Камиказе (神風); званични назив Токубецу Когекитај (特別攻撃隊), Токо Тај (特攻隊) или само Токо (特攻) су били пилоти самоубице. Камиказе је сложеница настала од речи „ками" (神) што значи Бог и „казе" (風) што значи ветар и обично се преводи као божански ветар. Том речју су Јапанци називали тајфун који је уништио флоту монголског освајача Кублај-кана 1281. Идеја о формирању специјалне јединице камиказа родила се за време Другог светског рата. Наиме, претпостваљало се да ће савезници освојити историјски важне Филипине па су Јапанци одлучили да у садејству поморских и ваздушних сила униште савезничку флоту у заливу Лејте. Међутим пошто је ваздушна флота располагала са скромних 40 летелица што није било довољно за супростављање савезницима, нашавши се у незавидној ситуацији јапански адмирал Токијиро Ониши долази на идеју да опреми Зеро бомбом од 250 kg и њиме се слупа о носач авиона.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Поручник Јошинори Јамагучи управља са Yokosuka D4Y3 (Тип 33 Сујсеј) у нападу на Essex (CV-9), 25. новембар 1944. године.

Прву јединицу камиказа чинила су 23 пилота под командом Секи Јукиоуа. Сви пилоти су подвргавани специјалном тренингу. Пре самог полетања сваки пилот је пролазио кроз посебну церемонију. Од војске би примио посебна одликовања, потом би најближима написао опроштајно писмо и попио свој последњи саке. Сваки пилот би пре извршења самоубилачког чина летео у правцу планине Каимон, најјужније тачке Јапана где би салутирао „Сајонара“ и заувек се опростио од земље за коју ће дати живот. Њихов успешно обављен задатак подразумевао је њихову смрт. Симбол су им били бели шалови које су носили.

Први подухват камиказа био је усмерен на крстарицу „Аустралија“, али бомба тешка 250 kg није експлодирала. Тек ће напад на носач авиона USS St. Lo уродити плодом. Ускоро је уследила права самоубилачка манија. Јапанци су трпали камиказе на сва могућа превозна средства, од патролних чамаца пуњених експлизовом па чак и у торпеда вођена људском руком. Налети камиказа кулминирали су у бици за Окинаву. Тада је 1500 камиказа напало америчке крстарице које су штитиле носаче авиона закуцавши се у њих. Савезнички губици били су запрепашћујући. До краја Другог светског рата Јапанци су жртвовали скоро 44 хиљаде пилота и по њиховим изворима потопили 81, а онеспособили 195 пловила.

Камиказе (јап. божански ветар) су циклони који си 1274. и 1281. разбили монголску инвазиону флоту Кублај-кана у његовом покушају да заузме Јапан.

У Другом светском рату тако су се звали пилото-добровољци који су се авионима, авион-бомбом или једрилица-бомбом, пуном експлозива, обрушавали на америчке ратне бродове. Први камиказа је био пилот Теранчи који је 14. априла 1944. обрушио на амерички торпедо лансиран према јапанском броду у конвоју и спречио погодак. Први организовани пилота камиказа извршен је на у поморско ваздушној бици 25. октобра 1944. при америчкој инвазији на Филипине. У току рата Јапанци су употребили 2550. пилота камиказа, од којих су 474 или 16,3% погодили циљ. Укупно су у тим нападима потопљене 23 америчка брода, а оштећено је 268.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Погођени амерички Bunker Hill (CV-17), од стране Кијоши Огава-е током камиказе мисије 11. маја 1945. године.


Wikipedia

KAMIKAZE (TOKKO)



Svaki sukob u ljudskoj istoriji podrazumevao je žrtvovanja. Drugi svetski rat, kao najveći sukob u čovečanstvu do tada, nije bio izuzetak. Samoubistvo, kao krajnji cilj žrtvovanja viđen je i ovaj put kod svih zaraćenih strana, pa čak i savezničkih. Rizik od zarobljavanja je bio ključni factor kod tih samoubilačkih akcija. Prvi takav zabeleženi napad je izvršen 7. decembra 1941. godine kada je prilikom napada na Perl Harbor avion poručnika Fusata Iida pogođen počeo da ispušta gorivo. Poručnik se odlučio da se obruši na Kaneohe pomorsku vazduhoplovnu bazu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj članak, bez ikakvih tendencija da bude navijački, ima za nameru da realno sagleda činjenice i zabeleži događaje koje su neki smatrali herojskim, a drugi ludačkim.

Filozofija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kamikaze je božanski vetar (kami je reč za “bog”, “duh”, “božansko”, a kaze za “vetar”) koji je, po predanju zaduvao 1281. godine i spasao japansko carstvo potopivši tada najjaču i neuništivu mongolsku invazionu flotu. Kamikaze, ili Tokko (na japanskom zvanični naziv za jedinice za specijalni napad je bio tokubetsu kōgeki tai, što i bukvalno znači “jedinica za specijalni napad”, naziv koji je često skraćivan u tokkōtai. Potrebno je još dodati da su vazdušne jedinice za specijalni napad u sastavu Japanske carske mornarice bile zvane shinpū tokubetsu kōgeki tai – u prevodu: “božanski vetar jedinica za specijalne napade”.) su se ponovo pojavili krajem 1944. godine, kada je carstvo ponovo bilo u smrtnoj opasnosti. Tada je ponovo bio potreban novi “božanski vetar” koje su otelotvorili japanski Tokko dobrovoljci. Nekoliko filosofskih koncepata je pokretalo Tokko pilote. Najviši oblik žrtvovanja za spas otadžbine, zemljaka, cara; kao i odgovornost prema Bušidu, ratnički kodeksu hrabrosti i ponašanja. Jedan od mnogih uzora im je bio i istorijski potez hrabrog samuraja Kusunoki Masashige koji je lojalno branio svog cara u bitci 1333. godine i koji je sa svojim saborcima izvršio harakiri kako bi izbegli poniženje zarobljavanja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pisma, pesme i dnevnici Tokko boraca su jako uticali na japanski narod. Neretko su ti redovi terali suze na oči čitaocima. Objavljeno je mnogo knjiga o Tokko borcima, a održane su i mnoge muzejske izložbe na kojima su bila izložena ta dela.

Razlike filosofskih koncepata Japana i zapadne civilizacije (mahom oličene u savezničkim trupama) i dovode do potpuno suprotstavljenog poimanja grupacija za specijalne napade. Dok su ih u Japanu poštovali kao tokkōtai ratnike, i još uvek poštuju iz gore navedenih razloga, oni su za zapadnu civilizaciju samo Kamikaze, piloti samoubice.

