Indonezija

Индонезија



Грб




Застава




Главни град Џакарта

Индонезија (инд. Indonesia), званично Република Индонезија (инд. Republik Indonesia), држава је у југоисточној Азији. Обухвата архипелаг од неколико хиљада острва,[3] међу којима се издвајају Борнео, Суматра, Јава, Сулавеси и западни део Нове Гвинеје. Према процени, Индонезија је 2014. имала више од 252 милиона становника,[4] што ју је сврстало на четврто место у свету. Такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.[5]

По друштвеном уређењу је република са председником на челу државе. Подељена је на 34 провинције, од којих пет имају посебан административни статус. Главни град је Џакарта. Индонезија има копнену границу са Папуом Новом Гвинејом, Источним Тимором, и Малезијом. Поред њих суседне земље су и Сингапур, Филипини, Аустралија, Палау и територија Индије Андаманска и Никобарска острва.

Индонезија је оснивач Покрета несврстаних, Асоцијације нација Југоисточне Азије и члан је групе Г-20. По висини номиналног БДП-а налази се на 16.[6] а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету.[7]

Индонежански архипелаг представља важно трговачко подручје од 7. века када су некадашње државе Сривиџаја и Маџапахит трговале са Кином и Индијом. Још од почетка нове ере тамошњи владари постепено прихватају стране културне, верске и политичке узоре, и долази до процвата хиндуистичких и будистичких краљевстава. Привучене природним богатствима, стране силе су у знатној мери обликовале индонежанску историју. Муслимански трговци донели су, сада преовлађујући, ислам, док су европске силе донеле хришћанство. Ове две стране су се сукобиле око монопола у трговини зачинима у подручју Молучких острва током Доба великих географских открића. Након Другог светског рата Индонезија је успела да избори независност, чиме је окончана троиповековна првенствено холандска, а у нешто мањој мери британска, француска и португалска, колонијална владавина. Од тада њена историја је прилично бурна јер се сусреће са изазовима попут природних катастрофа, масовних погрома, корупције, сепаратизма, демократизације, и раздобљима брзих привредних промена.

Становници Индонезије су припадници стотина различитих етничких и лингвистичких група. Највећа, уједно и преовлађујућа, етничка група су Јаванци. Развијен је заједнички идентитет, дефинисан националним језиком, етничком шароликошћу, верским плурализмом унутар већински муслиманског становништва, и историјом колонијализма и отпора према њему. Национални мото Индонезије, Bhinneka Tunggal Ika (Јединство у различитости), наглашава различитост која обликује ову земљу. Без обзира што има велики број становника и густо насељене области, Индонезија има и огромне пределе богате флором и фауном, захваљујући чему је сврстана на друго место у свету по биолошкој разноврсности.

Порекло имена

Назив Индонезија је изведен из грчких речи индос и несос, што значи Индијско острво.[8] Име потиче из 18. века, далеко пре настанка независне Индонезије. Џорџ Виндзор Ерл, енглески етнолог, предложио је 1850. термине Индунежани и Малајунежани за становнике „Индијског архипелага или Малајског архипелага“.[9] У истој публикацији, један Ерлов студент, Џејмс Ричардсон Логан, користио је Индонезију као синоним за Индијски архипелаг.[10][11] Међутим, холандски академици у публикацијама о Источним Индијама одбацивали су употребу израза Индонезија. Уместо њега, они су користили изразе Малајски архипелаг (хол. Maleische Archipel); Холандска Источна Индија (хол. Nederlandsch Oost Indië), краће Индија (хол. Indië); Исток (хол. de Oost) и Инсулиндија (хол. Insulinde).[12]

Након 1900. назив Индонезија се проширио у академским круговима ван Холандије, а индонежанске националистичке групе су га прихватиле за испољавање своје политике.[12] Адолф Бастијан са Универзитета у Берлину популарисао је ово име у својој књизи Индонезија или острва Малајског архипелага, 1884-1894 (нем. Indonesien oder die Inseln des Malayischen Archipels, 1884–1894). Први индонежански научник који је употребио овај назив био је Суварди Сурјанинграт, када је 1913. основао биро за штампу у Холандији под именом Indonesisch Pers-bureau.

