Poznati hemičari i njihova otkrića

HEMIJA (egipatski hem: crna zemlja, grčki hemos: misterija) je prirodna i eksperimentalna nauka koja proučava građu, osobine i promene supstanci kao i zakone po kojima se te promene dešavaju. Deli se na opštu, organsku neorgansku i biohemiju.



Antoan Lavoazje (Antoine Laurent de Lavoisier, 1743 - 1794) bio je poznati francuski hemičar. On je prvi upotrebio terazije koje je sam konstruisao u svojim istraživanjima i time je doprineo da hemija postane egzaktna nauka. Smatra se ocem ove nauke. Pre Lavoazjeovih otkrića, nauka je na sve procese sagorevanja gledala kroz flogistonsku teoriju, po kojoj se prilikom sagorevanja materije oslobađala supstanca flogiston. Lavoazje je bio veliki protivnik flogistonske teorije i kroz niz eksperimenata je pokazao da je sagorevanje reakcija supstance koja gori sa kiseonikom. Takođe je eksperimentalno utvrdio da se vazduh sastoji od dva gasa, od kojih jedan potpomaže gorenje, a drugi ne. Prvi je dokazao se voda sastoji od vodonika i kiseonika, uspešno je pokazao ulogu kiseonika u rđanju metala kao i u biljnom i životinjskom disanju, formulisao je zakon o održanju masa i prvi je imenovao kiseonik kao hemijski element 1778. Ubijen je na giljotini jer je proglašen neprijateljem republike Francuske.



Alfred Nobel (Alfred Bernhard Nobel, 1833 - 1896) bio je švedski hemičar, inovator, dramski pisac i donator.  Proučavao je eksplozivne elemente, naročito nitroglicerin i na osnovama tog elementa je 1867. godine izumio i patentirao dinamit. Nobel je bio šokiran načinom na koji je svet upotrebljava njegov izum, pa je zbog toga u svom testamentu veliki deo svog novca ostavio Švedskoj državi i Fondu za dodeljivanje Nobelove nagrade i to onima koji svojim sposobnostima najviše doprinose čovječanstvu. U Periodnom sistemu elemenata element sa rednim brojem 102 dobio je po njemu ime nobelijum.



Dmitrij Ivanovič Mendeljejev (Дми́трий Ива́нович Менделе́ев, 1834 -1907) bio je ruski hemičar, koji je stvorio Periodni sistem elemenata. Njemu se pripisuje i izum votke, čuvenog ruskog pića. Mendeljejev je otkrio da hemijski elementi pokazuju osobinu periodičnosti kada se poređaju po rastućim atomskim težinama. Taj zakon mu je omogućio da elemente svrsta u periodni sistem prema atomskim težinama tako da srodni elementi zauzmu mesto u istoj koloni, jedan ispod drugog. Tako je bio u mogućnosti da predvidi na kom se mestu u Periodnom sistemu nalaze još neotkriveni elementi, u kakvim se jedinjenjima moraju tražiti i mogu naći, i kakve su im hemijske i fizičke osobine. Celokupna materija na Zemlji i u vasioni izgrađena je od 92 elementa, koji se razlikuju međusobno po atomskoj težini i drugim osobinama.



Viljam Remzi (William Ramsay, 1852 –1916) je bio škotski hemičar i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1904. godine za otkriće plemenitih gasova. Radio je u polju fizičke hemije i proučavao je azotne okside. Prvo je otkrio gas argon (Ar)a tražeći izvor argona u vazduhu izolovao je helijum (He), koji je bio primećen u spektru Sunca, ali nije bio nađen na zemlji. Sledeći Mendeljejev periodni sistem elemenata, istraživao nedostajuće veze u novim grupama elemenata i tako je otkrio plemenite gasove neon (Ne), kripton (Kr) i ksenon (Xe).



Pjer Kiri (Pierre Curie, 1859 - 1906), francuski fizičar i hemičar. Proučavao je magnetske pojave. Sa bratom Žakom je otkrio piezoelektricitet, a 1898. godine sa svojom suprugom Marijom Kiri - Sklodovski otkrio je radioaktivne elemente polonijum (Po) i radijum (Ra). 1903. godine dokazao je da soli radijuma spontano oslobađaju toplotu. Zajedno sa Marijom i Antoan - Anri Bekerelom dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti.



