Највећи умови нашег поднебља

Руђер Бошковић




ДУБРОВНИК



у оно време познат као Рагуза, Дубровник је у 18. веку већ проживео свој зенит. Ту, у славном граду-републици, трговачком центру источног Јадрана, 1711. родио се Руђер Бошковић, који ће израсти у једног од највећих умова епохе.

Руђеров отац Никола Бошковић и мајка Паола Бетереа, италијанског порекла, имали су још седморо деце. Сви су били веома образовани и врло широких интересовања. Одрасли су окружени Тицијановим и Васаријевим сликама које су красиле дубровачки манастир из 16. века, као и дубровачком књижевношћу под чијим утицајем су њихови деда, тетка и брат постали песници. Руђерa је научио да пише свештеник цркве Светог Николе, а своје образовање наставио је у језуитском Collegium Regusinum. Целог живота остао је језуита, као и његов брат, о чијем образовању говоре његови преводи Овидија, Корнеја и Молијера.

Као младић, Бошковић напушта Дубровник како би се даље образовао. Но, мада је највећи део живота потом провео у Италији, а родни Дубровник за то време посетио само једном, читавог живота истицао је да је по националности Дубровчанин, одосно Рагужанин.

Дубровник ће га памтити све до данас, будући да Бошковић остаје симбол овог медитеранског града. Још по открићу Америке и поморског пута за Индију, трговачки путеви Јадранског мора су утихнули, а убрзо потом уследио је и велики земљотрес који је 1667. задао озбиљан ударац граду. Но, као република, Дубровник је постојао све до 1806. године. Тада је пао у руке Наополеона, који га је припојио илирским провинцијама, двадесет година после Руђерове смрти.

РИМ



Млади Руђер Бошковић стиже у престоницу католичанства, Рим, како би наставио своје језуитско школовање. Језуити, или Дружба Исусова, били су чувени по својим институцијама које су у том тренутку школовале око двеста хиљада ученика у осамсто школа по целом свету. Међу ђацима, Руђер је показао толико изузетно разумевање природних наука да је 1740. постао професор математике у Sant’ Andrea della Fratte, где је претходно похађао наставу.

Неколико година пре него што је постављен на ову позицију, пажњу тадашњег Рима привукао је елегантним решењем за проблем проналаска Сунчевог екватора и установљавањем периода ротације посматрањем пега на Сунчевој површини.

Но, математика и астрономија нису били једини таленти које је Бошковић открио у Риму. Када су примећене пукотине на куполи базилике Светог Петра у Ватикану, запрепашћени папа Бенедикт XIV потражио је савет код различитих научника. Након више саслушаних мишљења, папа је на крају послушао управо Руђера. По његовим инструкцијама је уграђено пет великих гвоздених шипки и базилика је спасена.

Из Рима, Руђер Бошковић одлази на своје животно путовање као ренесансни човек у пуном значењу речи иако је живео два века по завршетку ове епохе. Његова вичност огледала се у природним наукама, архитектури, списатељству, што уметничком, што научном.

ЛОНДОН



У другој половини 18. века, Лондон постаје светско гротло. Док једрењаци из далеких колонија упловљавају у Темзу, талас просветитељства слави разум и ученост. Развијају се штампарске пресе и све је већи број писмених. Отварају се први кафићи, претече отмених клубова за господу, где су интелектуалци долазили да дискутују о политици, науци и уметности. Џозеф Пристли проналази кисеоник, а Хенри Кевендиш водоник. Хершел открива Уран, а Бошковић међу првима тврди да је у питању нова планета у Сунчевом систему.

Међутим, Бошковић се ту затиче због дипломатије. Наиме, када је британска влада посумњала да је лука у Дубровнику послужила за опремање француских ратних бродова, чиме је угрожена неутралност Дубровачке републике, Бошковић је изабран да у својству амбасадора отпутује у Лондон и заложи се за своју отаџбину. Мисија је била успешна.

Идуће године, Бошковић почиње припреме за посматрање проласка Венере. Руђер се бавио оптиком од 1763, када је конструисао први светломер, а 1773. предтавио је коначни прототип. Теорију и упутства за његово коришћење под називом „Дела која се односе на оптику и астрономију“ објавио је 1785. Сочива која су се користила при посматрању ставио је у течност, избегавши хроматску аберацију. Овај феномен односи се на преламање светлости под различитим угловима и са данашњом технологијом тај проблем се лако решава.

Са широким спектром не само интересовања већ и знања, Бошковић у Енглеској привлачи пажњу свих учених људи тог доба. Примљен је у чланство тадашњег Краљевског друштва Лондона за унапређење природних знања, Royal Society, које је основано 1660. године и важи за прво учено друштво у свету.