Regrutacija

Nakon što je doneta odluka o formiranju Tokko jedinica, postavilo se pitanje regrutacije ljudi za takve zadatke. Ispostavilo se da je regrutacija išla mnogo bolje nego što su komandiri očekivali. Kvalifikacije za regrute su bile minimalne: mladost, spremnost, ozlojeđenost, letačko iskustvo je bilo od minimalnog značaja, a umeće sletanja pravi luksuz. Kapetan Motoharu Okamura je ovako prokomentarisao takav odziv na regrutaciju: “Bilo je tako mnogo dobrovoljaca za samoubilačke misije poput roja pčela” pojašnjavajući: “Pčele umiru nakon što ujedu”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ceremonija pred napad

Ceremonija se vršila pre nego što bi Tokko piloti poleteli na svoj poslednji let. Bila im je davana zastava Japana ili zastava izlazećeg sunca (oznaka japanske mornarice), ispisane inspirativnim i duhovnim stihovima, Nambu pištolj ili Katana i popili bi po šoljicu sakea. Stavljali su oko glave traku sa izlazećim suncem i sennibari, “pojas od hiljadu čvorova” koji je pravilo hiljadu žena, svaka po jedan čvor.

Takođe bi napisali i pročitali posmrtnu pesmu, tradicija koja potiče od doba samuraja, koji su to radili pre nego što izvrše harakiri. Piloti bi poneli molitve koje su napisali članovi njihovih porodica i uzimali su sva vojna obeležja.Po legendi, Tokko piloti su leteli jugozapadno od Japana na visini od preko 922 metra visoke planine Kaimon (zvane još i “Planina Fuđi”). Pogledali bi preko ramena na tu najjužniju planinu Japana, pozdravili planinu i svoju otadžbinu.

Napad

Iako istorijat Drugog svetskog rata kao Tokko (Kamikaze) napade većinom izdvaja i naglasak stavlja na specijalne napade avionima (što je i logično jer je većina specijalnih napada i izvršena avionima), oni su vršeni i torpedima (Kaiten), eksplozivnim motornim čamcima, ljudski navođenim projektilima (Okha), patuljastim podmornicama i roniocima (Fukuryu). Krenimo najpre od najpoznatijih.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Avioni

Avgusta 1944. godine, novinska agencija Domei je izvestila o tome da instruktor letenja Takeo Tagata na Tajvanu obučava pilote za Tokko napade. Različiti izvori različito izveštavaju o prvom Tokko napadu. Po jednom, on se odigrao 19. juna 1944. godine, kada je japanska 333. vazdušna grupa, predvođena kapetanom Eiichiro Jyo Zero lovcima naoružanim bombama od 250 kilograma, napala američku grupaciju bojnih brodova. Oko 12 Zero lovaca se probilo, a navodno dva su izvršila specijalni napad, od čega je jedan pogodio brod USS Indiana.

Po drugom izvoru, on se odigrao 13. septembra 1944. godine. Grupa pilota iz 31. lovačkog eskadrona na Negros ostrvu odlučilo se na napad. Poručnik Takeshi Kosai i jedan narednik su odabrani. Dva lovca su naoružana sa po dve bombe od 100 kilograma i piloti su poleteli pre zore, sa namerom da se obruše na nosače. Nikada se nisu vratili, niti postoji zabeleška da je neki avion pogodio saveznički brod tog dana.

Po trećem izvoru, 14. oktobra 1944. godine, USS Reno je pogođen japanskim avionom. Ipak, nema dokaza da se radi o namernom napadu.

Kapetan Masafumi Arima, komandant 26. vazdušne flotile (deo 11. vazdušne flote) se takođe ponekad pominje kao otac Tokko napada. Arima je lično predvodio napad od oko 100 Yokosuka D4Y Suisei (ili "Judy") obrušavajućih bombardera na USS Frenklin nosač aviona blizu Zaliva Leyte, 15. oktobra 1944. godine. Arima je pogođen i deo njegovog aviona je pogodio nosač. Japanska visoka komanda i propaganda su iskoristili Arimin primer. Posthumno su ga unapredili u admirala i odato mu je zvanično priznanje za izveden prvi Tokko napad. Ipak, nije jasno da je to bio planiran Tokko napad.

Prvi saveznički brod koji je doživeo Tokko napad, a za šta postoje i svedočanstva očevidaca, bila je australijska teška krstarica HMAS Australia. Napad se odigrao 21. oktobra 1944. godine, kod Lejte ostrva. Izveo ga je pilot 6. leteće brigade u avionu Mitsubishi Ki-51 ("Sonia"). Artiljerci sa HMAS Australia i HMAS Shropshire su pucali i oborili tri japanska aviona. Jedan im je pobegao i pogodio Australiu tačno iznad mosta i raspršio zapaljeno gorivo i delove naokolo pre nego što je pao u more. Bomba od 200 kilograma, koju je avion nosio, nije eksplodirala. Da jeste, brod bi sigurno bio potopljen. Najmanje 30 članova posade je poginulo, uključujući i komandanta Australie, kapetana Emile Dechaineux-a. Među ranjenima je bio komodor John Collins, komandant australijskih snaga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

HMAS Australija je ponovo pogođena 25. oktobra pa je morala biti povučena na opravku. Istog dana, snage za specijalne napade su izvršile novi napad. Pet Zero lovaca koje je predvodio Seki (poručnik Yukio Seki, jedan od prvih dobrovoljaca za specijalne napade), a pratio vodeći japanski as Hiroyoshi Nishizawa uspelo je da potopi nosač aviona USS St. Lo. Do kraja dana, 26. oktobra, 55 pilota iz snaga za specijalne napade oštetilo je velike prateće nosače USS Sangamon, USS Suwannee i USS Santee, kao i manje pratioce USS White Plains, USS Kalinin Bay i USS Kitkun Bay. Sve u svemu, pogođeno je sedam nosača kao i 40 ostalih brodova (5 potopljenih, 23 teško oštećena i 12 srednje oštećena).

Ti rani uspesi, kao što je potapanje USS St. Lo, doveli su do proširenja programa pa je u toku nekoliko sledećih meseci napravljeno 2.000 aviona za te napade.