Географија

Положај
Индонезија је смештена између 11 степени ЈГШ и 6 степени СГШ, и између 94. и 141. степена ИГД.[13] Заузима површину од 1.919.440 km2, што је сврстава на петнаесто место у свету. Чине је 17.504 острва,[3] од којих је око 6.000 настањено. Највећа острва су Јава, Суматра, Борнео (дели га са Брунејем и Малезијом), Нова Гвинеја, коју дели са Папуом Новом Гвинејом, и Сулавеси. Индонезија има копнену границу са Малезијом на Борнеу, Папуом Новом Гвинејом на Новој Гвинеји, и Источним Тимором на острву Тимор. Поморску границу има са Сингапуром, Малезијом, Филипинима, и Палауом према северу, док је на југу Аустралија. Главни и највећи град је Џакарта, смештена на Јави, а остали већи градови су Сурабаја, Бандунг, Медан, и Семаранг.

Геологија и рељеф

Вулкани Семеру и Бромо на истоку Јаве.
Највиши врх је Пунцак Џаја, висине 4.884 метра, на планини Карстенс. Највеће језеро је Тоба на Суматри са површином од 1.145 квадратних километара. Највеће реке се налазе на Калимантану (део Борнеа), међу којима се издвајају Махакам и Барито.

С обзиром да се налази на ободима пацифичке, евроазијске, и аустралијске тектонске плоче у Индонезији се налазе бројни вулкани. Такође, чести су и земљотреси. Индонезија има најмање 150 активним вулкана,[18] међу којима су Кракатау и Тамбора, познати по разорним ерупцијама у 19. веку. Ерупција супервулкана Тоба, пре отприлике 70.000 година, била је једна од највећих ерупција икада, и представљала је глобалну катастрофу.

Последњих година Индонезија је претрпела две велике природне непогоде изазване сеизмичком активношћу; цунами 2004, за који се процењује да је усмртио 167.736 особа у северном делу Суматре,[19] и земљотрес у Јогјакарти из 2006. Међутим, вулкански пепео значајно доприноси великој плодности пољопривредног земљишта која је омогућила да се током историје на подручју Јаве и Балија одржи висока густина насељености



Вулкани Семеру и Бромо на истоку Јаве.

Клима

Индонезију карактерише тропска клима, са два монсунска годишња доба: влажним и сувим. Просечна годишња количина падавина у низијским пределима се креће између 1.780 и 3.175 литара по квадратном метру, док је у планинским областима и до 6.100 литара по квадратном метру. Највише падавина имају планински предели, нарочито западна обала Суматре, западна Јава, Калимантан, Сулавеси и Папуа. Влажност је велика у целој земљи, у просеку око 80%. Промене температуре током године су веома мале; у Џакарти је просечна температура током дана између 26 и 30 степени Целзијуса

Флора и фауна

Захваљујући свој величини, тропској клими, и мноштву острва Индонезија је по броју биљних и животињских врста на другом месту у свету, после Бразила. Њена флора и фауна је мешавина азијских и аустралазијских врста.Острва Сундског шелфа (Суматра, Јава, Борнео, и Бали) некада су била спојена са азијским континентом, захваљујући чему обилују азијском фауном. Мноштво великих животиња, као што су тигар, носорог, орангутан, слон, и леопард, некада се могло срести према истоку све до острва Бали, али је њихов број данас знатно мањи. Шуме покривају приближно 60% територије Индонезије. На Суматри и Калимантану преовлађују биљке карактеристичне за Азију. Међутим, шуме на мањој и гушће насељеној Јави, углавном су раскрчене ради изградње насеља и бављења пољопривредом.