ПАРИЗ



Руђер Бошковић на улицама Париза 1773. године скрива да је језуита. Скинуо је одору у то доба омраженог реда. Наиме, француски парламент 1773, после процеса који је трајао неколико година, коначно укида језуитски ред. Језуите подржава краљевска породица, међутим Луј 15. је на самрти исувише слаб да би се за њих заложио.

Но, старог краља то не спречава да лично упути позив Руђеру да дође у Париз. Одевен у цивилно одело, Руђер постаје управник морнаричке оптике, пише поезију, омиљен је гост на баловима, креће се у друштву интелектуалне елите и ужива у друштву лепих жена, због чега га његова некадашња браћа језуити повремено осуђују.



Луј 15. умире следеће године, а наслеђује га Луј 16. под чијом владавином Париз доживљава свој интелектуални, уметнички и научни зенит, са уметницима и учењацима попут Фрагонара, Маркиза де Сада, Денија Дидроа и Пјер-Симона Лапласа. Аристократија и париска елита нису у добрим односима са језуитима, али је Руђер очито изузетак. Он овде остаје десет година и наставља да пише научне радове, међу којима и решење за установљавање орбите комете.

У исто време када и културни процват, Француска проживљава изузетно тежак економски период. После Седмогодишњег рата и подршке у америчком рату за независност, државне касе су празне. Док париским уличицама, у квартовима трећег сталежа, кола један нови дух, дух револуције, Руђер наслућује још неповољније године и одлази у потрази за плоднијим окружењем за своје идеје и рад. Париз напушта исте године када браћа Монголфје изводе демонстрацију лета балона напуњеног врелим ваздухом и симболично га уступа можда највећем математичару и астроному 18. века, Жозефу Лују Лагранжу, који се на позив Луја 16. досељава из Берлина.

МИЛАНО



Показавши се као веома вичан у решавању архитектонских проблема, Руђер прихвата позив језуитских отаца да им помогне при подизању велике опсерваторије у Милану. Опсерваторија је саграђена у оквиру палате Брера у којој се и даље налази једна од најзначајнијих збирки слика у Италији, попут радова Тинторета, Рафаела, Каравађа и Рубенсове Тајне вечере.

Овај период за град значајан је и по изградњи миланске Скале, чувене оперске куће, која је уследила неколико година касније. Опсерваторија и дан-данас представља знаменитост, а крајем 18. века пажњу је привлачила тада најновијим Скјапарелијивим сочивом од скоро пола метра које се налазило у кућишту величине дванаест метара.

Но, на Руђеровој мапи Милано представља важну тачку из другог разлога. Наиме, по посети манастира Валомброса, он се враћа у Милано где умире 1787. и бива сахрањен у цркви Свете Марије Подоне.

Статуа у близини опсерваторија у Милану



Елементаријум

Статуа Руђера Бошковића у Загребу

Никола Коперник

У другом у серији Креативних атласа пратимо животно путовање великог астронома 16. века



КРАКОВ



Године 1491. Универзитет у Кракову уписује двадесетогодишњи Никола Коперник. На овом месту изучава разне области, али најважније, први пут се сусреће са областима чијем ће развоју неколико десетина година касније сам значајно допринети – математиком и астрономијом. Може се рећи да је Краков симболички почетак Коперниковог пута који ће га неколико десетина година касније довести до открића да се Земља окреће око своје осе и око Сунца.

Но, пре Кракова, Никола је похађао школу у Торуну, где се родио 1473, и Леслау, где се спремао за Универзитет. Коперникова породица се у Торуну затекла пошто се његов отац, добростојећи трговац, ту доселио из Кракова. Никола је рођен десетак година по завршетку Тринаестогодишњег рата, који су Краљевина Пољска и Пруска федерација водиле против Редова тевтонских витезова. Коперников отац је био веома политички активан и присталица пољског краља. Но, он умире док је Коперник још био дечак и усмерење његовог образовања препушта Николином ујаку, Лукасу Ваценроду млађем. Лукас, који је сам завршио Јегелонски или, како се тада звао, Универзитет у Кракову, био је бискуп Вармије, регије на североистоку Пољске, и саветник свим пољским монарсима, врло утицајна личност и као такав од велике помоћи Копернику.

