Vida Ognjenović

Vida Ognjenović






Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka.
Rođena je u Dubočkama (Banjani) pored Nikšića 14. avgusta 1941. godine.
Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu,
a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju
beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije
je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je
na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine.

Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame
Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg
mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala
je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru
predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete
SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija,
od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele
više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala
je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je
i izvan naše zemlje.

Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd,
1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd,
2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične
drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne
komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III
(Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002).

Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom
i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme
je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje.
U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih
Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi...

Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni
i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je:

nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994),
Andrićevu nagradu za pripovetku (1995),
nagradu Branko Ćopić za prozu (1996),
nagradu Laza Kostić za roman (1996),
nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997),
nagradu Romanda Serbika za prozu (1998),
nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999),
nagradu Statueta Joakim Vujić (2001).

Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija.
Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik.
Živi i radi u Beogradu.

wikipedija

Vida Ognjenovic je predsednica srpskog PEN centra.


Srpski PEN centar je samostalan i autonoman deo Međunarodnog PEN-a,
svetske organizacije pisaca, čije je sedište u Londonu.

Međunarodni PEN je nepolitička i nevladina organizacija s visokom
kategorijom među članovima UNESCO. Osnovan 1921. godine u Londonu,
Međunarodni PEN okuplja pisce iz 91 države sveta, udružene u 144
ravnopravna centra Međunarodnog PEN-a.

Naziv PEN nastao je prema engleskoj reči koja označava “pero” (pen),
a čija tri slova istovremeno predstavljaju akronim za Pesnike, Esejiste
i Noveliste, koji se mogu učlaniti u PEN. Nezvanično tumačenje značenje
akronima PEN čulo se 1937. godine na kongresu u Parizu: Paix entre nous
(Mir među nama). Srpski PEN centar osnovan je 25. februara 1926. godine
kao prvi PEN klub u Jugoslaviji.

Osnivači Srpskog PEN centra u februaru 1926. godine bili su: Ivo Andrić,
Milan Bogdanović, Milan Ćurčin, Miloš Crnjanski, Jovan Dučić, Miodrag
Ibrovac, Vojislav Jovanović Marambo, Milan Kašanin, Gustav Krklec, Todor
Manojlović, Marko Maletin, Veljko Milićević, Sibe Miličić, Veljko Petrović,
Svetislav Petrović, Rastko Petrović, Bogdan Popović, Pavle Popović, Vladeta
Popović, Isidora Sekulić, Svetislav Stefanović, Miloš Trivunac, Slobodan
Jovanović, Ivo Vojnović, Dragiša Vasić, Aleksandar Vidaković, Stojan
Živadinović i Oton Župančič.

Prilikom imenovanja prvih počasnih članova Međunarodnog PEN-a na
14. kongresu u Beunos Airesu 1936. godine od jugoslovenskih pisaca
izabran je Jovan Dučić. Rad Srpskog PEN centra je obustavljen u
aprilskom ratu 1941. godine.

serbijanpen.rs

Vida Ognjenović: "Preljubnici", Stubovi kulture, Beograd, 2006.

Kao osamdeset devetu po redu knjigu u značajnoj ediciji "Peščanik", Stubovi kulture objavljuju novi roman Vide Ognjenović. "Preljubnici" su izuzetno zanimljivi za čitanje. Gutaju se za noć il' dve, iako imaju sto osamdeset stranica. Pre svega zbog toga što svestrano talentovana Vida Ognjenović (prozni i dramski pisac, esejista, pozorišni i TV reditelj, diplomata, političar) zna sve igre koje se igraju na dramaturškom terenu. Zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stupanj pojednica, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priču učinila napetom i do kraja zanimljivom. Usput njena erudicija ispunjava onaj prostor gde radnja na tren stane, a glavna junakinja ostane u uvek teškom dijalogu sa sobom. Te misaone digresije nadovežu se na sve ono što je gore već pomenuto i eto valjda odgovora na pitanje kako Vidi Ognjenović polazi za rukom da bude popularna, bestseler spisateljica iako je sasvim daleko od popa i uskih žanrovskih međa. (O popularnoj literaturi i žanru, pritom, sve najbolje!)

