Manuel De Falja

Мануел де Фаља




Мануел де Фаља (шп. Manuel de Falla; 23. новембар 1876, Кадиз, Шпанија — 14. новембар 1946, Алта Грасија, Аргентина)[1] био је најугледнији шпански композитор раног 20. века. Уз Енрикеа Гранадоса и Исака Албениза један је од најзначајнијих представника шпанског музичког национализма. Био је један од првих композитора из те традиције који је постао познат широм Европе и Америке, прекинувши на тај начин изолованост шпанске музике од 18. века.

У његовом стваралаштву могу се уочити утицаји како шпанске музичке традиције, тако и француске музике и европске авангарде. Компоновао је балете: Љубав чаробница и Тророги шешир; опере: Кратак живот и Луткарско позориште мајстора Педра; и инструментална дела, међу којима се истичу Бетичка фантазија за клавир и Концерт за чембало. Његово дело за клавир и оркестар Ноћи у вртовима Шпаније блиско је естетици импресионизма. Оставио је за собом недовршену сценску кантату Атлантида на којој је радио последњих двадесет година живота.

Након завршетка Шпанског грађанског рата емигрирао је у Аргентину и тамо умро 1946. године.
“
По убеђењу и по темпераменту ја сам противник уметности коју бисмо могли назвати себичном. Треба радити за друге: једноставно, без сујетних и охолих намера. Само тако Уметност може да испуни своју племениту и лепу друштвену мисију.

Мануел Марија де лос Долорес Фаља и Матеу  (шп. Manuel María de los Dolores Falla y Matheu) је рођен 23. новембра 1876. у породичном дому, у улици Пласа де Мина број 3 у Кадизу, од оца Хосеа Марије Фаље и Франка и мајке Марије Хесус Матеу и Забал. Прве лекције из солфеђа добио је од своје мајке, пијанисткиње, као и од свог деде. У деветој години је наставио своје музичке студије с професорком клавира која се звала Елоиса Гаљузо. Осим тога, његова дојиља га је упознала са успаванкама и народним песмама које су оставиле трага на њему. Године 1889. наставио је студије клавира код Алехандра Одера и почео да учи хармонију и контрапункт код Енрикеа Броке. Као петнаестогодишњак првенствено се занимао за књижевност, позориште и сликарство. Са групом пријатеља основао је књижевни часопис El Burlón (Шаљивџија), а 1890. је сарађивао у другом часопису под називом El Cascabel (Весељак), где је на крају постао уредник.[6] Након што је 1893. године у Кадизу присуствовао извођењу, између осталих, дела Едварда Грига, осетио је да је његов коначни позив музика



Фаља прерушен у грофа Раула из Мејерберових Хугенота (1886)

Одлазак у Мадрид



Фаља је упознао Фелипеа Педреља 1901. у Мадриду. Извршио је снажан утицај на композитора из Кадиза пробудивши у њему интерес за фламенко, а посебно за канте хондо.

Од 1896. године почео је да посећује Мадрид где је похађао Краљевски музички конзерваторијум. Тамо је усавршавао свирање клавира код Хосеа Трага, школског друга Исака Албениза. Године 1897. компоновао је Мелодију, комад за виолончело и клавир, и посветио је Салвадору Винијегри. Фаља је, наиме, учествовао у окупљањима камерног ансамбла која су организована у његовој кући. Те године се коначно преселио у Мадрид, где је наредне године са почастима завршио студије на Конзерваторијуму. Наредне године је, са одличним оценама, ванредно положио прве три године солфеђа и пет година клавира на Конзерваторијуму и компоновао Скерцо у це-молу. Године 1899. окончао је званичне студије на Националној музичкој школи и једногласном одлуком те образовне установе добио прву награду за клавир. Исте године изводи своја прва дела: Романсу за виолончело и клавир, Ноктурно за клавир, Мелодију за виолончело и клавир, Андалузијску серенаду за виолину и клавир, Квартет у Г-дуру и Миреју. Млади музичар је у том периоду додао „де“ свом презимену, под којим ће бити познат.

