Šta uraditi sa sumnjom koja kao crv počne da rovari pod vašom kožom?

Dali je sumnja onaj osećaj koji nas tera da tražimo ono što ne bismo voleli da nadjemo?

Dali sumnja predstavlja intuiciju da nešto nije ok?

Kad sumnja prestaje i dali uopšte ikad prestane?

Kad utvrdimo da smo bili u pravu ili nastavimo sumnjati i kad do činjenica dodjemo ali u njih ne možemo vjerovati jer to je samo sumnja

Dali je sumnja nedostatak vjere u sebe , u druge ili samo prolazna faza kontanja u sopstvenoj glavi koje posle nekog vremena prodje

Hmmm..sumnja.Postoji opravdana i postoji neopravdana.Opravdana,ona kad neki sitni znaci govore da nesto nije kako treba,ponekad to instiktivno osetimo.Ne mora biti samo u partnerskom odnosu,moze u bilo kom odnosu,kolegijalnom,rodjackom..Mislim da ju je potrebno uvek po malo imati,ili bar oprez.I postoje ona vecita sumnjala koja za sve i svasta dizu uzbunu.Za te mislim da imaju manjak samopouzdanja,ili bar neko lose iskustvo.Definitivno ima veze sa poverenjem,ako je ono izgubljeno,sumnje ce uvek biti.

Sumnja je sve po malo, i nije ona apriori negativna pojava. Da nije bilo sumnje ne bi bilo ni razvoja čovečanstva. Ako ne sumnjamo i ne preispitujemo kako tudje tako i svoje definicije i vrednosne stavove, možda ćemo biti srećniji, ali nećemo daleko "stići".
U emotivnom odnosu takodje nije na odmet mala doza opreza i sumnje, prosto da se ne bi uljulkali u svakodnevnicu, otupeli i postali imuni na signale kojima nam partner poručuje da nešto nije baš kako treba, i time izgubili šansu da na stvari utičemo dok je vreme.
Ona druga, "loša sumnja" je problem koji imamo pre svega sami sa sobom, našom nesigurnošću i nedostatkom vere u sebe.

Eni sumnja je samo jedna reč a to je nesigurnost ...tako kad god smo nesigurni dal u sebe il u ono što gledamo ,radimo ili u uzboru kao i u odlukama javlja se sumlja samo iz jednog jer smo nesigurni u sebe i svoje emocije kao i u ispravnosti svojih postupaka ... pa se tu i nadovezije osećaj krivice ...kad sumnja pređe neke granice normalnosti ona preraste u paranoju a to vodi ka nečem drugom ne baš prijatnom konstatacijom da smo pomalo psihički odlutali od realnosti .......

Sumnja je najnormalnije nesto sto se moze javiti u coveku. Slepo verovanje i sledjenje onoga sto se nametne/dobije ne bi nikud odvelo. Trezven covek mora da razmisli, istrazi, proveri, analizira pre nego sto se u bilo sta upusti.

Sumnja ne mora znaciti obavezno nedostatak vere u sebe, moze biti i jedna vrsta predostroznosti, opomene, koju nam racio salje, da ne ulecemo bezglavo i da srljamo u razne zivotne situacije.

Mislim da je sumnja trajan proces , kad jednom aktivirana sumnja počne radit, kraja nema
Može se potisnut al ipak crv radi radi

Sumnja može biti kočnica da se ne uradi nešto loše ili da se uradi nešto dobro. Može biti i pozitivna i negativna. Jedno je sigurno, preterana sumnjičavost nije zdrava.
Lično sumnjam, ako nemam za nešto dovoljno argumenata ili dokaza, kada se radi o nekim konkretnim stvarima. Sumnjam i kada imam ''onaj'' filing koji mi govori da nešto i nije dobro za mene.
Sumnju ne povezujem sa nesigurnošću u sebe, već više za nedostatak nekih argumenata ili dokaza za nešto što se podrazumeva.
Mogu biti sumnjičava u osobe, ako vidim ili osetim da imaju neke oscilacije u ponašanju. Nisam trajno sumnjičava u iste. Jednostavno ili im verujem ili ne.
Ukoliko posumnjam u nekog nešto ili u nešto, za mene je to završen proces, ne bavim se više istim...Nisam baš toliko uporna za neke analize i ispitivanja...jedino, ako mi je to baš potrebno...ali retko...

Ništa ne radim kontra sumnje. Njegujem ju. Sumnja za mene nije nedostatak samopouzdanja, već sastavni dio kritičnosti i samokritičnosti. Za mene je sumnja vrlina. Sumnja mi je stalno prisutna. Sumnjam u sve. Jer vidim kako nas stalno i na svakom koraku lažu i obmanjuju. Od rođenja.

U ništa ne treba vjerovati bezrezervno. Ništa ne uzimati zdravo za gotovo. Sve preispitati u granicama svojih mogućnosti. Ne donijeti nijednu odluku bez sumnje da li si u pravu. Jedino treba paziti da sumnja ne preraste u neodlučnost i kukavičluk. Pa postane opravdanje i izgovor za nedjelovanje.