Коперник је на Универзитету заправо похађао студије уметности, међутим, у програму су се налазиле и аритметика, математика, астрономија. Поред тога, филозовију му је предавао Алберт Бруџевски, пољски астроном и математичар, који је Копернику ван школе држао додатне часове. Читајући античке филозофе и научне списе, Коперник је научио да обликује своје идеје и износи теорије, што се показало као веома корисно у каснијем списатељском раду. Током боравка у Кракову почео је да скупља књиге и гради своју обимну библиотеку. Међутим, за време такозваног Шведског потопа, тј. шведских инвазија на Пољску, Коперникове књиге су постале део ратног плена и данас се налазе на Универзитету у Упсали.

Петнаести и шеснаести век у Пољској често се назива Златним веком, будући да је управо у овом периоду настао највећи број ренесансних грађевина и уметничких дела, попут Синагоге у Казимиру, познатој краковској четврти. Као дворски сликар тадашњег краља Сигмунда I радио је Ханс Дирер, млађи брат Албрехта Дирера, једног од највећих уметника епохе. Но, можда највише у прилог чињеници да је Краков био инспиративно окружење за будућег астронома говори податак да је први одштампан документ у Пољској из штампарске пресе изашао годину дана по рођењу Николе Коперника, а био је астрономски зидни календар текуће године.

БОЛОЊА



По завршетку студија, Лукас Ваценрод свог сестрића поставља за каноника Вармије, међутим, из нејасних разлога Коперник не успева одмах да заузме ту позицију. Ујак не допушта да Коперник беспосличари и заједно са братом га шаље на студије црквеног права у Болоњи. По неким тумачима, на тај начин Коперник још чвршће осигурава Лукасову позицију у Вармији.

Међутим, Коперника је овај италијански град завео у другом правцу. У то време, Болоњом је владао Ђовани II Бентовољо, формално тиранин, будући да је на власт дошао нелегалним путем. Град је улепшао бројним нарученим грађевинама и фрескама, но класне разлике су биле огромне и сиромашни су живели у потпуној беди. Насупрот томе, Болоња је била једини град у коме су жене могле да се баве било којим занимањем, школују се на универзитетима и уопште уживају много више права него у осталим деловима Италије и Европе. Ови подаци заправо говорe да је Болоња била много боље окружење за бављење хуманистичким наукма или истраживачким радом, који су Коперника свакако више интересовали од права.

Коперник очито подлеже овим чарима, остаје веран својим првобитним интересовањима и наставља да продубљује знање из астрономије. У Болоњи постаје ученик и асистент чувеном астроному Доменику Марији Новари де Ферари. Такође, све више пажње посвећује испитивању своје сумње да се Земља налази у центру нашег планетарног система. Као изузетно важно за рад на идеји о хелиоцентричном универзуму, коју је развијао током читавог живота, показало се чувено посматрање Алдебарана, најсветлије звезде у сазвежђу Бика, које је Коперник извео 9. марта 1497. Поред практичног рада, Коперник у Болоњи проучава и древне космолошке и календарске системе, и у исто време чита своје савременике и испитује њихове теорије. Један од кључних аутора са којима путем књиге Epytoma in almagesti Ptolemei долази у контакт је и немачки астроном Јохан Милер фон Кенигсберг, ког је Коперник наводио као веома утицајног за свој рад.

Убрзо по Коперниковом одласку из Болоње, почетком шеснаестог века, папске трупе преузимају власт од Бентовоља и припајају Болоњу Папској држави, чији део она остаје све до осамнаестог века.

ПАДОВА



Одлазак из Болоње није значио и завршетак студија у Италији. На путу за Падову, Коперник свраћа и у Рим где, симболично, у јубиларној 1500. години, у ноћи између 5. и 6. новембра посматра помрачење Месеца.

Коперник је своју страст за астрономијом очито морао да жонглира са плановима које је ујак Лукас Ваценрод имао за њега. У Падову га, заједно са братом, шаље на студије медицине, наводно да би могао да буде од додатне користи бискупу Ваценроду и осталој господи у бискупији. Падовом је од дванаестог века владала породица Карареси, међутим Коперник ће присуствовати последњој години њеног управљања овим градом.

По другим универзитетским градовима Падова се разликовала се по томе што не само да је привлачила студенте из целе Европе, већ је имала и разноврсан интернационални професорски кадар. Најпознатија је била по школовању будућих лекара, но, као и у Болоњи студије права, вредног и упорног Коперника изучавање медицине није спречило да се даље бави астрономијом. Занимљив је податак да се у оквиру студија медицине предавала и астрологија, но Коперник је никада није користио у свом раду. Коперник у Падови наставља да изучава грчки језик, са којим је почео да се упознаје у Болоњи, да би могао да чита хеленистичке списе који су се тицали космологије.

