог оца и пребаци се на студије математике и филозофије природе. Касније професионално усавршавање открило му је астрономију и космологију, и тиме затворило круг његових интересовања и на својерсан начин дефинисало читав његов животни пут.
Галилео Галилеј се сматра оцем експерименталне физике, као и посматрачке астрономије. Мада му многи приписију откриће телескопа, Галилео је, заправо, искористио већ постојеће нацрте за конструисање дурбина, адаптирао их и досетио се да њиме посматра ноћно небо. У почетку, овакав дурбин могао је увеличати слику око три пута, али након Галилеових модификација и додавања стакленог сочива, направљен је први прави телескоп – рефрактор, који је, у тренутку када је био усавршен, могао увеличати посматрани објекат за око тридесет пута.
ПОГЛЕД У ЗВЕЗДАНО НЕБО
Уз помоћ свог телескопа, Галилео је прикупио неке од необоривих доказа који су могли постати емпиријска основа до сада само теоријском хелиоцентричном систему. Посматрајући планету Јупитер, приметио је да се око њега крећу четири звездице слабог сјаја. После пажљивог изучавања, схватио је да су то, заправо, Јупитерови природни сателити који орбитирају око своје матичне планете везани њеном гравитацијом. Њему у част, ова четири највећа Јупитерова месеца, од укупно 67, названи су Галилејеви месеци, а индивидуална имена су им Ио, Европа, Калисто и Ганимед.
Једна од најзначајнијих тврдњи које је изнео, био је доказ да планета Венера има своје мене, сличне Месечевима. Хелиоцентрични систем је предпостављао овакав феномен, имајући у виду кружење Венере око Сунца, те самим тим и промену осветљености њене површине посматрано са Земље, али до тог тренутка фазе Венере нису могле бити доказане.
Галилео је посматрао и Сатурн и открио његов систем прстенова. Служећи се примитивним телескопом, у почетку му се учинило да је Сатурн тројни планетни систем, да би тек касније, посматрајући Сатурн под другачијим углом, увидео да је погрешио. Још једна грешка које није био свестан, била је откриће планете Нептун. Галилео ју је пронашао на небу, означио и описао њене карактеристике, све време мислићи да је у питању обична звезда слабијег сјаја. Касније јој више није могао ући у траг, те је одустао од њеног изучавања. У Галилејево време, није се знало за две најудаљеније планете Сунчевог система – Уран и Нептун.
Данашњи астрономи посматрачи као наук користе Галилејево искуство у посматрању Сунца. Након његовог изучавања феномена на површини Сунца, које данас називамо сунчевим пегама и за које знамо да представљају промене у температури сунчеве површине које за последицу имају тамнији изглед појединих региона у односу на околину, Галилеј је у потпуности изгубио вид. Са данашњом технологијом, веома је лако и безбедно посматрати Сунце уз помоћ заштитних филтера, али као пионир астрономских посматрања, Галилео је морао платити пуну цену за своја открића.
Драматично откриће били су и кратери, планине и мора на Месецу, које су причале о несавршености небеских тела, као и демистификовање магличасте траке која се протезала преко читаве небеске сфере, а коју зовемо Млечни пут. Галилеј је схватио да ову маглу заправо чини стопљени и удружени сјај удаљених звезда које насељавају нашу галаксију.
Докази су се низали сваки пут када би Галилеј уперио свој телескоп у звездано небо, љуљали су се темељи геоцентризма и теорија која је стављала Земљу у центар универзума лагано је губила на смислу. Будно око инквизиције пратило је сваки корак сада већ славног астронома, а цркви се ни мало није допадала дрскост и бласфемија нове космолошке поставке.
КОПЕРНИКАНСКО ЗАВЕШТАЊЕ
Механизам који је покренула коперниканска револуција нису могле зауставити ни црква ни њени инквизитори, али је плаћена цена у виду многих људских живота. Италијански научник Ђордано Бруно, отишао је још даље од коперниканске теорије, те заговарао идеју да је Сунце заправо звезда и да у универзуму постоји бесконачан број насељивих светова на којима би могла живети интелигентна бића.
