Albanska golgota – stradanje i spas

Krajem 1915. godine srpska vojska, državni vrh i deo naroda povlačili su se preko albanskih i crnogorskih planina, u izuzetno surovim uslovima – suočavali su se niskim spoljnim temperaturama, glađu, bolestima, iscrpljenošću, neprijateljskim napadima. Albanska golgota ostala je u posebnom pamćenju srpskog naroda, kao za Srbiju verovatno najteža etapa Velikog rata, koja je odnela više desetina hiljada života. Da li je u tim okolnostima povlačenje preko nepristupačnih planina, u surovim vremenskim uslovima, bilo jedini spas, najbolje rešenje, ili bi neka druga opcija možda dovela do boljeg ishoda, uz znatno manje žrtava, i danas je otvoreno pitanje oko kojeg i pre sto godina nije bilo potpunog jedinstva u vojnom vrhu Srbije.  
Povlačenje preko Albanije bilo je posledica koncentrične operacije Centralnih sila protiv Srbije koja je počela početkom oktobra 1915. godine. Glavni razlog za tu operaciju bio je u činjenici da je Srbija predstavljala glavnu smetnju za snabdevanje Turske, pre svega municijom i drugim ratnim potrepštinama. U nemačkoj vrhovnoj komandi razmišlja se o operacijama protiv Srbije već u decembru 1914. godine. Međutim, ulazak Italije u rat usmerio je austrijske trupe na taj front. S druge strane, saveznička dardanelska ekspedicija početkom 1915. godine dovela je do toga da se Bugarska kolebala hoće li ući u rat na strani Centralnih sila, zadržati neutralnost ili se pridružiti Antanti. Nemačka, pak, bez Bugarske nije želela da uđe u sukob sa Srbijom, jer joj je bila potrebna sigurna i brza pobeda.
Uslovi za to stekli su se posle ruskih neuspeha na Istočnom frontu, savezničkog neuspeha kod Galipolja, i pridobijanja Bugarske, sa kojom je 6. septembra 1915. godine potpisana tajna konvencija. Dogovoreno je da Bugarska počne mobilizaciju 22. septembra, i da dve nedelje nakon mobilizacije stupi u dejstvo protiv Srbije. Bilo je dogovoreno, takođe, da u napadu na Srbiju Austrougarska, Nemačka i Bugarska učestvuju sa po šest divizija. Bugarske divizije su u tom trenutku bile gotovo duplo veće od srpskih – imale su oko 40 hiljada vojnika i prilično jaku artiljeriju. Na granicama Srbije te jeseni našlo se oko 800 hiljada neprijateljskih vojnika, a po snazi artiljerije odnos je bio tri prema jedan. Nemci i Austrougari pripremili su najtežu artiljeriju, takozvane „debele Berte“, topove kalibra 420 milimetara, koji su tukli Beograd i austrijske „Škodine“ Merzere M 1911 kalibra 305 milimetara.
Srpska vojska nekako je odolevala napadima, dok 14. oktobra nisu počele operacije na bugarskoj granici. Srpske trupe počele su da se povlače prema jugu i krajem novembra na Kosovu su se našle tri srpske armije i trupe odbrane Beograda. Vlada se povukla na albansku obalu krajem novembra i doneta je odluka da za njom krenu i trupe. Prvo je krenula Vrhovna komanda, koja je direktivom odredila i pravce povlačenja.

Većanje vojnog vrha


Naredba vojvode Radomira Putnika

"Nastao je trenutak kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Potrebno je vojnicima da se objasni cilj ovog našeg povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi. Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bi bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove naše teške situacije povlačenje na Jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti hranom, oružjem i municijom, odelom i svim ostalim potrebama, koju nam šalju saveznici, te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati da računaju. Država nije izgubila svoje biće, ona i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, dokle god je tu vladalac, vlada i vojska, ma kolika njena jačina bila. Gotovost saveznika da nas do kraja pomognu i neiscrpna njihova snaga, na kraju će slomiti zajedničkog neprijatelja, a naša Otadžbina opet će biti slobodna i uvećana. Ubedite sve da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas, sa verom u konačni uspeh naših saveznika i da stoga treba u borbi istrajati do kraja."



