Šaka Zulu

Шака

[You must be registered and logged in to see this image.]

Једини познати цртеж на коме Шака стоји са тешким штитом и асегаји копљем 1824. године – четири године пре његове смрти
Датум смрти: 22. септембар 1828.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шака (звани Тшака, Тчака, или Чака; 1787 - 22. септембар 1828) је био најутицајнији вођа Зулу краљевства. Ујединио је Зулу племена и њихове подгрупе и започео са стварањем нације која се простирала великом територијом јужне Африке између река Фонголо и Мзимкјулу. О његовој војничкој вештини и уништавању непријатеља се нашироко говорило. Сматран је војним генијем због својих војних реформи и иновација, иако неки историчари заузимају ограничен став и друфачији поглед на његова достигнућа. Било како било, његова државничка вештина и успех у асимилацији неких суседних племена га чине једним од највећих поглавица Зулу племена.

Зулу Краљевство, познато и као Зулу Царство, била је јужноафричка држава на просторима данашње Јужноафричке Републике. Ово мало краљевство је добило светску славу током и после Англо-Зулу Рата.

Успон Зулу краљевства под Шакином влашћу

Војне иновације као што је увођење „иклуве“, региментални систем базиран на групама узраста и његове тактике окруживања начинили су од Зулуа једну од најмоћнијих нација у јужној и југоисточној Африци.

Шака Зулу је био ванбрачни син Сензангакона, поглавице Зулу племена. Рођен је негде око 1787. године. Шаку и његову мајку, Нанди, је протерао његов отац Сензангакона, после чега су нашли уточиште код Мтетва клана. Шака је се борио као ратник под командом Дингисваја који је био вођа Мтетва клана (савеза). Када је Сензангакона умро, Дингисвајо је помогао Шаки да дође на место поглавице Зулу Краљевства.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Историја и легат

[You must be registered and logged in to see this image.]

У време своје смрти, Шака је владао над 250.000 људи од којих је могао да скупи више од 50.000 ратника. Његова десетогодишња владавина је резултовала са више од 2 милиона мрвих, углавном због сталних упада које су Зулу радили околним племенима.[1] Међутим, садашње процене о броју мрвих се не слажу са некадашњим делом и због тога што је у то време дошло до масовних племенских миграција како би побегли од његових армија.

Шака је вероватно био први син поглавице Сензангакона и Нанди, кћерке Бебеа, претходног поглавице племена Еланџини, и рођен је близу данашњег Мелмота (покрајина Квазулу-Натал). Верује се да је зачет ван брака негде између 1781. и 1787. Нека предања говоре да је био зачет без очевог знања и да га се отац зато и одрекао и прогнао зато што је био ванбрачно дете. Друга предања говоре да су се Шакини родитељи венчали по обичајима и да је Шака сасвим сигурно провео своје детињство у очевим насељима. Забележено је да је из неких од тих насеља био регрутован у ибуто лемпи (једна од група узраста) (“војска је била организована и подељена по узрастима војника”). Током младости, Шака је служио као ратник под командом локалног поглавице Дингисваја и његовом клану Мтетва, којима су Зулу у то време плаћали данак.

Дингисвајо је основао емДлатшени иНтанга (група узраста), у којој је Шака био ратник, а та група је била део изиКве пука. Шака је служио као ратник у Мтетва клану око десет година, и истакао је се својом храброшћу, иако није, по легенди, достигао велику позицију или чин. И сам Дингисвајо, је био протеран после неуспешног покушаја да збаци и протера свог оца и зато је заједно са неким групама у региону (Мабхјуду, Дламини, Мекхајз, Кваб и Ндвандве), од којих су многи били принуђени да насилно одговоре због све већег одвођења људи у ропство са територије јужног Мозамбика радио на развијању новог система војне и друштвене организације, посебно ибута, што у преводу значи “пук”; била је то тачније врста банде која је била формирана по узрастима људи али је користила боље разрађене војне тактике али ипак то није било ништа ексклузивно. Већина битака пре овог времена се водила како би се решили спорови, али са појавом импија (борбена јединица) из корена је промењен начин ратовања, оно је постало је ствар сезонских напада, политике а не самог покоља. Од нарочите важности је био однос који су Шака и Дингисвајо међусобом имали.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шака је ретко дозвољавао европљанима да улазе на просторе Зулу нације. Х. Ф. Фин, познат од раније по свом извештају о Шаки Зулу, обезбедио је једном приликом медицинску помоћ краљу после битке. Како би показао своју захвалност, Шака је дозволио европским насељеницима да уђу и оперишу по Зулу краљевству. Ово је отворило врата за будуће Британске упаде у Зулу краљевство који нису били тако мирољубивог типа. Шака је свакако начинио покушаје да разуме европски начин живота.