Marija Sklodovska Kiri (Maria Skłodowska-Curie, 1867 - 1934) je poznata fizičarka i hemičarka poljskog porekla. U njena najveća dostignuća spada rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa radijuma i polonijuma. Dvostruka je dobitnica Nobelove nagrade, prvi put 1903. godine iz fizike, a drugi put 1911. godine iz hemije, za izdvajanje elementarnog radijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, istraživanja o mogućnosti izlečenja karcinoma pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije - radiohemije.



Frederik Sanger (Frederick Sanger, rođen 1918 godine) je britanski hemičar koji se bavio biohemijom. On je jedini hemičar koji je dobio dve Nobelove nagrade. Prvu nagradu je dobio 1958. godine  za određivanje strukture molekula insulina, a drugu 1980. godine za istraživanje strukture molekula DNK  zajedno sa hemičarima Polom Bergom i Volterom Gilbertom.  DNK je skraćenica od dezoksiribonukeinska kiselina. To je nukleinska kiselina koja sadrži uputstva za razvoj i funkcionisanje svih živih organizama. DNK veoma važnu ulogu u  prenosu genetičkih informacija sa jedne na drugu generaciju (DNK segment koji prenosi ova upustva se naziva gen) i za građenje neophodnih ćelijskih organela, proteina i RNK molekula. Sanger je utvrdio redosled vezivanja  molekula u strukturi DNK.  

Boske

Michael Faraday



Majkl Faradej (Michael Faraday) je rođen 22. septembra 1791. godine u malom mestu Njuington Bats, današnjem južnom kvartu Londona. Faradejev otac bio je kovač, ali često nije mogao da radi zbog bolesti. Njihova porodica bila je veoma siromašna. Zbog toga Faradej nije imao ni novca ni vremena za studiranje i već sa 16 godina zaposlio se kao šegrt kod jednog knjigovesca.

Faradejev šef je pokazao veliko razumevanje i dozvolio mu je da čita knjige koje su držali u skladištu. Na taj način je nastavio da se obrazuje i tokom sedam godina rada kao knjigovezac razvio je interesovanje za nauku, posebno za hemiju. Jednog dana u radnju je dospela britanska enciklopedija koju je trebalo ponovo povezati. Faradej je u njoj pročitao članak o elektricitetu. Od tada, ova pojava postaje jedno od njegovih glavnih interesovanja. Nastavio je sa njenim proučavanjem i izvođenjem eksperimenata, praveći pritom aparature od raznih starih delova koje je uspevao da nađe. Nadao se da će upoznati ljude sličnih interesovanja i uspeti da postane nešto više od običnog šegrta.

Jednoga dana njegov šef je s ponosom pokazao Faradejevu knjigu sa beleškama i eksperimentima jednom od svojih najuvaženijih mušterija, gospodinu Vilijemu Dansu (William Dance). Dans je bio oduševljen, i kao nagradu za trud dao je Faradeju karte za predavanje Hamfrija Dejvija (Humphry Davy) u Kraljevskoj ustanovi. Faradej je bio očaran predavanjima i pažljivo je hvatao beleške i skicirao aparature korišćene u eksperimentima. Na kraju je sve to povezao u knjigu, koju je u znak zahvalnosti poklonio Dansu.

Uskoro je završio sa poslom šegrta i počeo da radi kod drugog knjigovesca koji nije imao razumevanja za njegovu opčinjenost naukom. Faradej je bio veoma nezadovoljan tim poslom zbog čega je pisao istaknutim naučnicima u nadi da će ga neki od njih zaposliti. Kada je Hamfri Dejvi privremeno oslepeo usled izvođenja eksplozivnog eksperimenta, Dans je preporučuo Faradeja da mu pomogne dok mu se vid ne popravi. Ubrzo se pojavilo slobodno mesto za hemijskog pomoćnika u Kraljevskoj ustanovi i Faradej je odmah prihvatio posao. Iako je još uvek bio daleko od uglednog naučnika, ovo je bio značajan pomak u njegovoj karijeri. Nastavio je svoju saradnju sa Dejvijem, zbog čega ga je ovaj poveo čak i na svoj medeni mesec po Evropi. Faradej je imao priliku da upozna neke od najpoznatijih naučnika kao što su Amper (André-Marie Ampère) i Volt (Alessandro Volta).

Godina 1821. bila je izuzetno značajna u Faradejevom životu. Te godine je bio unapređen i došao je do važnih naučnih otkrića. Samo godinu dana pre toga, danski naučnik Hans Kristijan Ersted (Hans Christian Ørsted) je demonstrirao vezu između elektriciteta i magnetizma u jednostavnom eksperimentu. Postavio je žicu kroz koju protiče električna struja, a zatim joj prineo magnetsku iglu kompasa i uočio da ona skreće u određenom smeru. Time je pokazao da u prostoru oko žice sa strujom postoji magnetsko polje. Elektromagnetizam je postao nova i privlačna oblast za brojne naučnike.

