Nada Knežević





Nada Knežević je jedna od najcenjenijih pevačica sa prostora bivše SFRJ, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu prvom damom jugoslovenskog džeza, njeno ime se može pronaći u svetskim džez enciklopedijama, a poklonici dobre muzike širom planete još uvek sa poštovanjem govore o njenom liku i delu.

Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod znamenite operske pevačice Zdenke Zikove, a kao srednjoškolka je pevala na beogradskim igrankama (u “Božidarcu”), što nije prošlo nezapaženo. Tako je dospela do Udruženja džez muzičara, i otvorila su joj se vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu “Mlade snage na polju džeza”, izvodeći kompoziciju Džordža Širinga iz repertoara Ele Ficdžerald „Lullaby of birdland“, posle čega se je – što je nekada bila privilegija – u novinama pojavila njena fotografija sa natpisom „Brz uspeh mlade džez pevačice“.
Bez obzira na to što se je od nje očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane lekar – prvi snimci za Radio Beograd su presudili da njen životni poziv ipak bude muzika. 1959. je debitovala na Opatijskom festivalu, posle čega je postala poznata širem auditorijumu. Iste godine su kompozicije „Ciganska noć“ i „Fatima“ postale radijski hitovi i donele joj veliku popularnost, pa je odmah potom bila jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera “Muzika na Jelisejskim Poljima”, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni džez orkestar Rolfa Hansa Mulera, a u Beograd se je vratila sa osvojenom prvom nagradom.

U narednom periodu je nastupala na domaćim festivalima, od Zagrebfesta (na kome je naročito briljirala 1962. godine, kada je izvodila bluz - kompoziciju Milutina Vandekara, "Dođi, olujo"), preko Jugoslovenskog jazz festivala na Bledu, do tek osnovanog Beogradskog proleća, a na prvom i poslednjem takmičenju pevača zabavne muzike je osvojila ZLATNI MIKROFON (1961), čime se zvanično svrstala u red najboljih jugoslovenskih interpretatora.




Neko vreme je sarađivala sa bugarskim džez septetom "Sofia", a onda je 1962., u vreme najveće slave, otišla na godinu dana u Zapadnu Nemačku, gde je nastupala pred američkim vojnicima u džez klubovima i usavršavala engleski jezik. Po povratku u domovinu, sa grupom domaćih umetnika (Đorđe Marjanović, Cune Gojković, Nina Spirova, 7 mladih), odlazi na uspešnu turneju po Sovjetskom Savezu, što otvara koridor svim jugoslovenskim pevačima koji će kasnije tamo nastupati.

Krajem '63 opet odlazi u Zapadnu Evropu, i nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. U skandinavskim zemljama je nastupala sa triom Vladimira Vitasa, u klubovima u kojima su se mogli čuti asovi džeza, kao što su Don Bajes (Don Byas) i Erol Garner (Errol Garner); u Oslu je pevala u elitnim klubovima poput “Down Town Key Club”; snimila je dvočasovni muzički program za dansko – švedsko – norveški radio i imala podršku inostranih medija, što joj je pružilo priliku za evropsku karijeru. Međutim, zbog bolesti oca Andre nije mogla da prihvati poziv menadžera Katerine Valente, i vratila se u otadžbinu. Posle kraće pauze je nastavila karijeru, nastupajući na Balkanijadi, Evrodisk paradi ("Hej, mama"), domaćim festivalima, radiju i televiziji, kao i u inostanstvu (najčešće u SSSR – u), a onda je 1969. postala majka, što je uslovilo novu dvogodišnju pauzu.


1971. se je trijumfalno vratila na scenu. Snimila je muziku za film „Moja luda glava“, koju je komponovao Bojan Adamič, nastupila na festivalu Beogradsko proleće sa legendarnom kompozicijom “Seti se naše ljubavi”, i predstavljala Jugoslaviju kao gost UN – a na Sinajskom poluostrvu, gde je proglašena najboljim pojedincem od svih gostujućih grupa. Nastupala je i na XIII međunarodnom džez festivalu u Ljubljani '72 uz B. P. Convention bend, koji je predvodio vibrafonista Boško Petrović, uz pratnju pijaniste Dražena Bojića.

Svet je imao mnogo sluha za nju, pa je magazin Down BiT pisao u superlativu o njenim vokalnim sposobnostima, a džez pijanista Čik Korija (Chick Corea) joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju. Nastupala je u Albert Fišer Holu, na međunarodnim džez festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na Newport Jazz Festivalu...

Tokom sedamdesetih je, uz povremene pauze na koje je navikla svoju publiku, nešto revnosnije nego pre gradila tzv. paralelnu karijeru: za široki jugoslovenski auditorijum je pevala srceparajuće šlagere i učestvovala na popularnim domaćim festivalima zabavne muzike, a u inostanstvu je opravdavala reputaciju vrhunskog džez izvođača. Postoji i anegdota sa Beogradskog jazz festivala, kada se je slavna Ela Ficdžerald po izlasku na scenu publici obratila rečima: “Dobro veče, ja sam Nada Knežević”. Nada se krajem te decenije sasvim okreće džezu, i od tada se o njoj gotovo uvek govori i piše kao o džez pevačici.

1977. je sa Big Bendom održala nezaboravne koncerte u zagrebačkoj dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, koji su trajno sačuvani na duplom LP albumu 4 lica jazza u izdanju Jugotona. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine, pa je Nada, uz Boška Petrovića, Boru Rokovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, uvrštena u Džez - reprezentaciju SFRJ.

Tokom pedeset godina karijere je dobila pregršt festivalskih nagrada, razna priznanja i estradne "trofeje", a Udruženje džez muzičara joj je dodelilo povelju za doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva. Poslednji koncert, nazvan Nada Beogradu, održala je 1995., a 2007. je primila nagradu za životno delo na XXIV internacionalnom džez festivalu Nišville. Tada se je i oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.

nada-knezevic.blogspot.ca