Markiz de Sade – luđak, perverznjak, razvratnik koji je bičevao, silovao, orgijao i pljuvao po Bogu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Markiz de Sade osuđivan je kao sotonsko čudovište i prljavi pornograf. Zbog ideja koje je zastupao gotovo je cijeli život proveo po zatvorima, a skončao je u umobolnici. Zašto ga i do dana današnjeg smatraju toliko opasnim?

Donatien Alphonse François rođen je 2. lipnja 1740.

Potječe iz francuske plemićke obitelji koja je bila u srodstvu s kraljevskom kućom Burbona. Solidno je školovan, sudjelovao je u sedmogodišnjem ratu, gdje napreduje do čina konjičkog kapetana, oženio se plemkinjom i imao troje djece.

Na prvi pogled, djelovao je kao sasvim normalna ličnost, ali samo na prvi pogled….

Na drugi pogled

Markiza de Sada su opisivali kao pravu pravcatu strahotu, a dokaze su našli u njegovom životu i u literarnim djelima punim silovanja, nekrofilije, ponižavanja, mučenja i neobičnih seksualnih praksi. Bio je zagovornik filozofije potpune slobode bez ograničenja morala, vjere ili prava.

Bio je luđak, perverznjak, odvratan razvratnik koji je bičevao, silovao, orgijao, pljuvao po Bogu i obarao sve osim zločina i razbludnosti.

Danas ga povijest prvenstveno smatra literarnim perverznjakom, a njegova su glavna djela; 120 dana sodome, serija romana o Justine, Zločini iz ljubavi i Incest.

Kao zatočenik u Bastilji napisao je nekoliko prosječnih i nevažnih kazališnih igara, eseja i političkih pamfleta, a počeo je pisati i seriju romana koji su trebali zorno prikazati sve moguće perverznosti.

Tijekom života umiješan je u brojne ljubavne afere i seksualne orgije koje je opisivao tijekom dugih godina tamničevanja u svojim djelima.

Naime, njegova literarna opsesija je svijet zla, uživanja u zlu, perverziji, morbidnosti, opakosti, ubijanju, klanju, najbesramnijem seksualnom činu, zlurado opisanom u svim mračnim potankostima. Zato njegovo djelo šokira, sablažnjuje, zato je proglašavano sotonskim i bilo spaljivano na lomačama.

Markiz de Sade umro je prezren. Njegova se obitelj toliko sramila da mu na grob nije stavila ime. Ono je ipak sačuvano u njegovu književnom djelu i u pojmu sadizam, koji označuje uživanje u nanošenju boli i zlostavljanju

Problemi s Bogom

Glavni izvor svih ljudskih zala za De Sadea jesu moral i zakon, odnosno Bog koji je njihov izvor. Tom slabašnom biću, kako ga De Sade zove, posvećene su najluđe perverzije.

De Sade u potrazi za užitkom nemilosrdno unakažuje tuđa tijela – ne samo u knjigama nego i u stvarnosti, zbog čega je trideset godina proveo po zatvorima i ludnicama – pa je jasno da mučenje svetog tijela predstavlja i vrhunski užitak.

“Oskvrnjivanje moći, slika svetaca, hostije, raspela, sve to u očima filozofa mora biti jednako umanjivanju vrijednosti kakvog poganskog kipa”; detalji su razrađeni u “120 dana Sodome”.

U ime seksualnih sloboda – jer pojedincu izgubljenom u svemiru ništa drugo nije niti preostalo – De Sade propagira homoseksualnost, uporabu prezervativa i abortus.

Istovremeno je protiv smrtne kazne, krađu smatra pravednijom raspodjelom bogatstva, a nemoral građana korisnim jer potiče revoluciju. Pod DeSadeovim reflektorima petero razvratnika mrcvari majku Eugenie – i sve se dobro vidjelo. De Sade je vjerovao da ljudi vole okrutne prizore.

Zanimljivosti

• Njemački psihijatar Richard von Krafft-Ebing po njemu je nazvao – pojam koji označava sklonost prema uživanju u mučenju i ponižavanju drugog čovjeka zbog postizanja seksualnog zadovoljstva i užitka. Izraz sadist u svakodnevnom se govoru koristi i za osobu koju općenito usrećuje nevolja drugih ljudi.
  