Jedino ne sumnjam u ljude koji steknu moje povjerenje. Kada nekoga prihvatim, sumnje više nema.

Sumnja je dobra u malim dozama u vezi svakog koraka koji se u životu napravi , sumnja nije dobra ako je osnova svega što u životu uradimo jer ćemo uvek sumnjati da li je dobro ili nije dobro ono što smo uradili..
Sumnjičava sam u vezi svega ..iako se to drugim rečima može nazvati vrlo oprezna u odlukama posle kojih se nikada ne kajem ..ono što sam rešila da uradim , uradim i nema sumnje da je to za mene bila prava stvar..

ne volim da sumnjam, već da razrešim odmah - jeste ili nije... šta god to bilo

Dali je sumnja nedostatak vjere u sebe , u druge ili samo prolazna faza kontanja u sopstvenoj glavi koje posle nekog vremena prodje

mislim da je ovo prvo - nedostatak vere u sebe, samim tim i u druge...

Ne valja biti presiguran u sebe.
Uvijek treba sumnjati.
Manje ili više, ali treba.
Sumnja ti pomogne da budeš "borbeno na gotovs".
Da budeš spreman da i 100 % nije uvijek 100%.
Pa te neke stvari i manje iznenade, nego one koji ne sumnjaju.   


PS
Mali, bezazleni primjer: Tko se kladi, zna o čemu pričam.  

kladim se, ali i u tim situacijama odradim sve što je do mene i ne sumnjam da sam odigrao dobru opkladu   

ne vidim kako mi sumnja može pomoći...
evo recimo donesem neku odluku vezanu za posao... ne može se u startu sagledati da li je ispravna ili ne... šta mi vredi da sumnjam jeste ili nije, bolje da 100% stanem iza svoje odluke i da je sprovodim u delo svom snagom

ili u vezi...
da sumnjam da l' mi je cura verna?!
ne pada mi napamet
dovoljno je da zna da će dobiti momentalnu šut kartu ako me zaebe
a provaliću je garant, čim počne da se bavi drugim pišama  

Nismo se baš razumjeli.
Ne sumnjam u ljude kojima vjerujem. Nikada.

Sumnja mi pomaže u procesu odlučivanja, pomaže mi da problem sagledam sa svih strana.
Kada odlučim, sumnje više nema.
Normalno da i ja stojim iza odluke 100 %. Jer znam da sam poduzeo sve da bude ispravna.

Što se tiče kladionice, uvijek sumnjam. Nikada se nebi kladio na iznos čiji bi mi gubitak stvorio problem. Neda sumnja.
Da ti ne pričam da imam gubitničkih listića na bar 150 000 eura nedobitka, na kojima su me shebali najveći favoriti kada su primali golove u sudačkoj nadoknadi.   
Ali ulažem isključivo do 10 eura po listiću.

Osim kada branim dobitak.
A tu nema sumnje.
Jedino je to 100 % dobitak.
Ako me kontaš.

  

Sumnja je kada kazes devojci: imam 22    a ona ti kaze : Dokazi         



Sumnja je neverovanje 100% u nesto   

S-L_007 ::Sumnja je kada kazes devojci: imam 22    a ona ti kaze : Dokazi         



Sumnja je neverovanje 100% u nesto   

I ti izvadiš ličnu kartu, kad ono: 17.   


    

17 kad je mek     

Sumnjam.   


         

Pokazacu ti    

Ok.
Evo ti.
Da ti se nađe.   





 

Sumnja je emocija.

Onog trenutka kad počne da se hrani sama sobom, vrloo loša emocija.

Ako se hrani čime drugo, kao što je nagli porast poklona i pažnje, promena uobičajeno naviknutog načina ponašanja, bacanje pogleda u stranu, trag ruža na košulji  ... Onda je jedno od osnovnih oružja samoodbrane 

Ako i postoji sumnja treba se uzdržati , taj osećaj treba da bude samo vaš.

Sumnja po meni ima dva oblika, jedan koji se odnosi na emtivni i duhovni život i drugi koji je čisto siciološki. U prvom
slučaju je to odraz pisesivnosti i slabosti u konverzaciji dve isobe. Da i se to izbeglo treba duga konverzacija jerv tek kroz nju može se doći do istine, čak i da se ne sazna da je sumnja uzrok razgvira. Sumnja u tim odnosima može biti pogubna i da bude uzrok tragediji dvoje ljudi pa i pordice. Obično prve pucaju u tim odnosima osobe koje su slabije kao karater,koje sumnjaju i u svoje sposobnosti i sećaju se manje vrednim, a to nikad neće priznati.
U drugom slučaju sumnje se mogu opet kasifikovati kao zla namera sa raznim vrijantama, ili kao pozitivan strah od greške. U svakom sučaju daleko jednistavnija ategria od orvog sučaja.

Neverica  Kada neko ne veruje nekome ili u nesto 

Jako mi je tesko da priznam, ali sve vise je sumnje u mojim mislima.