ДВА БРАТА, ДВА ВАЈАРА: ГОРАН И ЂОРЂЕ ЧПАЈАК
Две монументалне скулптуре, једна у Парку скулптура, друга испред велелепног стадиона „Птичје гнездо”, већ су у Пекингу, одакле се управо вратио Ђорђе. С братом Гораном прича нам своју необичну животну повест која их је из Пријепоља одвела у Италију, у Пјетрасанто, надомак чувене Караре и најелитнијег летовалишта Форте деи Марми, чије су замкове покуповали богати Руси, и где у кафићима срећу Ђину Лолобриђиду, Арманија, Берлусконија, Гејтса... А онда су стигли у Кину
Не знамо да ли је Пјер де Кубертен, оснивач модерних олимпијских игара, пре сто година, када је рекао да је „новац највећи непријатељ спорта”, мислио и на уметнике? У сваком случају, Кинези су огромну енергију и новац уложили у предстојећу Олимпијаду, па и у уметност. На Интернационалном конкурсу Олимпијског комитета Кине, међу осам скулптора из света, изабран је и наш Ђорђе Чпајак. И дело његовог брата Горана, као победник једног ранијег конкурса, налази се у Парку скулптуре. Тако ће нашу „репрезентацију уметника”, са ове две већ освојене олимпијске медаље, чинити два брата Чпајак, родом из Пријепоља.Горанова скулптура у белом мермеру „Разлог” већ је постављена у Парку скулптуре у Пекингу, а Ђорђе се пре неколико дана вратио из главног града Кине, где ће у мају бити постављен и његов рад, у црном граниту „Додир”, висок четири метра! Тим поводом, реаговао је и наш Олимпијски комитет и најавио му организовање изложбе у Београду. Још једна наша потврда да нико није пророк у свом селу: прво се докажи у свету, па онда може и код нас! Међутим, браћа Чпајак имају импресиван списак изложби у свету, учешћа на симпозијумима као и број награда, откупе дела за музејске и друге колекције, толики да би заузео бар две стране нашег листа! Дакле, сујета је протерана из карактера ове двојице шармантних, младих уметника. Старији Ђорђе рођен је 1961, Горан две године касније.
Под светим каменом
Разговарамо у Горановом атељеу, у барокном здању Царинарнице у Земуну. Стотинак метара од зграде - Дунав. Ђорђе ствара на Карабурми. За породице су обезбедили станове. Ђорђе има двоје деце и супругу, архитекту, а Zоранова супруга Славица је правник, са којом има Дивну, Милију, Алексу и Димитрија.
Оно што је посебно за ову двојицу уметника јесте и заједнички студио скулптуре и атеље у Италији, па своје време деле на равномерне периоде боравка, у Италији и Београду.
Њихов италијански студио налази се у градићу Пјетрасанто („Свети камен”), скулпторском центру света, надомак чувене Караре са мермером у којем су клесали и један Микеланђело и Донатело. Ту су стварали и Сезар и Марино Марини, Хуан Миро и Ногучи, славни Хенри Мур а сада и Фернандо Ботеро, Колумбијац, један од најскупљих и највећих сликара и скулптора данашњице. У граду је и музеј у коме су смештени модели скулптура које су поклонили сви ти славни уметници. А недалеко одатле, десетак километара од Тиренског мора, у најелитнијем летовалишту Форте деи Марми, наша браћа имају радионицу, опремљену најсавременијим алатима и машинама неопходним за стварање скулптура у камену. Ту Ђорђе држи предавања студентима који желе да савладају ту деликатну вештину. А суседи су им они који су летњиковце и замкове покуповали. Наравно најбогатији Руси, међу њима и Путин, па Гејтс, Ањели, Берлускони... Дан им, кажу, почиње у кафићу где уз капучино прочитају новине, и где се често у близини задесе познате личности из светског џет-сета. Тај јутарњи ритуал, кажу, траје кратко, јер после десет, сви некуд оду. Браћа Чпајак одлазе у - радионицу. У њој су настала дела која имају своја места у музејима света, у парковима, на трговима и другим отвореним просторима, али су мањи радови и у приватним колекцијама оних који могу себи да их приуште. Њихови се радови не налазе само на тлу Европе већ и на другим континентима, америчком, афричком и азијском!
Али, ево те приче. Често причају углас, па диктафон приносимо од уста до уста.
Рођени су у Пријепољу. У породици са шесторо деце. Три сестре и тројица браће, шесторо уста у породици Живка и Фимке. Отац је већ у 43. pензионисан, после оне чувене чистке у време Ранковића, а мајка је радила у штампарији. Повукли су, кажу, на очев ген. Отац Живко добро је цртао и радио у глини. Ништа од тога, међутим, нису сачували.
