Martovske Ide



Ides of March

SAD, 101 min.
Režija: George Clooney
Uloge: Ryan Gosling, George Clooney, Phillip Seymour Hoffman, Paul Giamatti

ocjena 5 / 5

„Još jedna američka politička drama“. Takva misao se provukla mnogima kroz glavu kada se počeo najavljivati Clooneyev četvrti film u redateljskoj stolici. Na prste se mogu nabrojati glumci koji su uspješno prenijeli iskustva pred kamerom iza nje, a Clooney je to napravio vrlo dobro, i sa neočekivanim strpljenjem.

Od njegovog prvog uratka, „Ispovjedi opasnog uma“ 2002. godine, do sada, rijetko tko će pronaći argument protiv režijske nepretencioznosti George Clooneya. Njegovi filmovi su jednostavni, polako građeni i zapravo prava poslastica svakome tko voli dobru staru dramu na kakvu smo navikli filmovima iz 90-ih. Clooney svojim simplificiranjem niti ne podcjenjuje evoluciju publike, niti na poseban način slavi određeni stil – on vrlo jednostavno dočarava emocije koje proživljavaju njegovi likovi.
Glumačka postava briljira

Glumačka podjela predvođena Ryan Goslingom upravo briljira. Mladi Ryan, koji redom obara ženski dio publike s nogu već godinama, se napokon probio iz prištavca nemutirana glasa u glumca koji spremno nosi jedan 2-satni politički spektakl na svojim ramenima. Goslinga je uistinu užitak gledati na ekranu u pravoj ulozi, nesumnjivo glumac koji će se dugo zadržati u vrhu Hollywoodske produkcije. Standardno dobar Phillip Seymour Hoffman u ulozi šefa političke kampanje daje taman onoliko superiornosti svojem medijskom guru-u (Gosling) koliko on to sam i treba da kao karakter procvjeta i doživi istinsku katarzu na samom kraju svog prvog životnog lunaparka. Kao tim funkcioniraju odlično, no u trenutku kada staju na suprotne strane čine vjerojatno i najsnažniji argument ovog filma – dok nas scenarij zadivljuje svojom nevjerojatnom pitkošću, glumci ga interpretiraju u detalj uvjerljivo.

Pojedini dijelovi priče daju naslutiti da je Clooney u razvoju projekta mogao biti još malo strpljiviji i dozvoliti mu da prodiše punim plućima. Tako su pojedine scene čak i neiskusnom gledatelju očiti okidači za ono što slijedi, pa se pitamo zašto smo tako nešto uopće gledali. Istovremeno brojni monolozi briljiraju pravom mjerom, u suprotnosti sa čestim patetikama u kakve su mnogi filmovi ovog tipa olako otišli. Clooney je takve monologe odradio odavno, a Goslinga scenarijem tjera da nauči na njegovim greškama. Rezultat su doista uvjerljivi nastupi političke demagogije koje uživamo pratiti u svakom trenutku.

Film u cijelosti je izuzetno zabavan i oku ugodan. U potpunosti osjećamo trud redatelja koji nam u svom poznatom šarmantnom stilu koji pamtimo po ulogama prenosi osjetljivu socijalnu priču o američkom mentalitetu kroz hram njihovog najvećeg ponosa - demokraciju. Kritizirajući kompletan pokret idoliziranja ljudi koji su ništa manje nego proizvod manipulacija je oštra pljuska američkom načinu života.
Mračan, simpatičan, jednostavan i pun iznenađenja, Ides of March je kao cjeloviti filmski uradak, zabavno i poučno štivo te solidna društvena kritika zaslužio svih 5 zvjezdica.

(MojTV)

Početnici (Beginners), red. Mike Mills




Christophera Plummera i Ewan McGregor


Freud je svom bitnom radu Žalovanje i melankolija (1919) postavio razliku između dvaju pojmova. Prema njegovu mišljenju, prvi je proces, odnosno žalovanje, normalan jer subjekt žali zbog izgubljenoga objekta, pri čemu nakon nekoga vremena dolazi do prestanka žalovanja. U tom se slučaju svijet čini neko vrijeme praznim i lišenim smisla. Melankolija je pak patološki proces u kojem se subjekt poistovjećuje s izgubljenim objektom. Početnici, ukratko rečeno, upravo su film o žalovanju u frojdovskom smislu riječi te pokušaju ponovnoga pronalaska smisla u svijetu.

Mike Mills je tijekom devedesetih godina stvarao karijeru kao redatelj glazbenih i reklamnih spotova, gdje je kotirao kao jedan od zapaženijih autora. Dugometražni filmski transfer doživio je u dvijetisućitima solidnim filmom Thumbsucker (2005), snimljenim u nezavisnoj produkciji, kojim je dao naslutiti kako će uspjeti izbjeći zamku većine redatelja reklama koji su dobili priliku okušati se u bombastičnim holivudskim blockbusterima. Millsa očito više zanimaju male i svakodnevne priče, a sudeći prema Početnicima, u tom se okrilju izvrsno snalazi te se pokazuje kao poprilično staložen i osviješten filmaš o kojemu ćemo u budućnosti vjerojatno još mnogo čuti.




Ewan McGregor i Natalie Laurent


Autor vrlo promišljeno strukturira film. Naracija mu je linearno-kronološka te prati sina Olivera (Ewan McGregor) koji pokušava preboljeti smrt gay oca Hala (Christopher Plummer) te se pronikuti u narav veze s glumicom Annom (Natalie Laurent). Naoko jednostavna priča prošarana je brojnim analepsama koje se poigravaju dvama vremenskim modusima – u prvom pratimo nedavnu prošlost u kojoj se Oliver suočava sa smrtonosnom bolešću svoga oca, a u drugom je posrijedi vremenski nešto udaljeniji segment djetinjstva i odnosa s majkom, koji zajedno čine motivacijski sustav za psihologizaciju karaktera. Na taj način redatelj zapravo stvara dvije idejne linije u filmu, od kojih se prva odnosi na sadašnjost te dug i mukotrpan proces žalovanja, a druga na prošlost i umiranje. Dvije su razine, naravno, međusobno isprepletene. U svojoj srži Početnici su polagan film o procesima tugovanja i praznini svijeta koja okružuje protagoniste. Stoga film djeluje kao sporo, ali bolno emocionalno seciranje glavnoga subjekta, prilikom čega nam je sasvim jasno da nikakve pomoći nema – proces treba odraditi.