Posebni Tokko napad je započinjao dispečer iz komunikacionog centra koji je informacije dobijao od izviđačkih aviona. Komandant grupe za specijalne vazduhoplovne napade bi onda na osnovu vremena, snage neprijatelja i iznad svega taktičkog cilja, određivao veličinu napadačke grupe. Dok bi komandant vazduhoplovne grupe informisao pilote, tehničko osoblje bi punilo gorivom, naoružavalo i zagrevalo avione. Standardni Tokko avioni su obično bili lovci ili drugi laki avioni, dok je standardno naoružanje bilo četiri bombe od 60 kg ili jedna od 250 kg (ovo se odnosi na japanski A6M Zero lovac).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zavisno od udaljenosti neprijatelja i vremenskih uslova, komandant je donosio odluku o najpogodnijem vremenu za poletanje s time da se do neprijatelja stigne najkasnije do 18:20 časova. To vreme je određeno kako bi se izbeglo da do neprijatelja stignu nakon zalaska sunca jer bi kasnije pronalažanje neprijatelja i odabir mete postali teži. Neki komandanti grupa su preferirali napade u zoru ukoliko im je ta opcija bila moguća. Napadi u zoru su birani jer se smanjivala mogućnost neprijateljskih presretanja na putu.

Standardna specialna napadačka grupa se sastojala od tri Tokko i dva prateća aviona. Razlog za tako male formacije je bio taj da su jedino takve formacije mogle da budu efikasne da poletele dovoljno brzo i da mogu da budu dovoljno mobilne za manevrisanje. Smatralo se da su tri Tokko aviona optimalna i zbog većih meta, poput nosača aviona, jer su bili potrebni višestruki pogodci da se potopi ili onemogući takva meta.

Dva prateća aviona su bila vrlo značajna za odbijanje neprijateljskih presretača. Ipak, lovci iz pratnje nisu započinjali vazdušne duele pre nego što bi došli do zone napada, niti su se odvajali od osnovnog kursa da bi tražili mete. Razlog za takva naređenja je bio taj jer su Tokko avioni morali da budu branjeni sve do momenta napada. Bilo kakvo odstupanje pratećih aviona od kursa moglo je da dovede do takvog udaljavanja pratećih od Tokko aviona da oni kasnije ne bi mogli da ih stignu, ostavljajući tako Tokko avione nebranjene u trenutku dolaska u zonu napada.

Tokom uzletanja, pilotima je savetovano da im pozdravljanje drugova ne odvraća pažnju od procedure. Nakon poletanja, zadržavali su nos aviona da ne uzleti prebrzo, održavajući visinu od 50 metara, postizajući brzinu pre dostizanja visine za krstarenje. Avioni snaga za specijalne napade su težili uspešnom uzletanju uz minimalni razmak između poletanja, što je sprečavalo situaciju da avioni koji su uzleteli ranije kruže oko aerodroma čekajući na ostale. Avioni su obično poletali sa razmakom od 100 metara kako bi izbegli kruženje.

Tokko pilotima je savetovano da biraju nosače ili prateće nosače aviona kao glavnu metu. Kao cilj pilotima za specijalne napade savetovano je da pogode posebne delove određenih tipova brodova. Kod nosača, najpoželjniji cilj je bio centralni lift gde bi čak i manje precizan pogodak mogao da onesposobi funkcionisanje samog nosača. Sekundarni cilj kod nosača bili su drugi liftovi kao i osnova mosta. Kod drugih tipova brodova, osnova mosta ili prostor između mosta i sredine broda bili su pođednako poželjni. Kao kod nosača, rušenje mosta značilo je makar privremeno onesposobljavanje bojne gotovosti broda. Kod brodova jednakih, ili manjih, od razarača, jedan uspešan pogodak između mosta i centra broda mogao je da izazove njegovo lomljenje na pola i potapanje. Tako je cilj bio biran na osnovu želje da se nanese najveća moguća šteta uz što manje izgubljenih aviona i života. Iako su piloti bili svesni ciljeva na manjim brodovima, mnogi komandanti grupa su obeshrabrivali napade na mete koje nisu vredele Tokko napada. Umesto toga nekim pilotima je savetovano da se vrate u bazu ukoliko ne budu mogli da lociraju neprijateljski nosač, bojni brod ili krstaricu.

Prateći lovci su se nekada vraćali u bazu raportirajući da su se neki od aviona za specijalne napade obrušili na ciljana plovila bez izazvane eksplozije. Zaključeno je da su neki piloti, u momentu uzbuđenja, zaboravljali da uklone osigurač sa bombe pre pogađanja mete. Standardna procedura tokom operacije nije dozvoljavala pilotima da uklone osigurač sa upaljača bombe pre borbe, jer ukoliko bomba ne bi bila potrošena pre sletanja morala bi biti bačena u okean zarad sigurnosti pri sletanju. Zbog toga je uvedena obaveza pratećih pilota da lete blizu Tokko aviona pre njihovog obrušavanja kako bi izvršili vizuelnu inspekciju. Ukoliko bi primetili da osigurač na upaljaču nije uklonjen opominjali bi Tokko pilota signalima ruku ili radiom.

Tokom obrušavajućeg napada, Tokko avion je mogao da priđe neprijateljskom plovilu na dva različita načina. Prvi je bio napad iz velikih visina, pri kome se avion približavao meti na 6.000 do 7.000 metara visine. Napad sa velike visine je bio ranjiv zbog neprijateljskih radara ili vizualnog uočavanja, ali je neprijateljskim lovcima bilo potrebno izvesno vreme da postignu tu visinu kako bi ih presreli. Iako bi neprijateljski presretač stigao do napadačke formacije, moglo se računati na to da su sposobnosti neprijateljskog pilota da se efikasno bori smanjene zbog niskog stepena kiseonika u razređenom vazduhu na tim visinama. Kako se Tokko avion približavao, počinjao je da se obrušava pod uglom od 20 stepeni sve dok ne bi dostigao visinu od 1.000 ili 2.000 metara, a tada bi se oštro obrušio pod uglom od 45 do 55 stepeni na neprijateljsko plovilo. Pilotima se savetovalo da konačno obrušavanje ne bude baš pod tolikim uglom jer bi mogli da izgube kontrolu nad avionom i promaše metu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za prilaz na izuzetno malim visinama se takođe verovalo da je efikasan. Služeći se tom metodom, Tokko avion bi leteo iznad okeana na visini od samo 10 do 15 metara dok se približavao meti, izbegavajući radarsku i vizuelnu detekciju. Kada bi se približio meti, avion bi se brzo podizao na 400 do 500 metara i tek onda se obrušavao na ciljano plovilo.