Dejvi i Volaston (William Hyde Wollaston) su pokušali da konstruišu elektromotor, ali nisu uspeli u tome. Posle diskusije sa njima, Faradej je počeo sa konstrukcijom svog homopolarnog motora. Eksperimenti koje je pritom izveo pokazali su da promenljivo električno polje stvara magnetsko polje. Ovim je postavio osnove moderne elektromagnetske tehnologije. Faradej je objavio rezultate svojih eksperimenata što je izazvalo brojne kontraverze. Dejvi i Volaston su mislili da je Faradej iskoristio njihove eksperimente ne citirajući ih pritom. Niko međutim nije uviđao koliko je Faradejev rad zaista bio originalan. Posle ovoga, Dejvi i Faradej su prekinuli svoje dugogodišnje prijateljstvo i postali večiti suparnici, a Faradej se na nekoliko godina povukao iz oblasti elektromagnetizma i posvetio hemiji. On je prvi uspeo da hlor pretvorio u tečno stanje 1823. godine, a samo dve godine kasnije otkrio je i benzen, najjednostavniji aromatični ugljovodonik. Faradej je ustanovio i dva osnovna zakona elektrolize.



Faradej eksperimentiše u svojoj laboratoriji

Kada je Dejvi 1827. godine otišao u penziju, Faradej je postao profesor hemije na Kraljevskoj ustanovi. Ponuđena mu je i titula viteza, ali ju je on odbio.

Faradej se ponovo vratio proučavanju elektromagnetizma i 1831. godine otkrio elektromagnetsku indukciju. U tom periodu izveo je niz veoma značajnih eksperimenata. Jedan od njih je bio eksperiment sa torusnim gvozdenim jezgrom oko kojeg su celom dužinom bila obmotana dva izolovana namotaja žice. Faradej je otkrio da ukoliko se jedan od namotaja priključi na izvor struje kroz drugi namotaj će se indukovati trenutna struja. Ova pojava je danas poznata kao međusobna induktivnost. U ostalim eksperimentima otkrio je da promenljivo magnetsko polje, koje je dobio pomeranjem magneta, indukuje električno polje. Ova pojava naziva se elektromagnetska indukcija. Faradej je zahvaljujući ovom otkriću uspeo da konstruiše električni dinamo, preteču modernog generatora. Tridesetak godina kasnije, Maksvel (James Clerk Maxwell) je ustanovio matematičku vezu između promenljivog magnetskog i električnog polja. Taj zakon je nazvan Faradejev zakon i jedna je od četiri Maksvelove jednačine.



Faradej je uveo tradiciju održavanja božićnih predavanja u Kraljevskoj ustanovi

Faradej je tvrdio da se elektromagnetski talasi šire u praznom prostoru oko provodnika, međutim ova ideja nije naišla na odbravanje u naučnim krugovima. Nažalost, nije doživeo da vidi prihvatanje svoje ideje koja je bila osnova za konstrukciju elektromehaničkih mašina.

Godine 1845. otkrio je efekat koji se danas zove Faradejev efekat kao i fenomen nazvan dijamagnetizam. Ovim otkrićima dokazao je povezanost magnetizma i svetlosti.

Faradej je bio oženjen Sarom Bernard (Sarah Barnard), ali nisu imali dece. Zanimljivo je da mu je kraljica Viktorija 1858. godine kao nagradu za doprinos nauci dodelila kuću u Hempton Kortu. Tamo je i umro 25. avgusta 1867. godine. Pri kraju Faradejevog života bilo je predloga da bude sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, ali je on to odbio. Umesto toga, u blizini Njutnovog groba, postavljena je spomen-ploča Faradeju.
U njegovu čast jedinica međunarodnog SI sistema za kapacitivnost dobila je ime farad.

Сима Лозанић


Сима Лозанић (Београд, 24. фебруар 1847 — Београд, 7. јун 1935) је био српски хемичар, председник Српске краљевске академије и први ректор Београдског универзитета.