На Сулавесију, Нуси Тенгари, и Молуцима је захваљујући одвојености од континенталне масе настала аутентична флора и фауна.[25][26] Папуа је као део некадашње аустралијске континенталне масе станиште јединствене флоре и фауне веома сличне аустралијској, међу које спада преко шестсто врста птица.


Комодо змај, највећи гуштер на свету.
Индонезија, после Аустралије, има највише ендемских врста, јер је 36% од 1.531 врсте птица и 39% од 515 врста сисара на Индонезији ендемско.[28] Индонежанску обалу, дугу око 80.000 километара, окружују тропска мора доприносећи тиме високом степену биодиверзитета. Индонезија има мноштво морских и приобалних екосистема, међу којима су плаже, пешчане дине, естуари, мангрове, корални гребени, морске траве, муљевите обале, алге и мањи острвски екосистеми.[8] Индонезија је једна од земаља тзв. Коралног троугла са највећом разноврсношћу рибе која живи у коралним гребенима. Само у источној Индонезији има више од 1.650 врста ове рибе.[29] Алфред Волис, британски природњак, дефинисао је линију разграничења између азијских и аустралазијских врста у Индонезији.[30] Позната као Волисова линија она се протеже правцем север-југ дуж ивице Сундског шелфа, између Калимантана и Сулавесија, и дуж Ломбочког мореуза, између Ломбока и Балија. Западно од ове линије флора и фауна је више азијска, док идући источно од Ломбока постаје све више аустралијска. У својој књизи из 1869. „Малајски архипелаг“, Волис је описао бројне врсте јединствене на свету.Подручје на ком се налазе острва између његове линије и Нове Гвинеје данас се назива Волисеја.



Суматрански орангутан је ендемска врста мајмуна у Индонезији.



Комодо змај, највећи гуштер на свету.

Животна средина

Велики број становника и убрзана индустријализација представљају озбиљне проблеме по животну средину Индонезије, којој се често придаје мањи значај због великог сиромаштва и мањка средстава.У ове проблеме спада крчење великих површина под шумом (углавном илегално) и пратећи пожари, који узрокују појаву великог смога над деловима западне Индонезије, Малезије и Сингапура; превелики излов рибе и морских плодова; и проблеми животне средине настали убрзаном урбанизацијом и привредним развојем (загађење ваздуха, загушење саобраћаја, управљање отпадом, обезбеђивање питке воде и управљање отпадним водама).Сечом шума и уништавањем тресетишта Индонезија је постала трећи емитер гасова који доприносе стварању ефекта стаклене баште. Уништавање станишта угрожава опстанак аутохтоних и ендемских врста. Међународна унија за конзервацију (IUCN) евидентирала је 140 угрожених врста сисара, као и 15 других врста које су пред изумирањем, међу које спада и чворак са Балија, Суматрански орангутан,и Јавански носорог. Главни разлог због ког се у Индонезији шуме масовно крче јесте стварање обрадивог земљишта за производњу палминог уља. Плантаже са палмама се простиру на девет милиона хектара а до 2025. би требале да заузимају двадесет шест милиона хектара.

Историја

Преисторијско раздобље



Гравира брода у Боробудуру из 800. нове ере.

Фосили и остаци алата указују да се пре 1,5 милиона година на индонежанском архипелагу појавио хомо еректус, у народу познат као јавански човек, који је ту живео до пре 35.000 година. Хомо сапиенс се појавио у овој области пре 45.000 година. У суседном Источном Тимору су 2011. пронашли доказе на основу којих се може закључити да су први становници архипелага пре 42.000 година у великим количинама ловили рибу као што је туна, а умели су и да прелазе океан, да би дошли до Аустралије и других острва.