Као и из Болоње, Коперник из Падове одлази коју годину пре политичког преврата. Наиме, Падова 1503. пада под млетачку власт. Године 1508, додуше само на две недеље, деле је између Светог римског царства, Фердинанда I, владара Шпаније, Папске државе и Француске, али Млеци су је убрзо повратили и задржали у оквиру Млетачке републике све до друге половине осамнаестог века.

ФРОМБОРК



Завршивши студије, тридесетогодишњи Никола Коперник се из Италије враћа у Вармију, где ће и остати до своје смрти. Иако би можда било логично претпоставити да је остатак живота провео радећи на својим теоријама из области астрономије као и до тада, Коперник такорећи наставља да живи паралелне животе и поткрада време да би се бавио оним по чему ће до данас остати упамћен.

Пошто је неколико година провео у Хајлбергу, где је радио као ујаков секретар и лекар, бавио се административним и финансијским пословима и пратио га на сва дипломатска путовања при којима су се обојица трудила да бране Пруске, односно Вармијске интересе, Коперник сахрањује Лукаса Ваценрода и 1512. се сели у други вармијски град Фромбурк, који је тада носио германско име Фројнберг. Од каптола добија кућу ван зидина катедрале, а две године касније купује и троспратну кулу у оквиру бедема града, где остаје да живи и ради до краја живота.

Вармијска бискупија у том тренуту ужива одређену аутономију, има сопствену војску, парламент и ризницу, али је и даље потресају напади од Тевтонских редова и политичка превирања. У једном од напада, 1920. године тевтонци упадају у Коперников дом и уништавају све инструменте које је користио за проучавање планета. Но, Коперника то не спречава да настави са радом, користећи примитивне инструменте попут квадранта и трикветрума, какве је користио Птоломеј, и обручасту сферу, модел небеске сфере.

Коперник наставља да активно подржава Пољску круну, термин који је означавао административне области које су биле под влашћу пољских племића и помаже у дипломатским активностима које су браниле Вармију од тевтонаца. Поред посла каноника, обавеза које су се тицале администрације и промена монетарне јединце, чега се прихватио да би усагласио монету у оквиру Пољске круне, Коперник је некако налазио и времена да пише.

Током боравка у Фромбурку, у есеју Commentariolus изнео је своје теорије о хелиоцентричном универзуму, које је касније продубио у делу у шест књига О револуцијама небеских сфера. Иако су га разни савременици наговарали да дело објави, Коперник је на то пристао тек по доласку Георга Јоакима Ретикуса, аустријског математичара који је средином шеснаестог века чуо за Коперникове идеје које су се шириле Европом и стигле чак и до Ватикана. Ретикус је био лутеранац и самим тим поборник Реформације, а Коперник не само католик већ и каноник, али су наука и жеља за знањем очито били чвршћи од дубоких и тада узаврелих религијских размирица. Он је Коперника снабдео многобројним књигама из математике које су му користиле за усавршавање рада, али и послужиле као пример добре штампе. Ретикус је објавио рад о Коперниковој књизи који није изазвао много контроверзи, па је Никола пристао да рукопис пошаље на штампу. Издање је посветио папи Павлу III, не спомињући Ретикуса, будући да је овај био протестант, те би спомен његовог имена папа доживео као велику увреду.

Михајло Пупин

Александра Нинковић прати животно путовање једног од наших највећих научника



Пут који је Михајло Пупин прешао од Идвора до највећих храмова науке 20. века у Америци узбудљив је као и његово велико научно наслеђе. Академик Александар Маринчић, који је био један од најбољих познавалаца Пупиновог дела код нас, сјајно је превео његову Пулицером награђену аутобиографију, нимало случајно дајући јој назив Са пашњака до научењака (From immigrant to inventor).

„Моје родно место је ИДВОР, а ова чињеница казује врло мало, јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.“

Данас Идвор има око хиљаду житеља, три пута мање него 9. октобра 1854, када се родио Михајло Пупин.

„Скромни сељани Идвора били су сиромашни у земаљском благу, пише Пупин, али су обиловали богатством у предањима о својим старим традицијама… у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак, ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од меких цигала, омалтерисана и окречена. Људи су пушили и разговарали, а изгледали су као сенатори, самозвани чувари све мудрости у Идвору. Крај ногу старијих седели су на клупицама млади људи, а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунили жута зрна са великих кукурузних клипова. То би радили цело вече. Старије жене седеле су на малим клупама дуж зида; оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле. Као мајчином љубимцу, мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи…“

Цео свој век, на сваком животном стајалишту, Пупин је носио живе слике свог дома у Идвору, слике са пашњака где је чувао волове, правио несташлуке са својим друговима, али и где се први пут загледао у звездано небо, лежећи на мекој идворској трави. Нека од искустава и запажања у овој летњој пастирској школи, како је сам називао ово време дечачке безбрижности, била су укључена у његова велика открића деценијама касније.

„Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“

ПАНЧЕВО



Ове речи мајке Олимпијаде помогле су да Михајло направи први корак на свом узбудљивом путу знања и да 1869. стигне у Панчево. Исте године, када почиње да излази и чувени „Панчевац“, који је обележио не само овај град, већ и читаву нашу културу. То је период у коме је Панчево дом многим умним људима, међу њима и Јовану Јовановићу Змају. Школске дане дели са Урошем Предићем, с којим ће остати пријатељ цео живот и чији је удео у стварању Пупиновог уметничког легата, који се чува у Народном музеју, непроцењив. Овом изузетном занимљивом друштвеном и културном периоду Панчева не недостаје ни политичких догађаја.

Али најважније Пупин пише на првим странама своје аутобиографије: „Тамо сам срео учитеље који су на мене оставили јак утисак, нарочито њихово познавање природних наука које су биле сасвим непознате у Идвору.“

Два имена се издвајају, прво је име професора физике у панчевачкој реалки – Словенца Коса, тј. Симона Коса, а друго је име познатог свештеника, просветитеља и песника проте Васе Живковића. Као професору Више реалне школе, умном човеку широких погледа, није му требало много да у младом Пупину препозна све квалитете који ће га водити до високих научних и људских достигнућа. Ове помоћи и подршке Пупин се увек сећао. „Његово име никада нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на дивно пријатељство које је гајио према мени.“

ПРАГ



Управо је прота Васа био тај који је помогао Михајлу да крене до своје друге степенице на лествицама знања у Праг, град у срцу Европе. „Први поглед на Праг изазвао је у мени чудно верско расположење. Старе капије окружене кулама са изванредном орнаментиком и записима у камену; високи торњеви средњовековних цркава са порталима начичканим дивним ликовима светаца; јавне историјске грађевине од којих је свака причала своју причу о старој слави чешке краљевине; стари камени мост преко реке Влтаве са киповима хришћанских светитеља, краљевска палата на брегу Хрдачину, која као да се издизала изнад самих облака, све то, и многе друге дивне ствари, упућивале су ме на мисао да је Свети Сава вероватно посетио места слична Прагу када је напустио своје краљевске родитеље и отишао на крај света у потрагу за новим сазнањима…“

Лепоте Прага и његово разгледање од првих дана више су занимали Пупина него његове чувене школе. Људи које је сретао, од нових учитеља до вршњака, нису га нимало подсећали на живот који је оставио за собом у Идвору и Панчеву. Како сам сведочи, спаваћа соба на тавану тешко је одударала од живота у бескрајним банатским равницама. Тако растрзаног, без великих успеха у школи, одударајући од средине у коју је дошао, налазећи дражи само у дружењу са чешким револуционарним подмлатком, затекла га је вест да му је отац, ослонац породице, преминуо.

И ту, баш на том месту почиње најважније поглавље у његовом животу.

ЊУЈОРК



Дана 12. марта 1874. из луке у Хамбургу бродом Вестфалија креће пут до Америке. Иако је ово на неки начин почетак приче, исти датум, 12. март, означава и њен крај. Тог дана, 61 годину касније, завршиће се живот Михајла Идворског Пупина.

Онај ко није прешао бурни Атлантик у марту, у јефтиној класи исељеничког брода, слабо зна шта су муке, написао је много година касније, као већ славан научник и професор Универзитета Колумбија. Али овај утисак убрзо је заменио утисак Њујоршке луке. „Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљујући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су бледа слика према овој величанственој стварности која ми се указала у Њујоршкој луци. Безбројни чамци уз обе обале ове велике реке; разне врсте бродова јуриле су брзо у свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале…“

Банкрофт Џералди, потпредседник и главни инжењер америчке телефонске и телеграфске компаније, и један од председника Америчког института инжењера електротехнике, 1932. године на додели „Џон Фрицове“ медаље започео је свој почасни говор Михајлу Пупину следећим речима: „Касне зиме 1874. године млади Србин се искрцао у Кастл Гарден. Био је без имања или имовине, без пријатеља или утицаја и без знања језика ове земље. Многи би рекли да није имао ништа, али тако не бисмо препознали ствари које је имао. Имао је добро здравље, карактер, амбицију, ум жељан да нађе знање и да га искористи, као и високе идеале.“

И заиста се Америка показала као земља могућности, где је неколико година тешког рада у фабрикама, на улици, на пољима прерасло у године марљивог учења на Колумбија колеџу, да би затим професор Пупин започео свој научни рад, а убрзо за њим и све оно што данас препознајемо као део његовог великог наслеђа. Био је оснивач, председник или иницијатор стварања великих научних удружења Америке, један је од дванаесторо људи који су основали НАСУ, био је предсеник Њујоршке академије наука. Велика лабараторија за физику Универзитета Колумбија носи његово име. Његови патенати (35), неколико значајних књига и на десетине научних радова у најпознатијим научним часописима, говори и експозеи за научне скупове института и академија представљају само један део великог делатног живота. Посебно је задужио земљу рођења велким доприносима кроз свој национално-политички и доброчинитељски рад.

