Zanimljivosti o piscima

Razgovori i zanimljivosti o književnicima i književnosti


Tema za razgovore i zanimljivosti o književnosti i književnicima.

Sve što vam se čini zanimljivo ovdje možete postaviti  ili komentirati.  

Pisci koji su kultnim djelima impresionirali cijele generacije

Ako su nas Marquezove knjige, koje smo čitali u zreloj mladosti, vodile u beskrajna prostranstva mašte, uz Milčeca smo slovkali prve riječi o zgodama šestorice junaka



Sredinom mjeseca, u razmaku od samo tjedan dana, svijet knjiga ostao je bez troje pisaca koji su svojim djelima obilježili razna razdoblja naših života.

Najprije je 10. travnja umrla engleska spisateljica Sue Townsend (68), a samo sedam dana poslije na lokalnoj razini žalovali smo za zagrebačkim piscem i novinarom Zvonimirom Milčecom (76). Isti dan saznali smo da nas je zauvijek napustio i kolumbijski pisac i nobelovac Gabriel Garcia Márquez (87).

Ako su nas Marquezove knjige, koje smo čitali u zreloj mladosti, najčešće vodile u beskrajna prostranstva mašte gdje ne postoji ni točno vrijeme, ni točno mjesto radnje, uz Zvonimira Milčeca slovkali smo prve riječi o zgodama šestorice junaka rođenih sredinom prošlog stoljeća na zagrebačkom Bukovcu. Negdje baš na putu iz djetinjstva prema odrastanju, u život nam je ušao i Adrian Albert Mole s tipičnim pubertetskim mukama koje je opisala Sue Townsend.

Nažalost, čitajući ih, tada smo više znali o glavnim likovima knjiga negoli o to troje autora koji su i sami bili nesvakidašnje ličnosti i svatko na svoj način, junaci našeg doba.
Sue Townsend također je dio svog djetinjstva pretočila u svoje knjige. Punim imenom Susan Lillian Sue Townsend rođena je 1946. godine u Leicesteru u Engleskoj. Tajnica njezine škole bila je izvjesna gospođa Claricotes koju je ovjekovječila i u avanturama Adriana Molea. No do objave prve knjige čekala je mnogo godina. Napustila je školu s 15 i počela raditi nekoliko poslova, a s 22. je već bila udana i ubrzo postala majka troje djece. Sve to vrijeme u najvećoj tajnosti pisala je “Tajni dnevnik Adriana Molea” i skrivala ga i od same sebe uvjerena da rukopis ništa ne valja. Tek u 35. godini života, nakon druge udaje i četvrtog majčinstva odvažila se odnijeti rukopis izdavačima i uskoro postala najprodavanija autorica ‘80-ih. Od tada je napisala ukupno devet nastavaka, a posljednje tri knjige pisala je potpuno slijepa jer je od 2001. godine bolovala od dijabetesa.

“Ne preporučujem da ‘Zvižduk s Bukovca’ pročitate, naređujem vam! Da što prije odrastete, i ostanete trajno mladi. Roman je za krepati, a ispričan je za 5”, kratko je i jasno napisao recenziju Milčecove knjige njegov kolega Ivan Kušan. I doista, iako je cijeli radni vijek proveo kao filmski scenarist i novinar, kolumnist i urednik u vodećim hrvatskim dnevnim novinama Zvonimir Milčec ostao je zapamćen kao omiljeni dječji pisac.

(24sata.hr)

Ivo Andrić - gostovanje na radiju



Posle dodele Nobelove nagrade, Ivo Andrić je gostovao na nekom radiju i pita ga voditelj pošto je sad poznat književnik širom sveta kako mu prija ta popularnost, a Andrić odgovara:

- "Ma dobro mi prija, ljudi me zaustavljaju na ulici i traže autograme.Samo mi je malo neprijatno kad dođem u Sarajevo i kad me prepoznaju na ulici, obavezno me prozovu: Allooo pisaaaac!"

Džonatan Svift i advokat



Jednom neki advokat upita Džonatana Svifta ko bi dobio parnicu kad bi se sudili sveštenik i đavo.
Pisac bez zadrške odgovori:
Džonatan Svift i advokat

- Bez sumnje đavo, jer ima sve advokate na svojoj strani.


cooliranje.

* Šarl Bodler, francuski pesnik koji je obeležio period simbolizma, ali predstavljao i preteču modernizma, je spavao u mrtvačkom sanduku i nosio omču oko vrata umesto kravate.

Inspiracije velikih umova: Kafa, žene i trule jabuke


Objavljena knjiga o neobičnom traganju za muzom čuvenih pisaca, kompozotora, naučnika... Betoven: šolja kafe pripremljene od 60 samlevenih zrna, Žorž Simenon – hiljade žena, Grejem Grin – amfetamini...

JEDNO od najčešćih pitanja za svakog umetnika je da opiše svoje radne navike. U knjizi "Dnevni rituali", objavljenoj nedavno u Americi, Mejson Kari je na jednom mestu sakupio zanimljive anegdote o dnevnoj rutini velikih svetskih umova. Ono što je počelo kao blog na internetu preraslo je u veoma cenjenu i traženu knjigu u kojoj su predstavljeni kratki profili 160 poznatih romanopisaca, slikara, pesnika, filozofa, filmskih reditelja, naučnika, kompozitora...

