Vladislav Petković Dis rođen je 10. marta 1880. godine u Zablaću kod Čačka, a umro 16. maja 1917. kod Krfa.
Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao učitelj i carinski službenik. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata, preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa.
Bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu "Na prozoru sveća gori" i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast: - Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam... Dis je, dakle, bio prosečan učenik, ali sa natprosečnim pesničkim talentom. Svojim dvema zbirkama poezije, zaslužio je mesto u skoro svim antologijama srpske poezije.
Knjigu "Utopljene duše" Dis je objavio 1911. godine. Štampao ju je o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".Poezija "Utopljenih duša" je negatorska, bolećiva, plačna i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive što predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tišine.
Zbirka poezije "Mi čekamo cara" napisana je 1913. godine. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži.
Priredbu "pesništvu u čast" prate: * list "Disovo proleće"; * knjiga dobitnika i * niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke. * Disova nagrada dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku.
Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana naše poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje od 1964. godine kulturnu manifestaciju "Disovo proleće". Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom "Disove nagrade". "Disovo proleće" podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji "Tokovi" objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.
U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.
To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.
Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.
Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.
Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog "Pakla",a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.
Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.
Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u podsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloženja i čak očaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerlić ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, počevši od Isidore Sekulić, uvrstila je Disa među najbolje srpske pesnike nalazeći da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezičkih nebrižljivosti.
Tuga, melanholija, najcrnje slutnje, pesimizam...
On je kroz pesme predstavio mračno doba u kome je živeo i u isto vreme nam na papiru dao uticaje svega toga na njega samog... Prosto izaziva jezu i ostavlja utisak ako mu dopustite da vas uvuče u svoj mrak... A hteli mi ili ne, njemu to nekako uvek uspe... Čak i kada pomislimo da je neka pesma drugačija iz nje skoro uvek iskoči neka avet... Vredi čitati ga, ali nikako ne preporučujem da to radite neposredno pred spavanje kao što sam ja uradio...
Izvor:drugi forum
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Ned 3 Jul - 8:35
Стара песма
За мном стоје многи дани и године, Многе ноћи и часови очајања, И тренуци бола, туге, греха, срама И љубави, мржње, наде и кајања.
Све то стоји на гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано.
Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.
Као мирис, као зраци, као тама, Као ветар, као облак, као пена, Одвојени дани, ноћи, лебде, круже И прилазе у облику успомена.
Ал' кад мис'о и сећање буду стали, Онда куд ће и коме ће они поћи? Онда куд ће да ишчезну и да оду Успомене, моји дани, бивше ноћи?
Па куд идем, да ли идем, је л' опсена? Ко ме roни, кога носим, пре и сада? За мном стоји чега немам, а преда мном: Мртва прошлост са животом покривена. Док будућност полагано покров скида, Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Ned 3 Jul - 8:37
Dis se utopio u Jonskom moru kada je brod kojim je putovao na Krf potopila nemačka podmornica. I danas se misli da je on svoju smrt predvideo u svojoj pesmi "Utopljene duše" koju je napisao šest godina pre smrti.
Utopljene duše
Još jednom samo, o, da mi je dići Ispod života svet umrlih nada, Još jednom samo, o, da mi je ići Prostorom snova pod vidikom jada.
Potajna slabost i žudnja ka sreći, Skrivene misli u boji ljubavi, Njen pogled nekad sve što znade reći, Još jednom samo da je da se javi.
U harmoniji svetlosti i tame, Lik duše trajno gde se od nas krije, Gde svesti nema, već ideje same, Otkud bol sleće, da osećaj svije
U meni o njoj, o lepoti, cveću I o mladosti – o još jednom samo, Da mi je da se moje misli kreću, Da mi je da sam još jedanput tamo.
Da mi je da sam u predelima onim, Gde su mladost, san i uspomene, Kod negda svojih da je da se sklonim S lepotom njenom što k`o miris vene.
Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka I igre mrtvih, avetinja kolo, Da je bolova, sećanja, jauka – Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.