Европљани су, међутим, уложили мало напора да разумију Шаку. Краљ Зулуа је током своје владавине одржавао мистериозно али јако присуство и у Зулу краљевству и у европским колонијама на његовим територијама. Оно је омогућило почетак Зулу револуције, која је за разлику од европских револуција, које су биле базиране на индивидуализму или на слободи грађана, била базирана на идеалима који су били свесрдно афрички и који још увек нису били разумљиви европском уму тог времена.

После Сензангаконове смрти, Дингисвајо је помогао Шаки да порази свог брата и преузме вођство (негде око 1816). Шака је наставио са даљим побољшавањем ибуто система који су користили Дингисвајо и остали, а уз подршку Мтетва клана током неколико наредних година, склопио је савезе са својим мањим суседима, како би се заједно суочили са све већом претњом коју су представљали Ндвандве који су напредовали са севера. Испочетка Зулу манерви су били дефанзивно офанзивног карактера али је Шака преферисао да интервенише или да врши притисак дипломатски, праћен са одређеним атентатима. Промене које је касније примењивао на локалном становништву су биле базиране на већ успостављеним структурама и биле су и социјалне и пропагандне колико су биле и војне природе; али десио се и један низ битака, како јасно говоре и сами Зулу извори.

Дингисваја је касније убио Звиде, моћни поглавица Ндвандве (Никсумало) клана. Шака је на себе узео да освети Дингисвајову смрt. У једној ситуацији Звиде је једва успео да побегне од Шаке, иако су тачни детаљи што се тиче тога непознати. У том истом сусрету Звидеву мајку, (Сангому - на Зулу језику пророчница или шаман) је убио Шака. Шака је одабрао прилично језив и бруталан начин да се освети на Звидевој мајци, закључао ју је у кућу и убацио шакале или хијене унутра. Животиње су је прождрале, а следећег јутра Шака је запалио кућу до темеља. Иако је се осветио на Звидевој мајци, Шака је и даље желео да убије Звидеа. Ова двојица великих војсковођа се нису срели све до 1825, близини реке Фонголе, што ће бити и њихов последњи сусрет. Река Фонгола се налази близу данашње границе Квазулу-Натал покрајина) која се налази у Јужноафричкој републици. У овој бици је победу однео Шака који је, међутим, претрпео велике губитке у људству и изгубио свог главног војног команданта, Амгабхозија Овела Ентабенија.

[You must be registered and logged in to see this image.]

У раним годинама своје владавине, Шака није имао ни снаге (моћи) ни угледа да присили некога јачег да му се придружи, зато је био принуђен да почне да склапа савезе са мањим групама, и радио је то под Дингисвајовим окриљем све док га није убио Звиде. Од тог тренутка, Шака је кренуо на југ преко реке Тугела, и основао је свој главни град Булавајо на територији Кваб племена. Шака се никад више није вратио у своју стару домовину (традиционалну Зулу домовину). Шака је се можда, умешао у тада постојећи проблем око избора новог поглавице Кваб племена како би његов фаворит, Нкето дошао на власт, Нкето је после доласка на место поглавице владао као Шакин представник или опуномоћеник.

Како је Шака постајао поштованији у свом народу, са све већом лакоћом је могао да шири своје идеје и замисли. Пошто је имао богату војничку прошлост, Шака је учио Зулуе да је најбржи и најефективнији начин да се постане моћан јесте да се освоје и ставе под контролу остала племена. Његова учења су увелико утицала на промену друштвеног уређења Зулу народа. Зулу племе је ускоро развило „ратничку“ мисао, што је олакшало Шаки оснивање и стварање његових армија.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шакина хегемонија је углавном била базирана на војној моћи, смртити ривале а њихове остатке асимиловати и уклопити у његову армију. То је радио са мешавином дипломатије и патроната, инкорпоришући пријатељски настројене поглавице, укључујући Зиландлоа и племе Мекхајз, Џобеа и племе Ситхоле и Матубејна и његово племе Тјули. Зулу никад нису морали да ратују и покоре ове народе јер за то није било потребе. Шака их је придобио тако што им је давао привилегован статус а и награђивао их по заслугама. Племе Кваб, на пример, је почело да изнова ствара свој родослов како би створили утисак да су Кваб и Зулу били блиско повезани у прошлости – корисна фикција. На овај начин створен је већи простор за разумевање кохезије, али никад није довршен и никад није заживео, као што су то грађански ратови касније доказаливали.

