Poznati pisac Filip Jensi čuo je jednom za Nemca koji je kao mladić učestvovao u oslobađanju ozloglašenog nacističkog koncentracionog logora Dahau i odlučio da ga upozna.

Kad su se sreli, Jensi ga je zamolio da mu opiše svoje iskustvo. Ovaj čovek je sklonio pogled u stranu i ćutao gotovo ceo minut. Oči su mu sevale dok se borio da osveži sećanje na prizore od pre pola veka. Tada je počeo svoju strašnu priču:

"Moj prijatelj i ja bili smo zaduženi za jedan teretni vagon. Unutra su bili leševi logoraša, uredno posloženi kao drva za potpalu. Nacisti, pedantni u svemu, poređali su ih planski, unakrsno, tako da je glava jednog leša bila do nogu sledećeg. Bili su složeni po visini i veličini tela. Naš posao ličio je na prenošenje nameštaja. Lagano bismo podigli svako telo i postavili ga na označeno mesto. Neki momci nisu to mogli da rade i stajali su pored bodljikave žice povraćajući. Nisam mogao da verujem kad smo na toj hrpi našli čoveka koji je još bio živ. Da, zaista. Neki leševi uopšte nisu bili leševi. To su bili živi ljudi. Poslali smo po lekare i oni su odmah počeli da zbrinjavaju ove preživele."

Potom je ovaj čovek nastavio priču: "Dva sata sam proveo u tom vagonu. Za tih dva sata iskusio sam svaku poznatu emociju: bes, saučešće, stid, gađenje... Osećanja su me obuzimala u talasima. Samo bes nije jenjavao, dajući nam energiju da radimo. Pošto smo odveli tih nekoliko preživelih u kliniku, obratili smo pažnju na neke oficire SS-a koji su zapovedali Dahauom. Naša obaveštajna služba postavila je svoj istražni centar u neposrednoj blizini, izvan logora. Kapetan je tražio dobrovoljce da privedu dvanaest zarobljenih SS-ovaca do istražnog centra. Čarli je odmah podigao ruku. Bio je to najglasniji, najdrskiji i najhirovitiji vojnik u našoj jedinici. Poticao je iz Cicera, predgrađa Čikaga koje je inače bilo poznato uglavnom po rasizmu, ali i po povezanosti sa Alom Kaponeom. Tvrdio je da je pre rata radio za Ala Kaponea, u šta niko od nas nije sumnjao. Čarli je zgrabio puškomitraljez i odveo niz put ovu grupu SS-ovaca, koji su išli pred njim sa rukama na potiljku. Nekoliko trenutaka pošto si zamakli za drveće, cela jedinica začula je 3 duga rafala. Zagrcnuli smo se. 'Možda je to nemački snajper u šumi', pomislili smo. Uskoro je Čarli došetao laganim korakom. Cev njegovog puškomitraljeza se pušila. Tada je rekao, sa izvesnom dozom zlobe u glasu: 'Svi su pokušali da pobegnu'."

Filip Jensi prekinuo je čovekovu priču kako bi ga upitao nije li mozda neko prijavio Čarlija i da li je kojim slučajem protiv njega preduzeta neka disciplinska mera. Čovek se nasmejao i pogledao Jensija kao da je hteo da mu kaže: "Uozbiljite se". Potom je rekao: "Ne. Niko ništa nije preduzeo i to me je pogodilo. Tog istog dana osetio sam Božiji poziv da postanem sveštenik. Prvi razlog tome bio je onaj užas u vagonu. Nisam mogao da podnesem taj prizor. Nisam ni znao da takvo apsolutno zlo postoji, ali kad sam to video, nije više bilo ni najmanje sumnje da ću svoj život posvetiti svakom obliku odupiranja takvom zlu; drugim rečima, da ću služiti Bogu. Onda se dogodilo ovo sa Čarlijem. Dobio sam paničan strah da kapetan ne odabere mene da ispratim sledeću grupu stražara SS-a. Potom me je obuzeo još veći strah da u tom slučaju i ja ne postupim kao Čarli. Zver koja je bila u tim stražarima bila je i u meni."