Glavna junakinja romana "Preljubnici" Amalija Kojić, uspešna žena u četvrtoj deceniji života, neposredno nakon što je magistrirala, saznaje da je usvojena i sa tim dramatičnim saznanjem odjednom se tiho, pa sve glasnije, odmotava njena dramatična priča koju će na kraju - sami otkrite kako - dodatno i jezivo zabiberiti njen muž. Od trenutka tog saznanja počinje njeno preispitivanje i njena psiho kriza koju će pokušati da reši napuštanjem gradskog izdavačkog preduzeća u kome radi i odlaskom u provinciju, o kojoj će Vida Ognjenović kroz usta Amalije Kojić napisati oštre, grube i sjajne redove. Dobri epizodisti u romanu biće njeni roditelji, tačnije usvojitelji, a upravo će njihove profile, zajedno sa likovima rođaka i naročito "prave" majke za kojom će tragati, spisateljica nacrtati sasvim uverljivo i do kraja precizno.

"Preljubnici" su napisani u prvom licu. Oni zapravo nastaju na kraju cele priče kada glavna junakinja u domu svojih roditelja-usvojitelja, ne bi li se izvukla iz krize, počinje da zapisuje čitavu storiju. Dakle, Vida Ognjenović imala je pred sobom ogroman pripovedački teret. Morala je da uverljivo prikaže jednu ozbiljnu psihičku krizu, metež u glavi glavne junakinje. Upravo kompozicijom svoje priče, ona je uspela da reši taj problem i to je najveći domet njene knjige. Birajući pripovedanje priče bez hronološkog reda, od kraja ka početku, uz stalno menjanje pravaca na tom putu, Vida Ognjenović je uspela da i na plan "forme" precrta onaj uredni nered u glavi Amalije Kojić koji nam je ponudio sadržaj. Haotično ređajući kratke pasuse gorkih sećanja, ružnih i lepih slika iz detinjstva, doživljaja iz ljubavnog i bračnog života, fotografija iz profesionalne karijere i čega sve još ne, Vida Ognjenović je uspela (još jednom: svojom dobro zamišljenom kompozicijom romana) da dočara situaciju u kojoj se nalazi njena glavna protagonistkinja. Da izruči pred čitaoca sav taj haos koji Amaliji Kojić nije dao mira. Tako je njena priča postala uverljiva i zato se odmakla od banalnosti. Sve vreme je sasvim fino uljuljkivala glavni problem - temu ovog romana, spremala čitaoca za finale, a onda ga odjednom otvorila, uspevajući da ga rasvetli iz svakog ugla.

Moguće je da je jedan od zapleta, vrlo bitan za roman, dobro zamišljen, izvela suviše brzo. To je ona epizoda sa suprugom Amalije Kojić koji će joj na neki blesavo opsesivan način pomagati da pronađe pravu majku, a potom učiniti nešto sasvim bizarno. Čini se da je Vida Ognjenović, ako ćemo već tražiti takve pojedinosti, sasvim dobro osmislila takav zaplet koji udara u čelo, ali je premalo mesta posvetila samoj slici ovog događaja, inače jednom od razloga introspekcije koja će potom uslediti.

Ipak, sasvim je moguće da su "Preljubnici" do sada najbolje prozno ostvarenje Vide Ognjenović. Najviše zbog misaone pozadine koja se otkriva poput najboljih alegorija iza paravana uzbudljive i dobro skrojene priče. Zanimljivo je pogledati pitanja novinara i odgovore koje je ova spisateljica davala tokom intervjua koji se su ovih dana mogli pronaći u novinama. Sjajno je koliko se kao tema nametnulo pitanje koje se može pronaći između redova priče. Šta je naš pravi identitet? Da li se on stiče rođenjem, genima, ili se stiče tokom života, obrazovanjem, življenjem u određin uslovima, usvajanjem običaja koji nas okružuju tokom sazrevanja. Ovim pravim malim esejima koji nikada ne usporavaju radnju "Preljubnika", treba dodati i one misli koje Amalija Kojić izgovara o već pomenutoj provinciji, vaspitanju, obrazovanju i mnogim drugim stvarima. To su oštre i pametne misli koje bi se mogle podvući tokom čitanja romana.