Године 1900. компоновао је Песму за клавир и неколико вокалних и клавирских комада. Извео је Андалузијску серенаду и Валцер-капричо за клавир у мадридском Атенеуму. Створио је своје прве сарсуеле (шпански музички жанр сличан оперети) као што су Хуана и Петра или Луда кућа.[6] Због нестабилне економске ситуације у породици почео је да држи часове клавира.

Године 1901. упознао је Фелипеа Педреља који ће значајно утицати на његову каснију каријеру јер је у њему пробудио интерес за фламенко, а посебно за канте хондо (дубоки напев). Компоновао је дела за клавир као што су Поворка патуљака и Серенада, као и данас изгубљене и заборављене сарсуеле попут Инесиних љубави и Љубавне милостиње.

Сарсуела Инесине љубави изведена је 12. априла 1902. у мадридском Театро Комико.[9] Те године је упознао Хоакина Турину, а Удружење аутора је објавило партитуре Валцера-каприча и Андалузијске серенаде. Наредне године је компоновао Концертни алегро и представио га на такмичењу које је организовао Конзерваторијум у Мадриду. Победу је однео Енрике Гранадос, а Удружење аутора је објавило дела Твоја црна ока два и Ноктурно. Исте године је у сарадњи са Амадеом Вивесом започео сарсуеле Ратни заробљеник, Војна труба и Малтешки крст, од којих су сачувани само неки фрагменти.



Шпанска игра из опере Кратак живот


Године студирања у шпанској престоници кулминирале су 1904. године компоновањем опере Кратак живот, у сарадњи са Карлосом Фернандезом Шоом, која је добила прву награду да такмичењу које је организовала Краљевска академија лепих уметности Сан Фернандо. Иако су правила такмичења предвиђала да победнички рад буде представљен у мадридском Краљевском театру, Фаља је морао да чека осам година на извођење овог дела, и то не у Мадриду већ у Ници. Како још увек није познавао Гранаду, град у којем се одвија радња ове опере, Фаља је информације тражио од свог пријатења Антонија Аранга. Из овог периода су Напеви за Бадње вече.

Априла 1905. године добио је награду за клавир од предузећа Ортиз и Кусо. У мадридском Атенеуму, 15. маја исте године, извео је Концертни алегро. Академија лепих уметности уручила му је 13. новембра награду за оперу Кратак живот

Париска фаза



Пол Дика, с којим се Мануел де Фаља упознао у Паризу, утицао je на шпанског композитора за време његовог боравка у француској престоници.

Наредна фаза у Фаљином формирању одвијала се у Француској. На савет Хоакина Турине и Виктора Мирецког Ларамата, 1907. се настанио у Паризу и тамо ступио у везу са Клодом Дебисијем, Морисом Равелом, Полом Дикаом, Исаком Албенизом, Алексисом Ролан-Мануелом, Флореном Шмитом, Рикардом Вињесом и Паблом Пикасом. Тешко је знати које животно искуство може да промени правац уметничког сензибилитета, али веза коју је Фаља одржавао са овим музичарима у Паризу пресудно је утицала на његову музику у наредном периоду. На пример, Клод Дебиси, који је се дивио уметности фламенка у Шпанији, саветовао му је да ту музику узме као извор инспирације. Фаља је тај савет имао у виду прилоком компоновања дела Ноћи у вртовима Шпаније, у којем се савремени импресионизам користи скоро као потпора за хармоније, ритмове и звукове фламенка.



Захваљујући посредовању Исака Албениза, шпански краљ Алфонсо XIII му је 1908. доделио стипендију како би могао да настави боравак у Паризу и заврши Четири шпанска комада. У јануару те године кренуо је у обилазак северне Шпаније заједно са виолинистом Антонијем Фернандезом Бордасом и виолончелистом Виктором Мирецким. У том периоду је гутао велика дела француске књижевности, оставши под снажним утицајем дела Виктора Игоа. Дело Са осећањима усхићења и радости, инспирисано Игоовим романом Јадници, завршио је 23. марта. Пол Милије је превео на француски либрето Кратког живота како би било могуће извођење дела у Француској.