Možemo dugo da razmišljamo o ovom potresnom svedočanstvu. Ono nam govori mnogo o naravi zla u čoveku. Premda nije svako od nas tako zao, svako to može da postane. Ovaj događaj pomalo podseća na ono što je rekao ruski pisac Solženjicin: "Linija koja razdvaja dobro od zla prolazi ne kroz države, niti između klasa, čak ni između političkih stranaka, već upravo kroz svako ljudsko srce." U ovom je bio apsolutno u pravu. Ako zlo hranimo u sebi, ono može toliko porasti da nas potpuno obuzme. Svako od nas može biti junak ili zločinac, pošten radnik ili kriminalac, veran suprug ili preljubnik, humanitarac ili ubica. Niko od nas se nije rodio imun na zlo koje vidimo oko sebe. Svi smo rođeni sa sklonošću da činimo zlo. Međutim, to ne znači da smo svi zli. Razlika izmedju dobrih i zlih nije u sklonostima ljudskog srca. Te sklonosti su manje-više iste kod svakog čoveka. Razlika između dobrih i zlih ljudi temelji se na njihovim životnim izborima. Dobar čovek bira da čini dobro, dok zao čovek sledi impulse svog zlog srca i neposredno bira da čini zlo. Isus Hristos je to vrlo dobro sročio u rečenici zapisanoj u Lukinom jevanđelju 6:45: "Dobar čovek iz dobre riznice srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo, jer usta govore ono što u srcu izobiluje." (prevod Luje Bakotića)

Međutim, postoji još jedna vrlo važna pouka ove priče. Ona se tiče vrednosti svakog ljudskog bića. Niko od nas nije bezvredan. Kad je pisac Filip Jensi završio intervju sa ovim čovekom, upitao ga je pomalo jetko: "Recite mi, imajući u vidu univerzalni karakter Vaše propovedničke službe, koja se sastoji u praktičnom suzbijanju najvećeg zla 20. veka, kako se osećate sedeći u uredu i slušajući kako vam neki prosečan poslovni čovek naširoko obrazlaže svoje lične probleme?" Sveštenik je brzo odgovorio: "Ja u tome vidim vezu. Ponekad se pitam šta bi se dogodilo da se neka iskusna i taktična osoba sprijateljila sa mladim i osetljivim Adolfom Hitlerom dok je zbunjeno tumarao ulicama Beča. Svet bi možda bio pošteđen svog tog krvoprolića pored Dahaua. Nikad ne znam ko je stvarno čovek koji sedi tu gde Vi sad sedite", rekao je sveštenik piscu, a onda dodao: "Iako trošim svoj život na one koji su naoko beznačajni, u onom vagonu sam naučio da ne postoje takvi. Ona tela koja su još imala puls najbliža su onima koji su beznačajni. Obični skeleti, zavijeni u nešto malo kože slične papiru. Ali, ja bih dao sve da sačuvam život tih nesrećnih ljudi. Naši doktori ostajali su budni celu noć da bi ih spasli. Neki u mojoj jedinici dali su svoj život da ih oslobode. Nema čoveka kog bismo mogli smatrati 'beznačajnim'. Onog dana u Dahauu naučio sam šta je Božja slika u čoveku", rekao je ovaj stari sveštenik. "Zato nemojmo da potcenjujemo same sebe. Mi mnogo vredimo u Božjim očima; do te mere da je On bio spreman da da svoj život na krstu da bismo mi živeli. Ne zaboravimo to!"

Frederik Miler

Svatko ima u sebi zlo i dobro.

Lako je sjediti u fotelji i prodavati muda pod bubrege. Te ja bi ovo, te ja bi ono. Ali kada dođe stani pani, kada je glava u pitanju, tada se čovjek pokaže u pravom svjetlu. Tko i u takvim okolnostima ne dopusti zlu da prevlada, svaka čast. Osobno, za sebe mislim da nebi dozvolio zlu da me preuzme.

Međutim, Čarliju iz uvodne teme ne zamjeram ništa. Ni jedan jedini metak.

Isto bi postupio kao Čarli. Ne vidim tu ništa loše. Samo malo ranije izvršenje presude SSovcima. I velika ušteda. I novaca . I vremena.