Школовање

Завршио правне науке у Београду, студирао хемију код Вислицениуса у Цириху и Хофмана у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху 19. марта 1870. Био је професор Велике школе од 1872, а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду до 1924. Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар. Сима Лозанић је тада изабран за првог ректора Београдског универзитета. Остале су забележене његове речи које је изговорио прилико свечаног отварања 1905: „Наше некдашње веровање да ће се Србство ујединити не букваром, већ оружјем, било је кобно за по нашу народну мисао. Ја верујем обрнуто да ће просвета бити главни чинилац у решењу тог битног нашег питања, и да би оно било већ решено да смо просвету боље неговали. Верујем стога што је просвета сила која постиже све смерове. Да нам је просвета била напреднија, све би у животу нашег народа било савршеније па и успешније.“

Предавач

Одржавао наставу из хемије на нивоу већине европских универзитета, организовао добро опремљену лабораторију и библиотеку, дао прве универзитетске уџбенике из хемије. Написао је више уџбеника из разних области хемије: неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његови уџбеници су били на европском нивоу, а у извесним областима су и предњачили. Тако на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије је био први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. Његови уџбеници из органске хемије такође спадају у прве књиге у којима су једињења представљена структурним формулама а класификација извршена према структурним групама. Бавио се научним и стручним радом из скоро свих области хемије; трајне вредности су радови из електросинтезе, у којима је испитивао реакције CO и CO2 са другим супстанцама под дејством тихог електричног пражњења. Објавио је преко 200 научних радова из примењене и експерименталне хемије.
Извршио је прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године.


Академик

Постао је члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануар 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890. Био је у два наврата председник Српске краљевске академије 1899-1900 и 1903-1906. Први пут је постављен указом од 1. септембра 1899, а други пут 1. фебруара 1903. Председник Српског хемијског друштва био је у периоду 1907-1912.

Министар

Био је министар привреде (у периодима 12. јануар - 21. март 1894, 15. октобар 1894. - 25. јун 1895. и 11. октобар 1897. - 30. јун 1899.), министар иностраних дела (у периодима 21. март - 15. октобар 1894. и 23. децембар 1902. - 23. март 1903.), дипломата и учесник свих тадашњих ратова. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Био је посланик српске владе у Лондону од 1900. Био је председник Српског комитета за помоћ избеглицама од 1916. и на челу мисије у САД за помоћ и подршку Србији од 1917.

Почасни доктор

Проглашен је за првог почасног доктора Београдског универзитета.
Његов син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета.
Њему у част одржана је изложба под називом „Сима Лозанић у Српској науци и култури“ у организацији САНУ у периоду јануар-март 1993, изложба је била у Галерији САНУ у кнез-Михаиловој улици у Београду. Његов живот и дело нарочито је проучавала хемичарка Снежана Бојовић која је написала књигу „Сима Лозанић“, у издању издавачког предузећа „Принцип“ 1996. на 262 стране.
У Београду, на Дедињу, једна од улица које се секу са улицом Незнаног јунака названа је по Сими Лозанићу.

Mađar koji je otkrio vitamin C


Svaki put kada se prehladimo ili se to desi nekom iz našeg okruženja, govorimo o tome kako bi trebalo unosimo što više vitamina C… Ali retko ko se zapita ko je otkrio i izolovao vitamin C?

Za otkriće vitamina C i njegovo izolovanje zaslužan je Albert Sent-Đerđ, mađarski fiziolog i biohemičar. Albert Sent-Đerđ je rođen u Budimpešti 16. septembra 1893. godine. Školovanje je započeo u svom rodnom gradu, gde je upisao studije medicine, i diplomirao 1917. godine. Dalje školovanje i usavršavanje nastavio je u Bratislavi, a zatim i u Pragu, Berlinu, Goningenu i Lajdenu, da bi na kraju doktorirao hemiju na Kembridžu.

Proučavao je unos kiseonika kod živih organizama, a najznačajniji rezultat proučavanja ćelijskog disanja je identifikacija izvesnih koraka, koji su danas poznati u okviru Krebsovog ciklusa. Ipak, najveći deo svog radnog i naučnog veka posvetio izolovanju vitamina C. Otkrio je da se u zelenoj paprici nalaze „ogromne“ zalihe ovog vitamina, odakle ga je i izolovao.