На концерту у Société Nationale de Musique, 27. марта 1909. године, премијерно су изведена Четири шпанска комада у интерпретацији Рикарда Вињеса, која је касније објавио издавач Жак Диран на препоруку Дикаа, Дебисија и Равела. Ово дело представља први Фаљин велики успех. Те године је почео да компонује Ноћи у вртовима Шпаније и суштински је ревидирао оркестрацију Кратког живота. Сопран Ада Адини Милије је 4. маја 1910. године у Независном националном друштву извела, са Фаљом за клавиром, Три мелодије компоноване на текстове Теофила Готјеа. Те године се први пут сусрео са Игором Стравинским и упознао Жоржа Жан-Обрија, Игнасија Зулоагу, Хоакина Нина и Ванду Ландовску. Годину дана касније први пут је посетио Лондон и у марту одржао неколико рецитала.

Године 1912. путовао је у Швајцарску и Италију. У Милану је са Титом Рикордијем уговорио објављивање Кратког живота. Рикардо Вињес је 30. новембра у Мадридском филхармонијском друштву представио Фаљина Четири шпанска комада. У Општинском клубу у Ници 1. априла 1913. изведен је Кратак живот, а 30. децембра је у париском Националном театру Опере-Комик одржана генерална проба уз присуство публике и критике. Дело је у том позоришту званично изведено 7. јануара 1914. Макс Ешиг је објавио партитуру и постао Фаљин издавач. Те године је упознао Грегорија Мартинеза Сијеру и његову жену Марију Лехарагу.

Године 1914. компоновао је Седам шпанских народних песама. По избијању Првог светског рата, Фаља се вратио у родну земљу и поново се настанио у Мадриду. Кратак живот је 14. новембра представљен у Театру де ла Сарсуела, а наредног месеца завршава Молитву мајки са децом у наручју.

Повратак у Мадрид



Прва шпанска народна песма


Мадридски Атенеум је 15. јануара 1915. године одао почаст Хоакину Турини и Мануелу де Фаљи. Тада је изведено Седам шпанских народних песама у интерпретацији сопрана Луисе Веле, коју је сам Фаља пратио на клавиру. У мадридском Хотелу Риц је 8. фебруара одржан концерт Националног музичког друштва на ком је сопран Хосефина Ревиљо по први пут извела Молитву мајки са децом у наручју.[6] Прва верзија Љубави чаробнице приказана је 15. априла у Театру Лара. У улози Канделе је била Пастора Империо, чувена фламенко играчица. Оркестром је дириговао Хосе Морено Баљестерос. Крајем марта и почетком априла обишао је Гранаду, Ронду, Алхесирас и родни Кадиз у друштву Марије Лехараге. Недуго затим прешао је у Барселону са брачним паром Мартинез Сијера и тамо остао скоро пола године. Сантијаго Русињол га је позвао да проведе неколико дана у Ситгесу. Тамо је интензивно радио на Ноћима у вртовима Шпаније. Секстет Хосеа Медија-Виље је 23. септембра у Португалији извео верзију Љубави чаробнице, у реализацији самог Фаље. Дело Хлеб из Ронде са укусом истине, засновано на тексту Марије Лехараге, завршио је 18. децембра.