- Некако одмалена смо нас двојица пожелели да будемо вајари. Отишли смо у Сплит, завршили средњу школу за вајарство, а у Београду сам дипломирао вајарство на Факултету примењених уметности, 1988. године. Данас сам професор на том факултету - прича Горан. - У професији смо нас двојица покушали да се раздвојимо, али није ишло, остадосмо обојица вајари. Ево нас сада заједно и у Пекингу! Зато волим да кажем да су те наше скулптуре, заправо, наше прве „олимпијске” медаље!
Сенке изнад моје ливаде Горан више прича, Ђорђе је ћутљивији. Горан је знатижељног духа, страствени је бициклиста, воли фото-записе са путовања, сакупља старе алате. Стигао је у Канаду, али и у Тајпех на Тајвану, у Јапан, у Асуан у Египту, али и у Буркину Фасо! У тој афричкој земљи, надомак Малија, Нигерије и Тогоа, остала је једна његова скулптура коју је финансирао Унеско. Њене димензије су риплијевске.
- Када су ме питали којих је димензија - каже Горан - а рађена је у затеченом, вулканском камену, рекао сам им три метра са метар, и 40-50 километара!!! Наиме, откуд ја знам колико се тај камен протеже у дубину земље?! Наравно да су умрли од смеха.
Иако су браћа, њихови уметнички „рукописи” се разликују, па их ни у ком случају не можете заменити. Код Горана су то чисте форме, „камен са великим сенкама, каменом меланхолије, чија је форма и кључ и тајни код”, како је у свом есеју написао Масимо Чјапето. Дело му је асоцијативно, препуно сукоба површина и игри сенки, удубљења и испупчења. Ево и неких назива „Сенке изнад моје ливаде”, „Бела сенка”, „Црвена сенка”, „Заробљени облак”, „Сусрет”, „Киша”, „Ноћ”...
Код Ђорђа се у апстракцију уплиће фигурација. Пре шест година освојио је прву награду у Ичону у Кореји, пре тога са делом „Прозор” на Бијеналу у Тојамури, у Јапану, па 1995. у Осаки где му је рад и откупљен... Ђорђе је магистрирао 1989. на Ликовној академији у Београду,и одмах је добио позив из Стокхолма где је четири године био предавач на изради савремене скулптуре у камену. Мада, обојица користе и друге материјале, као што су дрво и метал.
Бизарни податак је да је у децембру, на Тајвану, Грин Ајленду, или Зеленом острву - пандану нашем Голом отоку, јер је на њему био затвор за политичке затворенике, Ђорђе, као једини представник са Балкана, учествовао на симпозијуму за људска права - Хјуман рајтс! Овог пролећа га чека учешће на симпозијумима у Летонији и Француској.
Обојици је узор, кажу, непревазиђени Микеланђело и Донатело, али и наш -Мештровић.
- Мене је увек фасцинирала фигурација, уметност старе Грчке и Египта- додаје Ђорђе појашњавајући своју естетику. - Ипак, алфа и омега свегаје, наравно, цртеж. Док сам студирао, ишао сам у слободније форме које немају везе са фигурацијом. А сада се опет враћам на фигурацију, правим неки „колаж”, што је веома тешко извести, направити тај склоп. Не волим оштре ивице већ заобљене форме.
На наше питање ко су њихови купци, Ђорђе каже:
- Увек неке велике компаније. Код нас има компанија, али код нас нема интересовања да се скулптуром оплемени простор. Наши људи више воле слику на зиду. Све се своди на постављање некаквих споменика историјским личностима. Ништа даље.
- Морам да кажем да су власти у Земуну показале интересовање и једна моја скулптура налази се поред ресторана „Венеција” - додаје Горан.
-Проблем је што је овде све тешко организовати. Наиђете на хиљаду „не”.Увек нека сумња, па човек дигне руке. Тешко је разбити то, мада Београд итекако има простора. А када се има у виду количина новца која се троши за архитектонске пројекте, мала је сума која се издваја за скулптуру. То је само један одсто. У Азији, у Кореји, сваки супермаркет се оплемени скулптурама, и то не једном. Чак сам радио и пројекат за метро у Тајпеху, а недавно и две, по три метра високе, скулптуре за резиденцијални простор једног пребогатог Кинеза.
Обојица говоре о феноменалним условима за рад у Италији, где постоје и посебне фирме које пакују и транспортују скулптуре. Готово да ни о чему не морате да бринете, осим да направите дело. Тамо нико не брине о вама, нема удружења нити државне бриге, пресудан је успех, па ако васкупују, значи вредите и можете лепо да живите.