Autor objašnjava da njegova knjiga ne opisuje kreativne procese, već samo okolnosti u kojima veliki znalci stvaraju svoja dela. Mada su njihove radne navike i mali rituali različiti, ipak se naziru neke sličnosti. Tako, na primer, među piscima ima onih koji se uklapaju u stereotipe boema, koji svoje romane ili stihove pišu uz svesrdnu "pomoć" alkohola, drugi pak najbolje rade trezni i u ranim jutarnjim časovima...

Jedna od najneobičnijih anegdota u ovoj knjizi vezana je za ime slavnog Betovena koji je najbolje note komponovao uz pomoć šolje kafe pripremljene od tačno 60 samlevenih zrna. Čudnu naviku imao je i nemački pesnik Fridrih Šiler kome je za pisanje bio neophodan miris trulih jabuka (?), zatvorenih u fioci radnog stola. Autor više od 400 detektivskih romana i tvorac lika inspektora Megrea, Žorž Simenon inspiraciju je, navodno, tražio u naručjima brojnih žena. Procenjuje se da je njegov spisak "inspiracija" dug nekoliko hiljada...

Značajno mesto u Karijevoj knjizi zauzima i srpski genije Nikola Tesla. Po rečima autora, veliki naučnik radio je svakodnevno od podne do ponoći, a tačno u 20.00 silazio je na večeru u hotelu "Valdorf Astorija", u kome je živeo godinama. Među mnogim Teslinim osobenostima nalazi se i ona da nije počinjao sa obrokom dok ne izračuna zapreminu onoga što je na tanjiru.

Betoven, Prust, Sartr delili su ljubav prema kafi, ali ih je, po ekscentričnosti i neumerenosti, nadmašio Balzak. Slavni francuski pisac išao je u krajnosti i "radne orgije zamenjivao orgijama svakojakog zadovoljstva". Tokom radnih sati imao je "brutalni raspored", tvrdi Kari.

RANORANIOCI


PIŠUĆI knjigu "Dnevni rituali", Kari zaključuje da gotovo polovina stvaralaca o kojima je pisao ima nešto zajedničko - svi su ranoranioci. Uprkos burnim noćima i raspusnom životu, začinjenim alkoholom i neretko drogama, veliki broj umetnika radno vreme započinjao je u cik zore. Silvija Plat je ustajala oko pet ujutru i pisala dok se ne probude njena deca. Radeći tim tempom dva meseca, napisala je najveći deo pesama iz posthumno objavljene zbirke "Arijel", koja joj je obezbedila mesto u istoriji pesništva.

- Balzak je odlazio u krevet u šest popodne, a ustajao u jedan iza ponoći. Onda bi usledio neprekidni sedmočasovni rad, zaliven desetinama šoljica kafe. Njegovi prijatelji tvrdili su da je pio i do 50 dnevno - piše Kari. Ovakvo preterivanje je, verovatno, uticalo na Balzakove brojne zdravstene probleme i preranu smrt u 51. godini.

I dok su se neki umetnici zadovoljavali kafom, drugi su tragali za jačim stimulansima - amfetaminima. Kada je 1939. započeo rad na knjizi "Moć i slava", za koju je verovao da će biti njegov najznačajniji roman, Grejem Grin je rešio da istovremeno napiše jednu popularnu knjigu, koja će mu doneti novac. Tako je pre podne pisao triler "Poverljivi agent", a popodne "Moć i slavu". Da bi izdržao takav tempo, uzimao je amfetamine dva puta dnevno. Kao rezultat, pisao je 2.000 reči dnevno, umesto uobičajenih 500. Ali, Grin je ubrzo shvatio opasnosti uzimanja veštačkih droga, pa je naredne romane pisao bez stimulansa.

Izmučen zbog preteranog rada, vina i cigareta, a premalo sna, Žan-Pol Sartr se tokom pedesetih okrenuo "koridranu", miksu amfetamina i aspirina, koji je u to vreme bio popularan među pariskim intelektualcima. Prepisana doza bila je jedna do dve tablete dnevno, ali je Sartr uzimao 20 pilula dnevno. To ga, ipak, nije sprečilo da napiše svoje delo "Kritika dijalektičkog uma".

Truman Kapote je pisao svoja dela ležeći na krevetu ili sofi, sa neizbežnom cigarom. Ipak, u pepeljari pored njega nije smelo da bude više od dva opuška, i "petkom nikada nije počinjao niti završavao nešto".

Značajan deo knjige Kari je posvetio "ljubiteljima alkohola". Na pitanje da li su veliki umetnici bili i "veliki pijanci", autor je ponudio zanimljiv odgovor:

- Posle mnogo istraživanja shvatio sam da iako su mnogi velikani preterivali u piću, samo su retki pili alkohol "u radno vreme" - tvrdi Kari.

Sa njim se slaže i francuska književnica Žorž Sand koja je u svojoj autobiografiji, pored ostalog, zapisala:

- Ne verujem da je pijani Bajron napisao onako divne stihove. Inspiraciju možete dobiti u svakom trenutku, bili pijani ili ne, ali kada je potrebno da te svoje misli pretočite u neku formu - morate kontrolisati svoj um.