Rezultati Tokko napada variraju od izvora. Po japanskim izvorima, Japanska pomorska vazdušna služba je žrtvovala 2.525 pilota, a vazdušne snage su izgubile 1.387. Potopljen je 81 brod, dok je 195 oštećeno. Po izvorima Američkih vazduhoplovnih snaga, oko 2.800 Kamikaze napadača je potopilo 34 broda, oštetilo 368, ubilo 4.900 mornara i ranilo preko 4.800.

Nakajima Ki-115

[You must be registered and logged in to see this image.]

Specijalno izgrađen avion koji je trebalo da nosi bombu koja bi se koristila u Kamikaze napadu. Napravljeno je 104 komada pre kraja rata, ali ni jedan nije stigao do borbenih jedinica.

Mitsubishi J8M/Ki-200 Shusui

[You must be registered and logged in to see this image.]

Japanska kopija nemačkog Me163 presretača na raketni pogon. Specijalno je napravljen za napade na B-29. Prototip je poleteo 07. jula 1945. godine. Rat se završio pre nego što je J8M/Ki-200 Shusui ušao u masovnu proizvodnju.

Mitsubishi A7M Reppu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Specijalno pravljen kamikaze vazduhoplov za napad na B-29. Rat se završio pre nego što je započeto sa proizvodnjom.

Ki-167 (Hiruy To-Go)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ki-67 Kai (Peggy) dvomotorni bombarder kome su uklonjeni mitraljezi sa smanjenim brojem posluge na četiri, imao je bombu od 3 tone termit eksploziva koja je imala eksplozivni radijus od jednog kilometra. Poznato je da su napravljena dva komada. Jedan je 17. aprila 1945. godine krenuo na savezničku flotu i nestao. Verovatno ga je oborio jedan Hellcat.

Kugisho Okha 22

[You must be registered and logged in to see this image.]

Okha 22 je bio ljudski navođen projektil (po nekim izvorima jedrilica, jer je bila ispuštana sa matičnih bombardera), specifično dizajniran da omogući pilotu sa osnovnim pilotskim kursom da se obruši na saveznički bojni brod. Ideja o ovakvoj vrsti napada se stvorila krajem 1944. godine pošto je saveznička vazdušna i pomorska nadmoć nastavila sistematski da mrvi japansku ratnu mašineriju. Kontra-admiral Onishi Takijino je 19. oktobra preporučio japanskoj mornarici da oformi specijalnu grupu ljudi i aparata kako bi ih upotrebili protiv velike grupe američkih ratnih brodova, okupljenih da izvedu amfibijski napad na Filipine.

Po nekim procenama, u Tokko napadima je do kraja rata poginulo 5.000 pilota. Leteli su na skoro svakom tipu japanskog ratnog aviona, ali prvi napadi su pokazali potrebu za avionom dizajniranim i izgrađenim specijalno za te misije. Tipični Tokko napad podrazumevao je prelet iznad anti-avionske vatre i prolaz pored oblaka lovaca. Veliki broj malih aparata, koje je bilo teško nanišaniti, a brzo i lako konstruisati, učinilo se kao pravi odgovor. Potporučnik Mitsuo Ohta koncipirao je ideju malog Tokko aviona na raketni pogon. Uz pomoć osoblja sa Aeronautskog istraživačkog instituta na Univerzitetu u Tokiju, Ohta je usavršio svoj koncept i podneo ga japanskoj mornarici.

Projekat je osvojio mornaričke zvaničnike koji su bili impresionirani. Prvi mornarički vazduhoplovni tehnički biro (skraćeno zvan Kugisho - na japanskom) u Jokosuki je odgovorio za par nedelja izradivši MXY7 Ohka 11. Ova jednoseda leteća bomba bila je opremljena velikom bojevom glavom u nosu i sa tri mala raketna motora u repu koji su joj povećavali domet. Okha je do zone dejstva bila priljubljena ispod dvomotornog Mitsubishi G4M BETTY bombardera. Vatreno krštenje Okhe se završilo katastrofalno 21. marta 1945. godine kada su Gruman F6F Hellcats presreli 16 BETTY bombardera koji su nosili Okhe. Cela grupa je oborena i većina Okha je palo u more. Ograničeni domet Okhe je podrazumevao da BETTY ne mogu da polete dok ne budu primećene američke borbene mornaričke vojne patrole.

Da bi rešio problem Kugisho je razvio novi model i produžio mu domet za 130 kilometara. To je bilo značajno poboljšanje u odnosu na domet od 37 kilometara Okhe 11. Nova verzija, dizajnirana kao Okha 22, prepravljena je u dva značajna pravca. Kugisho je prepolovio veličinu bojeve glave na 600 kilograma i instalirao je novi hibridni motor zvan Tsu-11. Ovaj agregat se sastojao iz recipročnog četvorocilindričnog motora izgrađenog u Hitachi-ju, koji je razvijao 100 konjskih snaga. On je davao snagu jednodelnom vazdušno pokretanom propeleru. Iza kompresora pored repa Okhe, Kugisho je montirao prsten mlaznica. Da bi aparat proradio, najpre bi zemaljsko osoblje startovalo Hitachi motor. Hitachi je ostavljan u prazan hod tokom poletanja, krstarenja i odvajanja od matičnog BETTY bombardera. U trenutku razdvajanja Okha pilot bi davao pun gas Hitachi-ju i startovao mešavani gorivo/vazduh. Rezultat je bio sirovi mlazni motor.

Kugisho je završio 50 komada modela 22 pre nego što je proizvodnja premeštena u podzemne fabrike. Samo tri Tsu-11 motora su bila napravljena tako da je većina šasija ostala nedovršena i rat se završio pre nego što je Okha 22 stupila u borbu. Planirano je još nekoliko verzija. Ohka 43B je dizajnirana da bude lansirana sa katapulta na zemlji. Te proste naprave su lako sakrivane u pećinama. Da je bilo potrebno izvesti operaciju Olimpik, planiranu savezničku invaziju na ostrvo Kjušu, japanci bi najverovatnije angažovali stotine Okha vazduhoplova. Desetine hiljada savezničkih i japanskih života bi bilo izgubljeno.