U navedenom kontekstu autor se izvrsno poigrava prostorom. Oliverov stan u Los Angelesu, kao i Annin u New Yorku, gotovo je pust i sterilan pa okruženje izravno prati emocionalno stanje protagonista, odnosno njihovo otuđenje te pokušaj da ponovo osjete neposrednost egzistencije. Hotel, pak, paradoksalno, u svijetu poremećenih odnosa, počinje funkcionirati kao mjesto ispunjenja. Međutim, hotel ima prednost jer označava prostor koji je u suprotnosti s mjestima svakodnevnoga života pa svojim stiliziranim i zagasitim interijerima sugerira bijeg od banalne i melankolične svakodnevice te svih problema koji su s njom usko povezani. Odnos Olivera i Anne tako je mahom sveden na hotel i stan, koji se kontrapunktiraju, a poprilično je dobro izbalansiran i osjenčan Millsovim inteligentnim dijaloškim partijama, na kojima film uostalom i počiva. U trenutku kada protagonisti trebaju preseliti vlastiti odnos iz imaginarnoga okruženja hotela u realne okvire Oliverova stana, nastaje i najveći izazov po njihovu vezu.





Osim toga, u takvoj vrsti filmova priličnu važnost imaju i glumci, koji su svoje uloge odradili besprijekorno. Ewan McGregor izvrsno je utjelovio lik depresivnoga sina koji shvaća kako mu život prolazi u nepovrat, a vrlo dobra je i šarmantna Natalie Laurent kao njegova ženska inačica. Posebice treba istaknuti Christophera Plummera u ulozi umirućega oca koji unosi popriličnu dozu živosti u inače sjetno ozračje filma. Kada sam već spomenuo ozračje, Mills je dobar u stvaranju tugaljive i melankolične atmosfere presvučene velom sjete pa Početnici izvrsno uspijevaju izolirati emocije bez da upadnu u zamku isprazne patetike. Naposljetku, ovo nije film velikih gesta i melodramatičnih obrata, na čemu smo zahvalni redatelju. Navedeni dramski elementi uspješno su povezani s humornima pa djelo neprestano odmjereno balansira dramsko i komediografsko kako bi se ostvario učinak neposrednosti.

Autor je poprilično svjestan kulturnih procesa koji su se odvijali tijekom zadnjih stotinjak godina u američkom društvu te vješto stvara odnose preko arhivskoga materijala i raznih kulturnih artefakata poput fotografija. Na taj način se u filmu također kontrapunktiraju i različite generacije koje su dovedene u suodnos pa intimna freska simpatično korespondira s društvenom pozadinom jer se sin nastoji ostvariti u kontekstu priče vlastitoga oca i majke, odnosno same prošlosti. Početnici su stoga film, odnosno svojevrsni portret današnjih trideset-i-nešto godišnjaka, koji odgađaju odrastanje i čija je psihička struktura ostala još uvijek na adolescentskoj razini.





napisao:
Dejan Durić, FILMOVI.hr, 24. svibnja 2012.

2 igrača - akcijska komedija godine



Od sljedećeg tjedna, 12.9. u kina stiže akcijska komedija godine! Riječ je o eksplozivnom filmu „ 2 igrača“ u kojoj su glavne uloge ostvarili dvostruki dobitnik nagrade Oscar Denzel Washington („Rat za slavu“, „Dan obuke“) i dva puta nominiran za nagradu Oscar Mark Wahlberg („Pokojni“, „Boksač“). Kina Cineplexx samo za ovaj film organiziraju posebni „ Men's Night“ tijekom kojeg svi posjetitelji dobivaju poklone, a za koji se ulaznice već nalaze u pretprodaji!

Dvojica agenata iz različitih agencija prisiljeni su raditi jedan s drugim kao partneri. Međutim, postoji jedan veliki problem u njihovom novom partnerstvu: jedan za drugoga ne znaju da su zapravo agenti na tajnom zadatku. Sljedećih 12 mjeseci Robert „Bobby“ Trench (Washington), kao pripadnik Agencije za suzbijanje droga i Michael „Stig“ Stigman (Wahlberg), kao pripadnik Agencije američke mornarice nevoljko surađuju zajedno na zadatku otkrivanja članova narko-sindikata vjerujući jedan drugome kao što vjeruju kriminalcima koje moraju uhititi. Međutim, nakon što njihov pokušaj infiltriranja u meksički narko-kartel pođe po zlu, odnosno kada u svojim rukama završe s čak 43 milijuna dolara, njihovi nadređeni ih se odriču, a dvojici agenate ne preostaje ništa drugo nego da surađuju zajedno ako ne žele završiti u zatvoru ili dva metra pod zemljom...

Da se radi o iznimno zabavnoj akcijskoj komediji ispunjenoj neprestanom eksplozivnom akcijom dokazuje i podatak da je film do sada u svijetu zaradio preko 70 milijuna dolara te pobrao poprilično pozitivne ocjene svjetskih filmskih kritičara.

Uz Washingtona i Walberga u glavnim ulogama u filmu „2 igrača“ nastupaju i seksi Paula Patton („Nemoguća misija: Protokol duh“), Bill Paxton („Apollo 13“), Fred Ward („Sweet Home Alabama“), James Marsden (serijal „X-Men“) i Edward James Olmos (tv-serija „Galaktika“). Film je režirao Baltasar Kormakur prema scenariju Blakea Mastersa.