Данас познат као мученик науке, који је зарад својих научних идеала изгорео на ломачи запаљеној руком инквизитора након седам година дугог суђења, Ђордано Бруно свакако је послужио као наук и пример свима који су мислили да се супротставе познатом устројству.
Након Брунове трагичне смрти, и након што је конфликт цркве и хелиоцентричног учења постајао све оштрији, Галилео је отишао у Рим у покушају да убеди католичку цркву да не забрањује Коперникове идеје. Међутим, одлука је већ била донета па је и Галилеју стриктно наложено да не заступа овакве ставове. Година је била 1616, а Галилео је обећао да ће послушати папу и да неће доливати уље на већ разбукталу ватру сукоба.
Много наредних година, заиста се и држао датог обећања. Када је за папу Урбана VIII изабран Галилејев пријатељ и велики поштовалац његових идеја, кардинал Мафео Барберини, који је 1616. био против суспензије Коперникове идеје, Галилеј је осетио да је то био прави тренутак да оживи стари пројекат и заврши писање књиге која се бавила анализом геоцентричног и хелиоцентричног система. За писање ове књиге добио је специјалну дозволу како од инквизиције, тако и од самог папе, али тек након датог обећања да неће фаворизовати коперниканско учење у односу на конвенционално, и да ће у књигу уврстити и папино виђење овог сукоба.
Галилео јесте обећао, али је након изласка чувеног ”Дијалога о два главна светска система” постало очигледно на чијој је страни велики научник. Геоцентризам је у књизи практично исмејан, а папино поверење било је изиграно, његов понос повређен, а његова политичка улога натерала га је да оштро реагује на ситуацију у коју га је ставио некадашњи велики пријатељ.
ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ
Цењени научник се обрео у Риму 1633. године, на позив инквизитора. Суђено му је заговарање забрањених идеја које говоре о фиксном положају Сунца а о окретању Земље око њега и око своје осе, што се противи писању светог писма, и за јерес. Инквизиција је тражила од Галилеја да се одрекне овог јеретичног учења, што је он и учинио, плашећи се да га не задеси судбина Ђордана Бруна. До краја суђења је порицао да је промовисао коперникански став, те је остао при тој тврњи чак и када му је инквизитор претио мучењем не призна ли своју кривицу.
”Дијалог о два главна светска система” је забрањен, а Галилео Галилеј је проглашен кривим за јерес и осуђен на доживотни затвор. Већ наредног дана његова осуда је преименована на кућни притвор, у ком је велики научник и остао до краја свог живота.
О познатој, бунтовничкој крилатици ”Ипак се окреће”, коју је научник наводно изговорио у моментима када је осуђен, упркос томе што је порицао свој удео у развоју забрањене теорије, не постоји никакав запис или доказ. Први трагови ове легенде нађени су тек стотину година након Галилејевог суочавања са инквизицијом.
У удобности своје виле, током последњих девет година свог живота, Галилеј је написао своје најбоље радове, међу којима су и ”Дијалози о две нове науке”, високо хваљене од стране Алберта Ајнштајна, захваљујући којој је прозван очем модерне физике.
У потпуности је ослепео 1638, а умро је 1642. године, у свом дому, у 77. години живота. Велики тоскански војвода Фердинандо II, желео је да га сахрани у гробници његових предака, што је католичка црква одбила, имајући у виду да се ради о осуђеном јеретику. Стотину година касније, његово тело је напокон пребачено у породичну гробницу у базилици, а том приликом је одстрањен средњи десни прст са посмртних остатака, који је данас изложен у Галилејевом музеју у Фиренци.
НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКОГ ГАЛИЛЕЈА
Средином XVIII папа Бенедикт XIV дозволио је штампу сабраних Галилејевих радова, укључујући и цензурисану верзију спорних Дијалога, али је књига у свом оригиналном издању и даље остала на листи забрањених дела. Тек су 1835. године ишчезли сви трагови вековног црквеног опирања хелиоцентризму, па су са црне листе скинути и Галилејеви Дијалози и Коперникова књига ”О кружењу небеских тела”.
1992. године, папа Јован Павле II изразио је искрено кајање цркве због начина на који се са њим поступало, и издао је проглас о признању његовог рада и заслугама које му се одају. Мада је предложено да се Галилејева статуа постави унутар зидова Ватикана, тај предлог је ипак коначно суспендован.
Углавном због чињенице да је 2009. године било тачно четири века од тренутка када је Галилеј уперио телескоп у ноћно небо, та година је проглашена међународном годином астрономије и прослављена је популаризацијом ове науке и у Србији и широм света.
Чувени теоријски физичар и космолог, Стивен Хокинг, поборник је мишљења да је Галилео Галилеј најодговорнија особа за рађање модерне физике. Четири највећа Јупитера месеца и даље се називају Галилејевим сателитима, а његово име носи и свемирска летелица која је прва у историји астронаутике ушла у орбиту око Јупитера, као и глобални навигациони систем сателита. Астероид Галилеа 697 такође је назван њему у част.
Gost
Gost
Naslov: Re: Inkvizicija Sre 22 Jul - 17:23
Istorija smrada: Inkvizicija je ljude progonila i zbog higijene Sve do pre nekoliko stotina godina ljudi su, barem u Evropi, živeli u nesnosnim higijenskim uslovima.
Evropljani su zaudarali veći deo pisane istorije. Najmanje u rimsko doba, kada su javna kupatila bila mesta društvenog okupljanja, sklapanja poslova ili flertovanja. Uz njih su osnivane javne kuće, trgovine, tu su ordinirali lekari, ali i kriminalci.
Ljudi su najviše smrdeli u srednjem veku, kada je epidemija kuge desetkovala stanovništvo Evrope. Tadašnji “naučnici” s Univerziteta u Parizu objasnili su kralju Filipu IV da je za epidemiju kriv nepogodan položaj Saturna, Jupitera i Marsa. Najbolja prevencija, tvrdili su, jeste održavanje nehigijene. Kvašenje kože bilo je nepoželjno - toplota i voda otvaraju pore na koži, pa će zaraženi vazduh napasti celo telo, objasnili su mu.
Kuga se zbog katastrofalne higijene širila još brže, a broj godišnjih pranja počela je da određuje i religija. Plemstvo je tako počelo da se pere dvaput godišnje - na Božić i Uskrs. Da stvari budu još gore, to je bilo dvostruko češće od seljaka, koji su se obično prali samo na Božić.
Ljudski smrad je nazivan “mirisom svetosti”, a čistoća i kupanje počeli su da se povezuju s jeresi. “U čistom telu nečist duh” bio je svojevrsni slogan crkvenih redova tog doba. Kolike je razmere poprimila nehigijena potvrđuje i činjenica da je inkvizicija neretko ljude osuđivala na smrt jer je bilo poznato da su se često kupali.
Ali crkvene vlasti na taj način su došle u sukob s Biblijom, koja u nekoliko navrata spominje važnost higijene, jer je “telo hram božji”.
S druge strane, muslimani su oduvek izuzetnu pažnju posvećivali ličnoj higijeni i neretko su se prali i nekoliko puta dnevno, bilo iz potrebe, bilo iz ritualnih običaja. Uputstva za dobru higijenu zapisana su čak i u Kuranu, a pranje se smatralo svojevrsnim iskazivanjem poštovanja Muhamedu, osnivaču islama.
Higijena je i jedan od razloga zbog kojeg se muslimani obrezuju. Naime, zaprljanost urinom za vreme molitve strogo je zabranjena, a jedan od delova tela gde bi mogao da se nalazi upravo je kožica koja se odstranjuje.