Gnjurci samoubice - Fukuryu

Gnjurci samoubice (Fukuryu - Puzeći zmajevi) bili su deo jedinica za specijalne napade pripremani za odbranu Japana od savezničke invazije. Bili su naoružani minom težine 15 kilograma, koja je stajala u bambusovom štapu dužine 5 metara. Bilo je zamišljeno da zarone, pobodu štap u korito neprijateljskog broda i potope ga, ginući pri tome. Opremu su im činili ronilačke pantalone, jakna i šlem. U opremi su imali i 9 kilograma olova kako bi mogli da ostanu na dnu, kao i dve boce sa vazduhom kompresovanim na 150 bara. To je trebalo da im omogući da hodaju na dubini od 5 do 7 metara oko 6 sati. Pošto zapravo i nije došlo do invazije na Japan takva vrsta oružja zapravo nikada ni nije bila upotrebljena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Shinyo i Maru-ni

[You must be registered and logged in to see this image.]

Motorni čamci puni eksploziva. Napravljen je veliki broj ovih čamaca. 6.200 mornaričkih (Shinyo) i 3.000 vojnih (Maru-ni). 400 ih je bilo stacionirano na Okinawi i Formosi. Hiljade su bile sakrivene po pećinama japanskih ostrva. Njima je upravljao jedan čovek i bili su naoružani sa po dve dubinske bombe.

- 10. januara 1945. godine, šest brodova je oštećeno, a dva borbena čamca potopljena u zalivu Lingayen, Luzon, Filipini. 81 mornar poginuo.
- 31. januar 1945. godine, potopljen PC-1129 kod Nasugbu, Luzon, Filipini.
- 16. februar 1945. godine, LCS(L)-7, LCS(L)-26 i LCS(L)-49 potopljeni kod Marivela, kanal Corregidor, Luzon.
- 4. april 1945. godine, USS LCI(G)-82 and LSM-12 potopljeni kod Okinawe.
- 27. april 1945. godine, USS Hutchins je ozbiljno oštećen kod Buckner zaliva, Okinawa, i nije opravljen do kraja rata.

Nikaku

Ljudska protiv-tenkovska mina. Tehnika je razvijena na Filipinima i Okinawi. Vojnik je nosio eksploziv obavijen oko tela i bio u mogućnosti da dopuže između gusenica. Moto im je bio: "Jedan čovek - jedan tenk".

Ljudski navođena torpeda - Kaiten

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ispaljivale su ih podmornice. Dimenzije su im bile: dužina 14,5 metara, prečnik 1 metar, težina 8,3 tone, sa bojevom glavom od 1.500 kilograma.
- 11. januar 1945. godine, započela je operacija KONGO u koju su bila uključena i Kaiten torpeda. I-36 je ispalio torpeda koja su oštetila brod za prevoz municije Mazame, kao i plovilo za iskrcavanje pešadije LCI-600 kod Ulithija.

- 12. januara se nastavlja operacija KONGO. Podmornica I-47 ispaljuje Kaiten koji oštećuje američki transportni brod Pontus H. Ross. Kaiten napadi vrše podmornice I-53 kod Kossol Roads, Palau-a, I-56 kod Manusa (Admiralska ostrva) i I-58 kod luke Apra, Guam.
- 20 januar operacija KONGO se završava neuspelim napadom sa podmornice I-48 na američke brodove kod Ulithi-ja. 23. januara I-48 je potopila grupa razarača.- 28. marta su japansku podmornicu I-47, naoružanu Kaiten torpedima, oštetili brodovi 5. flote kod Okinawe. Od 26. aprila do 10. avgusta je Kaiten torpedima potopljeno deset brodova.
- 6. maja je podmornica I-366 oštećena minom kod Hikari-ja dok je išla da preuzme isporuku Kaitena.
- 27. maja je razarač Gilligan oštećen Kaiten torpedom ispaljenim sa podmornice I-367.
- 28. juna podmornica I-36 je izvela neuspešni napad na teretni brod Antares jugoistočno od Marina. U pomoć Antaresu dolazi razarač Sproston, potapa jedan kaiten i oštećuje I-36.
- 24 jula je potopljen razarač Underhill dok je presretao 4 Kaiten torpeda sa japanske podmornice I-53 kod Luzona.
- 5. avgusta je razarač Earl V. Johnson oštećen eksplozijom Kaitena, ispaljenog sa I-53 kod Filipinskog mora, koji ga je promašio.
- 9. avgusta razarač Johnie Hutchins je potopljen u konvoju na ruti Leyte-Okinawa, najverovatnije kaiten torpedom ispaljenim sa podmornice I-58.
- 12. avgusta je japanska podmornica I-58 izvela neuspešni Kaiten napad na Oak Hill, brod za iskrcavanje, na istoj ruti.
- Kaiten baze su formirane na jugoistočnom delu Kyushu ostrva, kao priprema za invaziju. Na Hachijojima ostrvu takođe, a pripremane su i na Shikoku i Honshu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Džepne podmornice – Kairyu

Džepne podmornice su male podmornice čiju posadu je činio jedan ili dva čoveka. Bile su naoružane sa dva torpeda ili bojevom glavom od 500 kilograma u pramcu da bi udarile u brod poput Kaiten torpeda. Bile su bez ikakvih uslova za duži boravak pa su funkcionisale uz matični brod sa koga su lansirane, na kome su bile popravljane i koji je omogućavao uslove za život posade. Kao matični brod mogao je da služi brod ili podmornica.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pet džepnih podmornica klase Ko-hyoteki su učestvovale u napadu na Perl Harbor i koristile su torpeda tipa 97. Jednu od tih pet podmornica je potopio USS Ward dok su pokušavale da se ušunjaju u luku. Analiza fotografija, koju je izvršio Pomorski institut Sjedinjenih Država 1999. godine, pokazala je da je jedna od pet podmornica uspela da uđe u luku i uspešno ispalila torpedo na USS West Virginia.

Taj zaključak pobija nekoliko eminentnih stručnjaka. Njihova fotografska analiza se zasniva na tri pljuska koja se vide na jednom snimku iz vazduha i za koje smatraju da su od propelera džepne podmornice. Tako za jednu podmornicu tvrde da je ušla u luku i ispalila torpeda na USS Curtiss i USS Monaghan. Druga podmornica je ispalila torpeda na USS St. Louis dok je izlazio iz luke. Preostale tri podmornice, jedna zarobljena, jedna pronađena 1960. godine i treća pronađena 2003. godine su imale torpeda na sebi. Te podmornice, zajedno sa torpedima govore u priloz ovoj tezi zasnovanoj na fotografiji.