(Jutarnji.hr)

Familija (Malavita)

The Family aka Malavita, Sjedinjene Američke Države, 13 septembar 2013

Zanr: kriminalisticki, komedija
Glemci:
Robert De Niro
Mišel Fajfer
Tomi Li Džons

Rezija:Lik Beson


Sinopsis

Porodica Manconi drži ozloglašeni mafijaški klan. Ali, preseljeni su u Normandiju,
u programu "zaštite svedoka". Njihovo uklapanje u novu sredinu biće pakleno, jer stare navike teško odumiru..



Uprkos očajničkim naporima agenta CIA, Fred Manconi, njegova žena Megi, kao
i deca Bela i Voren, potpuno će srušiti svoje nove identitete, postajući tako meta
odmazde bivših mafijaških drugova...




Kritika

U principu je ovo simpatičan film. Neobavezan, povremeno ekstremistički šarmantan i zabavan!

De Niro kao mafijaš koji je izdao svoje "ortake" i sada je u programu "zaštite svedoka". Mišel kao njegova odana supruga, koja tu i tamo flertuje sa vladinim momcima u crnim odelima i belim košuljama koji je čuvaju. Dvoje prilično luckastih tinejdžera. Dovoljno za intrigu. Još kad se doda njihov (i dece im) sukob sa francuskom kulturom u koju su se ovaj put doselili, eto šanse za dobar provod.

Ne treba u ovom filmu da se traži mnogo filozofije. "Malavita" je, jednostavno, omaž svim onim De Nirovim mafijaškim filmovima u kojima je sijao, a bilo ih je, Boga mi, dosta - od "Kuma", pa do "Dobrih momaka". Ovom drugom, duguje i verovatno najupečatljiviju scenu filma, kada na lokalnoj filmskoj večeri, s novim identitetom kao američki pisac na proputovanju, tumači kadrove Skorsizovom malog remek-dela, u kome i sam igra glavnu ulogu. Veličanstveno skoro kao Marti Mekflaj u "Povratku u budućnost"...

Dakle, film za opuštenciju...





Djordje Miuskovic
filmovanje .com

"Dajana"

Mit o ljubavi ledi Dajane


Film „Dajana”, režija Oliver Hiršbigel, uloge: Naomi Vots, Navin Endruz,
Daglas Hodž, Džeraldin Džejms... Trajanje 113 minuta, proizvodnja Velika
Britanija, 2013.



Naomi Vots kao ledi Dajana u filmu Olivera Hiršbigela

Ako neko prethodno snimi „Eksperiment” i „Hitler – poslednji dani”, kao što je to učinio nemački reditelj Oliver Hiršbigel, pa se onda otisne u svet i prihvati da po krajnje sladunjavom, a pri tom i pretencioznom scenariju snimi film „Dajana”, onda se kao logično nameće pitanje: Šta mu bi?

Reditelj Hiršbigel kao majstor visokokonceptualnih, psihološki kompleksnih, kamerno dramskih filmova, sada ne liči na sebe. Upustio se u realizaciju biografskog filma o tragično preminuloj ledi Dajani Spenser princezi od Velsa, zapravo jednog isečka iz života „narodne” princeze u kojem se ona tokom razvoda od princa Čarlsa upušta u ljubavnu vezu sa pakistansko-britanskim kardiohirurgom Hasnatom Kanom, i iz tog „rata” izašao kao poražena snaga.

Hiršbigelova „Dajana”, po knjizi Kejt Snel „Dajana: njena poslednja ljubav”, i scenariju Stivena Džefriza, prilično je slab film. Oslanjanje na tezu da bi Dajana bila i danas živa da joj je kojim slučajem bila dopuštena ljubav njenog života (kardiolog Kan?), jer ne bi onda bila sa Dodijem Fajedom i tragično s njim skončala u pariskom tunelu Pont D’Alma, pokazuje se kao pogrešno. U važnost, pa ako baš hoćete i verodostojnost te romanse ne veruje ni sam reditelj, jer da je verovao onda bi filmu bilo istinskih romantičnih scena, zagrljaja i poljubaca, a nema ih. Hiršbigel samo podgreva mit o Dajani na koju je hladna kraljevska porodica stavila ogroman teret, a mediji i javnost nesnosan pritisak, što ju je sve zajedno odvelo u prevremenu smrt. Portretiše je uglavnom kao paćenicu i žrtvu, a taj je portret sladunjav, iako ne sporim da je kroz prikaze princezine svakodnevice, njen sablasno usamljenički život u dvorcu, bekstvo u humanitarni rad i pakao koji nastaje čim otvori ulazna vrata (horde paparaca), povremeno izdizao film iznad puke melodrame.

Jedan od interesantnijih, ali nedovoljno iskorišćenih aspekata filma jeste motiv Dajanine veštine manipulacije medijima. U tu svrhu je reinterpretiran njen čuveni televizijski intervju iz 1994. godine, kada je izložila nevernost princa Čarlsa i tako svetsku javnost okrenula u svoju korist. Naznačeno je da je mnogo toga u britanskim tabloidima o vezi sa Fajedom plasirala lično kako bi isprovocirala i dvor, ali i Hasnata Kana, koji nije imao petlju da se suprotstavi sopstvenoj porodici.



Trud glumice Naomi Vots koja tumači lik Dajane Spenser u njene poslednje dve godine života, vidan je. Kako bi i fizički bila što verodostojnija „princezi svih srca”, snimala je sa veštačkim nosem. Međutim, između Votsove i njenog partnera Navina Endruza (kao Hasnat Kan), stvari glumački škripe. Kao da nemaju istovetnu tačku gledanja na dinamiku međusobnog odnosa. Za probleme ove vrste kriv je reditelj, jer je on taj koji treba da „zategne uzde”. A nije. Ko zna zašto. Kao da je Hiršbigel, u jednom trenutku, prestao da biva zainteresovan za ono što radi.

Dubravka Lakić
objavljeno: 04.10.2013.
politika.rs

Spomenik jednog filmofila


Film „Mamaroš”, scenario i režija Momčilo Moma Mrdaković, uloge: Bogdan Diklić,
Mira Banjac, Bane Vidaković, Anita Mančić, Kristofer L. Mekalister, Adam Kern,
Vlasta Velisavljević...
Trajanje 106 minuta, proizvodnja Srbija/Nemačka/Mađarska, 2013.