Znajući kakve opasnosti vrebaju srpsku vojsku pri povlačenju preko Albanije, od 29. novembra do 1. decembra na većanje su se skupili komandanti srpskih armija i komandant odbrane Beograda. Vojvoda Živojin Mišić predlagao je vojvodi Stepi Stepanoviću, kao najstarijem oficiru, da on preuzme komandu i da se pokuša kontraofanziva, pa ako i ne uspe, da se nakon toga stupi u pregovore i zatraži častan mir. Dva puta je ovaj predlog vojvode Mišića prihvatan i dva puta odbijan. Na kraju se došlo do zaključka da se ipak postupi u skladu sa direktivom srpske Vrhovne komande o povlačenju.

Pitanje je da li bi ofanziva koju je predlagao vojvoda Mišić mogla biti uspešna, ocenjuje u razgovoru za naš radio major mr Dalibor Denda iz Odeljenja za vojnu istoriju Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Republike Srbije.

„To se dešavalo u periodu dezorganizacije vojske, kada se ona osipala. Bilo je mnogo begunaca, znatan deo vojnika stradao je u borbama, a pojedine divizije po brojnom stanju svele su se na jačinu puka. O tome svedoči i cifra od preko 77 hiljada nestalih boraca srpske vojske u tom momentu, koje je nakon povlačenja preko Albanije srpska Vrhovna komanda vodila kao mrtve“ – navodi major Denda.

Naš sagovornik smatra da je odluka o povlačenju bila, u političkom smislu, najbolja opcija u tom momentu, jer je na taj način sačuvana i država. Preko Albanije, povukle su se i sve državne institucije, Vlada, ministarstva, narodni poslanici. Sa njima su išli i profesori univerziteta. Sačuvano je i osnovno jezgro srpske vojske od 153 hiljade oficira i vojnika. Sa druge strane, sa stanovništa ljudskih gubitaka, ta odluka bila je katastrofalna, ocenjuje Denda, napominjući da, ipak, treba imati u vidu da Srbija tada nije imala nikakve ugovore sa saveznicima.

„U slučaju da je Srbija separatnim mirom istupila iz rata, njena politika stvaranja jugoslovenske države ili oslobođenja celokupnog srpstva, što je obelodanjeno Niškom deklaracijom i što je bila želja stanovništva, bila bi dovedeno u pitanje. Imamo, naime, primer Rumunije, koja je imala ugovor i izašla iz rata. Znatan deo ugovora Rumunije sa saveznicima bio je ispoštovan, ali Srbija je, zahvaljujući tome što je ostala u ratu, uspela da dobije deo Banata naseljen Srbima, koji je, inače, ugovorom bio predviđen da uđe u sastav Rumunije“ – objašnjava naš sagovornik.

Srbija – balkanski feniks Velikog rata


U povlačenju preko Albanije nije bila obezbeđena logistika, i to je, prema mišljenju našeg sagovornika, bio ključni problem. Vojska je kod sebe imala sledovanje u hrani za tri do pet dana. Trupe su, naravno, bile snabdevene novčanim sredstvima za kupovinu i snabdevanje na terenu, ali su oblasti preko kojih su se povlačili bile veoma siromašne. To naročito važi za Crnu Goru, oblast koja je imala nekoliko puta manje stanovnika nego što je bilo vojnika koji su se povlačili kroz te predele. Zbog toga su, smatra Denda, neobjektivni oni istoričari koji govore o lošem odnosu crnogorskog življa prema pojedinim delovima srpske vojske, da nisu hteli da im prodaju hranu, da ih prime na konak i slično. Treba, kako ističe, imati u vidu patrijarhalni moral te sredine, činjenicu da dolaze naoružani vojnici, da u kućama postoji ženska čeljad čiji su hranitelji na frontu, i da ni to stanovništvo nije imalo dovoljno hrane ni za sopstvene potrebe.


to se tiče Albanije, postoji iskustvo srpskih trupa iz 1912. godine, koje su već preživele jednu golgotu na tim područjima. Osim toga, albansko stanovništvo na severu te zemlje, podbadano od Austrougarske i Bugarske, neprijateljski je bilo raspoloženo prema srpskoj vojsci. To stanovništvo je, često, radi pljačke, napadalo zaostale srpske vojnike i izbeglice. Prema proceni glavnog intendanta srpske vrhovne komande, pukovnika Đoke Bogdanovića, u povlačenju preko Albanije stradalo je oko 60 hiljada srpskih vojnika i izbeglica, ne računajući pri tom srpske regrute. Od petnaestak hiljada srpskih regruta koji su krenuli na povlačenje, do albanskih obala stigla je oko polovina, a deo preživelih naći stradaće kasnije, zbog iznurenosti i bolesti i završiti u Plavoj grobnici. Najgore su prošli srpski regruti rođeni 1897. i 1898. godine, dakle dečaci starosti 17 i 18 godina. Od njih oko tri hiljade u životu je ostalo svega 600.