Al` nije. Ja znam svi ti dani stari, I želje, njena tuga i lepota, I nežne veze osmeha i čari Nemaju više za mene života.
Nemaju više života ni za nju Sva njena ljubav i moja stradanja, Dremež i suton i noću i danju. Nama se spava. Nama se ne sanja.
Gube se redom, trunu pod životom Aleje bola i podneblja plava, I moja lira sa njenom lepotom, Tugom i srećom…Da je da se spava.
I samo katkad, al` to retko biva, Nju kada vidim posred ovih žala, Prilazi k meni neka magla siva, Nagovest bleda dalekih obala.
Gledeći dugo taj magleni veo, Kamo se dani moji razasuše, Širi se pokrov velik, prostran, beo, Pod kojim leže utopljene duše.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Ned 3 Jul - 8:38
Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još znam. Ja sad slutim za te oči, da su baš one, Što me čudno po životu vode i gone U snu dođu, da me vide, šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet, I njen pogled što me gleda kao iz cveća, Što me gleda, što mi kaze, da me oseća, Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet, Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Ned 3 Jul - 8:39
NIRVANA
Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša, i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva proleća: I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni, Mrtva ljubav iz sviju vremena, Zaljubljeni, smrću zagrljeni, Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće - k meni dohođaše.
Tu su bili umrli oblaci, Mrtvo vreme s istorijom dana, Tu su bili poginuli zraci: Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada Pogled koji nema ljudsko oko: Bez oblaka, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, ko kam da je neki, Padao je na mene i snove, Na budućnost, na prostor daleki, Na ideje i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prolaznosti stvari.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Ned 3 Jul - 8:41
Poenta
Jedva čekam veče da i meni svane jer ja nemam dana. Ko pustarom pesak misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak. I vidi se život, zima ko dve rane.
Mladost i sve cveće stvori se pred okom. Ja osećam iz njih kako bol se vije: zamirisa uzdah iz onog što nije, što ostaje, trune, u snu u dubokom.
Al' zemlji će sunce veselo da grane, Maj će vedar ići, probudiće goru: Njoj promena nosi proleće i zoru; Jedva čekam veče da i meni svane.
To je onaj život, gde sam pao i ja S nevinih daljina, sa očima zvezda I sa suzom mojom što nesvesno sija I žali, k'o tica oborena gnezda. To je onaj život, gde sam pao i ja
Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje.
I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote, veče I tišinu blagu k'o dah otkrovenja. I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da beže zvezde iz mojih očiju, Da se stvara nebo i svod ovaj sada I prostor, trajanje za red stvari sviju, I da moja glava rađa sav svet jada, I da beže zvezde iz mojih očiju.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala Za hod mojih nogu i za život reči: I tako je snaga u meni postala, Snaga koja boli, snaga koja leči. Pri beganju zvezda zemlja je ostala.
I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
Kao stara tajna ja počeh da živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim. Dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna ja počeh da živim,
Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako moćno spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava
I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao: Da je čujem uzalud sam danas kušao, Kao da je pesma bila sreća moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san. I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan, Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam. Ja sad slutim za te oči da su baš one Što me čudno po životu vode i gone: U snu dođu da me vide šta li radim sam. Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće; Njene oči, njeno lice, njeno proleće U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad. Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas; Ne znam mesto na kom živi ili počiva; Ne znam zašto nju i san mi java pokriva; Možda spava, i grob tužno neguje joj stas. Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla, Izvan stvari, iluzija, izvan života, I s njom spava, neviđena, njena lepota; Možda živi i doći će posle ovog sna. Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada
To je davno bilo... Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama:
Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana Preko mrtve drage, preko groba lednog; I nasuprot tami iz ranijih dana, Javlja mi se slika srećnog jutra jednog. Ustao sam rano, preko običaja; Otvorio prozor. Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.
Neba nigde nema. Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.
Oblaci se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole.