Сигуџана (Шакин полубрат) је убијен, а сама побуна је прошла релативно мирно и Зулу су је мирно прихватили. Шака је и после преузимања власти и даље признавао Дингисваја и његов већи Мтетва клан као надмоћнији али неколико година после Шакиног преузимања власти, Дингисваја је из заседе напао и убио Звиде са својим Ндвандве кланом. Не постоје апсолутно никакви докази који би сугерисали да је Шака издао Дингисваја. И само Зулу племе је било принуђено да се повлачи испред неколико упада Ндвандве клана, што доказује да је Ндвандве клан био најагресивнија групација у под-региону.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шака је успео да формира савез са обезглављеним Мтетва кланом и такође је успео да се наметне Кваб племену, после Факатвајовог збацивања са престола. Уз подршку Кваб, Хлуби и Мекхајз племена, Шака је коначно могао да састави војску која је била велика и способна да се одупре Ндвандве клану. Историчари као Доналд Морис (Прање копаља) наводе да је Шакина прва велика битка против Звидеа и његовог Ндвандве клана била “Битка код Гокли Хила”, на реци Мфолози. Шакине трупе су успеле да задрже своје позиције на гребену брда. Непријатељски фронтални напад није успео да разбије редове Шакине војске па је Номаланџана одлучио да концентрише све своје снаге у једну тачку. Шакине тактичке способности су сада дошле до изражаја - наредио својим резервним снагама да сиђу са две стране брда и тиме је успео да окружи и уништи непријатељску колону. Међутим и Шакина војска је претрпела велике губитке и зато није могла да зада непријатељу одлучујући пораз тако да су се снаге Ндвандве клана повукле на север. Иако је током битке и Шакина војска претрпела велике губитке, Шакине војне иновације су биле доказане. Зулу су највероватније током година, унапредили своје тактике окруживања.

Још једна одлучујућа битка се одиграла на реци Млатуз, на ушћу са Мвузане реком. У дводневној бици, Зулу су нанели још један одлучујући пораз њиховим непријатељима. Шака је онда повео свеже трупе неких 70 миља до Звидеовог краљевског крала (утврђења) „краал – буквално преведено значи место где су затворена говеда што се у овом случају може превести као утврђење“ и уништио га. Сам Звиде је побегао са шачицом следбеника а касније је био жртва преваре коју је извела поглаварка Мџанџи, владарка баПеди клана. Звиде је убрзо после тога умр под мистериозним околностима. Шакин генерал Шошангане је кренуо даље на север на просторе данашњег Мозамбика како би нанео губитке мање агресивним противницима и окористио се могућношћу које је нудило ропство, тако са су Португалски трговци морали да плаћају данак Шаки. Шака је касније у 1826 морао да се носи са Звидевим сином Сикјунајеном.

Смрт и наслеђе

[You must be registered and logged in to see this image.]