Namjerno sam odvojio postove. Zbog komentara priloženog pasusa. Komentar će možda izazvati negativne reakcije.

Romina :: "Zato nemojmo da potcenjujemo same sebe. Mi mnogo vredimo u Božjim očima; do te mere da je On bio spreman da da svoj život na krstu da bismo mi živeli. Ne zaboravimo to!"

Frederik Miler

Pasus koji sam istaknuo mi se čini morbidan. I uvreda zdravog razuma. Da ne koristim riječi kojime bi ga rado okarakterizirao.

Neka taj svećenik pita osobe koje su završile na tim hrpama naslagane kao drva što one misle koliko vrijede u Božjim očima.

Može On sa svojim životom raditi što želi. Može ga žrtvovati ako mu je volja.

Ali nijedan Bog nema pravo da učini ljudima to što su ovi nacistički gadovi uradili u Dahau.

Koja je onda ustvari razlika između Boga koji je te zločine dopustio i ljudi koji su te zločine uradili?

Da ali ova priča potvrđuje tezu da ma koliko neko mislio da nešto čini iz dobrih razloga isto tako ga svrstava u grupu ljudi koji su to činili to tim jadnim logorašima. Ne mogu da kažem da saosećam sa tim Čarlijem i da opravdavam njegov postupak , jer na drugačiji način je tim zlim ljudima trebalo da se presudi ...

interesantno je to što 'tvorac' dozvoli da nastrada toliko njegovog 'izabranog' naroda,tj. jevreja
demagogije tipa : ima svoje razloge, ne mogu nikako da priznam

apsolutno zlo ne postoji, postoje samo loša dela i namere, a to je već stvar psihologije

insajder ::interesantno je to što 'tvorac' dozvoli da nastrada toliko njegovog 'izabranog' naroda,tj. jevreja
demagogije tipa : ima svoje razloge, ne mogu nikako da priznam

apsolutno zlo ne postoji, postoje samo loša dela i namere, a to je već stvar psihologije

Poludim kada nekome vjerniku umre dijete, pa se tješi time da ga je Bog uzeo sebi.

Užassssssssssss.

Ima jedan film, ne sjećam se kako se zove. Čini mi se da Mel Gibson glumi nekog reportera na vijetnamskom ratištu. Upozna malog vijetnamca koji mu ispriča kao je bomba ubila njegovu majku i nekoliko sestara i braće.

I onda dečkić kaže:

"Taj dan sam prestao vjerovati u Boga."

toliko je bilo pomora u biblijsko vreme a da ne pričam kasnije sve do današnjih dana, i opet se sva ta (ne)dela opravdavaju tom nekom božanskom pravdom

patetika

"Ako postoji Bog, morat će me preklinjati za oprost." - urezano u ćeliju koncentracijskog logora Mauthausen.

Pa nije ih Bog pobio nego LJUDI vasi dobri fini




Apsolutno zlo je Forumashica vece u zivotu nisam sreo

Ono što je meni nepojmljivo, da svako ko je učinio neko zlo pred Bogom ima pravo na oprost. Poslednjih godina razni ''sumnjivi likovi'' ulažu u manastire, grade crkve...i eto oni su se ''oprali'' pred Bogom.
Pa setimo se samo Andrije Artukovića, da li je njega njegovo zlo stiglo i kada? Pa nauživao i naživeo se čovek i tek je na kraju života osetio eto neku kaznu, ako ju je uopšte bio svestan.
Sve manje verujem u ''Stićiće ga Božija kazna'', kao i ''Dobro se dobrim vraća''...