Autor: Mića Vujičić

plastelin.com

G o j k o B o ž o v i ć
ROMANESKNO PUTOVANJE U PUTOPIS




O knjizi Putovanje u putopis Vide Ognjenović

Na jednom mestu u knjizi Putovanje u putopis Vida Ognjenović postavlja pitanje: "Šta ja to ovde radim?" Mada stavljeno pred čitaoce, takvo pitanje autor uvek, pre i posle svega, postavlja samom sebi. Ali kada postane izgovoreno, takvo pitanje pokazuje senku jedne egzistencijalne situacije, životnog okvira u kome se tek kroz pisanje i neprestano preispitivanje može doći do odgovora.
Svako u sebi nosi po jednu knjigu, to je napisao Danilo Kiš, a to su svojim iskustvom i svojim knjigama potvrdili i toliki drugi pisci. Knjigu Putovanje u putopis Vida Ognjenović svakako duguje vlastitom iskustvu. Odlučujući se da se primi diplomatske službe u Norveškoj, Vida Ognjenović nije samo promenila žanr svojih javnih poslova već je otputovala u samo središte jedne neobične književne tradicije iza koje ona prepoznaje i jednu životnu i književnu dramu, jednostrano osvetljenu primećenu u našoj književnoj istoriji.
Svesna da svaki izbor poznaje svoju cenu, i to mnogo pre nego što je upozna onaj koji je izbor učinio, Vida Ognjenović odlaskom u Norvešku stupa i na tlo književnog znanja koje se u srpskoj kulturi neumitno vezuje za Pisma iz Norveške Isidore Sekulić. Put u Norvešku postaje, na taj način, put do knjige koja je, gotovo pre jednog veka, opisivala Norvešku. Nastajući, dakle, u susretu života i literature, knjiga Vide Ognjenović jeste i autentično svedočanstvo i autentično pripovedanje. Ali će čitalac, svakako, lako zapaziti kako se u knjizi Putovanje u putopis mnogo više vidi koje su promene zahvatile putopis kao žanr nego koje su promene, u istom vremenu, zahvatile Norvešku kao zemlju.
Da je u Norveškoj napisala samo knjigu Putovanje u putopis, Vida Ognjenović bi mirno mogla da odgovori na pitanje koje u toj knjizi postavlja: "Šta ja to ovde radim?" Ta knjiga jeste i jedna avantura i kazivanje o toj avanturi. U njoj se govori o književnosti i nekim njenim formama, najpre o putopisu i romanu, ali i o najličnijem i najneposrednijem iskustvu onoga koji književnost piše. Ona svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača. U isto vreme Putovanje u putopis aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije, kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.
Otuda je Putovanje u putopis najbolje doživeti kao izraz tolikih raznovrsnosti i kao otvoreno uživanje u raznolikostima. U ovoj knjizi se ne menjaju samo teme, već se u njoj ukazuje i raznovrsnost u govoru, u tonu, u formi obraćanja čitaocu, u tipu predočavanja stvarnosti. Idući za tim oblicima, čitalac se kreće između pronicljivih eseja i zanimljivih putovanja, između govora o pozorištu i govora o prostorima iza pozorišne rampe, između Isidore Sekulić i novog susreta sa Norveškom.
Na početku knjiga Vide Ognjenović je svedočanstvo o susretu sa novim poslom i sa novom kulturom. Ali ubrzo ova knjiga postaje izvrsna studija o tradicionalnom i modernom putopisu, o onome putopisu koji je detaljan putnički izveštaj i o onom putopisu u kome fikcija uzima glavnu reč, a opisani prostor postaje samo jedan od junaka priče. U modernoj književnosti putopis je postao žanr sa narušenim suverenitetom. Proistekao iz potrebe da čitaoce jedne jezičke zajednice izvesti o kulturama iz bližeg i daljeg okruženja, tradicionalni putopis je u modernom dobu postao žrtva sopstvene informativnosti. Slika koju je nekada mogao da prenese samo putopis postala je masovno dostupna zahvaljujući novim medijima, da bi u dobu televizije i digitalne kamere takav putopis postao žanrovski atavizam. Novi mediji su ukinuli egzotičnost koja je nekako uvek stajala u prisenku putopisnih poduhvata. Iluzija poznatosti i dostupnosti, kakvu stvaraju novi vizuelni mediji, ukinula je iluziju informativnosti, kakvu je oblikovao stari putopis. Čitava poglavlja u knjizi Vide Ognjenović posvećena su ispitivanju ove književne i društvene promene.
Na prepoznavanju ove promene autorka zasniva prirodu svoje knjige. Otuda, umesto putopisa, ona ispisuje putovanje do putopisa, uzbudljivo svedočenje o putovanju do Pisama iz Norveške Isidore Sekulić, o tome kako se Isidorina knjiga na različite načine otkriva, sve dok, u trećem čitanju Vide Ognjenović, ne bude pročitana iz ugla koji je kombinacija autentičnog ličnog doživljaja i pronađene analitičke perspektive. Tri čitanja Isidorinih Pisama nisu samo tri čitalačka iskustva, već i model predočavanja jedne intelektualne biografije.
Opredeljujući se da, u završnom delu Putovanja u putopis, napiše nekoliko pisama Isidori Sekulić, o prostoru kroz koji je ona prošla, ali koji više nije isti, Vida Ognjenović na neki način obnavlja osnovnu situaciju putopisa svoje prethodnice. Ti putopisi su, takođe, pisma, nedvosmisleno obraćanje. Ali uvođenje obraćanja Isidori Sekulić ukazuje na ono što bismo i bez toga teško prevideli. Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.