Mnogi stvaraoci su, ipak, našli način da budu "pod kontrolom" nekoliko sati dnevno, i mortus pijani ostatak dana, poput Frensisa Bejkona. Osim slabosti prema kocki, engleski slikar je pio neumerene količine alkohola, ali bi uvek ustajao u cik zore da slika. "Volim da radim mamuran, tada je moj mozak pun energije i jasnih misli", govorio je Bejkon.

Slavni Ernest Hemingvej je još jedan primer alkoholičara preko većeg dela dana i noći i marljivog autora tokom jutra.

- Moj otac je uvek izgledao sveže, kao da je spavao cele noći u izolovanoj kući i sa povezom preko očiju - otkrio je njegov sin Gregori.

Zaključak Karijeve knjige jeste da ne postoji jedinstven recept za stvaranje, ali svi velikani su, ipak, pronašli svoj "metod".


novosti

Zbog koga je GRČIĆ MILENKO rešio da promeni ime?

Romantičarski pesnik, poznat kao 'fruškogorski slavuj' imao je u svom životu veliku ljubav...

Pesnik je rođen u sremskom selu Čereviću, na desnoj obali Dunava, nedaleko od Beočina.

Iz njegovog rodnog mesta bile je i neprežaljena Milenkova draga Milena Stefanović. Bila je dete iz ugledne čerevićke kuće u koju su svraćali i Zmaj i Milan Kujundžić Aberdar.

Dve godine mlađa od pesnika, umrla je 28. maja 1863. godine, u šesnaestoj godini života.

Jovan joj je posvetio omanji ciklus ljubavnih pesama, ali ovekovečio je uspomenu na nju i u svom imenu: ”Od imena tvog Mileno... Milenkom se pokrstio!”.

"Oh, kako mi pero drsće,
oh, kako mi celo gori!
Al' na srcu što mi leži
hajde, pesmo, izgovori:
od imena tvog M i l e n o,
sazid'o sam spomen mio,
u ranjenoj strasti svojoj
M i l e n k o m se prekrstio."

dnevno

Vilijam Fokner je bio veliki radnik. Pisao je satima i satima i čak je imao i normu
– tri hiljade reči, četiri, pet hiljada reči. Majci se u pismu jednom hvalio da je od
deset sati do ponoći uspeo da dostigne čak maksimum 10 hiljada.
- Pišem sve dok me inspiracija pokreće, a pokreće me svakog dana – pisao je
majci u nastavku.

Zbog ove devojčice nastala je priča koja je ulepšala mnoga detinjstva: Ovo je prava Alisa 'iz zemlje čuda'!

Engleski pisac i amaterski fotograf Luis Kerol bio je veoma prisan sa decom, naročito sa devojčicama. Alis Lidel bila je samo jedna od njih koje je fotografisao, ćerka njegovog prijatelja sa kojom je voleo da provodi vreme.

Zbog nje je nastala ”Alisa u zemlji čuda”, priča koja je ulepšala detinjstva dece širom sveta.

Devojčica Alisa Lidel je bila ta koja je podstakla Kerola da napiše svoja najpoznatija dela i to samo zamolivši ga da njoj i njenim sestrama isriča jednu priču.


Na putu od Foli Bridža do Godstoua, Alis je pitala Kerola da zabavi nju i njene sestre pričom. To nije bio neuobičajen zahtev, ali je ona ovog puta, nakon što je Kerol ispričao priču o devojčici Alis koja upada u zečiju rupu, zamolila Kerola da tu priču za nju i zapiše.

Tako je nastao prvi rukopis onoga što će kasnije postati ”Alisa u Zemlji Čuda”, a što je Kerol prvo nazvao ”Alisine avanture pod zemljom”.

dnevno

Autobiografija Hauarda Hjuza


Tokom dvadesetih godina prošlog veka, poznati industrijalac Hauard Hjuz bio je jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Međutim, nakon što je mentalno oboleo, potpuno se izolovao od sveta, a pedesetih se potpuno povukao iz javnog života. Godine 1970. pisac Kliford Irving i njegov prijatelj osmislili su plan da napišu lažnu autobiografiju slavnog avijatičara i filmskog producenta, pretpostavljajući da Hjuz neće reagovati ne želeći da privlači pažnju javnosti. Irving je za tu priliku falsifikovao Hjuzova pisma, izmislio intervjue i priče. Postao je poznat u javnosti kada je knjiga objavljena. Gostovao je u TV emisijama i pričao o svom odnosu sa Hjuzom, koji je, na njegovo iznenađenje, sazvao konferenciju za štampu i izjavio da ga uopšte ne poznaje. Irving i njegov saradnik s kojim je radio na knjizi proveli su neko vreme u zatvoru zbog ove prevare, jedne od najvećih u svetu literature.

1. Lolita, 1955.

Jedan od najprovokativnijih romana Vladimira Nabokova. Napisan je na engleskom jeziku. Priča o odnosima između odraslog muškarca i dvanaestogodišnje djevojčice raspaljivala je maštu Amerikanaca. Roman je 1962. godine ekranizirao Stanley Kubrick, a scenarij za film napisao je Nabokov osobno. Prema verziji Modern Libraryja „Lolita“ je na četvrtom mjestu liste 100 najboljih djela napisanih na engleskom jeziku.