Sagacity ::Ono što je meni nepojmljivo, da svako ko je učinio neko zlo pred Bogom ima pravo na oprost. Poslednjih godina razni ''sumnjivi likovi'' ulažu u manastire, grade crkve...i eto oni su se ''oprali'' pred Bogom.
Pa setimo se samo Andrije Artukovića, da li je njega njegovo zlo stiglo i kada? Pa nauživao i naživeo se čovek i tek je na kraju života osetio eto neku kaznu, ako ju je uopšte bio svestan.
Sve manje verujem u ''Stićiće ga Božija kazna'', kao i ''Dobro se dobrim vraća''...

njemu će goreti duša u paklu, džaba mu to što se nauživao

Sagacity ::Ono što je meni nepojmljivo, da svako ko je učinio neko zlo pred Bogom ima pravo na oprost. Poslednjih godina razni ''sumnjivi likovi'' ulažu u manastire, grade crkve...i eto oni su se ''oprali'' pred Bogom.
Pa setimo se samo Andrije Artukovića, da li je njega njegovo zlo stiglo i kada? Pa nauživao i naživeo se čovek i tek je na kraju života osetio eto neku kaznu, ako ju je uopšte bio svestan.
Sve manje verujem u ''Stićiće ga Božija kazna'', kao i ''Dobro se dobrim vraća''...

Ima pravo na oprost , ali da li ce mu Bog oprostiti to je druga prica

Prema tezini dela

Na Dan Suda svima ce se suditi cak i mrtvima , nece ih smrt spasiti od kazne Bozije

Pa dobro, sada bi se moglo postaviti pitanje postojanja ''Raja i pakla''?


Šta će biti tamo na ''nekom svetu'', meni nije važno, pogotovo što se pouzdano ne zna da li taj pakao i zaista postoji, kao ni raj. Meni ta priča o raju i paklu podseti na one stare religiozne priče koje su služile za manipulisanje mase, tipa, ''Ako na ovom svetu imaš dobro vladanje, čeka te raj''.


Ja znam kako je na ovom svetu i znam da mnoge nije stigla nikakva kazna za učinjena nedela. Zašto je to tako, pojma nemam. Ali da je nepravedno, jeste.

Sagacity ::Ono što je meni nepojmljivo, da svako ko je učinio neko zlo pred Bogom ima pravo na oprost. Poslednjih godina razni ''sumnjivi likovi'' ulažu u manastire, grade crkve...i eto oni su se ''oprali'' pred Bogom.
Pa setimo se samo Andrije Artukovića, da li je njega njegovo zlo stiglo i kada? Pa nauživao i naživeo se čovek i tek je na kraju života osetio eto neku kaznu, ako ju je uopšte bio svestan.
Sve manje verujem u ''Stićiće ga Božija kazna'', kao i ''Dobro se dobrim vraća''...

Imam dojam da Crkvi i nije važno da li si dobar. Čak da više vole da si loš.

Pa lijepo parama "pazariš" oprost grijeha.

A pare?

Pare su ipak najvažnije.

Zar ne?

I Crkvi.

Na žalost.

Da li su ljudi urođeno zli?


Da li ste čuli za Milgramov klasični eksperiment o poslušnosti i autoritetu?

Svako ko je slušao bilo kakva predavanja o psihologiji, verovatno zna za čuvenu studiju iz 1963. u kojoj su učesnici imali zadatak da daju bolne strujne šokove nedužnim ljudima.

Eksperiment koji je sproveo psiholog sa Jejla Stenli Milgram otkrio je da bi većina ljudi sledila naređenja i praktično izvršila egzekuciju druge osobe, čak i kad smatra da je to što radi pogrešno.

Milgramovo uznemirujuće otkriće često se uzima za primer kako obične ljude beskrupulozni lideri poput Hitlera mogu ubediti da počine razne zločine.

Međutim, novo istraživanje stavlja zaključak čuvenog psihologa pod znak pitanja. Da li su ljudi zaista spremni na takva zla? Da li je u našoj prirodi da se pokoravamo autoritetu, čak i ako to znači nanošenje bola drugima?

Milgramova studija ostavila je mnoga pitanja bez odgovora. Međutim, naučnici do sada nisu mogli da ponove njegove rezultate iz prostog razloga što su etički standardi sprovođenja takvih eksperimenata značajno pooštreni.

Međutim, tim australijskih i škotskih psihologa našao je način da prevaziđe takve prepreke koristeći tehniku nazvanu imerzivni digitalni realizam i ponovo sprovede Milgramov eksperiment.