• Kao mlad oficir u ljetnoj kućici zavezao je i nožem prijetio ženi koja je prosila milostinju na pariškim ulicama. Tvrdio je da je taj incident bio samo šala. Istina je da se žrtva lako oslobodila i spasila bijegom kroz prozor.
  
• Godine 1772. bio je upleten u još jedan skandal kad je u Marseilleju visokom, ali ne i smrtonosnom dozom kantaridina, jakog afrodizijaka, otrovao nekoliko tamošnjih prostitutki. Nije poznato je li to učinio namjerno.
  
• Trideset i dvije godine svoga života proveo je u zatvorima i u psihijatrijskim institucijama. Umro je 1814. godine u umobolnici u Charetonu.
  
• Njegove su knjige proglašavane sotonskim i spaljivane na lomačama, a i sam je jedva izbjegao giljotinu.
  
• U umobolnici je počeo vezu sa jednom djevojčicom od 13 godina.
  

Zabranjeno za mlađe od 18 (i one koji teško podnose krajnje degutantnosti)

Da biste dobili dojam o de Sadeu, ukoliko niste pročitali niti jedan od njegovih romana, u nastavku su dvije živopisno opisane afere:

Pet mjeseci nakon vjenčanja s Renee-Pelagie dolazi do afere Jeanne Testard. Markiz je unajmio dvadesetogodišnju prostitutku Jeanne Testard kojoj je rekao kako je dokazao da Bog ne postoji, te joj taj dokaz i razložio. On je naime masturbirao u kalež, najgorim izrazima vrijeđao Boga i Gospu, te je u vaginu žene stavio dvije hostije da bi tokom penetracije govorio: “Ako si Bog, odbrani se.” Nakon tog razlaganja odveo ju je u sobu gdje joj je čitao bezbožnu poeziju tražeći od nje da ga bićuje, ona je odbila i prijavila policiji, ali se De Sade izvukao.

Druga afera se dogodila 1768. godine kada je De Sade unajmio Rose Keller da radi kod njega kao služavka. Tek što ju je doveo u kuću gurnuo ju je u zamraćenu sobu, vezao za krevet i bičevao, nožem joj nanio rane na leđima u koje je potom kapao vosak, na sve to on je doživio orgazam. Kažnjen je na sedam mjeseci zatvora.

Jedni će ga proglasiti proizvodom bolesna uma, ali mnogi, poput Alberta Camusa, Simone de Beauvoire, Georgesa Bataillea smatrali su ga ingenioznim piscem koji je u svijetu izokrenutih vrijednosti, uz ponešto satire i humora, čitatelju podastro i razotkrio zlo. Promatrana kroz tu prizmu njegova perverzna fabula postaje humana, moralna i odgojna.

Tanka je granica između ludosti i genijalnosti… Kamo spada de Sade, odlučite sami.

(Alfa)

AUTOR: MILICA NAUMOSKA
ZLOČINAC, PORNOGRAF, PSIHOPATA, ARISTOKRATA

Čuven po orgijama isto koliko i po knjigama, Markiz de Sad do dan-danas golica maštu savremenih čitalaca.
Donasje Alfons Fransoa de Sad, rođen u Parizu 1740. godine, bio je Francuz poreklom iz veoma stare aristokratske porodice, slobodar, književnik i, moglo bi se reći, hedonista.  Osim svih tih lepih stvari, bio je takođe i, pa, malo lud – njegovo prezime poslužilo je za nastanak reči „sadizam“ u jezicima sveta. O, da – markiz de Sad bio je veoma nevaljao čika.
[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