Сазнајемо да су Пјетрасанта и Форте деи Марми доживели судбину Сен Тропеа. Богати су кренули за уметницима, па су некретнине у ова два градића достигле цену од 7.000 евра по квадрату. Уметници су потиснути, неки одлазе, јер не могу финансијски да издрже. Отвара се све више комерцијалних галерија у којима се најчешће излаже кич, али има и уметника који их закупљују за велике паре, да ту излажу.
Питамо и да ли постоји нешто што им загорчава живот у тој лепоти и скупоћи?
- Некад су били „бенгалски тигрови”, а сада смо добили комарце „тигрове”, увезене из Азије - поново ће углас браћа. - То је нешто страшно и незамисливо: комарци са црно-белим пругама који нападају и уједају и дању и ноћу, а нема шанси да их убијете, јер су толико брзи, а спрејови за запрашивање су забрањени због - екологије! Па ви видите како нам је.
Питамо, има ли љубоморе, суревњивости међу браћом?
- Таман посла - кажу заједно. - Обојица смо, на срећу, све ове године успешни. Да је један од двојице неуспешан, можда би проблема и било. Подсећају нас да у Италији није необично да два брата буду и два успешна уметника и наводе браћу Помодоро, такође скулпторе, као и Пјетра и Андреу Кашела.
- Ми смо не само браћа него и добри пријатељи - додаје Ђорђе.
Мештровић, велики мештар Желели смо да чујемо како се постиже такав успех?
- У почетку са много индивидуалног ентузијазма - објашњава Горан - али у једном тренутку уметнику је потребан и некакав „ветар у леђа”, нешто као подршка друштва, или државе, макар путем неке корпорације,банке... Е, тог „ветра” овде у нашој земљи нема.
А како је у Кини?
- Ја сам први контакт имао на Тајвану - каже Горан - где сам у Тајпеху добио још 1994. године прву награду. Тамо је уметник изузетно цењен и све се догађа на невероватно високом нивоу. Долазе највиши државници на изложбу, велика је свечаност, чак уз ватромет. Та прва награда је износила 100.000 долара, а кад сам и други пут освојио прву награду, склопио сам уговор с једном галеријом, уз обавезу да сваке друге године имам изложбу. А када имате изложбу, то значи и да ћете све продати, јер ништа се не враћа.
- И у Јапану, где нас двојица такође имамо откупљене скулптуре - надовезује се Ђорђе - изузетно цене вајарство. Имају огроман Парк скулптуре, а у Осаки се одржава чувени Тријенале скулптуре. Тамо је таква конкуренција да се пријави и по једанаест хиљада уметника, а када сам ја учествовао, 1995. године, из Европе је прошло селекцију само шесторо. Међу њима сам био и ја и моје дело „Protected” („Заштићени”) у карарском мермеру, два метра високо. Добило је прву награду и откупљено за Музеј у Осаки. Допада нам се што тамо, на Истоку, у Јапану и Кини постоји много здравија селекција. Јер, није потребно да вас препоручује држава или неко удружење.
Када говоримо о нашим скулпторима, изнад свих издвајају Мештровића.
- Велики део својих скулптура Мештровић је радио за Косово, као оне „удовице” из Косовског циклуса, а у Крушевцу, у музеју, налази се и његов пројекат за Видовдански храм, који, нажалост, није реализован. Достојне су дивљења његове каријатиде на Авали, па Његош на Ловћену, то су ремек-дела - сматра Ђорђе. Подржава га и Горан.
Шта је било тема на конкурсу за Олимпијаду, претпостављамо спорт и спортисти?
- Наравно, спорт и спортисти, а Ђорђе је био инспирисан скакачем увис, оним тренутком када се спортиста, попут сајле, пропне, понесен силама и огромном енергијом.
Напуштамо атеље. Некадашња Царинарница, чија је фасада тужна и ружна,опалог малтера, огољених цигли и разваљених капија, попут запуштених зграда из филмова италијанског неореализма, са двориштем над којим, с прозора на прозор, лебде на конопцу, уредно прикачене штипаљкама чарапе,мајице..., а привезан пас опомињуће лаје упозоравајући комшилук, чека нека боља времена када нам и у држави буде боље. Јер, ова урушена лепотица под заштитом је државе. Чека реновирање да би постала галерија и центар окупљања уметника из земље и света. За сада у њој је „светски а наш„ - Горан Чпајак.
Мирјана РАДОШЕВИЋ
izvor:ilustrovana
Pet 12 Avg - 22:52