U noći 29. maja 1942. godine, pet velikih japanskih podmornica se pozicioniralo 56 kilometara severoistočno od Sydney Heads. U 03:00 sledećeg dana sa jedne od podmornica je poleteo izviđački avion. Nakon što je napravio krug iznad Sidnejske luke, avion se vratio i izvestio o prisustvu ukotvljenih bojnih brodova i krstarica u luci. Komandir flotile je odlučio da napadne luku sledeće noći džepnim podmornicama. Sledećeg dana su se podmornice približile na 11 kilometara od luke i u 16:30 lansirale tri džepne podmornice koje su krenule prema luci. Straža ispred luke je detektovala ulaz prve podmornice tek oko 20:00, ali nisu uspeli da je identifikuju sve dok se nije zaglavila u protiv-podmorničku mrežu između George's Head and Green Point-a. Pre nego što je HMAS Yarroma uspeo da otvori vatru na nju, dva člana posade su aktivirala bojevo punjenje, uništili podmornicu i izgubili živote.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Druga podmornica je ušla u luku oko 21:48 i krenula prema Harbour Bridge što je izazvalo borbenu uzbunu. Oko 200 metara od Garden Island na podmornicu je vatru otvorila teška krstarica USS Chicago. Podmornica je uzvratila vatru na krstaricu. Prvi torpedo nije eksplodirao, dok je drugi pogodio dok ispod tovarnog broda HMAS Kuttabul ubivši 21 mornara. Potom je podmornica pobegla iz luke, izvršivši zadatak.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Treću podmornicu je primetio brod HMAS Yandra na ulazu u luku i gađao je dubinskim bombama. Nekih četiri sata kasnije, kada su opravili podmornicu, uspeli su da uđu u luku ali su odmah ponovo napadnuti dubinskim bombama. Podmornica je potonula, a njena posada je izvršila samoubistvo.

Milan Đurić

Drugisvetskirat.

Poslednje oružje Japana


Prvim pilotom koji je izvršio samoubilački napad smatra se Teranči, koji se samoinicijativno 14. aprila 1944. godine avionom obrušio na američki torpedo koji je bio lansiran prema japanskom brodu i na taj način sprečio pogodak

Japan je u jesen 1944. godine doživljavao teške poraze na pacifičkom ratištu, tako da je japansko rukovodstvo nastojalo da pronađe rešenje kako da okrene situaciju i izvuče bar dostojanstven i častan mir. Moguće rešenje i očajnički postupak japanskih stratega bila je ideja da se formiraju odredi pilota kamikaza koji će svojim samoubilačkim akcijama naneti velike gubitke američkoj mornarici, i na taj način stvoriti uslove za pregovore sa Amerikancima.

Od sredine 1944. godine, posle bitke na Filipinskom moru kada je za Japan nastupila kritična situacija, intenzivirali su se i predlozi za formiranje posebnih jedinica za izvođenje samoubilačkih napada. Situacija na terenu ukazivala je da će Amerikanci osvojiti strateški važne Filipine, što je navelo Japance da izvedu napad na američku flotu u zalivu Lejte. S obzirom na to da je tadašnja japanska flota raspolagala sa malim brojem bombardera, japanski admiral Tokijiro Oniši naredio je da se borbeni avioni „Zero“ opreme sa bombom od 250 kg, i da se sa njima izvrši napad na američki nosač aviona.

[You must be registered and logged in to see this image.]


I pčele umiru posle uboda

Vođeni motom da „I pčele umiru posle uboda“ kamikaze su svesno išle u smrt. Prema japanskim izvorima, Pomorska vazdušna služba te zemlje žrtvovala
je 2.525 pilota, a vazdušne snage su izgubile 1.387. Potopljen je 81 američki brod, a 195 oštećeno. U izvorima Američkih vazduhoplovnih snaga navodi se da je oko 2.800 kamikaza potopilo 34 broda, oštetilo 368, ubilo 4.900 mornara i ranilo više od 4.800.

Posle donošenja odluke o formiranju jedinica kamikaza, pristupilo se razmatranju odabira profila ljudi za izvršenje samoubilačkih napada. Odlučeno je da se selektiraju pretežno mlade osobe, uzrasta od 15 do 17 godina, koje će kroz indoktrinaciju tokom obuke biti spremne da se žrtvuju za otadžbinu i cara. Indoktrinacija se sprovodila preko instruktora koji su budućim kamikazama govorili da je žrtvovanje za otadžbinu i cara sveta dužnost svakog Japanca, i da će svako ko odbije da izvrši zadatak biti osramoćen za ceo život. Čak su instruktori i komandiri eskadrila obilazili roditelje kandidata i od njih zahtevali pristanak.

Izabrani dobrovoljci dobijali su papirić na kojem je bilo ispisano njihovo ime i prezime, sa objašnjenjem da ako žele da budu kamikaze iznad imena nacrtaju krug, a ukoliko ne žele da nacrtaju trougao. Većina kandidata bi iscrtavala krug mimo svojih ubeđenja, kako ne bi ostali pomislili da su kukavice. Na taj način postajali su kamikaze. U početku su se te jedinice popunjavale pretežno pilotima dobrovoljcima, dok se kasnije zbog lošeg stanja na ratištu prešlo na prisilno regrutovanje.

Bolje obučeni piloti čuvali su se za završnu fazu rata i presudne bitke za Japan. Slabiji piloti i početnici određivani su za kamikaze. Zbog toga se često dešavalo da pojedini piloti nisu izvršavali zadatke pravdajući se da nisu mogli da pronađu cilj. Na to je nadređena komanda reagovala uvođenjem dodatnih mera kontrole, kao i zaduženja koja su dobijali piloti lovci koji su pored pružanja zaštite kamikazama imali zadatak da prate njihove manevre i postupke tokom izvršenja zadataka. Neke eskadrile su punile avione kamikaza gorivom koje je bilo dovoljno da stignu do odabranog cilja.

Japansko ratno vazduhoplovstvo pridavalo je veliki značaj izboru pilota, posebno onih koji su odabrani za buduće pilote lovaca. Tako je od 1.500 kandidata vršena selekcija da bi dvogodišnju obuku završilo 25 pilota. Oni su postajali piloti lovci mornaričke avijacije. Obuka kamikaza pretežno je trajala nekoliko nedelja, a po potrebi i manje. Izvodila se na sporim školskim avionima dvosedima, u kojima je kao navigator iza pilota obično sedeo starešina – instruktor. Poseban akcenat davan je letenju na malim visinama i manevrima za izvođenje napada na brodove. Nakon obuke raspoređivani su u eskadrile mornaričke avijacije, gde su ubrzo shvatali da su osuđeni na smrt.