No, ipak, u naredni javni skandal Markiz se upleo bez pomoći supruge. Godine 1772. u Marseju organizovao je orgiju u kojoj su osim samog Sada učestvovale četiri prostitutke i sluga po imenu Letur. Rekreativne aktivnosti na ovom skupu uključivale su tom prilikom brojne zabave u troje, pri čemu bi markiz ili bičevao prositutku dok drugom rukom zadovoljava slugu, ili istovremeno opštio sa prostitutkom, vaginalno, i slugom, analno, ili pak vršio sodomiju nad prostitutkom dok istovremeno oralno zadovoljava slugu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Samo po sebi, ovo je bio zločin. Pošto direktno zaobilazi reproduktivnu funkciju snošaja, analni seks je bio kažnjavan smrću u Francuskoj osamnaestog veka. Međutim, za markizovu strast prema sodomiji nije morao da sazna niko da se tom prilikom nije odigralo nešto daleko bizarnije. Plaćene devojke su poslužene velikim količinama čokolade začinjenom popularnim afrodizijakom, “španskom mušicom”. Ovakvom ishranom markiz je nameravao da ih natera da prde – taj fiziološki proces neizmerno ga je uzbuđivao.  Međutim, prostitutkama je od hrane pozlilo toliko ozbiljno da su posumnjale na trovanje, odbile da pružaju dalje usluge i obratile se policiji sa optužbama za pokušaj ubistva. Iako su se oporavile, te su s prvobitne optužbe pokazale neosnovanim, tokom njihovog svedočenja, isplivala je i sodomija.
Markiz je zato prinuđen da od zakona pobegne u inostranstvo, praćen Leturom i novom ljubavnicom – opa! – Anom de Montrej, sestrom markizove supruge. Uprkos tome, Pelaži de Sad nastavlja da brani muža po svaku cenu. Iz perspektive Sadove tašte, ovo je značilo jednu požrtvovanu kći u nesrećnom braku, i drugu čija je čast nepovratno upropašćena – sve to usled delovanja jednog čoveka. Malo je reći da uticajna Predsednica nije baš bila slika i prilika dobrohotnog bakutanera; naprotiv, uveliko je povlačila sve svoje veze da dragog zeta što pre i što efikasnije uništi. Ubrzo je uspela da od kralja dobije  letrre de cachet, neopozivi nalog za hapšenje i pritvor bez suđenja, na neodređeno vreme. Iako je prošlo još nekoliko godina do njegovog stupanja na snagu, ovo je značilo postepeno sužavanje kruga oko Sada, te uvod u zatvorske dane, kao i – književničku karijeru. 
Markizu de Sadu, međutim, u tom trenutku ovo nije bilo ni na kraj pameti – tokom svog bekstva u Italiji ponašao se kao sasvim običan turista, obilazeći znamenitosti i umetnine. 

Markiz de Sad

2. jun 1740. u Parizu - 2. decembar 1814. godine u Šarantonu
Život i delo Markiza de Sada ispunjeni su mnogim kontradikcijama.
Svojim erotskim spisima i filozofijom bluda, ali i pojedinostima iz
izuzetno bogate biografije ispunjene raznim skandalima, ovaj književnik
i filozof druge polovine 18. veka već više od 250 godina šokira
generaciju za generacijom čitalaca iz svih delova sveta. Smatra se da
su uzor najvećim psihopatama i zločincima novije svetske istorije bila
upravo književna ostvarenja ozloglašenog markiza. Njegovo, sa
stanovišta etike bolesno i iskrivljeno viđenje sveta, moralnosti i
seksualnog zadovoljstva, koje je u svojim delima zagovarao, pustilo je
korene u umovima mnogih ubica u proteklih dva i po veka. Zbog toga je
danas većina psihologa, psihijatara i sociologa mišljenja da je
"nepravizeđeni klasik francuske erotske književnosti" indirektno
odgovoran za više ubistava nego bilo koji pojedinac u istoriji
čovečanstva. Tako je ime markiza De Sada, po kome je nazvan sadizam,
postalo sinonim za perverzije i ljudsko zlo.