Vitamin C spada u grupu vitamina koji su rastvorni u vodi. Kao i većina drugih vitamina, vitamin C je osetljiv na svetlost, toplotu i vlagu, sklon je denaturaciji, tako da o ovome treba voditi računa prilikom čuvanja ovog vitamina. Najbolji prirodni izvor vitamina C je šipurak, mada ga ima u svom svežem povrću i voću (najviše u kiviju, limunu, grejpfrutu, paprikama, brokoliju). Povećani unos vitamina C jača rad imunog sistema, a posebno pojačava otpornost organizma prema infektivnim bolestima (naročito prema prehladama). Vitamin C u organizmu ima važnu ulogu u ćelijskom disanju, aktivira brojne enzime, ubrzava procese zarastanja rana, ubrzava regereneraciju vezivnog tkiva i učestvuje u izgradnji koštanog, kolagenog i hrskavičavog tkiva, kao i sintezi hormona nadbubrežnih žlezda, potpomaže resorpciju gvožđa i zajedno sa folnom kiselinom i vitaminom B12 pojačava produkciju crvenih krvnih zrnaca. Takođe, ima i antistresno delovanje, utiče na snižavanje nivoa holesterola u krvi. Vitamin C, takođe, povećava i obnavlja fizičku snagu, tako da se pri povećanim fizičkim aktivnostima i potrebe za vitaminom C povećavaju, pa se sportistima preporučuje povećano konzumiranje ovog vitamina. Važno je znati da se u prirodnom vitaminu C askorbinska kiselina nalazi u obliku poliaskorbata, čije je dejstvo mnogo dugotrajnije od obične, sintetičke askorbinske kiseline. S druge strane, deficit vitamina C može da prouzrokuje bolest koja se naziva skorbut, a koju manifestuju lomljivost kostiju, oticanje zglobova, klimavost zuba i krvarenje desni.


Albert Sent-Đerđ je takođe osnovao Institut za biohemiju u okviru Univerziteta u Segedinu uz finansijsku podršku Mađarske. Godine 1937. dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti medicine za opis vitamina C i otkriće da se kiseonik vezuje sa vodonikom u ćelijskoj respiraciji. Zbog svih naučnih dostignuća godinu dana kasnije dobija počasnu titulu člana Mađarske akademije nauka.

Posle Drugog svetskog rata odlazi u Vudshoul (SAD), gde je dobio istraživačko mesto u Nacionalnom zdravstvenom institutu. U Vudshoulu je osnovao Institut za mišićna istraživanja pri Laboratoriji za morsku biologiju, gde je nastavio sa istraživanjima započetim u Segedinu u Mađarskoj.

Poslednje dve decenije svog života bavio se istraživanjima kancerogenih bolesti.

Preminuo je u 93. godini života u Vudshoulu.



svetnauke

Павле Савић


Павле Савић (1909-1994) је био српски физичар и хемичар, који је светски реноме стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча“ који је тада зван Институт „Борис Кидрич“. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду .Од 1971-1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.

Марко Леко


Марко Леко (1853-1932) је објавио 52 рада претежно из органске и аналитичке хемије.. Својом докторском тезом и с неколико радова који су из ње следили, под менторством Виктора Мајера, Леко је решио један од тада актуелних проблема: да ли амонијум-хлорид (нишадор) и њему слична једињења припадају једињењима петовалентног азота, NH4Cl, или молекулским једињењима, NH3·HCl. Његов рад у аналитичкој хемији кретао се у два правца: истраживање природног богатства земље (минералних вода, пијаћих вода и руда) и усавршавање и проналажење нових аналитичких метода.Бавио се испитивањем бања и лековитих извора итд.

Михаило Рашковић


Михаило Рашковић (1827-1872) је први професор хемије на београдском Лицеју, претечи Београдског универзитета. Михаило Рашковић је 1853. почео да предаје неорганску и органску хемију и хемијску технологију и да држи вежбе у хемијској лабораторији коју је исте године основао. Михаило Рашковић се заједно са Симом Лозанићем и Марком Леком убраја у најзначајнија имена хемијске науке у Србији, у периоду пре оснивања Београдског универзитета 1905.После његове смрти, 1872.године, на месту професора хемије наследио га је Сима Лозанић.

Џон Далтон


Џон Далтон (John Dalton, 1766-1844) је енглески хемичар, творац атомске теорије 1803. год; увео је појам релативне атомске масе, а такође је проучавао и слепило за боје (далтонизам).

Хемфри Дејви


Хемфри Дејви ( sir Humphry Davy, 1778-1829) је британски хемичар који је доказао да кисеоникExample alt text није обавезни састојак киселина што је побило Лавоазјеову теорију да се киселине састављене из кисеоника. Дејви је доказао да је водоник замењиви део киселине и ако се замени металом из базе добијају се соли; ова његова теорија је касније потврђена Бронстед-Лоријевом теоријом киселина и база. Користио је гвожђе на броду а то је први пример катодне заштите. Након смрти, његов рад наставља Мајкл Фарадеј а неки сматрају да је Фарадеј Дејвијево највеће откриће.