Пут Михајла Пупина био је пут знања. Учио је од најбољих научника свога времена, па тако помињемо још два места на Пупиновој мапи. Она се налазе на међи Пупина студента Универзитета Колумбија и Пупина професора.

КЕМБРИЏ



„Дошао сам у овај колеџ да учим физику и да видим како је Максвел одговорио на питање шта је светлост.“

Кембриџ га је испунио страхопоштовањем. Стара здања колеџа будила су у њему дивљење. Свакодневни живот на постдипломским студијама било је још једно ново искуство: „Свако је носио црну капу и одећу и свако се бавио очигледно сличним циљевима – трагањем за изворима знања и надахнућа. Али све ово се мењало као магичним штапићем када би дошло подне. Црна одела и капе би ишчезле, а замењивале су их фланелске панталоне, шарени џемпери и капе, које су тада носили и студенти и њихови професори… Ова промена личила ми је на манастирску процесију озбиљних и паметних људи која се нагло претварала у веселу групу раздраганих младића за које не постоји ништа друго до игре на спортским теренима.“

БЕРЛИН



После више од осамнаест месеци живота у Кембриџу, неколико лепих путовања, посебно у Шкотску, било је време да се крене на докторске студије у Хелмхолцову лабараторију у Берлин.

Тиндалова стипендија му је омогућила усавршавање, а сам Тиндал га је речима подршке и вере испратио на овај пут 1885. године. Берлинско време било је време посвећено новом откривању Максвеловог и Фарадејовог дела, време стварања нових погледа на свет, а пре свега је то доба сардање са једним од највећих умова 19. века Херманом фон Хелмхолцом.

Када је његов брод после ових студијских путовања улазио у Њујоршку луку, протекло је тачно петнаест година од првог сусрета са Америком. Сада, због знања које је носио, осећао се као богат човек, спреман на велика дела.

НОРФОЛК



Норфолк, градић око две стотине километара удаљен од Њујорка, по много чему налик Идвору, постао је дом Михајла Пупина, место размишљања, одмора, али и бриге о коњима, по којима је такође био познат. „Ово дивно место где сам повратио своје здравље и срећу, постало је моја права кућа и никада нисам имао жељу да тражим бољи рај на земљи…“ Ово неуморно путовање градовима света и путевима сазнања зауставља се 12. марта 1935. године у Њујорку.

MILUTUN MILANKOVIĆ (1879 – 1958.)


Milutin Milanković, astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor, književnik, rođen je u Dalju 28. maja 1879. u uglednoj porodici. O svojim precima, u rodoslovu koji je sastavio za period od 1690. do 1940. godine, Milanković kaže:
«Milankovi potomci, koji se po njemu nazvaše Milankovićima, živeli su u Dalju dva i po veka. Svojim sposobnostima i težnjom ka višem popeše se u rang intelektualaca i fakultetlija već svojim trećim kolenom, mojim pradedom Todorom, koji je ****** pravne nauke, a školovao i svoje sinove». (Uspomene, doživljaji i saznanja, 1879 – 1909., Detinjstvo i mladost, str. 10.)
Milutinov otac Milan i majka Jelisaveta, iz ugledne osječke porodice Muačević, izrodili su šestoro djece, od kojih je troje umrlo u djetinjstvu i ranoj mladosti, a dugovjeki su bili samo Milutin, njegova sestra bliznakinja Milena i mlađi brat Bogdan, poznati romanista i muzikolog. Milan Milanković držao je radnju s kolonijalnom robom koja je dunavskim lađama pristizala iz Beča, Požuna i Pešte. Milutinov otac umro je vrlo mlad, kada je Milutinu bilo samo šest godina, tako da je brigu o djeci i imanju od preko pedeset hektara oranica i vinograda, pored majke, preuzeo njihov ujak Vasa Muačević, koji će voditi brigu o Milutinu sve dok ovaj ne počne samostalno da privređuje kroz inženjersku praksu.
Milutin nije redovno pohađao osnovnu školu, nego je imao privatne učitelje i sva četiri razreda osnovne škole položio je odjednom1889. godine. Veliki uticaj na formiranje Milankovićeve ličnosti imala je rodna kuća i njezino okruženje, posebno veličanstveni Dunav koji je proticao pored njihove bašte.
«Kada je pala noć, a na nebu se pojavile zvezde u onom bezbroju koji se viđa samo u slobodnoj prirodi, Dunav je izgledao lepši, tajanstveniji i veličanstveniji no preko dana. A kada ga obli mesečina, bio je čaroban. Bilo je uživanje sedeti u našoj bašti, posmatrati njegove srebrne talaščiće i slušati njihov šum. S one strane njegove mešala se sa tim šumom pesma hora bezbrojnih pevača. To su bile žabe… Rado smo slušali tu muziku. Ona je bila himna životu, prirodi i večnom zvezdanom nebu nad našim glavama.» (Nav. djelo, str.78.)