PO ZATVORIMA I LUDNICAMA

U mnogim proznim ostvarenjima markiza De Sada - kao što su "Žastin",
"Žilijet", "Julijine povesti", "Filozofija u spavaćoj sobi" ili "120
dana Sodome" - priče o seksualnim devijacijama ispričane su sa
uživanjem, a stepen perverzija bio je ograničen samo njegovom
fantazijom koja je bila skoro bezgranična. Predmet De Sadovih erotskih
romana veoma često je bilo uživanje u incestu i pedofiliji, sa
detaljnim opisima razvrata i sadističkog iživljavanja nad majkama,
očevima, decom, braćama i sestrama. Osnovni dodatak monstruoznim
seksualnim igrarijama redovno su predstavljala zverska mučenja i
ubijanja žrtava. Scene krvavih orgija, u kojem učestvuju gotovo svi
likovi Sadovih knjiga, toliko plastično dočaravaju odvratnosti pri
seksualnom činu da i među današnjim čitaocima izazivaju mučninu.
Istina, spisak stvarnih zločina ekscentričnog markiza ne sadrži nijedno
ubistvo (omiljeniji su mu bili sodomija, mučenje i incest), ali njegova
zastrašujuća mašta, i u savremenom dobu - kada je pornografija
legalizovana, nezaobilazan je argument u svakoj polemici na temu morala
i umetnosti.
Čovek koji je pola svog života proveo u zatvorima i ludnicama u koje su
ga po specijalnim ukazima slali i lično Robespjer i Napoleon, rođen je
2. juna 1740. godine kao Donaten Alfons Fransoa de Sad. Vreme njegovog
rođenja i odrastanja pada u doba predrevolucionarnog Pariza, koji je
sredinom 18. veka bio leglo poroka i korupcije. Markiz de Sad je
poreklom iz starog provansalskog plemstva. Njegova porodica je bila u
srodstvu sa kraljevskom kućom Konde. Otac mu je bio dvorski diplomata,
klasno i seksualno veoma liberalan: spavao je sa raspusnim plemkinjama,
ali i sa dečacima uličarima. Majka, poreklom iz aristokratske ali
osiromašene porodice, tiha i povučena osoba, službovala je kao dvorska
dama princeze de Konde. De Sadov kontakt sa roditeljima prekinut je već
u njegovoj četvrtoj godini kada ga šalju u Vensen, stricu Abu de Sadu
od Ebruija, svešteniku koji je istovremeno održavao seksualne veze sa
markizama, služavkama i prostitutkama. Okolnosti pod kojima je De Sad
odrastao potvrđuju u velikoj meri ispravnost frojdovskih teorija o
ranom detinjstvu kao ključnom periodu u formiranju čovekove ličnosti.
Imajući uzore u ocu i stricu, bogat i razmažen, izrazito zgodan mladić
već sa osamnaest godina počinje da eksperimentiše sa različitim
oblicima erotskih avantura. De Sadova prebogata mašta vremenom je
smišljala sve novije i strašnije perverzije - glavno geslo njegove
seksualne i životne filozofije proizilazilo je iz stava da se najfiniji
oblik seksualnog zadovoljstva postiže isključivo pomoću surovosti i
bola.


SKANDAL ZA SKANDALOM

Svoje bizarne zamisli
Fransoa de Sad počinje da primenjuje u praksi tokom 1763. godine.
Neposredno pre toga napušta vojsku za vreme velikog Sedmogodišnjeg
rata, u kojem stiče ugled i poštovanje, kao i čin kapetana, zbog
ekstremne hrabrosti, iako je pouzdano utvrđeno da je konstantno
posećivao bordele i pravio ogromne kockarske dugove. Uz odobrenje
kraljevske porodice ženi se kćerkom sudije, plemkinjom Rene-Pelaži de
Lone de Montrej koja mu obezbeđuje još viši položaj u društvu, tako da
markiz postaje upravnik nekoliko francuskih provincija. Tada, međutim,
dolazi do De Sadovog moralnog posrtanja, sa čim će u neraskidivoj vezi
biti i njegova kasnija književna slava. Već nakon mesec dana braka imao
je ljubavnu vezu sa tada čuvenom glumicom Labuvazan i pozivao je
prostitutke u svoj dom u Arkiju.
Inspirisan bujnom ali bolesnom fantazijom, obogaćenom ratnim iskustvom,
De Sad na ovim ženama isprobava svoje sadističke teorije. Neke od njih
su bile spremne da se podvrgnu markiževim prohtevima, ispoljavajući
neverovatan stepen mazohizma, ali su se neke žalile vlastima da ih je
Donaten seksualno zlostavljao, zbog čega je plemić poslat u zatvor u
Vensanu. Posle nekoliko nedelja De Sad je uz pomoć jakih veza koje je
imao među uticajnim ljudima pušten. Ubrzo se, međutim, vratio starim
navikama, bez obzira što mu je supruga rodila dva sina i kćerku.
Skandal koji je izazvao 1768. godine odjeknuo je i izvan granica
zemlje. Naime, pomahnitali markiz je sa ulice doveo prosjakinju Rozu
Kler i ponudio joj da radi za njega kao služavka. Potom ju je odveo u
kuću, gurnuo u zamračenu sobu prepunu bičeva, gravira sa hrišćanskim
temama i opscenih publikacija, skinuo je, vezao za krevet i nemilosrdno
bičevao. Po rečima nesrećne prosjakinje, tokom tog morbidnog rituala
doživeo je orgazam usled čega je podvriskivao "veoma glasno i veoma
strašno kao čudovište". Posle svega toga joj je nožem naneo rane na
leđima da bi u te rane kapao vosak! Izmučena prosjakinja je nekako ipak
uspela da pobegne iz kuće i prijavi čitav događaj policiji, tako da je
De Sad smešten u zatvor u lionskoj tvrđavi. I ovoga puta, posredstvom
porodičnih veza, Fransoa uspeva da samo posle sedam meseci ponovo bude
na slobodi.
Ni iz ovoga slučaja markiz ne izvlači pouku, već nastavlja sa svojim
suludim eksperimentima. Preselio se 1772. godine u Marsej i angažovao
slugu Latura koji mu je svakodnevno dovodio prostitutke. Novi skandal
bio je na pomolu. Jednom prilikom gospodar i sluga su unajmili četiri
prostitutke, odveli ih u mali stan i priredili orgije sa bičevanjem.
Markiz je hranio devojke slatkim kolačima začinjenim raznim supstancama
za koje je verovao da su afrodizijaci. U pitanju su bili kolači od
anisa sa afrodizijačkim prahom od španske muve koji u većim količinama
izazivaju grčenje stomaka. Devojke koje su bile dobrovoljno zatočene u
svojevrsnom haremu, posle kratkog vremena su se razbolele i pomislile
da je markiz želeo da ih otruje, pa su ga prijavile vlastima.


