Гладијатори (лат. gladiatōrēs) су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладијус“ (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мозаик из виле Борђезе са приказима гладијаторских борби, израђен највероватније током треће деценије 4. века наше ере, а пронађен у околини Рима 1834. године.

Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п. н. е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п. н. е. борила су се само три пара.

Крајем 2. века гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су римски цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму, а касније у амфитеатрима широм Римског царства. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.

Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва.

Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.

Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, законом цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године

Животиње у арени

[You must be registered and logged in to see this image.]

Бронзани медаљон који представља борбу између гладијатора и звери

Између два пунска рата, почеле су да се довозе дивље животиње из северне Африке у Рим, нарочито дивље мачке — лавови, леопарди, тигрови, као егзотичне реткости које су се излагале као део победничких игара. Према Титу Ливију, испрва су те животиње биле ловљене (186. п. н. е.), да би 169. п. н. е. биле укључене по први пут у циркуске игре када је 63 афричка пантера и 40 медведа и слонова убијено у арени. Ускоро су борбе са животињама и лов на животиње постали саставни, мада не обавезни део гладијаторских борби.

Постојале су две врсте спектакла са животињама — борбе и лов. Они који су се борили са животињама звали су се „бестијари“ (лат. bestiarii), а они који су их ловили звали су се „венаторес“ (лат. venatores).

Бестијари су били обично криминалци или ратни заробљеници осуђени да умру у арени, необучени борби са зверима и чији је крај била сигурна смрт у раљама и канџама њихових противника. Касније је то била типична судбина хришћана. Сенека (Посланице, LXX.20) и Симах нам приповедају случајеве многих бестијара, који су радије извршили самоубиство само да се не би нашли у арени очи у очи са зверима. Сенека говори о германском заробљенику који се задавио сунђером, а Симах (Писма, II,46) говори о 29 Саксонаца који су се међусобно поубијали како би избегли страшну смрт у арени[20]. Бестијари су такође били и особе које су се бринуле о животињама, изводиле их у арену и одвајале од жртви како би спектакл трајао што дуже.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Венатор се бори против медведа

Венаторес су били специјално обучени ловци на звери, а спектакл лова у ком су учествовали звао се венатионес (лат. venationes). У овим спектаклима је убијано на стотине животиња дневно. Испрва су то биле егзотичне и крволочне животиње, као што су лавови, тигрови, леопарди, медведи, носорози, нилски коњи хијене и др. међутим, како су те животиње постајале све скупље, онда су се уводили и биљоједи, као на пример, жирафе, дивљи коњи, бикови, јелени, дивокозе, итд.

У Царским повестима (лат. Historia Augusta), наводи се да је Филип Арабљанин 248. године извео у арену 32 слона, 10 јелена, 10 тигрова, 60 лавова, 10 хијена, 1 нилског коња, 10 жирафи, 10 дивљих магараца, 40 дивљих коња и многе друге животиње.

Неке од животиња су потпуно ишчезле из својих природних станишта. Нилски коњи су нестали из Нубије, док су слонови из северне Африке изумрли. Више нема лавова који се данас могу видети на асирским рељефима. У славу Колосеума, убијено је између пет и десет хиљада животиња; 11.000 је умрло у арени поводом Трајановог освајања Дакије. У доба Августа, у 26 венатионеса убијено је 35.000 животиња.

Један дан у арени

[You must be registered and logged in to see this image.]

Жан-Леон Жером, //Pollice Verso// (1872)


Дану борбе би претходила рекламна кампања која је обично трајала неколико дана раније. Објављивали би се детаљи борби — место, датум, сат, име покровитеља, колико парова ће се борити и др. Ноћ уочи спектакла, организовала би се гозба на којој су, поред самих гладијатора, могли да учествују и гледаоци. То би била прилика за боље упознавање бораца, одмеравање снага и наравно за постављање опклада.

У арени би гладијатори прво дефиловали у одећи боје злата и пурпура пред публиком, а за њима би ишли робови који су им носили оружје. Затим би се зауставили испред ложе покровитеља борби или цара и поздравили би га и одали му почаст.

Прво би долазило до лаке борбе без крви, која је служила као загревање. Та борба се називала лусори (лат. lusorii). Потом би се бирали парови који ће се борити и вршио се преглед оружја које ће се употребити.

Звук трубе би означио почетак прве борбе. Борци би излазили у арену и одмеравали би се, док би публика френетички толико викала да би понекад заглушила и саму ратну музику којом би се подизала тензија и неизвесност. Музиком су се такође обележавали сви битни драмски моменти као на пример, промена напада, моменат ишчекивања пресуде магистера који је судио, или моменат пре него што ће цар или покровитељ — који се звао едитор (лат. editor) — изрећи коначну пресуду о животу побеђеног гладијатора.

Ако би пресуда била „смрт“, победник би, након извршења пресуде, обилазио један круг под овацијама публике, а мртво тело побеђеног би прво помоћник обучен као Меркур гурао усијаним гвожђем, а потом би га други, који би представљао Каронта, ударао маљем више пута како би се осигурали да је овај стварно мртав. Потом би се тело одвукло из арене, а песак би био заравњен како би се сакрила крв и припремио терен за следећу борбу.