Muslimani su bili napredni i u pogledu ekologije. Osim pranja ruku nakon nužde, Kuran propisuje da je vršenje nužde strogo zabranjeno u blizini tekućih voda. Nakon obavljanja nužde potrebno je oprati se vodom, a papir je dovoljan tek u situacijama kada nema vode.
Engleska kraljica Elizabeta, međutim, prala se jednom mesečno. Izabela Španska 1601. godine zavetovala se da se neće oprati ili presvući sve dok traje opsada Ostenda. Opsada je potrajala tri i po godine.
Luj XIV prvi se put oprao kada mu je bilo sedam godina, i to po savetu lekara. Kako mu se nakon toga zdravstveno stanje pogoršalo, zakleo se da se više nikada neće oprati. Njegov smrad postao je legendaran, tim više što je obožavao da mačuje, jaše i uopšteno se bavi fizičkim aktivnostima.
Po smrti Luja XIV plemstvo se i dalje nije pralo, ali je počelo da menja odeću i tri puta dnevno. U kakvim su uslovima plemići do tada živeli govori i činjenica da je tek Luj Avgust po smrti Luja XIV naredio da se svake nedelje barem jednom s hodnika kraljevskog dvora u Versaju uklanjaju nakupljene fekalije i mokraća.
Kupališta su još tada služila više kao bordeli nego kao mesta za opuštanje i održavanje higijene. Lekari su krajem 18. veka počeli da dele savete o ličnoj higijeni. Savetovali su da se znoj opere s tela “jer će se u suprotnom vratiti u telo i poremetiti telesne tečnosti”.
S Francuskom revolucijom na velika vrata predstavljena je ideja privatnosti, a ona se odnosila i na miris tela. Naime, ideja da neko može da oseti vaš smrad postala je neprihvatljiva. Ne pokazati miris tela postalo je pitanje dostojanstva.
Amerikanci su za vreme Prvog svetskog rata počeli mnogo da ulažu u ličnu higijenu, posebno na ratištima. Počele su da se grade i prve kuće s kupatilima.
S druge strane, Evropa je još mnogo opuštenije pristupala higijeni, posebno higijeni genitalija, što je bio posebno velik problem. Statistika i danas pokazuje da Sjedinjene Američke Države u ličnoj higijeni prednjače nad Evropom, napisao je prof. dr. Tvrtko Jakovina u svom pregledu istorije ljudskog smrada.
Krajem 19. veka na tržištu su se pojavili dezodoransi, a higijenu je dodatno “pogurala” seksualna revolucija u kojoj se propagiralo tuširanje pre i nakon seksualnog odnosa. Seks se još jednom pokazao kao fantastičan motivator.
Gost
Gost
Naslov: Re: Inkvizicija Sre 22 Jul - 17:25
Krstaški ratovi,inkvizicija…
Nemoguće je govoriti o štetnosti religija a ne spomenuti ove verovatno najveće zločine inspirisane religijskom mržnjom. Inkvizicija je bila institucija unutar Katoličke crkve tokom srednjeg veka čiji je posao bio da isleđuje,kažnjava i osuđuje jeretike-odnosno sve one koji su neistomišljenici i koje je Katolička crkva proglasila neprijateljima.Najozloglašenija je svakako bila Španska inkvizicija.Inkvizicija je trajala oko 600 godina,zvanično je ukinuta od strane rimskog pape 1834.godine.Inkvizicija je možda i najbolji primer nametanja religije i to moram reći [You must be registered and logged in to see this image.]EKSTREMNOG nametanja… Sve je počelo tako što su inkvizitori koji dođu u neko mesto pozivali jeretike da se pokaju i zatim su prikupljali su njihova imena.Jereticima se sudilo i sprovođena je istraga.Inkvizitori su imali odrešene ruke pa se “priznanje” okrivljenog izvlačilo vrlo često najbrutalnijim mučenjem i zatvaranjem u tamnicu.Suđenja su bila sve samo ne pravedna jer okrivljeni nije imao NIKAKVE šanse da dokaže da nije kriv,kao što je danas slučaj gde okrivljeni ima svog zastupnika odnosno advokata i svedoke koji će svedočiti u njegovu korist.Takođe okrivljenom i njegovim srodnicima je oduzimana kompletna imovina i sva prava.Jeretici su osuđivani na smrt i to spaljivanjem na lomači!Oni koji su se pokajali bivali su zadavljeni pa potom spaljeni!