USPOMENE NA ROLNI PAPIRA

De Sad je osuđen na smrt i zatočen u
tvrđavu Muala. Pod nerazjašnjenim okolnostima uspeo je da pobegne iz
ropstva i sakrije se sa suprugom u njihovom zamku. U to vreme
Rene-Pelaži je bila u potpunosti pod njegovim uticajem i postala mu
oduševljeni partner u perverzijama. I ona je 1776. godine učestvovala u
skandalu u kojem je Fransoa maltretirao i seksualno zlostavljao
maloletne dečake. Tada su markiz i markiza proglašeni opasnim državnim
neprijateljima.
De Sadova supruga je utočište potražila u manastiru, a
markiz je pobegao sa njenom sestrom Anom, inače novom ljubavnicom, u
Italiju. Godinu dana kasnije, 1777, ljubavnici se nepromišljeno vraćaju
Francusku, pa je De Sad uhapšen u Parizu, odakle ga preko tamnice u
Vensanu prebacuju u zloglasnu Bastilju. Boraveći u najstrašnijem
francuskom zatvoru toga doba, markiz postaje žrtva okrutnih čuvara i
drugih zatvorenika i na svojoj koži oseća surovost čiji je bio
zagovornik. Prinudna i duga izolacija je omogućila markizu da razradi
svoju bogohulničku filozofiju u pisanom obliku. Na jednoj rolni papira
dugoj 12 metara napisao je svoje čuveno delo, objavljeno tek 115 godina
posle njegove smrti, "120 dana Sodome". Boravak u Bastilji iskristalisao
je markiževu poznatu ateističku filozofiju ništavila. Po njoj, ne
postoji Bog, već samo priroda, a priroda stvara ne samo lepotu, nego i
razaranje, što se vidi, kako je markiz isticao, po zemljotresima,
poplavama, požarama i burama. Verovao je da se čovekova sudbina kreće
paralelno sa prirodom i da čovek stoga mora da sledi svoje destruktivne
impulse isto koliko i one dobre. Celovit čovek, osnovna je De Sadova
ideja, trebalo bi sebe da ispuni tako što će postati čudovište.
Osnovna
deviza njegove knjige glasi: "Zločin je začin naslade, a i sam po sebi
može da bude naslada". Sadržaj dela je šokantan i za one čitaoce koji su
pripremljeni na stravu i okrutnost. Četiri plemića sa svojim suprugama,
dvadeset osam mladih, većinom nepunoletnih žrtava, te četiri razvratna
ženska naratora priređuju groteskne orgije prepune svih mogućih
devijacija, zverstava, mučenja i ubistava. Zaprepašćujući je način na
koji osamnaestovekovni francuski filozof i književnik opisuje svog
glavnog junaka koji predstavlja njegov prototip idealnog čoveka:
"Zastrašujući
urlici, užasna bogohuljenja otimali su se iz njegovih nabreklih grudi,
plamenovi kao da su sukljali iz njegovih očiju, pena ga je oblivala,
njištao je, činilo se da je sam Bog razvrata. Bilo na koji način da se
zadovoljavao, ruke su mu se obavezno gubile, često se dešavalo da
jednostavno udavi ženu u trenutku svršavanja".
Najverovatnije bi
jedan od najvećih razvratnika u svetskoj istoriji proveo ostatak života u
tamnici da nije bilo čudnog obrta sudbine. U haosu Francuske revolucije
Bastilja je pala 14. jula 1789. godine i De Sad je ponovo bio
oslobođen. Bio je to sasvim drugi de Sad - debeo, ćelav, impotentan i
napušten od žene.