Узвици у арени

[You must be registered and logged in to see this image.]

Као и данас на стадионима где се одржавају разни спортски догађаји, и у амфитеатрима су гледаоци имали одређене устаљене узвике које су узвикивали у глас кад је требало да се одлучи о судбини бораца. Такође су постојали и уобичајени узвици које су користили сами гладијатори како би одали почаст властима. Сваки од ових узвика је означавао један од кључних момената у арени.

Uri, vinciri, verberari, ferroque necari — Бити спаљен, везан, ударан и умрети од челика. Ово је заклетва којом кандидат за гладијатора изјављује да прихвата без поговора сваку судбину која може да га задеси у арени. Ова заклетва је овом послу (који се сматрао недоличним), давала одређени ниво ратничке часности. Била је део опште заклетве коју су претенденти на место гладијатора полагали пред магистратима, и која се звала сакраментум гладијаторум (лат. sacramentum gladiatorum).

Ave Caesar, morituri te salutant — Аве Цезаре, поздрављају те они који ће умрети. Ова реченица је постала позната по томе што су је гладијатори упућивали царевима пре борбе. Међутим, није се само изговарала у овим ситуацијама. Такође су је употребљавали и учесници драматизације поморских битки у доба Клаудија.

Habet, hoc habet — Готов је, готов је! Ово је узвикивала публика у тренутку када би један борац поклекнуо у борби, што би у том моменту означавало врхунац спектакла. Од овог момента, судбина губитника би била у рукама покровитеља борби. Ако би подигао палац на горе, значило би да му опрашта живот. Ако би палцем показао на доле, то би значило да мора бити убијен.

Mitte! — Пусти га! Побеђени би могао да моли за милост тако што би се покрио мачем и подигао леву руку. Уколико се часно борио, публика би га подржала овим узвиком, држећи палац високо и усправно. Коначну реч би имао цар или покровитељ борби, и победник би остављао у животу побеђеног ако би цар подигао палац на горе.

Iugula! — Убиј га! Понекад је публика захтевала смрт побеђеног и то би радила овим узвиком и показујући палцем на доле (лат. pollice verso) или ка својим грудима (лат. pollice vertere). Цар или организатор борби би удовољио маси тиме што би поновио исти тај покрет, осудивши тако губитника на смрт, од којег се очекивало да мирно прихвати своју судбину.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Legende gladijatorstva

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naravno, uvek su postojali pojedinci koji su bili voljeni od strane svih navijača, delom zahvaljujući svojoj harizmi, a mnogo većim delom zahvaljujući svome umeću rastavljanja protivnika od života. Jedan od najlegendarnijih gladijatora je bio Flama, sekutor koji je 4 puta dobio drveni mač, simbol oslobođenja od gladijatorskih obaveza, što znači da se vratio borbama u areni bar 3 puta. Priscije i Verije su se prema legendi borili toliko dugo i toliko izjednačeno da su na kraju obojica položili mačeve, a car Tit ih je obojicu proglasio za pobednike i podario im slobodu. Izašli su ruku pod ruku iz Koloseuma i valjda kasnije osnovali porodicu na Mikonosu.
Najčuveniji je sigurno Spartak, mada ne toliko zbog gladijatorskih podviga, već zbog toga što je uspeo da organizuje kolektivno paljenje iz gladijatorske štale, pa kasnije i celu pobunu robova protiv države.

Jebozovnost gladijatorske slave je bila takva da su poznati gladijatori vlažili ženske širom carstva , a svake igre su privlačila desetine hiljada gledalaca. Tome je doprinosila i mogućnost da gledaoci učestvuju, i to na vrlo direktan način: ponekad su imali priliku da odluče o životu i smrti poraženih potezom palca (inače, uopšte se ne zna kako je tačno palac stajao kada je raja tražila smrt, da li na gore, upolje, ka unutra ili na dole).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naravno, konačni arbitar je bio car, od koga se očekivalo da, kao “glavni producent” prisustvuje igrama… Mada su neki carevi odlazili i korak dalje i ulazili u arenu da učestvuju u igrama, valjda u pokušaju da poprave svoj imidž u javnosti ili prosto da izžive svoje krvožedne fantazije. Među njima se posebno ističe Komod, negativac iz “Gladijatora”, koji uopšte nije bio takav lik kao u filmu, nego mnogo veća dileja. Zapisano je da se toliko ložio na svoju kurčevitost da je izlazio u arenu u kostimu Herkula da ubija divlje zveri (strelom, sa platforme) i da učestvuje u borbama. Pošto je bio car, svi protivnici su mu predavali mečeve, a on ih milosrdno nije ubijao – ali je zato redovno ubijao sparing partnere kao da su s buvljaka. I da, svaki svoj “nastup” je naplaćivao milion sesteraca, iz državne kase. Koji car.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Komod

tarzanija.

Rimski gladijatori
Otkrivene tajne gladijatorskog života

ZNANSTVENICI SU U TURSKOJ pronašli prvo groblje na kojem su pokopani heroji drevnoga svijeta, gladijatori.