2. Zločin i kazna, 1866.

Danas se u Sankt Peterburgu organiziraju ekskurzije po mjestima gdje se odigravala radnja ovog najpoznatijeg djela Fjodora Dostojevskog. To je urbani roman o običnom studentu s Napoleonovim kompleksom. Dostojevski je bio primoran napisati ga jer je prokockao sav novac i nije imao od čega lihvarima vratiti dugove. Jedan od najčešće ekraniziranih ruskih romana (8 ekranizacija u inozemstvu), a poslužio je i kao osnova za mnoge kazališne komade.



3. Ana Karenjina, 1873-1877.

„Princip Ane Karenjine“ – tako se u društvenim znanostima naziva početak romana: „Sve sretne obitelji nalikuju jedna na drugu; svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način“. Brojne čitatelje iritiraju, kako glavna junakinja (prilično histeričan lik), tako i melodramski sadržaj, ali roman je i pored toga doživio preko 20 ekranizacija u svijetu. Najnovija britanska filmska varijanta s Keirom Knightley u glavnoj ulozi pojavit će se na velikom ekranu u rujnu.



4. Rat i mir, 1863-1869.

„Sprava za mučenje“ svih ruskih školaraca (obavezna lektira u njihovom školskom programu), četvorotomni roman-epopeja zamišljen je kao priča o sudbini dekabrista (sudionika ruskog plemićkog opozicijskog pokreta 19. stoljeća). Međutim, u potrazi za idejnim izvorima dekabrističkog pokreta Tolstoj se morao posvetiti ratu protiv Napoleona 1812. godine. Oko sedam puta Tolstoj je svojom rukom prepisao cijeli roman, a pojedine epizode i preko dvadeset puta. Poslije svake redakture on je u vlastitom romanu nalazio idejne i literarne nedostatke.



5. Braća Karamazovi, 1880.

Najdublje i najsloženije djelo Fjodora Dostojevskog. Pisac je umro prije nego što je završio rad na romanu. Postojeći roman samo je prvi dio zamišljene „Životne priče velikog grješnika“. Prema zamisli, Aleksej Karamazov trebalo je postati revolucionar. Pisac nije dočekao prvi atentat na cara Aleksandra II., a da jest, taj događaj bi njega, istinskog monarhista, vjerojatno potaknuo da usmjeri roman u posve drugom pravcu.



6. Majstor i Margarita, 1929-1940.


„Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova ruska kritika neformalno smatra najzanimljivijim romanom 20. stoljeća. Priča, koja inače nije uobičajena za rusku književnost, sadrži „roman u romanu“, scene iz raznih kultura i epoha, opise vraga i Isusa koji proturječe prihvaćenim kanonima... Sve to fascinira čitatelja. Sovjetska vlast, međutim, nikako nije mogla prihvatiti roman koji dira u pitanja religije, tako da je knjiga dugo kružila u rukopisima. Prvi put je objavljena u periodičnom izdanju tek poslije autorove smrti i to u prilično skraćenoj, cenzuriranoj verziji. Danas se roman, naravno, objavljuje u cjelini.





7. Idiot, 1868.


Riječ „idiot“ kod Fjodora Dostojevskog nije ni pogrdna, ni uvredljiva. Ona za njega ne znači da je čovjek mentalno zaostao, nego da je izvanredno smiren i blag. Idiot u romanu je knez Miškin, utjelovljenje kršćanskog morala, „izabrani čovjek“. Slika Hansa Holbeina mlađeg „Krist u grobu" potaknula je autora da napiše ovaj roman. Kroz usta kneza Miškina, Dostojevski iznosi vlastitu misao da gledajući tu sliku „čovjek može i vjeru izgubiti“.





8. Doktor Živago, 1945-1955.


„Doktor Živago“ istovremeno je roman i zbornik stihova glavnog junaka, ljekara i pjesnika Jurija Živaga. Komunistička partija Sovjetskog saveza došla je do zaključka da Boris Pasternak dvosmisleno interpretira Oktobarsku revoluciju i druge „slavne domete komunizma“. Pasternak je 1958. godine za ovu knjigu dobio Nobelovu nagradu, ali je tadašnji vođa SSSR-a, Nikita Hruščov, bio krajnje nezadovoljan tako visokom ocjenom antisovjetskog romana te se Pasternak morao odreći nagrade. „Doktor Živago“ objavljen je u SSSR-u tek krajem perioda „perestrojke“ (1988). Tada je Nobelova nagrada namijenjena Borisu Pasternaku uručena njegovom sinu.





9.Zapisi iz podzemlja, 1864.


Ovo djelo Fjodora Dostojevskog nije veliko po obimu, ali odražava njegove umjetničke i idejne principe. Veoma iskompleksiran čovjek na granici ludila ne izlazi iz svog podzemlja i muči samoga sebe. Iz ovog „antijunaka“ kasnije su izrasli tragični likovi romana „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Zli duhovi“ i „Braća Karamazovi“. To je jedan od posljednjih ruskih intelektualaca koji sebe suprotstavlja cijelome svijetu.