Pišući pamflete u korist revolucije, Fransoa zadobija poverenje nove
vlasti i posle kraćeg vremena postavljen je na čelo jednog od
revolucionarnih komiteta. Uprkos svojoj aristokratskoj krvi markiz De
Sad postaje uzoran i poštovan građanin Sad.
Ipak, ironija sudbine
ga dovodi opet skoro do pogubljenja. Robespjer ga osuđuje na giljotinu
zbog "nedopustive umerenosti", jer je bivši markiz naprasno počeo da
kritikuje neobuzdanu brutalnost nove francuske vlasti! Ali i ovom
prilikom je De Sad spasao živu glavu. Na dan smaknuća 26. jula 1794.
godine, usled birokratskog haosa, pogubljenje je odloženo za dva dana.
A upravo 28. jula iste godine bez suđenja će biti smaknute vođe
revolucije Robespjer i Sent-Žast, tako da je De Sad posle mesec dana
bio pomilovan.
Posle revolucije markiz je ostao bez aristokratskih privilegija, pa je
sa mladom udovicom, glumicom Mari-Konstans Knesnet živeo veoma
siromašno. U to vreme napisao je, između ostalog, i dela "Nova Žastin"
i "Julijine povesti" zbog kojih će 1801. godine biti proglašen za umno
poremećenu osobu. Smešten je u ludnicu u Šarantonu. Savremena književna
kritika je kratku prozu "Nova Žastin" ocenila kao najmonstruoznije delo
u istoriji svetske književnosti ikada napisano. Kada je Napoleon
pročitao tu knjigu, naredio je da se markiz De Sad nikada ne pusti iz
duševne bolnice, ostavljajući u svom službenom izveštaju jednu
zanimljivu belešku: "Ovog ludaka je trebalo ubiti još kada je rođen.
Sada je kasno. Njegovo prokleto delo naneće mnoge patnje mnogim ljudima
u budućnosti". Ispostaviće se da je čuveni francuski vojskovođa,
nažalost, bio u pravu.
U ludnici, Fransoa de Sad je nastavio da piše knjige. Sa mentalno
obolelim ljudima je izvodio erotske pozorišne komade. Umro je 2.
decembra 1814. godine. Njegov sin je nakon toga posetio bolnicu,
pokupio očeve rukopise i spalio ih. Naknadno je otkriven De Sadov
testament koji je pisan devet godina pre markiževe smrti. U njemu je
zahtevao da mu se telo sahrani u naznačenoj šikari na njegovom imanju,
a da se na grobu zasadi hrast tako da, vremenom, drvo pusti snažno,
razgranato korenje. Napisao je: "Tragovi mog groba moraju nestati sa
lice zemlje, jer laskam sebi da ću ostati u pamćenju ljudi". Bio je
očigledno više nego svestan svog uticaja. Na njegove želje, međutim,
niko nije obraćao pažnju. Sahranjen je na groblju sa hrišćanskim
obredom, a iznad groba je postavljen kameni krst na kojem nije bilo
urezano njegovo ime. Ubrzo nakon sahrane grob je otvoren a leš ukraden.
De Sadova lobanja je kasnije došla u posed jednog frenologa koji ju je
navodno pregledao i rekao da je pripadala čoveku "nežnog temperamenta
koji je voleo decu". Baš je "pogodio"!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.
Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.
Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.
Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.
Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.
[You must be registered and logged in to see this image.]