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pako, Neku mutnu utvar da maše i kosi. U trenutku jednom ne znam šta se desi... Kada se probudih, udarahu zvona, Uz očajni ropac umirahu gresi, Kupljeni životom: to mre vasiona,
Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje, S njima duše ljudi i grobovi njini; Sazrevahu zvezde, al da ih opoje Ne ostade niko, ni noć u crnini.
I nesta planeta i životu traga; Izumire i smrt. Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi.
Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gledao nikad. Imao sam i ja veselih časova.
Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao šljam i razvrat i poroci, Podigao se truli zadah propadanja, Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali, Na visoko podigli se sutereni, Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas nasi suvereni, Progledale sve jazbine i kanali.
Od pandura stvorili smo velikaše, Dostojanstva podeliše idioti, Lopovi nam izrađuju bogataše, Mračne duše nazvaše se patrioti, Od pandura stvorili smo velikaše. Svoju mudrost rastočismo na izbore, Svoju hrabrost na podele i obede, Budućnosti zatvorismo sve izvore, A poraze proglasismo za pobede, Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove, Od nesreće naše braće, od robova Zatvorismo svoje oči i džepove, Mesto svetle istorije i grobova.
Pod sramotom živi naše pokolenje, Ne čuju se ni protesti ni jauci; Pod sramotom živi naše javno mnenje, Naraštaji koji sišu k'o pauci, Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomračina pritisnula naše dane, Ne vidi se jadna naša zemlja huda; Pomračina pritisnula naše dane.
Ne marim da pijem, al` sam pijan cesto U graji, bez druga, sam, kraj pune case, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbrase.
Ne marim da pijem.Al` kad pridje tako Svet mojih radosti, umoran, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne ocaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan zivot, i njime se krece, Uzvik ga prolama..”Nece biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti nece”.
I ja zalim sebe.Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oci plave,tople kao leto rano, Zivot u svetlosti bez mraka i studi.
I zeleci da se zaklonim od srama Pijem, i zazelim da sam pijan dovek, Tad ne vidim porok, drustvo gde je cama, Tad ne vidim ni stid sto sam i ja covek.
U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja Misao da jos zivis, moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Boze! sta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je prolece. Dosle su vam laste. Ozivele vode, djurdjevak i ruze. I mirise zemlja, koja stalno raste U grob i tisinu, moj daleki druze.
Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo Ulicama straha, i dusa ti jeca. Tvoje gladne oci, moja divna zoro, Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."
Ulazis u sobu. Suze te vec guse. A dva nasa cveta iz cetiri rata U tvome su krilu, obraze ti suse: " Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"
U velike patnje, nevino pitanje Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi... Na polju je vidno, kao pred svitanje. Ko da ce se dici grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje. Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote. Lice ti se vedri: to dusa svetinje Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Sre 29 Feb - 17:03
MEĐU SVOJIMA
U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja Mis'o da još živiš, moj predele mladi. Moja lepa zvezda, majka i robinja... Bože! Šta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je proleće. Došle su vam laste. Oživele vode, đurđevak i ruže. I miriše zemlja koja stalno raste u grob i tišinu, moj daleki druže.
Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo ulicama straha, i duša ti jeca. Tvoje gladne oči, moja divna zoro, hrani ljubav majke:''Neka žive deca.''
Ulaziš u sobu. Suze te već guše. A dva naša cveta iz četiri rata u tvome su krilu, obraze ti suše: "Mama, zašto plačeš? Je l' pisao tata?"
U velike patnje nevino pitanje dubi dublju ranu: plač ti trese grudi... Napolju je vidno, kao pred svitanje, k'o da će se dići grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje. Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote. Lice ti se vedri: to duša svetinje ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.
malalila
MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
Naslov: Re: Vladislav Petković Dis Sub 10 Mar - 20:34
Rođendan pesnika Utopljenih duša
Na današnji dan, 10.marta 1880.godine, u selu Zablaću kod Čačka rođen je, kao deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petković, naš slavni pesnik Vladislav Petković Dis.
Iako je na krštenju u mesnoj crkvi dobio ime Vladislav, svoju prvu objavljenu pesmu “Idila” 1903. godine u „Srpskom književnom glasniku“ potpisao je pseudonimom Dis.