Čovek u životu može da ima nekoliko žena, može da ima i mnogo dece, ali samo je jedna majka. Ove notorne činjenice svestan je već omatoreli Pera, ali šta vredi kada u imigracionom ofisu američke ambasade u Budimpešti ona ne važi. Majka ne spada u kategoriju najbližeg srodnika i– tačka. Za mamu nema američke vize. Pera može napred, za mamu je – stoj. Ali kud’ će Pera, još u ranom detinjstvu inače posprdno nazvan Pera-mamaroš, tamo „preko bare” bez svoje majke? A ni nazad im nema puta, godina je 1999. u Beogradu i Srbiji padaju bombe...

Ovo je samo jedna od onih malih, čudesnih slika iz života normalnih ljudi koji su se zatekli u nenormalnim vremenima, nasilno izvučeni iz svoje životne kolotečine. Iz svoje običnosti, ako baš hoćete – prosečnosti pristojnog, lepo vaspitanog velegradskog življa. On: sin Pera Ilić, kino-operater u bioskopu svog davno nestalog oca, filmoljubac, obožavalac „Ponoćnog kauboja”, od detinjstva redovni posetilac Američke čitaonice, konzument njenih ploča, holivudskih filmova, stripova.Ona: Mara Ilić, samohrana majka zaštitnički vazda zagledana u svog slabašnog sina, komunistkinja starog kova što je prezirala američki imperijalizam i uvek ljubila „Pastira Kostju” Grigorija Aleksandrova – našli su se zatečeni udarom „Milosrdnog anđela”. On i ona, u tumačenju Bogdana Diklića i Mire Banjac, glavni su junaci debitantskog filma „Mamaroš” scenariste, reditelja i producenta Momčila Mome Mrdakovića, po obrazovanju arhitekte,a po vokaciji velikog i nezaustavljivog filmofila.

Ovaj, uz sve povremene mane i nesavršenosti, krajnje simpatičan, duhovit i zabavan film, izdignut je iznad realnosti taman toliko koliko je potrebno za razigravanje autorove mašte i golicanje pažnje gledaoca koji vrlo brzo i lako postaje saučesnik u neobičnoj odiseji filmskih junaka u potrazi za novim životom.

Mrdaković svog „Mamaroša” u osnovici tvori kao gorko-slatku komediju sa elementima farse, ali poetske note i nostalgični prizvuci koji izviru i iz same (polu)autobiografske priče, iz citata i omaža velikim svetskim filmovima i iz sveukupne vizuelne postavke, čine njegov film i veoma emotivnim.

Dirljivo je to sa koliko se ljubavi, pažnje i poznavanja Mrdaković odnosi prema istoriji filma,tvoreći sa svojim „Mamarošem” ne samo veliku posvetu majci, već i mali,ali dragocen spomenik sedmoj umetnosti, celuloidnoj filmskoj traci i mehaničkom projektoru koji su odnedavna, čak i u Srbiji, pali u zaborav (uvedene su digitalizovane projekcije).

Taj filmofilski spomenik „a la Moma” (prijatno)iznenađujuće se čvrsto drži, s obzirom na rediteljsko neiskustvo. Funkcioniše čak i njegova stilska neunisonost, jer Mrdaković se neprestano poigrava žanrovima, od klasičnog „on d roud” filma, preko, ratne i ljubavne drame do komedije, za šta opravdanja ima u upotrebi citata iz filmova Felinija, Čaplina, Kusturice, Šlezingera, Vajldera, Dragojevića, Tornatorea... Zbog svega toga se slažem sa svojim ruskim kolegom Sergejem Lavrentijevim koji je Mrdakovićev film, posle svetske premijere na Moskovskom festivalu, nazvao novim „Bioskopom Paradizo” (film „Cinema Paradiso” Đuzepea Tornatorea).

Ima još mnogo toga da se kaže o sadržaju ove filmske priče toliko drugačije od onih u savremenom srpskom filmu, često (pre)punom „prljavih i zlih” junaka. On je (sadržaj) raspoređen u tri celine i na tri lokacije: Beograd, Budimpešta, Njujork (gde je film i sniman pod brižnim okom tri direktora fotografije: Dušana Ivanovića, Janoša Večernjiša i Žerarda Brigantea), na kojima Pera i Mara proživljavaju svoje avanture, lišavajući se usput i svojih idola i svojih ideala.

Mara se u, njoj oduvek mrskoj, Americi veoma dobro snašla. Njen razmaženi sin Pera koji je snevao o Americi i njenim vrednostima sve do „Milosrdnog anđela”,u Njujorku teško pronalazi sebe uprkos „nesebičnoj pomoći” druga iz detinjstva Žike Životinje (odličan Bane Vidaković) i njegovih njujorško-pacovskih veza...

Ne brinite, „Mamaroš” ima srećan kraj. Pronalazi Pera svoju životnu misiju. I to kakvu! Ponovo će pokrenuti magiju pravog, celuloidnog filma,što se kotrlja uz neodoljivi šum mehaničkog projektora. Na platnu satkanom od njujorškog neba, njegovih oblakodera i mostova, zavrteće Pera stari, nezaboravni, posleratni ruski mjuzikl „Pastira Kostju”, na radost majka Mare i radosne američke dece svih boja i rasa. Provokativno, ali brate veselo!

Dubravka Lakić
politika.rs

Предео сликан тугом

Филм: „Одумирање“, режија: Милош Пушић, сценарио: Душан Спасојевић према
 истоименој драми, улоге: Бранислав Трифуновић, Борис Исаковић, Дара Џокић,
 Јасна Ђуричић, Милица Јаневски, Емир Хаџихафизбеговић..., трајање: 109 минута,
 производња: Србија/Швајцарска, 2013.