10. Jedan dan Ivana Denisoviča, 1959.


Klasično prozno djelo o sovjetskim radnim logorima, knjiga Aleksandra Solženjicina koja je potresla SSSR i cijeli svijet užasom svakodnevice u koncentracijskom logoru. O „Jednom danu Ivana Denisoviča“ pjesnikinja Ana Ahmatova napisala je: „Ovu povijest svatko treba pročitati i naučiti napamet, svaki građanin Sovjetskog Saveza“. Nikita Hruščov nekim je čudom odobrio izdavanje ove antisovjetske priče, pa ona nije morala biti „u ilegali“, za razliku od drugih istinitih svjedočenja o logorima. Zatim su uslijedila i druga Solženjicinova djela na istu temu, ali ona u SSSR-u pak nisu bila tako toplo primljena. Štoviše, pisac je protjeran iz zemlje kad mu je dodijeljena Nobelova nagrada.



11. Mi, 1920.

SAD i Francuska za ovaj su roman saznale prije autorovih zemljaka – roman Evgenija Zamjatina prvi je put objavljen u New Yorku. U SSSR-u ovaj roman stiže tek s „perestrojkom“, kao i brojne druge „nepoželjne“ knjige. Antiutopija „Mi“ utjecala je na „1984.“ Georgea Orwella, „Farenheit 451" Rayja Bradburyja i „Vrli novi svijet“ Aldousa Huxleya. Samog Evgenija Zamjatina inspirirala je fantastika Herberta Wellsa.



12. Blijeda vatra, 1962.

Vladimir Nabokov osmišljavao je ovo djelo još prije svog preseljenja u SAD, ali ga je napisao tek u emigraciji i to na engleskom jeziku. Ruskim čitateljima roman je poznat samo u prijevodu. To je poema s nelinijskom strukturom i mnoštvom književnih reminiscencija. Čak je i naziv preuzet iz Shakespeareove tragedije „Timon Atenjanin“: „The moon's an arrant thief, / And her pale fire she snatches from the sun“.



13. Mrtve duše, 1842.

I pored prozne strukture Gogolj je svoje djelo smatrao poemom. Lirski intermezzo prisutan je u knjizi na svakom koraku, zbog čega roman zaista nije daleko od poezije. Nikolaj Gogolj planirao je napisati tri toma „Mrtvih duša“ koji bi odgovarali Danteovom Raju, Čistilištu i Paklu, s tim što bi junaci prošli put preobražaja od bezdušnih i praznih u prvom tomu do prosvijetljenih u trećem. Međutim, već drugi tom Gogolju se nije svidio pa je spalio još nedovršeni rukopis. Ipak, sačuvan je nesređeni rukopis, koji je i objavljen poslije autorove smrti. Osim toga, ideju za roman Gogolju je dao pjesnik Aleksandar Puškin, što nimalo ne umanjuje književnu genijalnost ukrajinskog (maloruskog) pisca.



14. Očevi i djeca, 1861.

Ivan Turgenjev precizno je opisao svu dubinu nepomirljivog sukoba generacija. Glavni junak Jevgenij Bazarov postaje antisimbol nihilizma, jedan od predstavnika „suvišnih“ ljudi u književnosti. On stavlja racionalne ideale u prvi plan i odbacuje bilo kakve osjećaje, što ga odvodi u propast. Pa ipak, zaneseni intelektualci i revolucionari 19. stoljeća bili su oduševljeni likom Bazarova.



15. Smrt Ivana Iljiča, 1882-1886.

Čitatelji i kritičari hladno su dočekali ovo kasno djelo Lava Tolstoja. Previše je u njemu naturalizma. Toliko detaljan opis bolesti i smrti jednog čovjeka bio je neuobičajen za Tolstoja. Glavni junak na kraju ipak u smrti nalazi sreću i prosvjetljenje te samim tim daje povoda Vladimiru Nabokovu da u djelu prepozna odjeke budizma.


16. Noćna straža, 1998.

Fantazija Sergeja Lukjanenka stvorila je cijeli svijet, svijet Drugih, moćnih čarobnjaka koji žive među ljudima. I dok se Svijetli i Tamni magičari sukobljavaju u obliku elitnih tajnih službi, koristeći vatrene kugle i magične riječi umjesto automata i snajperskih pušaka, a siva inkvizicija pokušava očuvati nesigurnu ravnotežu između svjetla i tame, junaci su neprekidno u dilemi mogu li koristiti „tamne“ metode u „svijetlim“ pothvatima. Prva dva romana iz serije o „straži“ ekranizirao je Timur Bekmambetov.



17. Bjesovi, 1870-1872.

Tema šestog romana Fjodora Dostojevskog nije socijalna, nego politička: radikalni revolucionarni terorizam. U ruskoj književnosti uobičajeno je da se revolucija interpretira kao pobješnjela nezadrživa stihija. Bjesovi su utjelovljenje tamnih sila koje pokreću revoluciju i žive u junacima, primoravajući ih na kršenje zakona ljudskosti i morala.