Čak su i tela jeretika koji su umrli prirodnom smrću[You must be registered and logged in to see this image.] otkopavana i spaljivana. Kao što sam već spomenuo religija/crkva je uvek bila i ostala najveći neprijatelj nauke,jer se jednostavno naučni pogled na svet kosi sa crkvenim dogmatičnim i samim tim ugrožava veru.Najbolji primer toga su Galileo Galilej koji je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca a ne obrnuto kako je crkva smatrala,i zbog ISTINE koju je govorio bačen je u tamnicu i to zato što je “priznao” i na taj način izbegao spaljivanje na lomači.Takođe vredan pomena je Đordano Bruno koji nije imao tu “sreću” kao Galileo,on je tvrdio da Zemlja nije centar univerzuma i zbog te ISTINE je spaljen na lomači jer je odbio da se pokaje!Takođe tu je i Kristofer Kolumbo koji je zbog tvrdnje da je Zemlja okrugla a ne ravna imao problema sa Katoličkom crkvom iako je ponovo govorio Istinu
Gost
Gost
Naslov: Re: Inkvizicija Sre 22 Jul - 17:26
Posledice inkvizicije su između ostalog:[You must be registered and logged in to see this image.] Oko 35000 ljudi živih spaljenih na lomači. Oko 18000 ljudi je bilo proterano. Oko 308200 ljudi je kažnjeno na razne druge načine. Opširnije o inkviziciji na ovom linku.
Krstaški ratovi se takođe svrstavaju u jedan od najvećih krvoprolića inspirisanih religijskom mržnjom.Bilo ih je ukupno 9 i trajali su oko 200 godina 1095-1291 godine.U suštini ovi ratovi su vođeni da bi se “sveti grad” Jerusalem vratio pod kontrolu hrišćana kao i da bi se oslobodio Isusov grob.Vitezovi “Krstaši” koji su pretežno dolazili iz Francuske i Rimskog carstva su se uglavnom borili protiv muslimana,a neki ratovi su se vodili protiv slovenskih paganskih plemena,naroda na Baltiku,pravoslavaca,Jevreja,Mongola,Katara,i političkih protivnika pape.Tačan broj žrtava 200 godišnje borbe je nepoznat ali je procenjeno da je stradalo između 1 i 9 miliona ljudi! [You must be registered and logged in to see this image.]
Gost
Gost
Naslov: Re: Inkvizicija Sre 22 Jul - 17:27
Spaljivanje veštica je još jedan gnusan zločin inspirisan religijom i sujeverjem koje ona promoviše.Biblija eksplicitno kaže da treba ubiti veštice.Za ovaj IMAGINARNI “zločin” je bilo dovoljno da vas neko optuži,baš kao i u slučaju sa inkvizicijom kada je neko optužen da je “jeretik”.Ovom prilikom stradale su uglavnom žene a vrlo često i devojčice i to užasnom smrću spaljivanjem na lomači!Prvo spaljivanje veštica se odigralo u Sevilji 1482. godine.U našoj zemlji se ovo radilo pre nekih 200 godina ali se nije samo svodilo na spaljivanje nego u mnogim slučajevima je “veštica” ubijana nožem ili pištoljem. Salem je svakako napoznatiji što se tiče ove teme.Ovi događaji su se odigrali u Salemu,Masačusets u SAD krajem 17og veka.Ubijeno je oko 20 ljudi a oko 150 je zatvoreno,mnogi od zatvorenika su umrli.
Pet 22 Feb - 22:10