polja.eunet.rs

od 05.08.2007

Nova knjiga eseja Vide Ognjenović.
Eseji o kulturi i književnosti u doba globalizacije i zabave, o velikim piscima našeg vremena, o ključnim srpskim i jugoslovenskim glumcima druge polovine XX veka i naših dana, kao i o dvojici modernih Argonauta koji su spasili rusku avangardu.
Junaci ove knjige su Kiš i Kovač, Mihiz i Simović, Mira Stupica, Olivera Marković i Ksenija Jovanović, Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, Petar Kralj i Mira Banjac, Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović, Klaudio Magris i Milo Dor.
Neskrivena pohvala retkostima u kulturi i umetnosti.
Eseji u ključu pripovedanja.

ŽIVI PRIMERI

Premda na prvi pogled govori o različitim prostorima i o različitim sudbinama, ovo jezički iznijansirano i snažno pripovedanje zapravo je sugestivna priča o modernim sudbinama predstavljena kroz nekoliko portreta junaka koji su upečatljivi, stvarni i mogući, od krvi i mesa. Te sudbine se prepliću i dozivaju tako da ove priče oblikuju gotovo romanesknu celinu.
Junaci u novim pričama Vide Ognjenović nalaze se u mreži mnogobrojnih priča koje su čuli, vesti koje su došle do njih, informacija koje su im promenile život.
U Živim primerima pripoveda se postepeno, ali se utoliko napetije i sugestivnije ocrtavanju fizionomije junaka i njihove sudbine, kao i ona iskliznuća u tim sudbinama zbog kojih priča i nastaje, o kojima jedino i valja pričati.
O tome pričaju nove priče Vide Ognjenović.