Godine 1889. Milutin se upisuje u realnu gimnaziju u Osijeku. Ovdje će presudnu ulogu u njegovom životnom opredjeljenju imati profesor matematike Vladimir Varićak, docniji poznati matematičar, član JAZU i SANU.
«Već mi je Varićak govorio da u carstvu nauka ima negde nenaseljenih i neobrađenih krajeva izvan ili između gustih naučničkih naselja. Stadoh da razmišljam gde se nalaze ti sasvim ili nedovoljno obrađeni krajevi da bih onde mogao steći svoj skromni naučnički posed, a možda i celo vlastelinstvo.»

Godine 1896. upisuje se Milanković na studije građevinske tehnike, gdje za 6 godina stiče zvanje diplomiranog inženjera, a 1904. godine postaje doktor tehničkih nauka. Od 1905. do 1909. radi kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi, a afirmaciju stiče kao projektant armirano – betonskih građevina. Prijavljuje šest patenata čijom primjenom će biti izgrađeni brojni objekti na području tadašnje Austro-ugarske monarhije.

Na poziv poznatih naučnika Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković napušta unosni posao i prihvata mjesto vanrednog profesora primjenjene matematike na tek osnovanom Univerzitetu u Beogradu. Na ovoj dužnosti ostaće sve do penzionisanja 1955. godine.

U međuvremenu izabran je za redovnog člana SANU i dopisnog člana JAZU, proveo je prvi svjetski rat u internaciji u Budimpešti, objavio svoja najznačajnija djela, učestvovao na međunarodnim naučnim skupovima.

Umro je u Beogradu 12. decembra 1958. godine, a po vlastitoj želji, njegovi posmrtni ostaci preneseni su u Dalj, 1966. godine, gdje počiva u svojoj porodičnoj grobnici s roditeljima, sestrom, braćom i brojnim precima među kojima je bilo i seljaka i ratnika, oficira i generala, dvorskih savjetnika i narodnih tribuna, pronalazača i filozofa.
Povjerio je svojim mještanima, Daljcima, da vode brigu o njegovim zemnim ostacima, a njegov duh i djelo odavno su dio svjetske baštine.



Milanković se bavio krucijalnim kosmičkim i ljudskim pitanjima, suncem i ledom, od čijeg međusobnog odnosa zavisi pojava i opstanak života u svemiru. U skromnim uslovima, uz pomoć papira i olovke, matematički je objasnio uzroke, nastanak i trajanje ledenih doba na Zemlji, dokazao vezu između nebeske mehanike i klime na Zemlji, postavio teoriju pomjeranja sjevernog Zemljinog pola.

Najznačajnija Milankovićeva djela su O primeni matematičke teorije sprovođenja toplote na probleme kosmičke fizike i Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba.
Pored toga, Milanković je značajan i kao književnik. Njegova knjiga popularne nauke Kroz vasionu i vekove jedna je od najboljih u svom žanru, kao i trotomni memoari Uspomene, doživljaji i saznanja, gdje su sjećanja na rodnu kuću, Dalj i njegovu okolinu ispisani izuzetnim lirskim tonovima.

Milanković je tvorac dosad najpreciznijeg kalendara, u kojem je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje tropske godine. Milankovićev kalendar zahtijevao bi korekciju tek za 28.000 godina. Ovaj kalendar zvanično je prihvaćen na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. godine, ali nikada nije primijenjen u praksi.

Kao i svi vizionari, Milanković nije doživio da njegove teorije steknu punu afirmaciju. Tek od 1976. godine kada su emprijska istraživanja dokazala preciznost Milankovićevih teorija, njegov ugled u svjetskoj nauci vrtoglavo raste.