18. Evgenij Onjegin, 1823-1831.

Tatjanino pismo Onjeginu i Onjeginovo Tatjani predstavljaju etalon izjave ljubavi. Zna ih napamet svaki ruski školarac. Roman u stihovima je žanr koji je Puškin otkrio u potrazi za umjetničkom slobodom i težnji da se udalji od tradicionalnih formi romana. Autor romana istovremeno se može tretirati i kao njegov junak. Puškin je pisao i objavljivao roman po poglavljima. Zbog toga na početku romana priznaje da ne zna kako će se završiti njegovo djelo. Poznati kritičar 19. stoljeća Visarion Belinski rekao je za „Evgenija Onjegina“ da je to „enciklopedija ruskog života“.



19. Višnjik, 1903.

Čehov je u podnaslovu drame napisao „komedija“, iako u njoj ništa nije smiješno. Raspad obitelji prikazan je u svjetlu promjena do kojih dolazi u zemlji uslijed pojave novih vrijednosti na prelasku iz 19. u 20. stoljeće. To je posljednja Čehovljeva drama na pragu revolucije 1905. godine. Teško se može naći neka druga drama koja je toliko puta postavljena na kazališnu scenu, kako u Rusiji, tako i izvan njenih granica.



20. Junak našeg doba, 1838-1840.

Roman ima veoma složenu strukturu s narušenom kronološkom dosljednošću, a o događajima najprije govori pripovjedač, zatim njegov suputnik i, na kraju, glavni junak. Ljermontov postepeno upoznaje čitatelja s karakterom Grigorija Pečorina, mladića koji je već umoran od života i zato nesposoban za snažne osjećaje i koji svom okruženju donosi samo patnje. Ovom liku srodni su glavni junaci Puškinovog „Evgenija Onjegina“ i Turgenjevljevih „Očeva i djece“. Za sve te junake („suvišne ljude“) karakteristične su dosada i childe-haroldovska melankolija, koja ih potiče na dvoboje, kartanje i uništavanje vlastitog života.



Russia Beyond

Ђура Даничић рођен је под именом Ђорђе Поповић.
Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом
научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после
стално остао. Разлог је био једноставан; само да се избегне државна цензура те књиге.
Касније је нашао да ново презиме има итекако смисла, јер је говорило "о сину Вукових
"Даница" (календара).
Био је тада стар само 22 године, и са тим радом се уз ново
презиме у културном свету истакао.

Doktorka Saša napisala je knjigu koju je pročitala cela Juga

Dr Saša Božović nije pisac, ali napisala je knjigu koju čitaju i mladi i stari, oni koji su ratovali i oni koji rat ni upamtili nisu



Čitaoci starijih generacija sa zadovoljstvom se sećaju knjige "Tebi, moja Dolores" Saše Božović, koja je 1980. proglašena za najčitaniju knjigu u bibliotekama Srbije, i dostigla tiraž od čak 70.000 primeraka. Mlađoj publici ovo autobiografsko delo kao i ime autora, poznate lekarke i humaniste, ne znači mnogo. Iako najviše govori o ratnom vremenu (1941-1945) iz perspektive učesnika partizanskog pokreta (što odavno nije "in"), knjiga nadrasta ideološku isključivost dajući uverljivu, potresnu priču o ljudskoj patnji, bolu i nesreći.

Saša Božović je, za one koji nisu upoznati, završila medicinu. Iako trudna, bila je dobrovljac koji je spasavao ljudske živote u ratu. U logoru je već zašla u osmi mesec trudnoće, a tamo je preživljavala pravi pakao.

Kasnije, Saša je pred porođaj prebačena je u bolnicu u Tirani, gde je u novembru 1941. dobila kćerku, nazvavši je Dolores, po španskoj revolucionarki Dolores Ibaruri, “La Pasionariji”. U Tirani se pročulo, da je neka doktorka u zatvoru rodila dete, a njen pakao ni tu nije stao.

Ova heroina spasavala je ranjene borce od smrti, a jedina osoba koju nije uspela da spasi je - njena Dolores.

Njena kćerka je umrla 7. marta 1943. godine, tokom Bitke na Neretvi, kada je imala samo godinu i po dana.

Devojčica je umrla od posledica smrzavanja, iscrpljenosti i gladi.





Saša Božović je negde pred kraj života, vraćajući se još jednom svojoj "Dolores", poručila:

"Ovu knjigu nisam namenila istoričarima. Ova knjiga je namenjena samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu".

Njen poslednji intervju inače objavljen je neposredno pre njene smrti.

O knjizi su govorili svi, a komentar je dala i Desanka Maksimović koja je za istu rekla:
- Ova knjiga se lako i s nestrpljenjem čita, što ne biva uvek s knjigama uspomena iz rata.

I zatim: "Ona je živa, puna poetskog duha, a u isto vreme puna zapažanja dobrog pisca realiste." ... "Ona srećno ujedinjuje ženske i muške osobine."


Dr Saša Božović za sebe nikad nije govorila da je pisac. Dr Saša otišla je u mirovinu s činom pukovnika i kao načelnik vojno-sanitetske ustanove u Beogradu. Dakle, nije pisac, ali napisala je knjigu koju čitaju i mladi i stari, oni koji su ratovali i oni koji rat ni upamtili nisu.

