Uzbekistan

Uzbekistan, službeno Republika Uzbekistan, je država u središnjoj Aziji, bez izlaza na more. Graniči se na severu i zapadu sa Kazahstanom, na istoku sa Kirgistanom i Tadžikistanom i na jugu sa Turkmenistanom. Uzbekistan je jedna od 15 država nastalih raspadom Sovjetskog Saveza.



Više od 4/5 teritorije čine slabo naseljene ravnice, delovi velike Turanske nizije. Na krajnjem zapadu Uzbekistanu pripada deo Ustjurtske visoravni i južna polovina Aralskog jezero, a u središnjem delu nalazi se pustinja Kizilkum. Na istoku zemlje nalaze se planine, delovi Tien Šana, Gisara i Alaja, u čijim podnožjima živi većina stanovništva. Najviši vrh je Beštor, 4.300 m. Glavni grad je Taškent. Površina je 447.400 km²,  a broj stanovnika je 25.563.441.

Uzbekistan je najmnogoljudnija od bivših sovjetskih republika. Većinu stanovništva čine Uzbeci, turkijski narod čija je religija tradicionalno sunitski islam. Broj tadžika, prve po veličini nacionalne manjine, je sporan, a iznosi od 5% do 30% stanovništva. U zemlji žive i Rusi 5.5%, zatim značajna korejska zajednica, rezultat Staljinovog prisilnog preseljenja u doba II svetskog rata.



Razvoj privrede koči uplitanje države, restriktivni trgovinski propisi i nekonvertibilnost domaće valute udružena sa visokom inflacijom. Poljoprivreda još uvek dominira, a najvažnija grana je gajenje pamuka.

На тлу Узбекистана одавно су постојале бројне цивилизације. Те су државе у VI веку п. н. е. постале саставни део Персијског царства под династијом Ахеменида на челу.



Земљу је заузео Александар Велики 327. п. н. е. током похода који је био предузео против Дарија Трећег. Овај пораз значио је уједно и крај династије Ахеменида.

Арапи, предвођени трупама генерала Qutayba ibn Muslim-а, освајају данашњу територију Узбекистана око 712, да би ту коначно учврстили власт после Битке за Талас. Они су и наметнули ислам центалноазијским народима, који су дотад практиковали зороастризам.

Саманиди су прва персијска династија која је поново успоставила власт у Узбекистану (819—1005), окончавши тако дугу арапску доминацију тим простором.

Велики монголски завојевач Тамерлан (1336—1405), рођен недалеко од града Самарканда, основао је моћно царство које је обухватало више земаља средње Азије, између осталог и Узбекистан. Његово царство пало је 1507. у руке узбечке династије Шајбанида. Тамерлан је за собом оставио богату културну баштину, висока научна и уметничка достигнућа, пре свега у Самарканду и Херату.

Руси су се појавили у овом региону крајем XIX века, након блиставе победе трупа предвођених генералом Михаилом Черњајевим. Потчинили су најпре 1884. калифате Бухару и Хиву, а затим и источну област данашњег Узбекистана, укључујући ту и Ташкент. Освојене територије реорганизоване су у оквиру нове административне јединице назвате Туркестан. У марту 1876, под руску власт потпао је и халифат Ћоћон.

Узбекистан као засебна република јединственог народа постоји тек од 27. октобра 1924, када је више мањих територија у централној Азији уједињено у Совјетску Социјалистичку Републику Узбекистан. Узбекистан је постао делом СССР-а 1925.

После неуспеха у постизању споразума којим би се СССР реорганизовао и наново конституисао, за шта се Узбекистан ревносно залагао, проглашена је независност 1. септембра 1991. године. Од 1990. земљом руководи аутократски председник Ислам Каримов.

Са површином од 447.000 km² (што приближно одговара површини Шпаније или Калифорније), Узбекистан се протеже ширином од 1.425 km од запада ка истоку, и 930 km у правцу север-југ. Будући да се на југозападу граничи са Туркменистаном, на северу са Казахстаном и Аралским језером, Узбекистан је не само једна од највећих централноазијских држава, већ и једина држава која има заједничку границу са још четири такве. Узбекистан се граничи и са Авганистаном на југу.



Језеро Чарвак

Занимљиве чињенице: са изузетком Лихтенштајна, Узбекистан је једина земља на свету двоструко заклоњена од мора (што ће рећи: нема излаз на море, нити се граничи са неком државом која излази на море).

Узбекистан је углавном пустињска земља са свега 10 % обрадивог земљишта (то укључује интензивну пољопривреду и надовњаване долине). Кизилкум, једна од најпространијих пустиња у средњој Азији, покрива знатан део западне територије Узбекистана.

Аму Дарја и Сир Дарја су две најзначајније реке у Узбекистану, и у центалној Азији уопште, и уливају се у Аралско језеро. Укупна дужина Аму Дарје је 1437 km, а Сир Дарје 2137 km. Највиши врх у целој земљи је Adelunga Toghi и достиже 4301 метар надморске висине.