MAKSIMUM

Maksimilijan Vajner Maksimum, slikar i svetski priznat stručnjak za umetnost, iznenada biva optužen da je falsifikator i da je na tržištu slika naivne umetnosti podmetnuo svoje slike pod imenom misteriozne umetnice koja u isto vreme volšebno nestaje. Maksimuma napuštaju i napadaju neke kolege i prijatelji, mediji od njega prave slučaj dovodeći u pitanje njegov ugled, autoritet i stručno znanje.
Izložen napadima i podmetanjima, bez mogućnosti da istinu predstavi javnosti u kojoj obmane i laži imaju jednako pravo građanstva, Maksimum započinje priču u koju staje društvena, umetnička i javna istorija poslednjih pola veka ove zemlje.
Roman Maksimum oblikovan je u vrtložnom nizanju ukrštenih priča i umnoženih glasova: kao na nekoj uzbudljivoj sceni pred čitaocima se smenjuju junaci i pripovedači čije se priče dopunjuju i prožimaju, sukobljavaju i osporavaju, stvarajući moćnu i mozaičku sliku jednog složenog vremena i uskomešanih ljudskih sudbina u njemu.
Izmešten na prvi pogled iz aktuelnog vremenskog konteksta, ovaj roman svojim višestruko ukrštenim pričama i ljudskim sudbinama koje iznosi sugestivno svedoči o iskustvu nekoliko generacija suočenih sa autoritarnim društvom i isključivostima vlastite sredine.
Velika priča o pitanjima koja nas snažno dodiruju.

Vida Ognjenović, književnica i rediteljka.
Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu (1963) i na Odseku za režiju Akademije za pozorište, film i TV u Beogradu (1965).
Piše romane, pripovetke, drame i eseje.
Knjige drama: Melanholične drame (1991), Kanjoš Macedonović (1993), Devojka modre kose (1993), Setne komedije (1994), Mileva Ajnštajn (1999), Jegorov put (2000), Drame I-III (sabrane drame u tri toma; 2001–2002), Don Krsto (2007).
Knjige priča: Otrovno mleko maslačka (1994, 2009), Stari sat (1996), Najlepše pripovetke (2001), Prava adresa (2007), Živi primeri (2012).
Knjiga proze: Putovanje u putopis (2006).
Knjiga eseja: Nasuprot proročanstvu (2007).
Romani: Kuća mrtvih mirisa (1995), Preljubnici (2006), Posmatrač ptica (2010).
Knjiga razgovora: Nema više naivnih pitanja (2008).
Teatrološke studije: Strah od scenske rasprave (1980), Šekspiromanija (1980).
Književne nagrade: “Andrićeva nagrada”, “Branko Ćopić”, nagrada “Prosvete”, “Laza Kostić”, “Karolj Sirmai”, “Paja Marković Adamov”, “Ramonda Serbica”, “Stefan Mitrov Ljubiša”, “Todor Manojlović”, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za knjigu godine (2007).
Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
Prevodi sa engleskog i nemačkog jezika.
Vida Ognjenović je jedan od naših najvažnijih pozorišnih reditelja.
Predsednica je Srpskog PEN centra.
Potpredsednica je Međunarodnog PEN.
U izdanju Arhipelaga objavljene su sledeće knjige Vide Ognjenović: Nasuprot proročanstvu (2007), Otrovno mleko maslačka (2009), Posmatrač ptica (2010) i Živi primeri (2012).
Živi u Beogradu.

Novo izdanje knjige priča Vide Ognjenović Otrovno mleko maslačka, nagrađene Andrićevom nagradom za najbolju pripovedačku knjigu godine.
U izdanju Arhipelaga knjiga se objavljuje sa pogovorom Mihajla Pantića.
Prepoznata u kritici kao vrhunski izraz književne evokacije, knjiga priča Otrovno mleko maslačka na sugestivan način obnavlja izrazite ljudske sudbine, kulturne i društvene epohe, minule svakodnevice i časove epifanije u njima. Uza sve to, priče Vide Ognjenović uspostavljaju nesvakidašnji srednjoevropski i panonski horizont moderne srpske književnosti. U pričama Vide Ognjenović pulsira uzbudljiv život i događaji izrazite punoće. Pripovedajući ono što je vredno priče i čineći to bogatim, raskošnim i književno funkcionalnim jezikom, proze Vide Ognjenović predstavljaju izraz poverenja u priču i posvećenosti zadovoljstvu, vedrini i smislu pričanja. Otuda Otrovno mleko maslačka jeste jedna od najboljih knjiga priča u srpskoj književnosti novijeg vremena.