Analiza njihovih kostiju, otkrivenih u Efezu, jednom od većih gradova staroga Rima, otkrila je brojne zanimljive pojedinosti o njihovom načinu života.

Gladijatori su u Rimu bili slavljeni poput sportskih zvijezda, što potvrđuju brojni napisi, slikarije i mozaici. Motivi gladijatora pronađeni su gotovo trećini svih uljanih lampi pronađenih u različitim dijelovima carstva.

Uvriježeno je mišljenje kako su gladijatori bili svojevrsni osuđenici na smrt, koji su rijetko preživljavali (poznat je njihov često citiran pozdrav Ave Caesar morituri te salutant - Zdravo Cezare pozdravljaju te oni koji umiru). No, pronađeni ostaci 67 osoba u dobi između 20 i 30 godina, koje su proučili patolozi s Medicinskog sveučilišta u Beču, pokazuju kako su gotovo svi imali brojne zaliječene ozljede. Profesori Karl Grossschmidt i Fabian Kanz smatraju kako to pokazuje da je gladijatorima pružana skupa medicinska pomoć. Na jednom od tijela zabilježeni su čak i znakovi kirurške amputacije. Zanimljivo je također da na kostima nisu zabilježeni tragovi višestrukog ranjavanja u jednoj borbi što ukazuje da su se borbe nisu odvijale u kaotičnim masovnim sukobima, već u skladu s vrlo strogim pravilima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

S druge strane na kosturima su pronađene i smrtonosne rane koje odgovaraju opisima pogubljenja iz tog vremena. Naime, gladijatori koji nisu pokazali dovoljno vještine ili hrabrosti na kraju borbe bili često pogubljeni na zahtjev publike koja je vikala "iugula" (probodite ga). Osuđeni gladijator trebao je bez obrane primiti konačni udarac kako bi umro "kao čovjek". Patolozi su otkrili nezaliječene rane koje potvrđuju ilustracije s reljefa na kojima su prikazani gladijatori kojima je mač zabijen kroz grlo u srce (što je bio brz način umiranja). Na lubanjama nekih gladijatora također su pronađeni pravokutni tragovi koji se ne mogu povezati s nijednom od gladijatorskih oružja. Stručnjaci vjeruju da su gladijatori imali suradnike koji bi izvršili svojevrsnu eutanaziju nad onima koji su bili teško ranjeni.

"Pretpostavljam da su oni bili teško ozlijeđeni, a kako su se dobro borili nisu bili osuđeni na smrt. No, za njih nije bilo nade, te su im suradnici zadali konačni udarac kako bi ih oslobodili", objasnio je profesor Kanz.

Gladijatori koji bi preživjeli tri godine borbe u Areni dobivali su slobodu i često postajali učitelji u gladijatorskim školama. U nalazištu u Efez pronađen je jedan takav kostur bivšeg borca koji je proživio prosječan vijek jednog Rimljana.

Inače, povijesni zapisi ukazuju da su gladijatori rijetko preživljavali borbe, odnosno da je prilika da prežive neku borbu bila samo 30 posto.

[You must be registered and logged in to see this image.]

jutarnjihr.

Rimski gladijatori su postali vrlo popularni likovi u modernoj kulturi, a danas znamo relativno mnogo o ovim drevnim ratnicima. Nažalost, moderni filmovi su poprilično iskrivili pravu sliku o njima, i ubijedili nas da su gladijatorske igre bile orgije krvi i neizbježne smrti. Ali istorija nam priča sasvim drugu priču: one su bile pažljivo isplanirani događaji u koje je uloženo mnogo novca i truda. Previše da bi život jednog gladijatora bio tek tako izgubljen.
 

Gladijatori su u većini slučajeva preživljavali borbe, čak i kada izgube

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nema nikakve sumnje da su gladijatori stavljali svoj život na kocku ulaskom u amfiteatar, no upravo je taj trenutak opasnosti i bio najvažniji dio igre. Prema riječima profesora Fritza Krinzingera iz austrijskog Arheološkog instituta, gladijatori su bili poput današnjih vozača Formule 1, “Shumacheri antičkog svijeta”. Svaki put kada bi nastupali, izlagali su se ozbiljnoj opasnosti, ali su, poput današnjih (ekstremnih) sportista, bili spremni rizikovati život za svoj sport.
Moderna nauka i arheologija nam danas pužaju detaljniji uvid u život jednog gladijatora. Pa tako danas znamo da su ovi slavni zatvorenici imali poprilično dobru medicinsku njegu. Njihove rane i lomovi su se liječili, a tokom oporavka čak su bili podvrgnuti i fizikalnim terapijama. Istorijski dokumenti potvrđuju da su neki gladijatori imali i vlastite privatne liječnike i masere, a njihova se ishrana pomno pratila.
Analizom 100 gladijatorskih borbi iz 1. stoljeća, utvrđeno je da je samo 19 od 200 gladijatora izgubilo život u areni. Oni su jednostavno bili previše dragocijeni da bi umrli.