Преовлађује континентални тип климе, сув и са много контраста, са релативно хладним зимама (-10° у појединим регијама), и врло топлим летима (+40°).

Buhara – grad muzeja, jedan od najljepših drevnih gradova na svijetu



Buhara (također poznat i kao Bukhara, Bokhara, Bukhara Bukhoro ili Buxoro) u Uzbekistanu jedan je od najznačajnijih gradova koji se nalazi na nekada popularnom trgovačkom Putu svile. Poput Samarkanda o kojem smo već pisali, Buhara je jedan od onih gradova čija se ljepota ne može opisati riječima. Cijeli centar ovog grada je pod zaštitom UNESCO-ve Svjetske kulturne baštine – to jest, više od 140 arhitektonskih spomenika iz srednjeg vijeka!

Buhara, poznata kao “grad muzeja” glavni je grad istoimene provincije (vilajeta) u Uzbekistanu, a star je gotovo 2.000 godina. Jedan je od najboljih primjera dobro očuvanog islamskog grada i srednje Azije od 10. do 17. stoljeća, sa karakterističnom arhitekturom koja je u velikoj mjeri ostala potpuno netaknuta.



Panorama Buhare iza medrese Miri Arab

Prema legendi, Buharu je osnovao kralj Siavash, legendarni perzijski princ koji je (zbog optužbi za izdaju) otišao u egzil, te kasnije oženio Ferganizu, kćerku kralja Samarkanda. Kralj mu je poklonio regiju Buhare, a ovaj je tu izgradio jedan od najljepših gradova na svijetu.

Kao i većina istorijskih gradova, a pogotovo gradova koji su se nalazili na ključnim strateškim pozicijama, i Buhara je ‘ugostila’ niz osvajača. U vrijeme arapskih osvajanja, gradom je vladala Sogdian dinastija, odnosno Katun, majka budućeg kralja koji je tada bio samo beba.

Između 9. i 11. stoljeća Buhara je doživila razdoblje prosperiteta i velike ekspanzije. U to vrijeme grad je služio kao kulturni centar za arapska učenja i Perzijsku književnost.



Zidine utvrde Ark

1220. godine grad su opljačkale i uništile horde Mongola na čelu sa zloglasnim Džingis Kanom, a grad se nije oporavio od tog napada sve do druge polovice 13. stoljeća. U 1370. godini postao je dio velikog Timuridskog Carstva, čiji je glavni grad bio Samarkand. Krajem 15. stoljeća grad su okupirala uzbekistanska nomadska plemena na čelu sa Khan Sheibanijem, pod čijom je dinastijom postao središte Uzbekistanske države.

U stoljećima koja su uslijedila došlo je do niza kratkotrajnih dinastija – što je rezultiralo slabostima zbog kojih je Buhara opet postala meta pljačke susjednih vladara. To je trajalo sve do 1753. godine, kada je Buhara postala glavni grad nove Mangut dinastije koja je preživjela sve do 1920. godine. Tokom tog razdoblja grad je bio glavni trgovinski centar za cijelu središnju Aziju (iako je postao dio Ruskog Carstva 1868. godine).

Mnogi usponi i padovi, velika bogatstva i pljačke, te mnoge kulture i vladari učinili su Buharu jednim od najljepših gradova na svijetu – grad u kojem se nalazi niz netaknutih građevina iz srednjeg doba koje nam i dan danas naprosto oduzimaju dah svojom ljepotom.



Ulugbekova medresa

Samanidov mauzolej

Legendarni Nasrudin Hodža

Ark citadela i palača emira

Mauzolej Čor Minor (“Četiri minareta”)

Poi Kaljan kompleks


pixelizam

Shah-I-Zinda, Samarkand



Shah-I-Zinda, nekropola koja se nalazi u Samarkandu (Uzbekistan), je jedan od najstarijih i najdugovječnijih primjera kontinuirane izgradnje jedne građevine, čija je izgradnja trajala gotovo jedan milenij.

Ova očaravajuća građevina je prvobitno podignuta kao jedan sakralni spomenik prije više od 1.000 godina, a različiti hramovi, grobnice i drugi objekti neprestano su dodavani tokom narednih stoljeća. Rezultat je fascinantna mješavina različitih arhitektonskih stilova koji su se mijenjali tokom hiljadu godina izgradnje.



Kompleks je osnovan kako bi označio mjesto legende, gdje mitologija navodi da je Muhammedov rođak, Kusam ibn Abbas, bio pokopan. Kao i većina legendi, priča je preživjela, ali Shah-I-Zinda je rijedak primjer jedne istorijske znamenitosti da preživi toliko dugo, i to ne samo da preživi, već da doživljava kontinuiranu ekspanziju cijeli jedan milenij.

Shah-I-Zinda je danas nekropola u kojoj se nalaze tijela brojnih ljudi, i poznatih i nepoznatih. Postojeće strukture se ne mijenjaju, nove se dodaju, a to samo vremenom stvara još fascinantniju građevinu u kojoj se slojevi istorije i arhitekture isprepliću između stubišta, ukrasa, lukova i prašnjavih staza.



pixelizam