- Iskreno da vam kažem, nisam nameravala pisati knjigu. Jest, tu i tamo ja sam ponekad nešto zapisivala, od prilike do prilike i kad je to traženo od mene, ali na celovitu knjigu nisam pomišljala.Mogu slobodno reći da je mojoj knjizi prethodila "usmena predaja", što znači ovo: veoma često, u mirnim sutonima, kad je cela porodica na okupu, moja deca i moj drug Bora, pričali bi mi i prepričavali naše ratne doživljaje.
Deca su to slušala, i onda predložila, zamolila me da napišem knjigu o tome, knjigu o njihovoj sestrici Dolores koja je u ratu rođena, u ratu umrla.

- Najpre sam se dvoumila. Ali onda je došla podrška i od prijatelja, od Jare Ribnikar, na primer, i shvatila sam to da, ako više ne mogu raditi kao lekar zbog ranjenih nogu, mogu sedeti i pisati. Tako sam se usamila u ovom selu, ne suviše daleko od Beograda, ali ne i suviše blizu Beograda, u ovoj jednostavnoj kući, među ljudima koje volim i među kojima sam pronašla i ratne drugove. I sećanja su navirale sama od sebe, moje je bilo da ih beležim... ja sam samo to radila. Zato i kažem da nisam pisac. Biti pisac znači nešto drugo. Ja sam, jednostavno, zapisivala sve ono što sam mislila da je vredno da se zabeleži, sve čega sam se sećala kao vrednog, ne samo za mene već i za druge.

- To je i glavna tema moje knjige. Ja sam, naravno, kao čovjek, kao majka, kao žena patila, ali ja sam bila i lekar. Zato nema ni sentimentalnosti ni drastičnih opisa izvesnih situacija, izvesnih prizora koji jesu bili užasni, ali ne toliko užasni da ih ne bi čovek pokušao savladati. Savlađivala sam ih, ne sama.
Zato i ima toliko ličnosti u mojoj knjizi, jer nisam nikad bila sama. Najzad, zato sam i pisala tu knjigu. Ne samo zbog male Dolores, već zbog svih onih koji su bili uvek pored mene, uvek netko drugi, ali uvek netko, bilo s imenom ili bez imena... zar sam mogla popamtiti sva imena.

U knjizi se nije služila nikakvim dokumentima, nikoga nije citirala, nije se pozivala ni na kakve pisane, proverene izvore...
- Ne, zaista ne, dokumenti mi nisu bili potrebni. Da sam se na nešto ili nekoga morala pozivati, izgledalo bi kao da s mojim sećanjem i osećanjem nije u redu. Činilo bi se kao da ne verujem da će mi verovati.
Konačno, dokument je samo šturi zapis o nekom događaju, samo kostur jednog događaja iz kojega se ne može pročitati koliko je izvesni, određeni, događaj potresao čoveka ili više ljudi, koliko mu je zadavao bola, strepnje...
U dokumentu nema osećanja, nema, konačno, onih osećanja koja sam ja imala, koja još uvek imam. Mi smo preživeli dokumenti, svako za sebe i svi zajedno. Moja knjiga, ovakva kakva jeste, takođe se može smatrati dokumentom, iako ona ne mora imati nikakve važnosti za udžbenik istorije. Hoću da kažem, ovu knjigu nisam namenila istoričarima, ova je knjiga namenjena, da tako kažem, samo onom običnom, poštenom, plemenitom i osećajnom čitaocu.


Za ratna iskušenja Saša nije bila spremna.
- Najpre uopšte nisam mogla da se naviknem. I danas bih se čak mogla pitati jesam li se ja to navikla na ratne tegobe ili sam naprosto, po humanističkom uverenju, u kome sam vaspitana, i lekarskoj etici, kojoj su me naučili, postupala ispravno, onako kako je trebalo.
Ja verujem da je u mene bio ugrađen određen vrednosni sistem koji nisam mogla izneveriti. A sama je životna zbilja mene opredelila i pre nego što sam se ja sama, svesno, mogla opredeliti.
Pojmovi kao što su revolucija, socijalizam, komunizam, meni nisu bili jasni. Trebalo je dug put proći da sve to saznam, da sve razumem.
Ali, i u vreme dok mi, kao što rekoh, ti pojmovi nisu bili jasni, nešto je bilo jasno. Shvatala sam šta moram učiniti, kako treba da postupim.
Moja mala kćer Dolores, za mene, u mom najličnijem i najosetljivijem doživljavanju bila je prva tragična žrtva rata.
Ta me je žrtva učinila osetljivom za druge žrtve.
Čuvena doktorka koja je napisala knjigu koju je čitala cela Jugoslavija umrla je 1995. godine. Iza sebe je ostavila knjigu kao neizbrisivi trag ljudske patnje u jednom ratu. 


Espresso.rs

20 neverovatnih činjenica o knjigama

Za koje sigurno nikada niste čuli



1. Vladimir Nabokov je Lolitu napisao na papirićima dok je putovao po Americi i skupljao leptire.

2. A njegova žena Vera ga je potom sprečila da spali rukopis.

3. 50 nijansi: Siva je najprodavanija knjiga u Britaniji svih vremena.

