Korestići iskustvo stečeno u borbama protiv regularnih vojska, sovjetsko ministarstvo odbrane nastavlja da gradi tešku masivnu vojsku sa desetinama hiljada tenkova da bi se borili u globalnom ratu protiv Kine ili NATO ili oboje. Antigerliski rat i antigerilska strategija nisu procenjeni na bilo koji ozbiljan način. Očekivalo se da će gerilci uvek biti prijatelji Rusije.
1979. godine sovjetske trupe umarširale su u Avganistan sa tenkovima, oklopnim transporterima i pukovima loše obučene motorizovane pešadije koja nije imala nikakve šanse protiv neuhvatljivih gerilaca.
Ubrzo se ispostavilo da specijalne jedinice (“Specnaz”) padobranskim desantom uz podršku helikoptera i avio napada mogu relativno lako da odrade posao koji tenkovske brigade sa pešadijom i oklopnim vozilima ne bi izvele bez velikih gubitaka.
Pre rata u Avganistanu, Specnaz je uglavnom korišćen za prikupljanje obaveštajnih podataka. Vojnici oficiri su obučavani da znaju jezike nacije gde će se potencijalni rat voditi, da bi mogli da ispituju zarobljenike duboko u pozadini. Specnaz je obučavan da sleće duboko u pozadini neprijatelja radi prikupljanja informacija i organizovanja diverzije na strateške ciljeve.
U Avganistanu, Specnaz je obavljao potpuno drugačije zadatke: zasede, izviđanje, tražanje i uništavanje ciljeva od 10-80 km od baze, direktni vazdužni napadi na neprijateljske pozicije nakon njihovog otkrivanja, saradnju u borbi sa avijacijom, padobrancima i teškom artiljerijom.
U Avganistanu tenkovne i motorizovane jedinice -jezgro sovjetske armije- obavljaju garnizonske dužnosti ili velike, ali neefikasne čistke terena. Aktivne antigerliske operacije su bile domen specnaza, padobranaca i avijacije. Pošto u sovjetskoj vojsci nije bilo dovoljno specnaz jedinica, mnoge su improvizovali, KGB je oformirao nekoliko ”Kaskada” specijalnih jedinica.
[You must be registered and logged in to see this image.]Sovjetske vazdušne jedinice su bile spremne za obavljanje zadataka: padobranski desanti u velikom broju iza neprijateljskih jedinica sa lako oklopljenim borbenim vozilima, puškama i ostalom opremom. U Avganistanu vazdušne trupe obavaljaju misije uglavnom malog obima, obično sletanja na vrhove planina da bi držali gerilce prikovane na mestu dok ih bombarderi ili teška artiljerija ne unište.
103. vazdušna brigada u Avganistanu nije izvela nijednu akciju kao potpuna divizija. Ona je podeljena na jedan ili dva taktička operativna bataljona povezanih sa transportnim ili lovačkim helikopterima širom Avganistana. Ali helikopteri ne mogu nositi borbena vozila, tako da su padobranci u akciju često išli samo sa ramenim i ručnim naoružanjem.
Rusi su improvizovali u Avganistanu, dok je otpor konstantno unapređivao svoju taktiku i dobijao bolju opremu. Pošto je samo deo okupacione sile bio aktivan, pobunjenici i ruske redovne snage su bili izjednačeni. Rezultat je bio strateški ćorsokak iz koga su se Rusi povukli sa 15.000 mrtvih i više od 500.000 ranjenih.
Tokom ratova u Čečeniji avganistanski obrazac se ponovio: loše obučena motorizovana pešadija uz podršku tenkova je bila nesposobna za suzbijanje efikasnih posvećenih gerilaca, podržanih od strane lokalnog stanovništva. U Čečeniji je od 1994-1996. godine Rusija izgubila 5.551 vojnika sa 51.387 ranjenih.
Od 1996. godine Rusija tajno sanbdeva anti-talibanski Severni savez u Avganistanu oružijem i municijom. Ranije ovog meseca Putin je javno priznao ovu tajnu i obećao da će Severnoj alijansi dati više oružja.
Vojnici 201. divizije izvode otvorenu obuku avganistanskih tenkovskih posada i pomažu im u održavanju vojne opreme. Komandanti Severne alijanse su priznali da postoje mnogi ruski piloti koji su direktno uključeni u borbu protiv talibanske policije unutar Avganistana. Šta više, 1.500 vojnika je sletelo na aerodrom u Tadžikistanu da se pridruže 201. diviziji.
Lekcija lokalnih ratova je naučila Rusiju, ne napadaj gerilce u diretnoj borbi sve dok ih lokalno stanovništvo podržava. Decenijama je SSSR bio konzervativan, ali uglavnom uspešan u preraspodeli snaga u lokalnim ratovima. SSSR je propao kada je počeo da veruje da bi mogao da pobedi bez obzira na sve, i da njegove snage mogu učiniti “sve što je potrebno” da dobije bilo koji rat.
Posle rata u Čečeniji 1994-1996 oficiri iz PVO štaba se radikalno zalažu za nove taktike, na osnovu ubeđenja da će relativno mali broj visoko obučenih i dobro opremljenih specnaz jedinica biti mnogo efikasniji nego daleko brojnije loše obučene motorizovane, tenkovske i pešadijske jedinice.
(Web-tribune.com)