Isti pseudonim naći će se i na koricama njegove prve pesničke zbirke “Utopljene duše” koju je o svom trošku objavio 1911. godine u Beogradu. „To je onaj život gde sam pao i ja“ glasi prvi stih „Tamnice“, prve po redu pesme u prvoj Disovoj knjizi.
Dve godine kasnije objavio je zbirku rodoljubivih pesama “Mi čekamo cara” inspirisanu balkanskim ratovima i oslobođenju južnih srpskih krajeva. Dis je neretko utehu nalazio u kafanskom društvu ili lutajući prestoničkim ulicama, kako je svojevremeno pisaoBlack]]Gustav Matoš.[/font">
“Kao mjesečar lutaše Dis beogradskim ulicama sa šeširom vječno u ruci, sa crnom kovrdžavom glavom i bradom, mršava lica i grozničava oka, zabavljajući nas svojim nervoznim ekscentričnostima, smijući se kao dobar, vrlo dobar dečko svim našim dosjetkama na njegov račun,” govorio je Matoš.
Pesnik je ipak promenio način života kada je upoznao mladu poštansku službenicu Hristinu – Tinku, sa kojom je kasnije stupio u brak
Posrtanja i poneki “veseli časovi” pratili su Disa do kraja života, do tragične zore 17. maja 1917. godine kada je brod “Italija” torpedovan u Jonskom moru. Među utopljenicima pronađeno je telo nesrećnog pesnika koji je iz Francuske putovao na Krf.
Pesnik Vladislav Petković Dis u zavičaju sada ima osmogodišnju školu, ulicu, Biblioteku i svoju manifestaciju. “Disovo proleće” je upravo počelo, i trajaće do 1. juna. Tada će prestižna “Disova nagrada” biti uručena Draganu Jovanoviću Danilovu, ovogodišnjem laureatu.
Dan julski i vreo umoran odlazi. Uz šuštanje lišća, razdragano, glasno, Javljaju lahori da veče dolazi. S njim i suton ide, i šaptanje strasno Srećnog nešto sveta. Ti parkom prošeta.
Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina, Na tvom vedrom licu osmeh vedar, smeo, U bujnoj ti kosi spava pomrčina, A na glavi šešir pomodan i beo: Kraj mene, kroz graju Prošla si u sjaju.
Pogledom te gledah za tebe umrlim. Ti si divna bila. Ne osetih tada Želju da te volim, potrebu da grlim Dan mojih očiju. Nit osetih jada, Il' pesme jeseni, Il' bola u meni.
Dan julski i vreo umoran odlazi. I dok šušti lišće, sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila . . . Ti si divna bila.
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
Ja vidim, zbilja, da već nemam snage Da volim, patim, i da išta želim; I ne znam više za spomene drage, Za pali život sa ružama svelim. Ja ne poznajem sad ni ona doba Kad ustajahu duhovi iz groba.
Istina, ja znam da sve suve grane Proleće nekad grlilo je holo; Istina, ja znam i za one dane Kad sam se nad'o, osećao', vol'o U pomrčini, na dolini jada, Pod bledom zvezdom, koje nema sada.
Znam ih. Al' ono što je meni dalo Veliki vidik i nebesne boje, Danas je nešto neznatno i malo, Nešto što, mislim, da i nije moje. Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva; Pust vetar meni oko glave duva.
I moja ljubav, i ona je vani: Bez mene, tiho, udaljena trune; Ne čuje moji kad padaju dani, Ne vidi groblje što ga mrtvi pune. Jutro mi svako pruža život ceo, A svaka noć jedan pokrov beo.
Za mrtve nemam molitve, ni bole. Posmatram, gledam: moje vreme teče. Ne žalim sebe, i ne žudim dole; Ne žalim sebe, čekam svoje veče, Miran, bez želja i nada na bolje. Moja je duša sada suvo polje.
"Treba otimati radost danima koji beze " Majakovski
Ned 3 Jul - 8:34
