Одавно је примећено да уколико родитељи промене начин на који издају заповести својој деци, могу постићи знатно побољшање у међусобним односима. Дакле, родитељи, када хоћете нешто да наредите свом тинејџеру, или га упутите на нешто, узмите у обзир следеће препоруке:

Будите сигурни у то што хоћете! Другим речима, никада немојте заповедати нешто ако немате намеру да то видите урађено или немате намеру да спроведете консеквенце, уколико то буде потребно. Када захтевате нешто, морате имати разрађен план – како ћете наградити добро понашање, а како казнити неизвршење – зато што морате показати да сте озбиљни.
Не издајте команде у форми питања или тражења услуга. Издајте заповест једноставно, директно и пословним тоном, маколико вам то строго и непријатно изгледало. Ипак, уколико заиста мислите да детету дате могућност да бира, онда то и реците тако ( на пример, „Хоћеш ли домаће задатке да радиш сада или после вечере?“ – то је давање избора; Односно, „Да ли би хтео да сада радиш домаћи?“ – онда када то значи „ради домаћи задатак“, када не желите да оставите избор).
Не заповедајте превише ствари одједном. Многи тинејџери са поремећајем недостатка пажње и хиперактивношћу имају велике проблеме са вишеструким командама. Уколико је то што тражите од тинејџера компликовано, поделите у више фаза и наређујте му једно по једно.
Говорите детету шта да ради, радије, него шта да не ради. Уколико свој захтев поставите тако да тинејџер зна шта све треба да уради, сигурно ће то радије извршити.
Када издајете заповести немојте се „такмичити“ ни са чим. Другим речима, врло честа грешка коју родитељи праве јесте да покушавају да нареде нешто док је укључен телевизор, рачунар, радио, музички уређај… Родитељи не могу да очекују од тинејџера да ће их пажљиво саслушати када његову пажњу привлачи нешто много занимљивије, забавније. Или искључите ове уређаје сами или реците тинејџеру да то уради пре него што му нешто заповедате.
Пазите на наређења која подразумевају неки концепт времена. По дефиницији, деца са поремећајем недостатка пажње и хиперактивношћу имају другачији концепт времена. Уколико родитељ каже „Имаш сат времена да очистиш собу“, или „Имаш 15 минута да се спремиш за школу“ ,тинејџеру ће требати неки спољни показатељ времена као што је сат који ће да позвони када време истекне, или упозори да ће време истећи.


Žena.Blic