Елегичан, сав у молским тоновима, изванредно снимљен и врсно глумљен, са причом која гледаоца не може баш лако оставити равнодушним – такав је филм „Одумирање“ младог српског редитеља Милоша Пушића.
 Дуготрајан и мукотрпан продуцентски труд се исплатио (продуцент је глумац Бранислав Трифуновић), филм оставља добар утисак, а српска кинематографија је од његове летошње светске премијере у Карловим Варима до данас имала сасвим достојног представника и на многим угледним међународним фестивалима.
 „Одумирање“ је филм рађен према сценарију Душана Спасојевића, аутора истоимене и награђиване драме која се играла у Атељеу 212. И док је у позоришној изведби, највише због (у сценографском смислу) ограничавајућег театарског простора, Спасојевићева драма показивала и понеку ману, она је на великом платну заблистала завидним сјајем.
Ту је и редитељев допринос неспоран. Пушић мајсторски дочарава живот удаљеног планинског села чији житељи полако старе и изумиру негујући истинске и традиционалне вредности, док њихови потомци по сваку цену, чак и по цену продаје очевог гроба, жуде за градским животом макар им он нудио само ход по трњу. Већ остарели сеоски житељи имају чврсту везу и јаке осећаје за простор и земљу са које су поникли и која их, уз сав тежачки рад, несебично храни, а потомци жуде за бољом, бржом, модернијом и светлијом будућношћу.
 И ту негде, између та два осећања и хтења, између два супротна виђења животних вредности, Милош Пушић сензибилно гради филмску драму о генерацијским разликама родитеља и синова, тешком и обавезујућем наслеђу и наследницима који радије бирају живот градских аутсајдера неголи да остану на селу. Редитељ показује разумевање за обе стране ове суштинске животне клацкалице, а уз то и велико поштовање спрам лепоте и живописности планинских пејзажа, којима је наменио важну улогу слике света који полако нестаје.

За поетски узбудљиве кадрове нестварне лепоте планинског пејзажа (снимано на обронцима Златибора) заслужан је директор фотографије Александар Рамадановић, а за емотивне звуке хармонике и оригиналну музику (народне песме) композитор Дејан Костић Моцарт. У улози сина Јанка који није успео у Београду, али се нада да ће успети у Швајцарској, убедљив је и сигуран Бранислав Трифуновић.
Његову усамљену мајку Милицу, што се залуд нада синовљевом повратку и унуцима, сензибилно глуми Дара Џокић, у улози Јованке је Јасна Ђуричић, Емир Хаџихафисбеговић је Геније геометар, Стамену глуми Милица Јаневски...
 Посебне похвале иду на адресу Бориса Исаковића. Он је лик Страхиње – човека избраздане сељачке душе, који се од туробности живота и породичне несреће брани лажима, измишљеним срећним причама, ведрим духом и оптимизмом који нема ама баш никаквог реалног утемељења за постојање – одиграо из дубине. Из дијафрагме, снажно.
Са комплексним изражајним средствима, а ненаметљиво. Са пуном глумачком зрелошћу (види се то јасно и у „Круговима“) и са истанчаним осећајем за прави однос са филмском камером.

Милош Пушић је завидно умеће рада са глумцима наговестио још у свом дебитантском делу „Јесен у мојој улици“ (2009), у урбаној драми и самим тим стилски нешто другачијем филму. Са „Одумирањем“ је потврдио да то умеће није тада било само случајност. И у овом свом другом дугометражном играном филму он, осим смиреног приповедачког тона којим постиже максималну ефикасност и осећаја за правовремено појачану градњу свеукупне атмосфере, показује да заједно са глумцима може да постигне суштинску ствар.
У случају филма „Одумирање“ та суштинска ствар је то да је она главна мисао која прожима и људе и пределе, управо то – одумирање. И над тим се вреди замислити.

Дубравка Лакић
објављено: 05.12.2013.
politika.rs





Film je imao premijeru  na zlatiboru u avgusu mesecu:

Film braće Koen najbolji za američke kritičare u 2013.

Američko udruženje filmskih kritičara proglasilo je za najbolji film u 2013. godini dramu "Inside Llewyn Davis" braće Koen


Braća Koen
Foto Splashnews.com

Američko udruženje filmskih kritičara proglasilo je za najbolji film u 2013. godini dramu "Inside Llewyn Davis" braće Koen.


Džoel i Itan Koen dobili su i nagradu za najbolju režiju, a glavna zvezda njihovog filma Oskar Ajsak za najboljeg glumca, , javlja AP.

Udruženje koje okuplja 56 članova proglasilo je pobednike, na osnovu većine glasova, na 48. godišnjoj dodeli nagrada održanoj sinoć u Njujorku.

Za najbolju glumicu nagrađena je Kejt Blanšet za ulogu u filmu Vudija Alena "Blue Jasmine" Vudija Alena.

Za scenario su nagrađeni Ričard Linklejter, Žili Delpi i Itan Houk za film "Pre ponoći".

Najbolji strani film po oceni američkih kritičara bio je francuski "Plavo je najtoplija boja" Abdelatifa Kešiša, a najbolji dokumentarac "Čin ubijanja" Džošue Openhajmera.

Tanjug

Diznijev najnoviji animirani film “Zaleđeno kraljevstvo” (Frozen) beleži sve veće uspehe, a pohvale je nedavno dobila i verzija sinhronizovana na srpski, u kojoj glavnoj junakinji glas pozajmljuje Jelena Gavrilović.


Ovaj film, zasnovan na bajci “Snežna kraljica” Hansa Kristijana Andersena, pobrao je pohvale kritike, ali i simpatije publike pa tako važi za jedno od najgledanijih Diznijevih ostvarenja u poslednje vreme.

Priznanja su stigla i osvajanjem Zlatnog globusa za najbolji animirani film, a “Zaleđeno kraljevstvo” ušlo je i u trku za Oskara. Prilikom nedavnog saopštavanja nominacija za nagrade Američke filmske akademije, otkriveno je da je “Zaleđeno kraljevstvo” uz nominaciju za najbolji animirani film, takođe nominovano i za najbolju pesmu (Let it go).