ŽIVI PRIMERI

Premda na prvi pogled govori o različitim prostorima i o različitim sudbinama, ovo jezički iznijansirano i snažno pripovedanje zapravo je sugestivna priča o modernim sudbinama predstavljena kroz nekoliko portreta junaka koji su upečatljivi, stvarni i mogući, od krvi i mesa. Te sudbine se prepliću i dozivaju tako da ove priče oblikuju gotovo romanesknu celinu.
Junaci u novim pričama Vide Ognjenović nalaze se u mreži mnogobrojnih priča koje su čuli, vesti koje su došle do njih, informacija koje su im promenile život.
U Živim primerima pripoveda se postepeno, ali se utoliko napetije i sugestivnije ocrtavanju fizionomije junaka i njihove sudbine, kao i ona iskliznuća u tim sudbinama zbog kojih priča i nastaje, o kojima jedino i valja pričati.
O tome pričaju nove priče Vide Ognjenović.

Putovanje u putopis je knjiga o Norveškoj i knjiga o Isidori Sekulić.
Putovanje u putopis svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača.
U isto vreme ova knjiga aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije (pogotovu je u tom smislu indikativan prikaz odnosa Isidore Sekulić i Jovana Skerlića; taj odnos je neodvojiv od u srpskoj književnosti stalno prisutne i nejednakom snagom tinjajuće rasprave o socijalnim dužnostima pisca koji, u Skerlićevoj verziji, ima nedvosmislenu nacionalnu dužnost), kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.
Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.

Roman o mehanizmima hajke i javnog progona.
Maksimilijan Vajner Maksimum, slikar i svetski priznat stručnjak za umetnost, iznenada biva optužen da je falsifikator i da je na tržištu slika naivne umetnosti podmetnuo svoje slike pod imenom misteriozne umetnice koja u isto vreme volšebno nestaje. Maksimuma napuštaju i napadaju neke kolege i prijatelji, mediji od njega prave slučaj dovodeći u pitanje njegov ugled, autoritet i stručno znanje.
Izložen napadima i podmetanjima, bez mogućnosti da istinu predstavi javnosti u kojoj obmane i laži imaju jednako pravo građanstva, Maksimum započinje priču u koju staje društvena, umetnička i javna istorija poslednjih pola veka ove zemlje.
Roman Maksimum oblikovan je u vrtložnom nizanju ukrštenih priča i umnoženih glasova: kao na nekoj uzbudljivoj sceni pred čitaocima se smenjuju junaci i pripovedači čije se priče dopunjuju i prožimaju, sukobljavaju i osporavaju, stvarajući moćnu i mozaičku sliku jednog složenog vremena i uskomešanih ljudskih sudbina u njemu.
Izmešten na prvi pogled iz aktuelnog vremenskog konteksta, ovaj roman svojim višestruko ukrštenim pričama i ljudskim sudbinama koje iznosi sugestivno svedoči o iskustvu nekoliko generacija suočenih sa autoritarnim društvom i isključivostima vlastite sredine.
Velika priča o pitanjima koja nas snažno dodiruju.

Roman o drami identiteta s kojom se suočava glavna junakinja odlučna da, uprkos svim nevoljama vlastitog iskustva, oblikuje identitet po vlastitoj meri i da sama osmisli i ispriča priču svog života nasuprot svim uslovljenostima i svim klasičnim verovanjima da je identitet unapred zadat.
Osmo izdanje najčitanije knjige Vide Ognjenović.
Knjiga prevedena na više evropskih jezika.