Аустронезијски народи, који чине већину данашњих становника архипелага, дошли су у југоисточну Азију са Тајвана. Процењује се да су у Индонезију дошли око 2.000 године пре нове ере, и раширивши се по архипелагу, потиснули су домороце Меланежане у најисточније пределе. Повољни услови за бављење пољопривредом, и овладавање узгоја пиринча, већ почетком осмог века пре нове ере,омогућило је процват села, градова и малих краљевстава до првог века нове ере. Стратешка позиција Индонезије допринела је развоју међуострвске и међународне трговине, укључујући и везе са индијским краљевствима и Кином, која је успостављена неколико векова пре нове ере. Од онда је трговина пресудно утицала на индонежанску историју.


Доба хиндуистичких и будистичких краљевстава

Развојем трговине са Индијом, нарочито са областима којима је владала династија Палава, током 4. и 5. века на простор данашње Индонезије долазе хиндуизам и махајана будизам. О томе сведоче краљевства из овог раздобља: Кутаи, Таруманагара, и Кантоли. Од седмог века, као резултат трговине и утицаја хиндуизма и будизма, долази до ширења моћног Сривиџајанског краљевства.Између 8. и 10. века будистичка Саилендра и хиндуистичка Матар династија доживеле су свој успон и пад у унутрашњости острва Јава, остављајући за собом монументалне верске споменике као што су Борободур, династије Саилендра, и Прамбанан, династије Матарам. Хиндуистичко краљевство Маџапахит настало је у источном делу Јаве крајем 13. века а под вођством Гаџа Маде остварило је утицај на већем делу Индонезије.



Сривиџајанско царство почело је да се шири у 7. веку из Палембанга по Суматри, Малајском полуострву, Јави, Камбоџи. Његово опадање почело је у 13. веку под именом Дармасраја.

Ширење ислама и европска колонизација

Ислам су на подручје Индонезије донели муслимански трговци у 13. веку. Ширење ислама је почело са севера Суматре. Остали делови Индонезије су постепено прихватали ислам, да би крајем 16. века ова религија постала доминантна на Јави и Суматри. Највећим делом, ислам је прихватио постојеће културне и верске утицаје, чиме је створен преовлађујући облик ислама у Индонезији, нарочито на Јави. Индонежански народи и Европљани су први пут дошли у контакт 1512, када су португалски трговци, предвођени Франсиском Сераом, покушали да монополизују изворе орашчића, каранфилића, и бибера на Молучким острвима. Њих су следили холандски и британски трговци. Холанђани су 1602. основали Холандску источноиндијску компанију и постали доминантна европска сила на овом подручју. Након што је банкротирала, Холандска источноиндијска компанија је ликвидирана 1800. а холандска влада је на њеним поседима основала Холандску Индију.


Орашчић је ендемска врста на подручју острва Банда.

Нови поредак и реформе



Сукарно, оснивач и први председник Индонезије.

Сукарно је владао политиком чврсте руке а моћ је одржавао балансирајући између војске и Комунистичке партије Индонезије. Покушај пуча 30. септембра 1965. спречила је армија након чега је спровела насилну антикомунистичку чистку, током које је комунистичка партија оптужена за пуч и практично уништена. Процењује се да је током овог погрома побијено више стотина хиљада људи.Начелник генералштаба, генерал Сухарто, надмудрио је политички ослабљеног Сукарна и формално је именован за председника марта 1968. године. Његову владу Новог поретка[79] подржала је администрација САД, и подстакла прилив страних директних инвестиција у Индонезију, што је био главни разлог знатног привредног раста током више од три деценије. Међутим, ауторитарни Нови поредак је оптужен за корупцију и сузбијање политичке опозиције.

Индонезија је најтеже погођена Азијском финансијском кризом крајем деведесетих година 20. века. Као резултат тога долази до протеста против Новог поретка и Сухартове оставке у мају 1998. године. Источни Тимор је 1999. изгласао независност од Индонезије, након двадесетпетогодишње војне окупације. Након Сухартове оставке јачање демократије обухватило је давање регионалне аутономије и прве директне председничке изборе одржане 2004. године. Политичка и економска нестабилност, социјално незадовољство, корупција и тероризам успорили су напредак; међутим, током последњих пет година привреда Индонезије бележи високе стопе раста. Иако су односи између различитих верских и етничких група углавном складни, секташко незадовољство и насиље се и даље јавља. Са наоружаним сепаратистима у Аћеху је 2005. постигнут политички договор.Џоко Видодо је на изборима 2014. изабран за председника.