Božanski vetar

Terminom kamikaze, što na japanskom znači „božanski vetar“, Japanci su nazivali ciklone koji su 1274. i 1281. godine uništili mongolsku flota Kublaj-kana koja je pokušala da osvoji Japan. Za kamikaze se koristila skraćenica tokkotai ili tokko, što u prevodu znači jedinice za specijalni napad. Njihova vodilja bio je kodeks samuraja Bušido – čast i odanost caru i otadžbini i stavljanje interesa zajednice ispred ličnog. Poseban uzor bio im je samuraj Kusunoki Masashige koji je branio svog cara 1333. godine, nakon čega je sa svojim saborcima izvršio harakiri kako bi izbegli poniženje zarobljavanja.

Pošto bi dobili obaveštenje za zadatak, veče pre napada piloti bi napisali oproštajno pismo roditeljima, braći i sestrama. Pojedini bi odrezali čuperak kose, odsekli nokte ili delove garderobe koje bi za uspomenu poslali roditeljima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za sve pilote koji su određeni za izvršenje zadataka komanda eskadrile priredila bi svečanu večeru na kojoj bi komandant održao zdravicu, i uz ispijanje sakija poželeo im sreću za izvršenje zadatka. Svi piloti bi stavili kožne kacige ukrašene zastavom Japana i traku sennibari „od hiljadu čvorova“ koju su pravile 1.000 žena, svaka po jedan čvor, i na kojoj je bio ispisan tekst „Verujemo u milostivog boga rata“. Po primanju odlikovanja i „nambu“ pištolja piloti bi se uhvatili za ruke i zapevali pesmu koju su u prošlosti izgovarali samuraji pre nego što bi izvršili harakiri.

Prva jedinica kamikaza, pod nazivom „Šikišima“, imala je 23 pilota i nju je predvodio Jukio Seki, pilot bombarder koji je imao oko 300 časova leta. Na svoj prvi napad kamikaze su krenule sa pet aviona, koja su pratila četiri lovca „zero“, 25. oktobra 1944. godine u jutarnjim časovima na dva američka nosača aviona i krstaricu, pri čemu je samo jedan avion promašio cilj. Od tada kamikaze postaju izuzetno cenjene i od pilota lovaca, do tada protivnika samoubilačkog žrtvovanja. Tek posle nanošenja ogromnih gubitaka protivničkoj floti, piloti lovci su shvatili da su samoubilački napadi jedini način da se suprotstave američkoj mornarici.

Piloti samoubice najčešće su letele u sledećim formacijima – u grupama od tri kamikaze i dva prateća lovca ili pet kamikaza sa četiri prateća lovca. Smatralo se da su od tri do pet aviona dovoljni da se onesposobe i potope američki brodovi. Zadatak lovaca bio je da odbrane kamikaze od eventualnih napada neprijateljskih lovaca i po povratku u bazu podnesu izveštaj o izvršenom zadatku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Napadi su pretežno izvođeni u zoru kako bi se sprečile presretačke akcije. Dnevni napadi morali su da budu završeni pre zalaska sunca, kako bi se meta pravilno odabrala i pronašla. Pilotima je sugerisano da za glavne mete biraju nosače aviona i krstarice. Glavne mete kod nosača bili su centralni lift, gde bi čak i manje precizan pogodak mogao da onesposobi funkcionisanje samog nosača, drugi liftovi i osnova mosta.

U velikom broju slučajeva prateći lovci su izvestili da pojedini avioni nisu izazvali eksplozije, što je bila posledica uzbuđenja ili su piloti zaboravili da uklone osigurače sa bombe pre napada. Zbog toga su prateći lovci dobijali zadatak da lete blizu kamikaze i da ih pre samoubilačkog napada vizuelno ili radio vezom upozore da skinu osigurač sa bombe. Za napade su korišćeni lovački ili drugi laki avioni sa standardnim naoružanjem koje su sačinjavale jedna bomba od 250 kg ili četiri od po 60 kg.

Izaberite smrt koja će doneti najveću korist

Ne dolazi u obzir da se vratite živi. Vaša misija uključuje na izvestan način i vašu smrt. Vaša će tela biti mrtva, ali ne i vaš duh. Smrt jednog od vas značiće rađanje miliona drugih. Ne zanemarujte ništa što bi štetilo vašem zdravlju. Za vama ne sme ostati nikakav uzrok žaljenja koji bi vas sledio u večnost. I napokon, ne žurite se sa pogibijom. Ako ne možete da nađete svoj cilj, vratite se. Možda ćete sledeći put imati povoljniju priliku. Izaberite smrt koja će doneti najveću korist”, pisalo je, između ostalog, u naredbi kamikazama.

Kamikaze su se obrušavale na brodove sa velikih i malih visina. Napad sa velikih visina podrazumevao je let na od 6.000 do 7.000 metara, pa ih je bilo lako otkriti radarom ili vizuelno. Ubrzo bi se spuštali na visinu od 1.000 do 2.000 metara, nakon čega bi izvršili napad na brod pod uglom od 45 do 55 stepeni. Veoma efikasnim smatrao se napad uz let na malim visinama, od 20 metara iznad mora, čime se izbegavalo prevremeno vizuelno i otkrivanje pomoću radara. Kada bi se približio cilju avion bi se naglo podizao na visinu od oko 500 metara, sa koje je vršio napad.

Napadi kamikaza na američku flotu bili su najmasovniji u proleće 1945. godine, u bitkama oko Okinave. Američki lovci i protivavionska baražna vatra sa brodova oborili su veliki broj kamikaza.

Činjenica da su kamikaze prihvatale odlazak u samoubilačke misije bez pogovora govori o temeljnoj i vrhunskoj indoktrinaciji koja je prema njima sprovođena. Napisan je i priručnik za kamikaze u kojem se praktično objašnjavalo kojih načela treba da se pridržavaju, kako da razmišljaju i pripremaju se za napad, a sve u cilju uspešnog izvršenja zadataka i psihičke pripreme za smrt. Tako se u priručniku u jednom delu navodi da „kada eleminišu sve misli o životu i smrti, biće u mogućnosti da potpuno zanemare svoj zemaljski život“. To će takođe omogućiti da koncentrišu svoju pažnju „na iskorenjivanje neprijatelja sa nepokolebljivom odlučnošću, u međuvremenu jačajući svoju veštinu u letenju“.