4. Pre nego što je napisao Da Vinčijev Kod Dan Brown je bio pop muzičar.

5. Mobi Dik je u prvom izdanju odštampan bez epiloga, pošto je mašina za štampu zakazala.

6. Aleksandar Dima je zaposlio pisca iz senke da mu pomogne oko pisanja Tri musketara.

7. Franc Kafka je zamolio prijatelja da spali sva njegova dela. Proces, Zamak i Amerika su odštampani protiv njegove volje.

8. Alisa u Zemlji čuda je bila zabranjena u Kini zbog životinja koje govore.

9. Webster je 25 godina radio na prvom izdanju svog rečnika.

10. Malo je falilo da se Veliki Getsbi nazove - Ispod crvene, bele i plave.


11. Šerlok Holms je najčešće prikazivan lik na filmu i televiziji IKADA.

12. Avanture Toma Sojera je prva knjiga napisana na pisaćoj mašini.

13. U Guliverovim putovanjima su opisani sateliti planete Mars. I to nekih 100 godina pre nego što su to potvrdili astronomi.

14. Čarls Dikins je Božićnu priču napisao za samo 6 nedelja.

15. Gordost i predrasude su originalno nazvane - Prve impresije.

16. Robinzon Kruso je prva engleska novela ikada napisana.

17. Šekspir je poznat po smišljanju reči. Recimo njegove su: trač, advertajzing, šampion, zavisnost i mnoge druge.

18. Džoker je trebalo da bude ubijen u prvom izdanju stripa Betmen.

19. Markes nikada nije dozvolio da Sto godina samoće postane film.

20. Prva rukom pisana Biblija (posle otkrića štamparske prese) je koštala 8 miliona dolara i trebalo je 12 godina da bude završena.

Mnogi poznati pisci nisu se ustezali od uživanja u alkoholu: Književnici u društvu sa čašom


Kroz istoriju prepričavale su se priče o piscima, a jedna od njih je i ona da su književnici oduvijek bili naklonjeni raznim porocima. Među njima, kao društveno najprihvatljiviji, izdvaja se alkohol.
Neke pisce je nemoguće posmatrati van okvira u kojem se nalazi i neka čaša ili flaša. Sjetimo se na primjer Bodlera, Bukovskog, Hemingveja (naslovna fotografija), ili Keruaka i ostalih iz bit generacije.
Ništa drugačije nije ni u domaćoj književnosti. Od pisaca XIX vijeka do danas, za mnoge se govorilo da su voljeli (ili vole) dobru kapljicu. Počevši od Đure Jakšića, preko Janka Veselinovića, do Tina Ujevića, Rake Drainca ili Mike Antića, pa i nekih naših savremenika.
O vezi između alkoholizma i klasika svjetske književnosti engleskog govornog područja pisala je Olivija Laing u knjizi “The Trip to Echo Spring: On Writers and Drinking”. Ona se bavi istraživanjem odnosa između alkoholizma i pisanja i pita se o porijeklu veze između alkohola i književnosti. Knjiga je bazirana na životu i djelu šestorice autora: Skotu Ficdžeraldu, Ernestu Hemingveju, Tenesi Vilijamsu, Rejmondu Karveru, Džonu Berimenu i Džonu Čiveru. Žanrovski knjigu možemo čitati kao putopis i biografiju.

Kako bi napisala knjigu, autorka je obilazila mjesta na kojima su šestorica odabranih autora živjeli: pisali i pili. Na putovanju širom Amerike, Oliviju zanima udaljenost između pisaćih stolova i kafića u kojima su književnici provodili svoje vrijeme. Obilazeći sva ta mjesta, ona traži i prepoznaje motive iz književnih djela koja su ovi pisci ostavili za sobom.
Putujući kroz američka mjesta, autorka je pomislila kako bi bilo izgraditi neku vrstu topografske karte alkoholizma, počevši od zadovoljstva intoksikacije do otrežnjenja.
Sklonost ka alkoholu, između ostalog, ona objašnjava time da je piscima potreban stimulans kako bi dosegli granicu osjećajnosti i povećali intenzitet doživljaja svijeta…


Evo, koja su bila omiljena pića književnih velikana?
Ernest Hemingvej, američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade, volio je da pije mohito (mojito), koktel koji predstavlja tradicionalno kubansko piće napravljeno od bijelog ruma, soka limete, šećernog sirupa, svježih listova mente, gazirane vode i izlomljenog leda.
Mint džulep u čiji sastav ulaze burbon, šećerni sirup, nana i voda bio je omiljeni koktel takođe nobelovca, Vilijama Foknera, koji je jednom prilikom rekao:
- Civilizacija počinje sa destilacijom.
Oskar Vajld volio je da pije apsint, liker koji se proizvodi od anisa, pelina i šećera. Čarls Bukovski je pio mješavinu piva i burbona (boilermaker).
Dilan Tomas uživao je ispijajući viski, a Tenesi Vilijams, jedan od najznačajnijih dramskih pisaca XX vijeka, rado je pio ramos fiz, koktel koji se sastoji od džina, limunovog soka, bjelanceta, slatke pavlake i gazirane vode.
Koktel margarita, koji u osnovi sadrži tekilu ili vermut, često su pili Džek London, Džek Keruak, En Sekston, Doroti Parker…

Isak Asimov je jedini pisac čija se dela mogu podeliti u deset kategorija
na policama biblioteka.