Изгледа да су Шакина полубраћа, Дингане и Млангана, начинили најмање два покушаја да убију Шаку пре него што су и успели у својој намери, при чијем извршењу су имали подршку Мпондо елемената и неких незадовољних изиЈендане народа. Док су Британски колонисти сматрали његов режим будућом претњом, тешко је доказати тврдње да су бели трговци желели његову смр, зато што је Шака пре своје смрти издао концесије и дозволе белцима да се населе на просторима Зулу краљевства а посебно на простору Порт Натала (данашњи Дурбан). Шака је и међу својим народом створио довољно непријатеља који би убрзали његов пад. Његов пад је настао убрзо после пустошења у држави које је изазвао лично Шака са својим крајње себичним и чудним понашањем поводом смрти његове мајке Нанди. Према књизи Доналда Р. Мориса „Прање копаља“ и причи поглавице Мангосуту племена Бутелезија, Шака је био јако везан за своју мајку па га је њена смр јако погодила те је за време периода жалости издао наредбу да се усеви не смеју сејати наредне године, забранио је употребу млека (млеко је тада било основа исхране Зулу народа), свака жена која би тада затруднела била би убијена заједно за супругом. Масакрирани су и људи који нису изгледали довољно „жалосни“ а и краве су поклане како би телад осетила како је то изгубити мајку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краља Зулуа су убила три атентатора 1828. године (највероватније у септембру), у тренутку када је скоро све расположиво Зулу људство било послано на север како би спровело још једну масовну чистку. Тиме је Шакино краљевско утврђење (крал) остављено са слабим обезбеђењем. То је било оно што је завереницима требало па су се Шакина полубраћа Дингане и Млангана, и командант војске Мбопа одлучили да делају. Мбопа је створио диверзију, а Дингане и Млангана су касније нанели фаталне ударце. Догађаји који су представљени у књизи и у филмском приказу поводом Шакиних предсмрних говора којима он упозорава људе на опасност од будућег европског империјализма највероватније нису истинити као и приче о импресивним погребним церемонијама. У стварности, Шакино мрво тело је бачено у празну јаму за чување жита а јама је напуњена камењем и блатом. Тачно место где је закопано Шакино тело није познато. Историчар Доналд Морис тврди да се оно налази негде у Куперовој улици у граду Станџер, Јужноафричка Република.

Власт се сада налазила у рукама Шакиног полубрата Динганеа, који је како би осигурао своју позицију наредио да се спроведе велика чистка свих прошакиних елемената и поглавица, а чистка је трајала неколико година. Чистка је изазвала избијање грађанског рата. Дингане је владао неких дванаест година, током којих је се борио, нажалост катастрофално, против Вортрекера „Voortrekkers“ (холандски за пионири или буквални превод они који путују испред осталих). Такође се борио против још једног полубрата званог Мпанде, који је уз Бурску и Британску подршку, преузео вођство над Зулу краљевством 1840. године, и владао наредних 30 година. Касније у 19 веку, Зулу народ је постао један од ретких афричких народа који је успео да порази моћну Британску Армију (у бици код Исандлуане).

Промена наоружања

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шака је био незадовољан са асегаијем „assegai - дуго копље које је бацано“, па је зато увео у употребу нову варијанту овог оружја, иклуву „iklwa - кратко копље за блиску борбу“, које је имало дуг и оштар врх који је подсећао на мач. Сматра се да је иклува добила назив по звуцима који су се чули приликом њеног пробадања и извлачења из тела. Шаки се такође признаје да је увео, у војну употребу већи, тежи штит направљен од кравље коже, и да је учио сваког ратника како да користи штит са леве стране тела и да у току борбе са њим заглави непријатељев штит који је био десно, тада би прса непријатељског војника била незаштићена и у том тренутку би се указала прилика за фатални убод копљем. Копље за бацање није било избачено из употребе него се користило за почетни ракетни напад али у блиској борби ту улогу је преузимало кратко копље.

Формација „Бивољи рогови“


Већина историчара тврде да је Шака развио чувену формацију „бивољи рогови“: Састојала се од три елемента:

„рогови“, су биле јединице које су коришћене да нападну непријатељске снаге са десног-левог бока, окруже и прикљеште непријатеља. „Рогови“ су били састављени од млађих, мање искусних, али брже покретних трупа.
„груди“, су биле главне јединице које су се налазиле у центру и нападале би центар непријатељских снага и наносиле им одлучујући удар „coup de grace“. „Груди“ су биле састављене од најбољих ратника који су чинили главне јединице.
„слабина“ су биле резервне јединице које су коришћене да гоне непријатеља или као појачање осталим јединицама где се укаже потреба. „Слабина“ је била састављена од старијих ветерана.

Координацију међу јединицама су спроводили регименталне изиндуне (поглавице или вође) који су комуницирали помоћу руку (сигнала) и помоћу курира. Начин међукомуникације је био јако једноставан, па су га и сами ратници у различитим ешалонима јако добро разумели.

Шакине методе против Европске технологије

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шака је сматрао да је ватрено оружје неефикасно против огромног броја његових копљаника. Мада је у Бици код Исандлуане његова теорија показала делимичан успех евентуално је 1879. године доживела слом против модерног оружја.