Evakuaciju na ostrvo Krf trebalo je na sebe da preuzme italijanska mornarica, a deo brodova trebalo je da obezbede i Francuzi. Oni su organizovali snabdevanje i životne namirnice počele su da pristižu u Brindizi, ali njihovo prebacivanje na albansku teritoriju bilo je skopčano sa velikim problemima. Severnoalbanske luke Lješpa i Drač, ka kojima je gravitirala srpska vojska, imale su plitak gaz i bile su nezgodne za uplovljavanje velikih brodova, tako da je odlučeno da se evakuacija vrši iz južne albanske luke Valone. To je, za već iznurene srpske trupe, značilo još 250 kilometara marša kroz močvarne, malarične primorske oblasti Albanije. Takođe, zbog dejstva podmornica Centralnih sila i austrougarske flote, sa čitavom operacijom se otezalo. Operacija je ubrzana kada je jednom prilikom, tokom ručka sa savezničkim vojnim izaslanicima, ruski car Nikolaj Drugi rekao da bi, ukoliko se ne pomogne srpskoj vojsci i ukoliko ona strada na teritoriji Albanije, to za Rusiju mogao biti razlog da sklopi separatni mir. Zahvaljujući tome saveznici su se više angažovali i počeli ozbiljnije da rade na evakuaciji srpske vojske.

Najveći deo srpskih vojnika evakuisan je na Krf, a bilo ih je, prema nekim podacima, ukupno između 127 hiljada i 140 hiljada. Jedan deo je evakuisan u Bizertu, grad u Tunisu, na severu Afrike. Sa Krfa su najteže bolesni vojnici upućivani na ostrvo Vido, poznato kao ostrvo smrti. Tamo je, prema nekim podacima, još oko 4,5 hiljada srpskih vojnika ostavilo svoje živote. Nakon oporavka na Krfu srpska vojska bila je prebačena u logore u Mikri na Halkidikiju u toku leta 1916. godine, a zatim na Solunski front, sa koga će u pobednosnoj ofanzivi, septembra 1918. godine, osloboditi teritoriju Kraljevine Srbije i biti glavni, odlučujući faktor prilikom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tako su stradalnici postali pobednici, a žrtve – heroji. Srbija je postala balkanski feniks Velikog rata.

Deca – izgnanici i junaci


Mnoga deca krenula su za srpskom vojskom preko Albanije. Najčešće su oficiri vodili svoju decu, plašeći se za njihovu sudbinu u okupiranoj Srbiji. Stradanja najmlađih u izbegličkim kolonama bila su najpotresnija. Ministar prosvete Ljubomir Davidović ovako je opisao scenu kada je obišao Vido, januara 1916: „I lekari i bolničari svojski su se zauzimali za svu našu polumrtvu decu... Dete regrut umrlo je misleći na majku i na siromašni kućerak u Šumadiji. Likovi te mrtve dece naše bili su pravi svetiteljski likovi. Zaslužili su da se posvete posle svega onoga što su pretrpeli.“

Po dolasku na Krf, deca su smeštena u tranzitne centre. Posle rehabilitacije, preko 4.000 dece prebačeno je u Korziku u Francuskoj, kako bi nastavili školovanje. Davidović je 1917. sa Krfa uputio francuskoj vladi i majkama koje su prihvatile srpsku decu pismo zahvalnosti: „U tragičnim danima koje preživljavamo, srpska deca koja su se našla u Francuskoj naišla su na nezaboravan materinski prijem. Vlada Republike i sav francuski narod takmičili su se u plemenitosti da bi im ublažili gorčinu izgnanstva. Stupajući ojađene duše na vaše tlo, naša deca našla su drugu otadžbinu koja je umela da utre njihove suze i ona se sada tu pripremaju da bi sutra bila generacija dostojna žrtava svojih očeva.“


(Iz knjige „Hodočašće na Krf“ Ljubomira Saramandića)

glassrbije.