Политика



Заседање Народног представничког већа у Џакарти

Индонезија је по друштвеном уређењу република са председничким системом. Као унитарна држава, извршну власт има централна влада. Председник Индонезије је шеф државе и владе и врховни командант Националних оружаних снага Индонезије. Председнички избори 2004. су били први на којима су грађани директно бирали председника и потпредседника.На положају председника једна особа може да буде у највише два узастопна петогодишња мандата.

Највише представничко тело је Народна консултативна скупштина (инд. Majelis Permusyawaratan Rakyat). Њена основна улога је поштовање и евентуално доношење измена устава, инаугурисање председника, спровођење главних потеза државне политике. Такође, она има могућност опозива председника.[89] Народну консултативну скупштину чине два дома; Народно представничко веће (инд. Dewan Perwakilan Rakyat) са 560 чланова, и Регионално представничко веће (инд. Dewan Perwakilan Daerah) са 136 чланова. Народно заступничко веће доноси законе и надзире извршну власт; њени чланови се бирају по пропорционалном систему на петогодишњи мандат. Регионално представничко веће је формирано након амандмана на устав из 2001. с циљем регионалног управљања. Њега чине по четири представника, делегирана на народним изборима, из сваке од тридесет четири провинције, са мандатом од пет година.

Врховни суд Индонезије (инд. Mahkamah Agung) највиша је судска инстанца. Судије Врховног суда именује председник Индонезије. Уставни суд доноси пресуде везане за уставна и политичка питања, док Судска комисија (инд. Komisi Yudisial) надгледа рад судија.

Спољни односи и оружане снаге



Плаво - земље у којима Индонезија има дипломатска представништва; зелено - Индонезија; сиво - земље у којима Индонезија нема дипломатска представништва.

Током Сукарнове владавине спољну политику Индонезије карактерисала је антиимперијалистичка антипатија према западним силама и напети односи са Малезијом. Након промене власти крајем деведесетих година 20. века спољна политика земље се окреће ка привредној и политичкој сарадњи са Западом.[92] Индонезија одржава блиске везе са азијским суседима, такође, оснивач је Асоцијације нација Југоисточне Азије и Самита источне Азије.[90] Дипломатски односи са Народном Републиком Кином су обновљени 1990. пошто су били замрзнути након антикомунистичких прогона почетком Сухартове владавине. Индонезија је чланица Уједињених нација од 1950, оснивач је Покрета несврстаних и Организације исламске конференције (сада Организације исламске сарадње).[90] Индонезија је потписница споразума о слободној трговини земаља АСЕАН-а, чланица је Групе Кернс и Светске трговинске организације. Иако је била дугогодишња чланица ОПЕК-а из ове организације се повукла 2008. јер више није извозница нафте. Оружане снаге Индонезије (инд. Tentara Nasional Indonesia) чине копнена војска (инд. Angkatan Darat), морнарица (инд. Angkatan Laut), заједно са маринцима, и ратно ваздухопловство (инд. Angkatan Udara).Број припадника оружаних снага се креће око четиристо хиљада. Издаци за одбрану су 2006. износили око 4% БДП-а.Након Сухартове владавине представници оружаних снага су изгубили своје место у парламенту, мада је њихов политички утицај и даље веома присутан.

Сепаратистички покрети у провинцијама Аћех и Папуа изазвали су оружане сукобе, и касније оптужбе за кршење људских права и бруталност сваке од страна. Спорадични тридесетогодишњи герилски рат између Покрета за слободни Аћех (инд. Gerakan Aceh Merdeka) и индонежанске војске закључен је споразумом о обустави борби 2005. године. У Папуи су, током владавине председника Сусила Бамбанг Јудојона, постигнути значајни резултати у примени закона о регионалној аутономији, чиме је смањена стопа насиља и кршења људских права.