Како су Зулуи јачали и ширили своју моћ постало је јасно да ће се морати сударити са европљанима у деценијама после Шакине смрти. Европљани који су улазили у Шакино краљевство демонстрирали су краљу напредне технологије као што су ватрено оружје и предност писања, али је Зулу монарх остао скоро равнодушан. Није било потребе за забележавањем порука, због тога што је његовим гласницима (куририма) претила смрна казна ако пренесу нетачне вести или поруке. Ватрено оружје је импресионирало Шаку, али пошто је видео демонстрацију оружја које се тада пунило са врха цеви и за које би после испаљивања плотуна требало доста времена да се поново напуни, дошао је до закључка да за време док један стрелац напуни пушку био би преплављен његовим брзим ратницима који носе копље.

Први велики окршај против европљана после Шакине смрти Зулуи су имали под вођством Динганеа, који се борио против Вортрекера покушавајући да спречи њихову експанзију из Кејпа. Почетне успехе Зулу дугују брзим изненадним нападима и заседама, али Вортрекери су се опоравили од пораза и нанели жесток пораз Зулуима из свог утврђења у бици на Крвавој реци. Други велики окршај је био против Британаца током 1879. године. Поново, већина Зулу успеха је лежала на њиховој мобилности, и могућности да маскирају своје снаге и брзо се приближе и нападну своје противнике када су њихове снаге у неповољном положају. Њихова велика победа у бици код Исандлуане је добро позната, али такође су присилили Британску колону на повлачење у бици код Хлобен планине, развијајући брзе регименте преко широке површине у неравним увалама док су Британци били у покрету.

Велике контроверзе и данас дан окружују карактер, методе и активности Зулуи краља. С војне тачке гледишта, угледни Британски ратни историчар Џон Киган бележи преувеличавања и митове који су окруживали Шаку, али ипак примећује:

„Коментатори су га звали Шака, Црни Наполеон, онај који је дозволио различита друштва и обичаје, то поређење је на месту. Шака је без сумње највећи командант којег је Африка родила.“

Шака као стваралац револуционарног ратничког стила

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тврдње да је Шака променио начин ратовања у Африци, од ритуалног ратовања са минималним жртвама он је створио метод којим је са страшним покољима потчињавао своје непријатеље и даље су отворене за дискусију. Истина, његове војне кампање су остављале за собом огромно разарање а његови импи су наносили патњу и бол где год су били активни. Када се сагледа шира слика читавог региона, још неколико фактора се појави, укључујући европску експанзију из Кејпа, трговина робљем у Мозамбику, и низ пољопривредних притисака уобичајених за тај регион. У његову одбрану, јасно је да је Шакина војна експанзија проузроковала и „Мфекане - далекосежне последице које су за собом оставиле масовне миграције разних племена и народа који су се селили како би били ван домашаја Шакиних трупа а играле су важну улогу у обликовању подручја где је живео а и шире.

Као и сваки амбициозни хегемониста, Шака је наилазио на неслагање и отпор, али га то није спречавало у његовим активностима или плановима. Потребно је обратити пажњу док се истражују тврдње о Шакином револуционарним утицају(има), као и на ограничене тврдње ревизиониста, који никако не могу да сагледају Шакину позицију са другачијег гледишта, а не виде ни то да су племенске структуре и сама култура племена, обезбедиле Шаки више него довољно сировог материјала од којег је могао да оствари своје планове о хегемонији и експанзији, и још много осталих иновација за које му се дају заслуге.

Мфекане

[You must be registered and logged in to see this image.]

Како је Шакина војска постајала већа и ефикаснија то је више кланова инкорпорисано у Шакино краљевство, док су се нека друга племена селила како би била ван домашаја Шакиних импија. Последице које су за собом оставиле ове масовне миграције су добиле назив Мфекане (истребљење). Нека племена су се одселила (као што су Хлуби и Нгване) северно од Зулуа и можда су била принуђена да се селе под притиском Ндвандве клана, а не Зулуа. Нека племена су се пак одселила на југ (као што су Чуну и Тембе), иако нису патила под сталним војним упадима, него су то урадили из предострожности, и оставили су за собом много њихових сународника који су остали да живе у њиховој традиционалној домовини (земљи).