Kako bi proslavili ovaj uspeh, predstavnici kompanije Dizni odlučili su da nagrade sve fanove lepim iznenađenjem.

Stručnjaci iz studija te kompanije napravili su neponovljivi miks pesme “Let it go”, spajajući sinhornizovane verzije iz brojnih zemalja. Ukupno 42 zemlje sinhronizovale su film na svoj jezik, a od njih je odabrano samo 25 najboljih, od kojih se i sastoji ovaj zanimljivi klip.

Među odabranim favoritima je i srpska verzija pesme “Let it go”, koju izvodi glumica Jelena Gavrilović u ulozi Else.

Film “Zaleđeno kraljevstvo” zabeležio je odlične rezultate tokom prikazivanja u bioskopima na teritoriji Srbije i Crne Gore, gde ga je videlo više od 64.000 gledalaca. Ovaj film je na našem terenu ostvario i najveću zaradu tokom prvog vikenda prikazivanja, kada su u pitnaju Diznijevi animirani filmovi.




IZVOR: B92

"KAKO SE ZAVRŠILO LETO"

Aleksei Popogrebsky (Festival evropskog filma Palić 2010)


Strah i hladnoća

Tundra. Bele noći. Dva čoveka sama u meteorološkoj stanici. Svašta je moguće.


Sofija Vuković

Originalni naslov: Как я провёл этим летом
Scenario: Aleksei Popogrebsky
Uloge: Grigoriy Dobrygin, Sergei Puskepalis, Igor Csernyevics
Žanr: Psihološki triler
Trajanje: 124 minuta
Proizvodnja: Rusija, 2010.
Svako ko je gledao Nesanicu (1997) Erika Skjoldbjærga (inače u aprilu 2009. ponovo prikazanu u okviru Nedelje norveškog filma u DKC-u) seća se kakav potencijal arktički predeo pruža za psihološki triler. To zapažanje nije izmaklo ni diplomiranom psihologu, Alekseju Popogrebskom, reditelju filma Kako se završilo leto, ali on umesto dekonstruisanog noara u belim noćima postavlja gotovo pozorišnu dramu o izolaciji, sazrevanju, gubitku, i, u prvom redu, odnosu između dve potpuno različite osobe u ekstremnim uslovima.



Originalni naslov na ruskom, čiji bi bolji prevod bio „Kako sam proveo letnji raspust“ sadrži tipičnu gramatičku grešku, i evocira banalne sastave koje smo svi morali da pišemo početkom svake nove školske godine, i nagoveštava da će događaji biti ispričani iz perspektive neiskusne i naivne osobe. Upravo takav je Pavel Danilov (Dobrygin), tek diplomirani meteorolog bačen na ivicu tundre, na Čukotku, na svoj prvi posao, gde mu je jedini saradnik, mentor, cimer i društvo maloreki, očvrsli Sergei Gulibin (Puskepalis). Različiti su kao nebo i zemlja. Dok Gulibin bez dozvole pretpostavljenih peca u obližnjem zalivu, Danilov preko radija umesto njega prima užasne vesti, koje treba da mu prenese. Ali se ne usuđuje.
Popogrebsky majstorski gradi napetost odlaganjem obelodanjivanja te ključne informacije. Odnos između Danilova i Gulibina, koji počinje kao pomalo nelagodan odnos ogrubelog oca i nežnijeg sina se zbog Danilovljevog straha, nepromišljenosti i ponekad čiste gluposti degeneriše preko napetog nepoverenja u odnos lovac-plen na kraju. Ipak, Popogrebsky ne dozvoljava da mu se film pretvori u tragediju, već avantura mlađanog Danilova postaje obred inicijacije, proces sazrevanja iz dečaka u muškarca.
Zanimljivo je i potresno posmatrati  kako ga panični strah tera u ludilo, što reditelj ističe krupnim kadrovima glumčevog lica. Grigoriy Dobrygin Danilova igra posvećeno, pa ne čudi što ga već proglasili novom glumačkom nadom ruske kinematografije. Ipak, Sergei Puskepalis, inače pozorišni reditelj, svojom stamenom, svedenom izvedbom krade svu pažnju kada se pojavi u kadru. Činjenica da je film sniman hronološki i da je ekipa provela tri meseca izolovana na Čukotki doprinosi fizičkim transformacijama dvojice glumaca.
Kako se završilo leto je jedan od onih filmova gde ni jedan detalj nije suvišan. Svaka replika lakonskog dijaloga je povezana sa nekim kasnijim elementom u priči, a svaki postupak likova je od ključnog značaja. Kada se Danilov uspava jer je Gulibinov iritantni budilnik sklonio pod dušek, to pokreće niz naizgled sitnih događaja koji i dovode do glavnog zapleta.
Pored čvrste dramske strukture, film poseduje i vizuelnu snagu, jer reditelj umešno potencira izolaciju i usamljenost dvojice likova kontrastiranjem krupnih planova u enterijerima, širim planovima arktičkog prostranstva, tako da se i gledalac oseti kao mrvica u nepreglednoj tundri.



Jedino što bi se Popogrebskom moglo zameriti je nepotrebno odugovlačenje kraja. Iako spor tempo na početku doprinosti građenju napetosti, u poslednjoj sekvenci ima nekoliko scena koje bi se mirne duše mogle izbaciti, i učiniti film dinamičnijim. Ipak, zasluženo nagrađen Zlatnim tornjem na Festivalu evropskog filma na Paliću, Kako se završilo leto možemo svrstati među najbolje ruske filmove 21. veka, rame uz rame sa Kukavicom (2002) Aleksandra Rogozhkina i Glumeći žrtvu (2006) Kirilla Serebrennikova.


Popbox.com

Crni Labud – Black Swan (2010)

“Crni Labud” je fantastično ostvarenje, pravo umetnično delo prepuno
 emocija, posvećenosti, surovosti, paranoje i straha od anonimnosti.
 Reditelj Daren Aronofski (Darren_Aronofsky) prezentuje prelepo
 umetničko delo, i zasigurno jedan od najozbiljnijih i svestranijih
 kandidata za nagradu Oskar.