Административна подела



Споменик Монас представља знаменитост главног града Индонезије, Џакарте

Индонезија је подељена на 34 провинције, од којих пет има посебан статус. Свака провинција има законодавну власт и гувернера. Провинције су подељене на регенства (инд. kabupaten) и градове (инд. kota), који се деле на дистрикте, и на села. Село је најмања јединица самоуправе у Индонезији. Спровођењем мера регионалне аутономије 2001. године, регенства и градови су постали кључне јединице управе, одговорне за рад већине владиних служби. На свакодневни живот грађана највећи утицај има сеоска администрација.

Провинције Аћех, Џакарта, Јогјакарта, Папуа, и Западна Папуа имају веће законодавне принадлежности и виши степен аутономије него друге провинције. Аћешка влада, на пример, има право да самостално уноси одређене одредбе у своје законодавство; она је 2003. институционализовала један облик шеријатског права.Јогјакарти је гарантован статус Посебног Региона као признање за подршку коју је пружила на почетку Индонежанске револуције и њеној спремности да се придружи Индонезији. Папуа, раније позната као Иријан Џаја, добила је посебан аутономни статус 2001. а две године касније је подељена на Папуу и Западну Папуу. Главни град Џакарта такође има статус посебног региона.

Привреда

Индонезија има мешовиту привреду у којој и приватни сектор и влада имају значајне улоге.[104] Номинални бруто друштвени производ Индонезије је у 2014. износио 888,538 милијарди америчких долара, или 3.523 долара по становнику.По висини номиналног БДП-а налази се на шеснаестом а по висини БДП-а мереног паритетом куповне моћи на осмом месту у свету. Спољни дуг државе је у 2012. чинио 29% номиналног БДП-а. Прерађивачки сектор је највећи и ствара 46,4% БДП-а (2012), следи сектор услуга који остварује 38,6% БДП-а и пољопривреда са 14,4% БДП-а. У пољопривреди ради 34%, у производњи 13,3%, док у услужним делатностима ради 28,7% радно способног становништва.

Индонезија је 2014. извезла робу и услуге у вредности од 176 а увезла у износу од 178 милијарди америчких долара.[107] Главни спољнотрговински партнери су Јапан, Кина, Сингапур, Јужна Кореја и САД, као и земље Европске уније.

Пиринач је најважнија пољопривредна култура у земљи а Индонезија је трећи произвођач ове намирнице у свету, док је у производњи палминог уља, касаве и кокоса на првом месту у свету. Остали битнији пољопривредни производи су какао, кафа, дуван, чај, и банане.

Као велики произвођач нафте Индонезија је дуго година била чланица ОПЕК-а, све до 2009. када је замрзла чланство. Рекордну производњу нафте остваривала је 1981. и 1991. од када је производња преполовљена. Дневна производња нафте је током 2014. била 852.000 барела што је Индонезију сврстало на 23. место у свету.Током 2014. Индонезија је произвела 73,4 милијарде кубних метара природног гаса, по чему је 10. у свету, док су домаће потребе биле скоро упола мање и износиле су 38,4 милијарде кубних метара.

Становништво

Према резултатима пописа становништва спроведеног 2010. у Индонезији је живело 237,6 милиона становника. Према процени за 2014. Индонезија има 252 милиона становника. Просечна стопа природног прираштаја је у раздобљу од 2000. до 2010. износила 1,49%.Становништво Индонезије је неравномерно распоређено па нека подручја, као што је Јава, имају изузетно велику густину насељености док су нека, попут Папуе, ретко насељена. У просеку у Индонезији живе 132 особе по квадратном километру, међутим, на Јави тај број прелази 1.000, a на подручју Џакарте живи више од 15.000 људи по квадратном километру. На Јави живи 57% становништва Индонезије,уједно је ово острво најнасељеније на свету.