Nova knjiga eseja Vide Ognjenović.
Eseji o kulturi i književnosti u doba globalizacije i zabave, o velikim piscima našeg vremena, o ključnim srpskim i jugoslovenskim glumcima druge polovine XX veka i naših dana, kao i o dvojici modernih Argonauta koji su spasili rusku avangardu.
Junaci ove knjige su Kiš i Kovač, Mihiz i Simović, Mira Stupica, Olivera Marković i Ksenija Jovanović, Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić, Petar Kralj i Mira Banjac, Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović, Klaudio Magris i Milo Dor.
Neskrivena pohvala retkostima u kulturi i umetnosti.
Eseji u ključu pripovedanja.

Knjiga u kojoj su sabrani eseji Vide Ognjenović iz njenog plodnog književnog, pozorišnog, intelektualnog i javnog angažmana.
Eseji o književnoj tradiciji i o književnoj savremenosti, o velikim piscima i o značajnim savremenicima, o pozorištu kao neprevaziđenom izazovu, o slikarstvu i o slikarima.
Uzbudljivi zapisi o događajima i ljudima koji su ispunjavali i ispunjavaju autorkin život i o književnosti i pozorištu kao iskustvima koja zaokupljaju njenu intelektualnu radoznalost.
Lucidni i odlično pisani, eseji Vide Ognjenović pretvaraju se u raskošne i uzbudljive priče o životu posvećenom književnosti, pozorištu, prijateljstvu i o književnosti i pozorištu kao modelima u kojima se preispituje svaki ljudski život.

Nova knjiga Vide Ognjenović.
Premda na prvi pogled govori o različitim prostorima i o različitim sudbinama, ovo jezički iznijansirano i snažno pripovedanje zapravo je sugestivna priča o modernim sudbinama predstavljena kroz nekoliko portreta junaka koji su upečatljivi, stvarni i mogući, od krvi i mesa. Te sudbine se prepliću i dozivaju tako da ove priče oblikuju gotovo romanesknu celinu.
Junaci u novim pričama Vide Ognjenović nalaze se u mreži mnogobrojnih priča koje su čuli, vesti koje su došle do njih, informacija koje su im promenile život.
U Živim primerima pripoveda se postepeno, ali se utoliko napetije i sugestivnije ocrtavanju fizionomije junaka i njihove sudbine, kao i ona iskliznuća u tim sudbinama zbog kojih priča i nastaje, o kojima jedino i valja pričati.
O tome pričaju nove priče Vide Ognjenović.

U kritici je već ocenjeno da je reč o možda najboljem delu ove autorke.
Dva izdanja za tri meseca.
Posmatrač ptica je uzbudljiva priča modernih vremena, roman u čijim se glasovima sabiraju iskustva jednog doba i prelamaju neka od najvažnijih pitanja privatnih i javnih istorija savremenog trenutka.
Posmatrač ptica je nesvakidašnja pohvala priči i pričanju, knjiga u kojoj sami junaci uživaju u pričanju i koja nudi najprobranija čitalačka zadovoljstva.
Roman Vide Ognjenović ispunjavaju velika i snažna priča, junaci izuzetnih sudbina, dubina pripovedačkog humora i snaga pripovedanja.
U središtu ovog izuzetnog romana nalazi se junak izukrštanog i uskomešanog identiteta, ali čitalac prati i priče o Ruskom zaštitnom korpusu i belim Rusima – emigrantima u Srbiji, o istoriji železnice u Srbiji, o progonima i umetnosti, o Beogradu u vreme i posle Drugog svetskog rata, o Okudžavi i Visockom, o ljubavi i svevidećem oku policije.
U ovaj roman stala je čitava druga polovina XX veka.
Posmatrač ptica je jedan od najboljih srpskih romana novijeg vremena.