Njegovo kapitalno djelo Kanon osunčavanja i njegova primena na problem ledenih doba svrstano je u najznačajnija naučna djela 20. vijeka. Milutina Milankovića svjetska nauka uvrstila je među 5 najvećih naučnika 20. stoljeća, a NASA, agencija za svemirska istraživanja, među 15 najvećih naučnika svih vremena koji su se bavili planetom Zemljom.
U Milankovićevu čast jedan krater na Mjesecu, jedan na Marsu i jedan planetoid nazvani su njegovim imenom. Jedna od budućih ekspedicija na Mars nosiće Milankovićevo ime. UNESCO je 2009. godinu, povodom 130. godišnjice naučnikovog rođenja, proglasio Milankovićevom godinom. U svijetu se održavaju međunarodni naučni simpozijumi posvećeni Milankoviću, a globalna promjena klime na Zemlji čini njegovo djelo trajno aktuelnim.

M.Milankovic.com

Nikola Tesla je jedan od najpoznatijih svetskih pronalazača i naučnika u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike. Rođen je 10. jula 1856. u selu Smiljan kod Gospića (Hrvatska), a umro je 7. januara 1943. u Njujorku (SAD). Njegova urna sa pepelom preneta je u Beograd jula 1957. godine i nalazi u Muzeju Nikole Tesle. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetno polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Tesla je otkrio jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima, gde mu je 1976. godine postavljen bronzani spomenik, isti kao spomenik koji se nalazi ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Po njemu dobila je ime međunarodna jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa - Tesla (T)



Mihajlo Pupin je bio naučnik, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija i počasni konzul Srbije u SAD. Rođen je 4. oktobra 1854 godine u selu Idvor u Vojvodini, a umro je 12. marta 1935 godine u Njujorku. Bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi. Pupin je tokom svog naučnog i eksperimentalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, kao i za polja rentgenologije i elektrotehnike. Zaslužan je za pronalazak Pupinovih kalema. Dobitnik je mnogih nagrada i medalja. Pored nauke, bavio se i sa pisanjem, a 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu za svoje autobiografsko delo "Sa pašnjaka do naučenjaka".



Josif Pančić je bio lekar, botaničar, osnivač Zoološkog i Botaničkog kabineta, tvorac ogledne botaničke bašte, osnivač Geološkog zavoda kao i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 5. aprila 1814. godine u selu Ugrine (Hrtvatska), a umro je 25. februara 1888. godine u Beogradu. Njegovi posmrtni ostaci nalaze se u mauzolej na najvećem vrhu Kopaonika, koji je ponjemu dobio ime Pančićev vrh. Tokom svog višegodišnjeg rada, Josif Pnčić je otkrio 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta. Njegovo najznačajnije botaničko otkriće je nova vrsta četinara – omorika, koju je otkrio u selu Đurići na planini Tari i koja je po njemu dobila ime Pančićeva omorika.



Jovan Cvijić je bio geograf, osnivač Geografskog zavoda i Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Rođen je 11. oktobra 1865. godine u Loznici, a umro je u Beogradu, 16. januara 1927. godine. Tokom trideset godina svog intezivnog naučnog rada Jovan Cvijić se bavio podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Išao je na mnogobrojne ekspedicije po Balkanskom poluostrvu, Južnim Karpatima i maloj Aziji, čiji su rezultat bila brojna naučna dela. Najviše je proučavao Srbiju, Istru i Jadransko primorje, a njegovo najznačajnije delo se zove "Balkansko poluostrvo".



Milutin Milanković je bio građevinski inženjer, geofizičar, klimatolog, astronom, osnivač katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik. Rođen je 28. maja 1879. godine u mestu Dalj, u blizini Osijeka (Hrvatska), a umro je u Beogradu, 12. decembra 1958. godine. Poznat po teoriji ledenih doba (Milankovićevi ciklusi) koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. U svom stvaralačkom životu uradio i predložio reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine, izradio je do tada najprecizniji kalendar (Milenkovićev kalendar), ali nikada nije primenjen.



Ruđer Bošković je bio profesor univerziteta, osnivač Milanske opservatorije i direktor Optičkog instituta Francuske mornarice. Rođen je 18. maja 1711. u Dubrovniku (Hrvatska), a umro je u Milanu (Italija) 13. februara 1787. godine. Tvorac je jedinstvenog zakona sile. Smatrao je da je elementarna čestica bez dimenzija izvor sile, a vreme i prostor je, nasuprot Njutnu, smatrao relativnim. Pronašao je dva geometrijska metoda za određivanje elemenata Sunčeve rotacije na osnovu posmatranja položaja tri tela, izračunao je dimenzije i spljoštenost Zemlje i otkrio geometrijski model izračunavanja putanja kometa.

Boske