Међу најфасцинантнијим случајевима који су обележили Мфеканеа је случај Мзиликазија, Шакиног „генерала или поручника“, који се побунио против Шаке и сам после неколико судара против европљана (углавном Бура,) освојио себи краљевство у Зимбабвеу. Такође је интересантан лик и дело Шакиног генерала Шошанганеа, који се такође отцепио од Шаке и проширио на просторе данашњег Мозамбика где је основао своје краљевство. Шака је без сумње био одлучан, способан вођа, најспособнији у своје време, и током последње четири године своје владавине се задовољио тиме што је послао неколико казнених експедиција.

Теорија Мфеканеа држи да је агресивна експанзија Шакиних армија проузроковала бруталну ланчану реакцију преко јужних делова Афричког континента, јер су се племена која су изгубила све окретала против својих суседа и улазила у смроносни циклус борби и освајања. Зато се према овој теорији мора прићи са пажњом, јер она у бити запоставља неколико других фактора као што су белачка експанзија у том делу Јужне Африке у то време. Постоје ревизиониране приче које бацају сумњу на читав концепт Мфеканеа и на његову теорију која приписује кривицу за читав процес миграције и разарања Зулуима. Те приче такође садрже један мекши приступ тој теорији који види Зулу експанзионизам као један од више фактора (ипак један од важнијих) који су утицали на разне поремећаје на тим просторима. Одличан пример традиционалног погледа на Мфекане је описао Џ. Д. Омер Купер у својој књизи „Последице после Зулуа“. (енгл. „The Zulu Aftermath“).

Може се са сигурношћу рећи да Шака није био афричка верзија Наполеона или Бернарда Монтгомерија и да је имао неки „велики план“. Био је лукав и умео је да манипулише околностима и приликама, обичајима и догађајима како би под тешким околностима направио Зулу нацију.

Zulu mitologija


Zulu je afrička etnička grupa od 11 000 000 ljudi, koji pričaju Bantu jezikom i uglavnom žive u Južnoj Africi. Njihova religija je politeistička, što znači da postoji mnogo bogova koji pomažu, odmažu i deluju na ljude na razne načine. Kao i politeističke religije i ova je nastala tako što narod nije mogao da objasni prirodne pojave, tako da se kao bogovi u Zulu mitologiji javljaju životinje i razne vremenska vremenska dešavanja (nepogode).

Vrhovno božanstvo u Zulu mitologiji je Unkulunkulu. On je, takođe, stavaralac čovečanstva. Umvelikangi je bog neba. On šalje munje na zemlju, a njegov glas je grom. Takođe, ovaj bog stvara zemljotrese. Mamlambo je boginja reka, odnosno vode. Nokhubulvane je boginja koja je stvorila dugu i kišu. Ona je i boginja zemljoradnje. Tikolose je bog - patuljak sa samo jednom polovinom tela. On se upušta u bitke sa ljudima i uglavnom ih ubija, a ukoliko ga neko pobedi on ga uči raznim vrstama magije. Unvabu je pretstavljen u vidu kameleona. On je poslat na zemlju da uči ljude besmtrnosti.

Shaka Zulu (1781. - 1828.)


Najveći vojskovođe u povijesti

Shaka je najveći poglavica plemena Zulu. Od malog plemena na jugu Afrike Shaka je stvorio moćno carstvo i uspješno se suprotstavljao tehnološki mnogo naprednijim neprijateljima.

Čim je došao na vlast, nakon smrti svojeg oca, Shaka je reformirao vojsku i uveo u upotrebu kratka koplja. Vrlo brzo je porazio okolna plemena i urođenička kraljevstva te stvorio najjače carstvu u tom dijelu kontinenta. Ono što je pobudilo respekt kod europskih vođa je uspješan otpor koje su Zului pod njegovim vodstvom pružali tehnološki mnogo naprednijim Britancima i Nizozemcima.

Shakin slom nije uzrokovan vojnim porazom već napadima ludila od kojih je patio. Nakon majčine smrti naredio je tromjesečni post te je zabranio sadnji ikakvih usjeva u tom razdoblju. Bila je to kap koja je prelila čašu te su izvršili atentat na njega. Navodno je na samrti prorekao slom svog carstva i dominaciju bijelaca u tom dijelu Afrike