“Crni Labud” poseduje dosta strukturalne sličnosti sa prethodnim ostvarenjem Darena
Aronofskog po imenu “Rvač” (The_Wrestler). Koncept je sličan u oba filma, on se
centrira oko opsesije i fizičkog pakla jednog aktera, koji ulaže celo svoje biće u vid
nedovoljno cenjene fizičke umetnosti. U ovom ostvarenju, pratimo balerinu po imenu
Nina, koju njena opsesija da postane glavna uloga u modernoj adaptaciji baleta
“Labudovo jezero” dovodi do kompletnog ludila. Mi kroz tok filma pratimo njeno
mentalno stanje u procesu gde je reditelj tera da odbaci nežnog i krhog “belog labuda”
koji ona suštinski jeste, da se umesto njega izgubi u ulozi i uzme formu destruktivnog
“crnog labuda”. Glavni akcenat ovog filma, koji reditelj maestralno oslikava, je put naše
glavne junakinje od audicije do same premijere gde, što više radnja otiče i što njene
odgovornosti postaju ozbiljnije, gubi sve više fokus na onome što je stvarno a šta je
surealno, kao posledicu ogromnog psihičkog pritiska.




Zbilja je fantstično posmatrati kako reditelj obrće sličnu formulu, pokaziući nam u
prvom filmu nežnu i ranjivu stranu rvača, dok u drugom oštru i surovu balerine.
Genijalno! Film je produkcijski veoma impresivan. Ogromna količina crno-belih kombinacija
i simbolika se provlači kroz čitav film, oslikavajući dobro i zlo, ali vrlo je teško uočiti baš
svaki detalj. Ono što je posebno interesantno jeste sa kojom fluidnošću i perfektnim
tempom Aronofski oslikava čitavu priču, ne posedujući ni jedan dosadan ni suvišan
momenat. Film izuzetno lepo teče, i vrlo je lako izgubiti se u njemu i totalno se prepusti
maestralnim i bogatim kadrovima. Ono što je izuzetno dobro jeste rediteljev potpis,
naime govorim o dužim kadrovima snimljenim sa leđa glavnog aktera, prateći njen
potiljak gde god se kreće, što omugućava da vidimo junaka za ono što zbilja jeste,
i dodatno pomaže da se još više udubimo u priču i približimo glavnom liku.

Film
"BLUE JASMINE"
Tramvaj zvan čežnja u otkačenoj verziji Woody Allena i Cate Blanchett




Lako ga se gleda, zabavan je, pomalo trivijalan, ali i ambiciozan, ukratko, nešto zbog čega se
 svakako isplati otići u kino.
Ukoliko to još ne znate, bolje je da vas o tome obavijeste prije no što pogledate film. Novo
 djelce Woodyja Allena “Jasmine French” (to je ime i prezime junakinje, međutim, bolje bi
bilo da su ostavili izvorni naslov “Blue Jasmine”) je, naime, slobodna prerada kazališnog
 komada Tennesseeja Williamsa “Tramvaj zvan čežnja”. Glavna glumica Cate Blanchett
igrala je Blanche DuBois u Sidneyju prije pet godina, njezin lik Jasmine French izravno je
njome inspiriran, dok je Alec Baldwin bio odličan Stanley Kowalski najprije na pozornici,
 a zatim u tv verziji s Jessicom Lange i Dianom Lane, međutim, on u ovom filmu igra
tipa koji nema veze s tim likom, nego je svojevrsna inačica financijskog prevaranta
Bernieja Madoffa.




Što će Woodyju Allenu “Tramvaj zvan čežnja”? Razlog je jednostavan.
Još davno si je newyorški svaštar odredio pravilo da snima jedan film godišnje i njega
 se do danas drži. Ne uzima tuđe predloške nego sam piše scenarije, što nije baš laka
 zadaća: kako biti uvijek kreativan, kada je rok za snimanje pred vama, a ideja nema
 u izobilju. Upravo stoga njegov opus tako nevjerojatno varira: zalome mu se “Vicki
Cristina Barcelona” i “Ponoć u Parizu”, a zatim uslijede “Susret ćeš visokog tamnog
 stranca” i “Rimu s ljubavlju”, simpatične tričarije koje bi mu stroži mentor vratio na
 doradu.

Ideje strogog autorstva Allen se prestao držati još davno, posuđivao je odakle je stigao,
 od Čehova do Bergmana, no prva izravna prerada bio mu je film “Završni udarac”
 (Match Point) iz 2005., u kojem je svatko mogao prepoznati priču “Američke tragedije”
Theodorea Dreisera, odnosno njegove sjajne filmske verzije „Mjesto pod suncem“.
 Očito, nije bilo lako iz godine u godinu smišljati originalne priče, trebalo je provjeriti
 što se nudi u golemim zalihama književnosti i filma, a specifičnost Allenove prakse je
 u tome što uopće ne bi spomenuo što ga je i kako nadahnulo. Tako se i “Jasmine French”
naslonila na Tennesseeja Williamsa, no glazbenici bi to nazvali “improvizacijom na zadanu
temu”.
Naslovna junakinja ima ponešto sličnosti s Blanche DuBois, ali i poprilično razlika. Nije ona
krhka neurotičarka koja trpi zbog toga što joj je pokojni suprug bio gay i zbog njega se
 odala promiskuitetu nego žrtva muževljeva bankrota, sponzoruša u potrazi za novim
mecenom. Ni njezina sestra Ginger (odlična Sally Hawkins) nije baš pljunuta Williamsova
Stella, a umjesto s jednim, ona žonglira čak s dvojicom inačica Stanleyja Kowalskog.
 A opet, sve bi se to raspalo u trenu, da film neprestano ne uspoređujete s onim što
ga je inspiriralo, tim više što je Allenova dramaturgija uobičajeno šlampava, pa ne
znate kada je na rasporedu flashback, a kada scena iz sadašnjosti.