Етничка структура


Мапа Индонезије на којој су означене веће етничке групе.

У етничком погледу становништво Индонезије је веома хетерогено. На индонежанском архипелагу постоје 634 етничке групе и подгрупе,[117] и говори се више од 1.400 језика.[118] Већина Индонежана су потомци аустронезијских народа који су на ово подручје вероватно дошли са Тајвана. Друга већа групација су Меланежани, који настањују источну Индонезију.[43][119]

Јаванци чине нешто више од 40% становника Индонезије и далеко су најбројнија етничка група. Такође, они су доминантни и у политичком и у културном погледу. Поред њих, најбројније етничке групе су Сунди (15,5%), Малајци (3,7%), Батаци (3,58%), Мадурци (3,03%), Бетави (2,88%), Минангкабауи (2,73%), Бугинци (2,71%), Бантенци (1,96%), и Банјарци (1,74%).Етнички Кинези чине нешто више од једног процента становништва али су веома утицајни, посебно у сфери привреде и трговине.

Религија

Иако је у Индонезији слобода вероисповести зајамчена уставом,[128] званично је признато само шест религија: ислам, протестантизам, католичанство, хиндуизам, будизам и конфучијанизам.[129] Доминантна религија је ислам, коју исповеда 87,2% становника,[130] такође, Индонезија је земља са највише становника у којој су муслимани већина.[5] Скоро целокупно муслиманско становништво су сунити, док шиити чине 0,5% а ахмедије 0,2% исламских верника у земљи.] Протестанти чине 6,96%, католици 2,91%, хиндуисти 1,69%, будисти 0,72% становништва. У 13. веку ислам су на просторе индонежанског архипелага донели арапски трговци, а до 16. века постао је доминантна религија. Католичанство је у ове крајеве дошло са првим португалским колонистима и мисионарима, док је ширење протестантизма резултат колонијалне владавине Холанђана. Већина индонежанских хиндуиста су Балинежани, а већина будиста су етнички Кинези.[ Без обзира што су хиндуизам и будизам мањинске религије оне имају снажан утицај на индонежанску културу.

Џамија Истиклал у Џакарти

Катедрала у Џакарти

Кинески храм на Јави

Џакарта

BOROBUDUR: NAJVEĆI BUDISTIČKI HRAM NA SVIJETU, INDONEZIJA

Smješten na indonezijskom otoku Java, 40 km sjeverozapadno od Yogyakarta, Borobudur je najveći i najpoznatiji budistički hram na svijetu. Za njegovu izgradnju bila je potrebna vojska radnika, 60.000 kubičnih metara vulkanske stijene, odnosno cca 2.000.000 kamenih blokova. Na kvadratnoj osnovici čije su strane duge 123 m uzdiže se ukupno devet spratova.

Borobudur je izgrađen u razdoblju od nekih 75 godina u 8. i 9. stoljeću od strane kraljevstva Sailendra. Ipak, unatoč svom naporu da se izgradi i samoj veličini, hram je misteriozno napušten u 14. stoljeću te ostao skriven u džungli sve do 1814. godine.



Hram je izgrađen u stilu stepaste piramide, a na vrhu se nalaze tri kružna sloja i glavna stupa. Hodočasnici i posjetitelji slijede predviđeni put do vrha kompleksa, koji ih vodi oko spomenika nekoliko puta prije nego stignu do stupe. Na svom putu ka vrhu oni će vidjeti 504 statue Bude, kao i 2,672 reljefa koji su prikazivali život u (nekada) budističkoj Javi.

Kada je hram ponovo otkriven 1814. godine, na iskopavanju i restauraciji istog se radilo narednih 30 godina. Borobudur je sada pod UNESCO-vom zaštitom, a iako je nekoliko stupa uništeno tokom terorističkog napada 1985. godine, on i dalje ostaje fascinantni primjer arhitekture u Indoneziji, pored toga što je i najveći budistički hram na svijetu.