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.
Ovaj um, veličanstven u svojoj poremećenosti, uticao je na Bodlera (Charles Baudelaire), Dostojevskog (Fyodor Dostoyevsky), Flobera (Gustave Flaubert) i druge.
Dijana Knežević

Naime, njegova literarna opsesija je svijet zla,  uživanja u zlu, perverziji, morbidnosti, opakosti, ubijanju, klanju, najbesramnijem seksualnom činu, zlurado opisanom u svim mračnim potankostima. Zato njegovo djelo šokira, sablažnjuje, zato je proglašavano sotonskim i bilo spaljivano na lomačama.

Njemački psihijatar Richard von Krafft-Ebing po njemu je nazvao  – pojam koji označava sklonost prema uživanju u mučenju i ponižavanju drugog čovjeka zbog postizanja seksualnog zadovoljstva i užitka. Izraz sadist u svakodnevnom se govoru koristi i za osobu koju općenito usrećuje nevolja drugih ljudi.

Kao mlad oficir u ljetnoj kućici zavezao je i nožem prijetio ženi koja je prosila milostinju na pariškim ulicama. Tvrdio je da je taj incident bio samo šala. Istina je da se žrtva lako oslobodila i spasila bijegom kroz prozor. 


Godine 1772. bio je upleten u još jedan skandal kad je u Marseilleju visokom, ali ne i smrtonosnom dozom kantaridina, jakog afrodizijaka, otrovao nekoliko tamošnjih prostitutki. Nije poznato je li to učinio namjerno.

Trideset i dvije godine svoga života proveo je u zatvorima i u psihijatrijskim institucijama. Umro je 1814. godine u umobolnici u Charetonu.

Njegove su knjige proglašavane sotonskim i spaljivane na lomačama, a i sam je jedva izbjegao giljotinu.

U umobolnici je počeo vezu sa jednom djevojčicom od 13 godina.

Da biste dobili dojam o de Sadeu, ukoliko niste pročitali niti jedan od njegovih romana, u nastavku su dvije živopisno opisane afere:
Pet mjeseci nakon vjenčanja s Renee-Pelagie dolazi do afere Jeanne Testard. Markiz je unajmio dvadesetogodišnju prostitutku Jeanne Testard kojoj je rekao kako je dokazao da Bog ne postoji, te joj taj dokaz i razložio. On je naime masturbirao u kalež, najgorim izrazima vrijeđao Boga i Gospu, te je u vaginu žene stavio dvije hostije da bi tokom penetracije govorio: “Ako si Bog, odbrani se.” Nakon tog razlaganja odveo ju je u sobu gdje joj je čitao bezbožnu poeziju tražeći od nje da ga bićuje, ona je odbila i prijavila policiji, ali se De Sade izvukao.
Druga afera se dogodila 1768. godine kada je De Sade unajmio Rose Keller da radi kod njega kao služavka. Tek što ju je doveo u kuću gurnuo ju je u zamraćenu sobu, vezao za krevet i bičevao, nožem joj nanio rane na leđima u koje je potom kapao vosak, na sve to on je doživio orgazam. Kažnjen je na sedam mjeseci zatvora.
Jedni će ga proglasiti proizvodom bolesna uma, ali mnogi, poput Alberta Camusa, Simone de Beauvoire, Georgesa Bataillea smatrali su ga ingenioznim piscem koji je u svijetu izokrenutih vrijednosti, uz ponešto satire i humora, čitatelju podastro i razotkrio zlo. Promatrana kroz tu prizmu njegova perverzna fabula postaje humana, moralna i odgojna. 
Tanka je granica između ludosti i genijalnosti… Kamo spada de Sade, odlučite sami.