U poglavlju pod nazivom „Prekidam svoju misiju i povratak u bazu“ piloti se instruišu da u slučaju loših vremenskih uslova, kada ne mogu da pronađu metu, ili pod drugim nepovoljnim okolnostima, mogu da odluče da se vrate u bazu, i da pri tom ne treba da se obeshrabre. „Ne gubite olako svoj život. Ne treba da budete opsednuti sitnim emocijama. Razmislite kako možete najbolje da branite otadžbinu. Zapamtite šta vam je komandant puka rekao. Trebalo bi da se vratite u bazu bez kajanja“.

Indoktrinacija je vršena prema sledećim načelima: „Oficir (vojnik) mora da je lojalan i da izvršava svoje obaveze, mora da sagleda ispravnost svog načina života, mora visoko da poštuje svoju hrabrost, mora da ima visoko mišljenje o pravednosti i mora da živi jednostavnim životom.“ Rezultat toga najbolje se vidi kroz odabrani moto i cilj koji je bio „I pčele umiru posle uboda“.

Oproštajno pismo

Kamikaza Hiroši Okaba u oproštajnom pismu svojim najbližima pored ostalog naveo je sledeće: „Ja sam jednostavno čovek, nisam ni svetac, ni lopov, ni junak ni kukavica ni ludak. Jednostavno sam obično ljudsko biće. Mi ćemo sa radošću služiti naciji u sadašnjoj teškoj borbi. Razbijaćemo se o neprijateljske brodove jer smo uvereni da je Japan bio i biće zemlja lepih zgrada, sela i gradova smelih ljudi i iskrenog prijateljstva. U čemu se sastoji naša obaveza? U borbi. Šta smo obavezni uraditi sutra? Pobediti. Kakve su naše svakodnevne obaveze? Umreti. Za nas je najbolje proći kroz vatrena iskušenja, što bi poslužilo učvršćenju nacije.“

Nesumnjivo je da je odluka o formiranju jedinica kamikaza bila jedna od najdramatičnijih događaja iz Drugog svetskog rata. Za razliku od drugih, kamikaze su bili spremne da se žrtvuju za otadžbinu i cara i pored neslaganja sa politikom koju je vodilo tadašnje japansko rukovodstvo. Iako se radilo o mladim i obrazovanim ljudima pred kojima je bio život, bez razmišljanja i opstrukcije bili su spremni da daju život za domovinu, čime su stvorili jedinstven istorijski mit o odanosti zemlji i japanskoj tradiciji. Njihovo žrtvovanje i danas izaziva poštovanje mladih pokolenja, isto kao što su im se divili tadašnji neprijatelji, koji su tokom rata propagandom nastojali da ih prikažu kao ostrašćene fanatike i samoubice.


Akter.

Živeti kao ratnik: Japanske kamikaze

[You must be registered and logged in to see this image.]

Japanski piloti samoubice bili su deo taktike kojom se Japan suprostavljao najvećoj sili, SAD-u, i ostalim saveznicima.

1281. godine  flota mongolskog osvajača Kublaj Kana krenula je u osvajanje Japana. Japan je tada sačuvan od strane vetra. Tajfuna. tajfun je uništio  mongolske brodove. Taj vetar su u Japanu prozvali kamikazom, božanskim vetrom. ( kami – Bog, kaza – vetar )

Mnogo vekova kasnije, nove sile će čuvati Japan a jedna od njih će poneti ovo ime.

Rađanje ideje

Drugi svetski rat. Saveznici su blizu osvajanja Filipina, važne istorijske i strateške tačke. Japanci su zamislili da uz pomoć vazdušnih i pomorskih snaga, udruženih, poraze savezničku flotu u zalivu Lejte. Ali, letilica je bilo malo. Svega 40-ak. Situacija nezavidna.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Japanski admiral, Tokijiro, stoga je došao na ideju da opremi Zero ( avion tzv jednosedni lovac koji je proizvodila fabrika Micubiši) bombom od 250 kilograma i da se slupa o američki nosač aviona, veliki ratni brod, dizajniran da prevozi i da sa njega dejstvuju avioni. Tako je nastala ideja o specijalnoj jedinici pilota koji su nazvani kamikaze.

”Prvi mačići se u vodu bacaju”

Prvi napad kamikaza nije bio uspešan. Bomba od 250 kilograma nije eksplodirala. Krstarica ”Australija” nije uništena.

Prvi brod koji je stradao pod naletom kamikaza bio je USS St.  Ali je uskoro pokrenuta lavina. Otpočela je manija. Japanci su postavljali kamikaze u sva moguća prevozna sredstva, čak i u čamce.

   Brojke

   U toku rata, po nekim izvorima, Japanci su upotrebili 2550 pilota kamikaza od kojih su 474 bili uspešni u svom zadatku i pogodili cilj. Ukupno su potopili 23 a oštetili 268 američkih brodova.

   15 000 američkih vojnika izgubilo je život u napadima kamikaza.

Poslednji let

Pilot koji bi postao kamikaza prolazio je posebnu proceduru. Na prvom mestu specijalni trening, a zatim bi primio razna vojna odlikovanja. Napisao bi oproštajno pismo najbližima i popio svoj poslednji sake, tradicionalno japansko piće od pirinča.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poslednji let otpočinjali bi tako što bi najpre leteli do najjužnije tačke Japana, planine Kaimon. Tu bi uputili poslednji pozdrav, poslednji ”Sajonara” zemlji za koju ginu.

Beli šalovi koje su nosili su bili njihovi simboli.

Prva naredba kamikazama glasila je ovako:

”Ne dolazi u obzir da se vratite živi! Vaša misija uključuje smrt! Vaša tela će biti mrtva ali ne i vaš duh!Smrt jednog od vas značiće živote miliona drugih! I ne žurite da poginete! Ako ne možete da nađete svoj cilj , vratite se! U sledećem pokušaju naćićete možda povoljniju priliku! Tražite smrt koja će nam doneti najveći učinak!”

Kamikaza je svesno išao u smrt, shvatajući značaj svoje žrtve i veličinu ljubavi prema domovini. Japanski ratnici shvatali su ovaj zadatak kao privilegiju. Fanatični piloti naneli su zaprepašćujuću štetu neprijateljima. Ova armija samoubica bila je poslednji pokušaj da se spasi Japan i njegova čast.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ova specijalna jedinica  je u Drugom svetskom ratu šokirala saveznike. U Japanu je slavljena, u svetu dočekana sa nevericom; ali jedno je sigurno – ovi ratnici , koji su svesno i bez šansi za preživljavanje išli na svoje zadatke, potpuno su jedinstveni.


Muskimagazin.

Tu je večita dilema da li je to herojstvo ili glupost?