Novo izdanje knjige priča Vide Ognjenović Otrovno mleko maslačka, nagrađene Andrićevom nagradom za najbolju pripovedačku knjigu godine.
U izdanju Arhipelaga knjiga se objavljuje sa pogovorom Mihajla Pantića.
Prepoznata u kritici kao vrhunski izraz književne evokacije, knjiga priča Otrovno mleko maslačka na sugestivan način obnavlja izrazite ljudske sudbine, kulturne i društvene epohe, minule svakodnevice i časove epifanije u njima. Uza sve to, priče Vide Ognjenović uspostavljaju nesvakidašnji srednjoevropski i panonski horizont moderne srpske književnosti. U pričama Vide Ognjenović pulsira uzbudljiv život i događaji izrazite punoće. Pripovedajući ono što je vredno priče i čineći to bogatim, raskošnim i književno funkcionalnim jezikom, proze Vide Ognjenović predstavljaju izraz poverenja u priču i posvećenosti zadovoljstvu, vedrini i smislu pričanja. Otuda Otrovno mleko maslačka jeste jedna od najboljih knjiga priča u srpskoj književnosti novijeg vremena.

...............

Odgovor je?
- Svaki naš iole bolji pisac bi mogao da kaže da je to autobiografski roman. A ja kažem da je napad na ljude koji su iznad sredine kod nas domaća radinost. I jedan od najvećih problema, rak-rana pre svega za sistem vrednosti a on, taj sistem, jeste temelj i uporište i ishodište svakog i svačijeg života. Ovde nema vrednosti u koju neće posumnjati ponajviše onaj ko bi trebalo da je podrži. Primerice, pre neku godinu tadašnji ministar kulture je rekao da mi nemamo umetničku, klasičnu muziku. A u to vreme , kao i danas, Evropom hara Isidora Žebeljan, naručuju joj se i izvode opere, koncerti... Ali, nije to slučaj samo sa književnošću i umetnošću. Tako je u svim profesijama i oblastima. Ako je prirodno da se ljudi grabe da napreduju, zauzmu bolje pozicije, zar mora biti obavezno i opšteprihvaćeno da čovek ne smatra da je uspeo ako nekog nije oborio. Neretko boljeg od sebe. Valjda je to sigurniji i brži put do uspeha; onaj ko vredi treba da bude diskreditovan da bi onaj ko manje vredi skočio na društvenoj lestvici. Samo, tako nas čitav niz pojedinačnih uspeha vodi u opšti neuspeh.


A vaše viđenje aktuelnog trenutka?
- Naša je politika alergična na kulturu. Eventualno je raspoložena da joj ova bude karanfil u reveru. A kulturi pre svega treba bolji ili bar pristojniji normativni, zakonski milje i da ne dobija novac unazad. Nego unapred. Razbucano je kulturno jezgro, ni ovaj dvomilionski grad nema pravo kulturno jezgro. Sve se pomešalo, i menjstrim i alternativa. Alterantiva umire od gladi, mejnstrim se trudi da bude alternativa ne bi li bio malo atraktivniji. A čitavo društvo se batrga kao davljenik, između ostalog, upravo zato što nema kulturno uporište.


U političkom smislu?
- Šta reći. O politici najmanje mogu da govorim. Jer, ona je toliko očigledna da ispada tautologija reći to ne valja, ovo ne valja. Mislim da smo u ozbiljnoj krizi. Pre svega zbog lažne megalomanije. Stalno slušamo da nam je dobro, pa kako nam je još više dobro... Valjda po principu da ako tri puta kažeš da ti je dobro, četvrti put ćeš i poverovati u to. To izvikivanje parola gde smo sve napredovali zaglušuje krik onoga gde smo tako mnogo nazadovali. A mnogo je gladnih ljudi, mnogo sirotinje, mnogo beznadežne sirotinje bez ikakve šanse da se iz te sirotinje izbave. Ljudi se dovijaju da sastave kraj s krajem i u tome im prolazi život, a to, s jedne strane, budi najgore u čoveku i, s druge, zatire svaki njegov kvalitet jer sve iscrpljuje u snalaženju da preživi. Zabrinjavajuće. Situacije iz kojih gotovo nema rešenja. Onaj komunizam od pre trideset-četrdeset godina trubio je o besklasnom društvu. Sad se trubi o klasnom društvu. Klasa zaposlenih i klasa nezaposlenih. I to su klase suprotstavljene do te mere da imamo permanentni malo prigušeni građanski rat.


blic, Tatjana Njezic, 04.11.2017