Oživljavanje Markiza
Prošlih su godine snimljena dva filma inspirisana De Sadeovim zivotom i delom. Glasoviti Philip Kaufman je reziser filma Quills (Pera; misli se na guščija pera koja su nekada služila za pisanje). Film se bavi životom Markiza de Sadea, a snimljen je prema poznatom dramskom tekstu Douglasa Wrighta. Inače, Kaufman se kao režiser i ranije inspirisao životima i delima velikih pisaca: ekranizovao je Kunderinu Nepodnošljivu lakoću postojanja i film Henry i June koji se bavi životom svojevrsnog De Sadeovog literarnog nasljednika - Henryja Millera. Ulogu De Sadea u ovom filmu tumači Geoffrey Rush (koji se proslavio ulogom pijaniste u filmu Sjaj). Zvezda Cameronovog Titanica Kate Winslet igra mladu pralju Madelaine Le Clerc koja na svetlo dana iznosi poslednje De Sadeove rukopise koje ovaj ispisuje zatvoren u ludnici. Joaquin Phoenix glumi sveštenika - oca De Coulmiera koji sa De Sadeom raspravlja o moralu i grehu, a Michael Caine doktora Royer-Collarda kojeg je lično Napoleon zadužio da se pozabavi pacijentom De Sadeom. Kritičari ističu da je reč o moćnom filmu u čijoj su atmosferi podjednako prisutni erotika i filozofija.
Francuski režiser Benoit Jacquot je autor filma naslovljenog jednostavno - Sade. Nastao prema romanu Sergea Bramlyja, više se bavi filozofskom stranom De Sadove prirode negoli njegovom notornom zavisnosti od seksa. Ulogu Markiza igra Daniel Auteuil.
I ova dva filma potvrda su i nastavak filmske fascinacije likom i delom božanskog markiza, fascinacije čiji je najpoznatiji plod kultna ekranizacija 120 dana Sodome koju je potpisao Pier Paolo Pasolini, no neizostavno valja spomenuti i filmove o De Sadeu koje su snimili veliki reditelji Roger Corman i Peter Brook.

U sadizmu, bez sumnje, dominira očinska i patrijarhalna tema. U Sadovim romanima ima mnogo junakinja, ali svi njihovi činovi, zadovoljstva u kojima zajedno uživaju, njihovi zajednički projekti, oponašaju muškarca; muškarac je posmatrač i vladajući duh kome su posvećeni svi njihovi postupci. Sadove androgine tvorevine su proizvod incestuoznog sjedinjavanja oca i ćerke. Iako se u Sadovom delu patricid pojavljuje onoliko često koliko i matricid, ova dva oblika zločina daleko su od toga da budu ekvivalentni. Sad izjednačava majku sa sekundarnom prirodom, koja je složena od ”mekih" partikula i podređena zakonima stvaranja, očuvanja i reprodukcije; nasuprot tome, otac pripada ovoj prirodi samo kroz društveni konzervativizam. On intrinsično predstavlja primarnu prirodu, koja je iznad svakog konstituisanog poretka, i koja je načinjena od divljih i razdirućih molekula koji unose nered i anarhiju: pater sive Natura prima. Otuda je otac ubijen samo ukoliko se odvaja od svoje istinske prirode i funkcije, dok je majka ubijena zato što ostaje verna svojima. Kao što je Klosovski (Klossowski) sa najdubljim uvidom pokazao, sadistička tema u krajnjoj instanci počiva na temi oca koji uništava svoju porodicu, tako što podstiče ćerku na mučenje i ubistvo majke.2 U sadizmu, edipalna slika žene je načinjena tako da eksplodira: majka postaje žrtva par excellence, dok je ćerka uzdignuta do pozicije incestuozne saučesnice. Jer, pošto je porodica i čak zakon aficiran materinskim karakterom sekundarne prirode, otac može da bude otac samo odbacivanjem zakona, raspuštanjem porodice i prostituisanjem njenih članova. Otac predstavlja prirodu kao primitivnu anarhičnu silu koja može da bude vraćena u svoje izvorno stanje samo uništenjem zakona i sekundarnih bića koja su mu potčinjena. Krajnji cilj sadiste je da prokreaciju dovede do efektivnog kraja, pošto se on nadmeće sa primarnom prirodom. Ono što Sadove junakinje čini sadističkim je njihovo sodomitsko sjedinjavanje sa ocem u fundamentalnom savezu protiv majke. Sadizam je u svakom smislu aktivna negacija majke i egzaltacija oca koji je iznad svakog zakona.