Мадридски симфонијски оркестар је под диригентском палицом Енрикеа Фернандеза Арбоса 28. марта 1916. извео прву концертну верзију Љубави чаробнице у мадридском Хотелу Риц. Исти оркестар је 9. априла у Краљевском театру премијерно извео Ноћи у вртовима Шпаније. Диригент је поново био Фернандез Арбос, а клавир је свирао Хосе Кубилес. Са брачним паром Мартинез Сијера почиње да ради на пантомими Гувернер и млинарка, заснованој на роману Тророги шешир Педра Антонија Аларкона. У априлском броју часописа Revista Musical Hispano-Americana објављен је Фаљин текст „Енрике Гранадос, евокација његовог дела“, а 5. јуна у часопису La Tribuna „Велики музичар нашег доба: Игор Стравински“. Фаља је ступио у контакт са Игором Стравинским и Сергејем Дјагиљевим, чија се славна балетска компанија Ballets Russes у то доба налазила у Мадриду, и кренуо на путовање по југу Шпаније у друштву Дјагиљева и балетана Леонида Масина. Током тог пролећа и лета одржано је неколико концерата у Севиљи, Кадизу и Гранади. Фаља са мадридским симфоничарима, под диригентском палицом Артура Сако де Ваљеа, 26. јуна изводи Ноћи у вртовима Шпаније у Палати Карлоса I у Гранади. Поред тога, написао је пролог за дело Савремена француска музика Жоржа Жан-Обрија, а у децембарском броју часописа Revista Musical Hispano-Americana објавио је нови чланак под насловом „Увод у проучавање нове музике“.



Мануел де Фаља је 1916. ступио у контакт са Игором Стравинским и Сергејем Дјагиљевим (на слици), чија се славна балетска компанија Ballets Russes у то доба налазила у Мадриду, и с њим кренуо на путовање по југу Шпаније.

Оркестар сачињен од професора Мадридског филхармонијског друштва, којим је дириговао Хоакин Турина, извео је 7. априла 1917. године у Театру Еслава дело Гувернер и млинарка.[17] Мадридски симфонијски оркестар, којим је дириговао Енрике Фернандез Арбос, извео је 29. априла у Краљевском театру концертну верзију за мали оркестар Љубави чаробнице. Те исте године Фаља је написао пролог за „Кратку музичку енциклопедију“ Хоакина Турине, а у јунском броју часописа „Música“ објавио је текст „Наша музика“. Током лета поново је кренуо на путовање по Шпанији са Дјагиљевим и Масином, а 8. октобра је у Фуентетодосу присуствовао откривању споменика у част Франсиска Гоје. Пред крај те године поново је кренуо у обилазак северне Шпаније у друштву сопрана Аге Лаовске.

Године 1918. почео је да компонује комичну оперу Варљива светлост према либрету Марије Лехараге, али која није изведена на позорници.[18] Фаља је 27. априла у мадридском Атенеуму одржао предавање под називом „Дубока уметност Клода Дебисија“ у част француског композитора који је умро месец дана раније.[6] По наруџбини принцезе Едмон де Полињак компонује Луткарско позориште мајстора Педра које је изведено у њеном париском салону.

Године 1919. умиру његови родитељи ‒ отац 12. фебруара, а мајка 22. јула. Дјагиљевљева балетска трупа је 22. јула премијерно извела Тророги шешир у Алхамбра Театру у Лондону. Извођењем је дириговао Ернест Ансермет. Кореографију је осмислио Леонид Масин, а декор и костиме Пабло Пикасо.[20] Ово дело је постало део сталног репертоара руске компаније. По наруџбини Артура Рубинштајна почиње да компонује Бетичку фантазију. Отпочео је преговоре о потписивању уговора са Џ. и В. Честером, који су постали његови главни издавачи. Уметнички центар у Гранади требало је да му ода почаст 15. септембра, због чега је Фаља отпутовао у град у друштву своје сестре Марије дел Кармен и брачног пара Васкез Дијаз. Током боравка у граду одсео је најпре у Пансиону Алхамбра, где му је пријатељ из Париза, Анхел Бариос, резервисао собе, а затим у Пансиону Кармона, према сведочењу његовог првог биографа, Џона Б. Тренда, с којим се упознао на том путу. Оба пансиона су се налазила у улици Каље Реал де ла Алхамбра. Ту је водио повучен живот, окружен групом пријатељима међу којима се налазио и песник Федерико Гарсија Лорка.