Milgramova studija

Milgram je rekao učesnicima studije, grupi zdravih muškaraca u Konektikatu, da učestvuju u istraživanju o efektima kazne na učenje. Ispitanici su dobili ulogu “učitelja” i imali zadatak da daju strujne šokove drugom muškarcu, “učeniku”, svaki puta kada pogreši. “Učenik” je sedeo iza zavese i “učitelj” nije mogao da ga vidi. Voltaža strujnih udara se povećavala sa svakim pogrešnim odgovorom.

Naravno, “učenik” je bio glumac kog je angažovao istraživački tim, što “učitelj” nije znao, kao i da zapravo ne dobija strujne udare.

Rezultati su zapanjili Milgrama. Čak i kad je “učenik” vrištao od tobožnjeg bola i histerično tražio da ga puste napolje, 65 odsto učesnika nastavilo je da podiže voltažu, dok na posletku nije dalo i maksimalni udar od 450 volti, koji bi u slučaju da je bila reč o pravoj struji, sigurno ubio nesrećnog “učenika”.

Milgram je zaključio da je u ljudskoj prirodi da slepo sledi naređenja, čak i kad to znači da treba izvesti neslućena zverstva.

“Kako će čovek reagovati ne zavisi toliko od njegovog karaktera, nego situacije u kojoj se nalazi”, rekao je on tada.


Ponavljanje eksperimenta

U novoj studiji 14 glumaca dobili su različite uloge u ponovnoj postavci Milgramovog eksperimenta. Nakon testova, upitani su da li se identifikuju sa osobom koja sprovodi eksperiment ili “učenikom”.

Rezultati su odgovarali Milgramovim otkrićima – većina glumaca bila je spremna da sprovede bolne strujne udare, naročito ako su se identifikovali sa osobom koja sprovodi eksperiment. Međutim, kada je vođa studije pokušao da ih primora da pritisnu dugme i pošalju strujni udar, većina je odbila.

To sugeriše da je poslušnost stvar izbora.

“Što se učesnik više identifikovao sa osobom koja sprovodi eksperiment i njegovim naučnim ciljevima, to je bio spremniji da ga posluša”, kaže Aleks Haslam, psiholog Univerziteta u Kvinslendu i jedan od autora nove studije.

“S druge strane, što su se ljudi više identifikovali sa učenikom, odnosno žrtvom, to su bili spremniji da se odupru pritiscima”.

Šta to znači?

Da li je Milgram bio u pravu? Da li smo samo stvorenja koja slede autoritet bez pogovora, čak i kad to znači da ćemo nekoga povrediti?

Ne mora da znači. Iako su eksperimenti dali slične rezultate, istraživači kažu da su došli do sasvim drugačijeg objašnjenja za reakcije ispitanika.

“Milgramovi rezultati tumačeni su kao posledica toga što su ljudi prirodno skloni tome da prate naređenja”, kaže Haslam. “Međutim, to nije slučaj. Da li će poslušati autoritet, ili će mu se odupreti je stvar izbora zasnovanog na verovanju u svrhu njihovog delovanja”.

Haslam objašnjava da umesto slepog praćenja naređenja, većina ljudi zapravo sluša nadređene zato što može da se identifikuje sa određenim liderom ili njegovim ciljem, što im daje opravdanje da “pritisnu dugme”. To dakle čini svesno i namerno.

“Ljudi su spremni da naškode drugima kada su ubeđeni da to čine zbog višeg cilja”, dodaje jedan od autora Stiven Dejvid Rajher, psiholog Sent Endrjuz univerziteta u Škotskoj.

“Stvarni problem nije to da li su ljudi svesni da čine zlo. Problem je što misle da čine dobro”.


B92

Bez obzira što smo stvoreni kao nesavršeni,i što je imanje zla i dobra smešteno u svakom od nas,nikada za zlo nisam imala opravdanje.Nažalost,u vremenu u kome živimo spoznajemo da je zlo svuda oko nas.izrabljivanja,iznude,mučenja,otmice,ubistva,ratovi.Mislim verovanje da će kao u bajci,preovladati dobro,sve više me udaljava od sebe.

Apsolutna vlast je apsolutno zlo


Lord Akton citat:


"Moć kvari a apsolutna moć kvari apsolutno"