Тома Здравковић

(1938.-1991.)



Тома Здравковић (Печењевце, 20. новембар 1938 — Београд, 30. септембар 1991)
је био српски певач народне музике, композитор и песник.

Биографија

Рођен у Алексинцу, али се убрзо са родитељима сели у Печењевце, родно место
свога оца, у близини Лесковца. Као врло млад је прешао у Лесковац због незапослености.
Био је боем, а српски лист „Курир“ га чак назива и првим боемом српске народне музике.
Четири пута се женио. Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља,
до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара.

Тома Здравковић је био човек који би једнога дана био екстремно богат, а већ следећег није имао
ни за хлеб и млеко. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све
потрошио на пороке. Умро je 30. септембра 1991. године у Београду, где је и сахрањен на
Централном гробљу.
На двадесетогодишњицу смрти у Градском парку у Лесковцу је откривен његов споменик у
природној величини, а у селу Печењевце спомен плоча са натписом: „Дао сам вам своју душу...“.




Каријера

Своју певачку каријеру је започео прво у Лесковцу, а затим и у Београду, у кафанама.
У почетку је имао врло мало успеха,[3] али је као већ искусан певач дочекао еру масовне
производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео 1980их.
У већини његових песама виолина даје меланхоличну атмосферу. Углавном је текстове
за песме сам писао и скоро увек су биле аутобиографске. Реч је о кафанским,
љубавним песмама, којима додатни дух даје његов умирујући глас, у којима се
углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.
Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од
најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је
моја судбина“, „Проклета недеља“ итд.
Томин велики пријатељ Кемал Монтено је написао песму о њему, коју је Тома снимио,
„Песме моје“.
Његов рођени брат, Новица Здравковић, је такође певач народне музике.

На филму

Тома Здравковић се појављује у улози певача у два филма
(Балкан Експрес 1983. и Боље од бекства 1993)
и две ТВ серије (Докторка на селу 1982. и Бољи живот 1987).

Дискографија

Албуми
О мајко, мајко (1971)
Никад нећу да те заборавим (1976)
Уморан сам од живота (1979)
Чекај ме (1981)
Проклета недеља (1982)
Два смо света различита (1983)
Дотак'о сам дно живота (1984)
Е мој брате (1986)
Да ли је могуће (1987)
Ево ме опет (1988)
Кафана је моја судбина (1990)

Bez Tomine pjesme kafana ne može

Pričalo se da je za noć znao izgubiti i po 80. 000 maraka na kocki. Znao je reći da
nikada nije sam sebi valjao. Trošio je život onako momački, živio ga je brzo kao da
će mu nešto pobjeći. Umro je 1991 godine u 53-oj godini.



Toma Zdravković: Pjevač koji je pomjerao granice emocija


Postoje mnoge legende o kojima je teško pričati, teško pisati. Legenda o legendi
Tomi Zdravkoviću kao da nikada neće biti ispričana do kraja. O njegovom pjevanju
publika je davno rekla svoj sud, Toma nije pjevao na kvarno, pomjerao je granice emocija.
Njegove pjesme nisu bile imitacija života, već život, otovren i surov.

Junak novokomponovane tragedije.

Na scenu je uveo novi način života, zaljubiti se, nesretno se zaljubiti, napiti se, napisati pjesmu,
otpjevati tu pjesmu, dotaći vrh, dotaći dno i....ponovo sve ispočetka.

Brojni brakovi, bezbrojne ljubavi, bolest, uludo potrošen novac, putovanja, sreća "na kapljku"..
. doveli su Tomu u veoma nezgodnu poziciju, postao je lider. Umorni lider.
Lideri se oslanjaju na narod, a narod Tome Zdravkovića sastojao se od intelektualaca svih
kategorija, radnika i seljaka, djevojčica i njihovih mama, umornih alkoholičara i apstinenata
"u pokušaju".

Život Tome Zdravkovića ima sve elemente prave holivudske drame, ili možda bolje rečeno-psihološkog
trilera. Prozvan "kralj kafane" i "posljednji boem" upoznao je u svojoj karijeri sve što se upoznati moglo.
Neslućene visine popularnosti ali i dno života, neimaštinu ali i ogroman novac, novac koji mu je nehajno
odlazio iz ruku. Život prošaran žestokim sudarima sa alkoholom i kockom. Sve do smrti ostao je
zanesenjak i zaljubljenik u kafanu.

Mnogo toga se ima reći o Tomi Zdravkoviću. Od pjesama "Umoran sam od života", "Danka", "Branka",
"Dotak'o sam dno života", "Sliku tvoju ljubim", "Ciganka", "Tamburaši, tamburaši", "Ispod palme na obali
mora", "Prokleta je ova nedelja", "Dva smo svijeta različita"...do euforičnih nastupa i zakletvi kafanskih
gostiju i da je tu kraj priče, potop, tačka.




Rodio se u selu kod Leskovca 1938 godine. Odrastao je u siromaštvu kao jedno od petero djece.
Mada je bio svjestan svog muzičkog talenta estradna scena tog doba nije odmah prepoznala
njegov potencijal.

Pronašla ga je Silvana Armenulić na jednoj klupi u Beogradu. Bio je sam, bez novca.
Silvana mu je pomogla da stane na noge, a on joj je zauzvrat, jer mu je omogućila nastupe na njenim
koncertima, napisao i poklonio pjesmu "Šta će mi život bez tebe dragi".

Ubrzo nakon toga započeo je samostalno nastupati po kafanama, a njegove pjesme preko noći
postaju hitovi.

- Naš svijet često misli da je pjevanje u kafani nešto ružno, da tamo ljudi jedne druge udaraju flašama
u glavu. A, ljudi u kafanu dolaze zbog pjevača i pjesme. Zato je meni bila čast da iz Leskovca odem
u Sarajevo i tamo pjevam u hotelu "Evropa". Tada je bilo pjevača, a radio, televizija i štampa se nisu
mnogo "bavili" narodnjacima. Ljudski je bilo sanjati o slavi. Sjećam se, pjevao sam sa Džimijem
Stanićem i Ivicom Šerfezi početkom šezdesetih. Mene djeca okupirala i traže autogram. I odmah
puče priča "ima neki ludi pjevač koji daje autograme". Počeli ljudi dolaziti i tržiti autogram. Sarajevski
mangupi su me tek kasnije rekli da sam ustvari predmet zajebancije. E, zbog toga i zbog takvih ljudi
ja volim Sarajevo - pričao je Toma.




Jedno vrijeme živio je u Kandi ali se brzo riješio "tog belaja".

- Znao sam da neću pjevati u "Hiltonu". Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi i obzirni dok me nisu
izgustirali. I tada sam bukvalno dotakao dno života.

A Beograd. Tamo su u kafani "Stadion" po mjesec dana ranije tražile rezervacije.

Toma Zdravković. Bio je čovjek koji bi jednog dana bio ekstremno bogat, a već sljedećeg nije imao išta.

Pričalo se i priča se da je za noć znao izgubiti i po 80. 000 maraka na kocki. Znao je reći da nikada
nije sam sebi valjao. Trošio je život onako momački, živio ga je brzo kao da će mu nešto pobjeći.
Umro je 1991 godine u 53-oj godini.

Ni danas kafana ne može bez njegovih pjesma. Pjevaju je svi, i bogati i oni drugi, i školovani i oni
drugi i oni kojima je život kao bajka i.....oni koji su dotakli dno života. Bez Tomine pjesme kafana
ne može. I neće!

expressmag.ba