Егзил у Аргентини и смрт

Мануел де Фаља је 28. септембра 1939. године, по завршетку Шпанског грађанског рата и на почетку Другог светског рата, избегао у Аргентину, а владе Франсиска Франка безуспешно су покушавале да га приволе да се врати у Шпанију, нудећи му пензију. Године 1940. проглашен је племићем Реда Алфонса X Мудрог. У егзилу у Аргентини, уз помоћ неколико мецена (међу којима и породице Камбо), живео је повучено у планинској кући. Ту се о њему бринула сестра јер је стално био болестан. Умро је 14. новембра 1946. године од последица срчаног застоја, два дана након што се од њега опростила једна од његових омиљених сарадница и велика пријатељица, певачица Кончита Бадије, која је одлазила из егзила.[8] „Мора да је то судбина“, рекла му је пре поласка. „Судбину не треба изазивати“, узвратио јој је Фаља. „Ја ћу наставити да живим овде или у било ком делу Америке. Збогом, Кончита. До следећег виђења. Ако до њега не дође, видимо се у вечности.“ Оставио је недовршену сценску кантату Атлантида на којој је радио последњих двадесет година свог живота. Завршио ју је његов ученик Ернесто Халфтер. Премијерно је изведена 1976. године.

Његови посмртни остаци пренети су бродом Марте из Буенос Ајреса у родни град Кадиз. Дочекали су их његова породица, Хосе Марија Пеман и различити црквени, грађански и војни ауторитети, међу којима се налазио министар правде, Рајмундо Фернандез-Куеста, у својству представника шефа државе Франсиска Франка. Погребна поворка се са пристаништа упутила у Катедралу Санта Круз у Кадизу где је одржана свечана сахрана. Уз одобрење папе Пија XII посмртни остаци су положени у крипту катедрале, где се и данас налазе.




Wikipedia

Шпанска народна банка је 19. новембра 1965. године, као почаст уметничком делу Мануела де Фаље, пустила у штампу новчаницу од 100 пезета са његовим портретом. Ова новчаница је била у оптицају све до 1982. године када је, услед инфлације, одлучено да постане кованица. Тада су банке почеле да повлаче новчаницу од 100 пезета са његовим ликом, мада је и даље била легално средство плаћања све до увођења евра

Фаљина стваралачка зрелост почела је након његовог повратка у Шпанију 1914. године. То је тренутак у којем компонује своја најпознатија дела: пантомиму Љубав чаробница и балет Тророги шешир (компонован по наруџбини славне балетске компаније Ballets Russes Сергеја Дјагиљева), Седам шпанских народних песама за глас и клавир и Бетичку фантазију за клавир. Његов музички стил се развијао од фолклорног национализма присутног у поменутим композицијама, надахнутим андалузијским и кастиљским темама, мелодијама, ритмовима и фразама, према једној врсти национализма који је своје надахнуће тражио у музичкој традицији шпанског Златног века и којем припадају луткарска опера Луткарско позориште мајстора Педра, једно од његових најхваљенијих дела, и Концерт за чембало и пет инструмената. У овим делима је утицај фолклорне музике мање видљив од одређене врсте неокласицизма у стилу Игора Стравинског. Док се у својим ранијим делима разметао широком звучном палетом, непосредно наслеђеном од француске школе, у овим последњим композицијама његов стил постаје једноставнији и сажетији, посебно у случају Концерта.



Последњих двадесет година живота Мануел де Фаља је провео радећи на композицији коју је сматрао делом свог живота: сценској кантати Атлантида, заснованој на поеми Хасинта Вердагуера на каталонском језику која га је опседала од детињства, и у којој су се одражавала сва његова филозофска, религиозна и хуманистичка интересовања. Смрт га је спречила да је заврши. То је учинио његов ученик Ернесто Халфтер на основу скица које је Фаља оставио иза себе.