Ipak, sve to prilično dobro funkcionira, jer je autor našao zahvalnu suradnicu u Cate
 Blanchett. Ona je istodobno elegantna i vulgarna, spremna na poniženja, ali i željna
 nagrade, dobrodušna i pakosna, ukratko, jedan od najnevjerojatnijih likova koji ste
 posljednjih godina vidjeli na filmu. Ukoliko biste “Jasmine French” stavili pod povećalo,
 film možda ne bi zavrijedio više od trojke, no u današnjoj suši nepravedno je biti
 pretjerano strog. Lako ga se gleda, zabavan je, pomalo trivijalan, ali i ambiciozan,
 ukratko, nešto zbog čega se svakako isplati otići u kino.

jutarnji.hr

Биоскопско радовање

Филм „Мали Будо”, режија Данило Бећковић. Улоге: Петар Стругар, Сергеј Трифуновић,
 Петар Божовић, Тихомир Станић, Христина Поповић, Слободан Ћустић,
 Андрија Милошевић, Милорад Капор...
Трајање: 95 минута. Производња: Србија, 2014.



Симпатичан је то филм, тај „Мали Будо”. Довољно духовит и весео, динамичан,
 дубоко (с)мисаоно неоптерећујући, рађен без уметничких претензија, са јасним
 циљем да освоји биоскопско гледалиште. И у томе је успео.
Ова окретна комедија менталитета (црногорског) има све обрисе праве популистичке
„полукримикомедије”. У овом случају на прастару, али на довитљив начин освежену
 и осавремењену тему – Црногорци у Београду. Поигравање са свим добро знаним
стереотипима и клишеима на ову тему, изазива смех. Подсмеха нема. Потенцијали
филма за добру гледаност отворени су у довољној мери. „Мали Будо” је опуштајуће
биоскопско радовање.
Дакле, за његовог аутора – редитеља и косценаристу Данила Бећковића (сценарио писао
 заједно са Димитријем Војновим) можемо да кажемо да је са солидном оценом положио
 тај тежак и изазован испит звани дебитантски целовечерњи играни филм. Бећковић је
 показао да је савладао и усвојио редитељски занат. На основу његовог кратког играног
филма „Дечак који је био сувише невин” (2007) и сада целовечерњег „Малог Буда”, види
се да му леже комедије. Рано је тврдити у каквом ће се правцу даље развијати, али је
довољно јасно да се на Бећковића као редитеља може у будућности рачунати. Сасвим је
 могуће да се на њега може ускоро рачунати и као на самосталног филмског писца,
 Бећковић је то, а крв није вода. У сваком случају, са „Малим Будом” показао је да му
добрих идеја не мањка.
Идеја приче о младом и наочитом сметењаку Буду – сину јединцу вазда „п’јаног” подгоричког
 хирурга Драга, што је током операције начинио грешку и усмртио јединог сина шефа локалне
 црногорске мафије, те му не преостаје ништа друго до да Буда пошаље у Београд, под
 заштиту свог пријатеља из студентских дана (поигравање са иницијалним филмским
 мотивом бекства од крвне освете) – привлачна је и добра. Додуше, њена разрада није
без мана. Рецимо, онај део пред крај филма – када се у причу уводи лик бившег крвника
са Голог отока, што ни под старост није заборавио како се „научно” спроводи тортура –
жанровски не припада целини. Ту Бећковић чини дигресију у нешто што можемо назвати
 крими-хорор жанром. Срећом, само финале враћено је у основну жанровску матрицу
(комедија) и то тако да се наговештава (пожељан) наставак филма.




Има „Мали Будо” и промакнутих грешчица. На пример: Будо из Подгорице слеће у по
 бела, сунчана дана, а док је прешао Мост на Ади и дошао до тениских терена Новака
Ђоковића где почињу наредне сцене, већ је мркли мрак. Ништа страшно, догађа се.
Оно што је много важније за овај филм јесте добар одабир глумаца. И не само то – и
 добар рад са глумцима. Види се да су глумци уживали у својим улогама.
Петар Стругар као Будо је фантастичан. Његови пуни глумачки, комичарски капацитети
 баш се виде у Бећковићевом филму. Сергеј Трифуновић је лик криминалистичког
 инспектора Миша Кујовића темељно и пунокрвно изградио. Он у овом филму јесте Мишо,
 а не Сергеј Трифуновић. Петар Божовић као Божо, типични представник црногорских
моћника, Тихомир Станић као примаријус доктор од веза и утицаја, Андрија Милошевић
као др Павићевић, Слободан Ћустић као хирург и Будов отац Драго, максимално су
сликовити и шармантни. Посебна прича је Христина Поповић, јер ко њу има у филму
има и филм. Неодољива је у лику професорке математике и Мишове „пријатељице”
Зорице. Незаборавни су и Стефан Бундало као Брајан и Милорад Капор као Брајанов
брат Перо Мијушковић, несуђени филмаџија што је залутао у свет ситног криминала...
Глумачка екипа филма „Мали Будо” је велика. Знатан је број и такозваних глумачким
минијатура које су упечатљиве и памтљиве на дужи рок. У једној од таквих минијатура
 је и редитељка Маја Милош (професорка, Зоричина колегиница), али и музичар Марко
 Кон (др Машан) који је и композитор оригиналне филмске музике.



За комплименте је и камера Бојане Андрић. Она је свој посао урадила баш мушки. Доприносе
 су дали и сценографи Мила Јовановић и Пеђа Јовановић, костимографи, сниматељи и
дизајнери звука и монтажер Александар Поповић. Наравно и главни продуцент Марко Паљић,
 због чијег је пожртвовања и упорности „Мали Будо” продукцијски и постпродукцијски
упакован на завидном нивоу с обзиром на невелике финансијске могућности...
Филм „Мали Будо” је другачији од генерацијских дебитантских филмова који су се у последње
 време „родили” у Србији. Добро је што се и Бећковић није одлучио за такозвани ангажовани
 ауторски филм. Од превише уметности и ауторског ангажмана често заболи глава.
Различитости су потребне, а ово је једна од њих.

Дубравка Лакић
politika.rs





Film koji obećava! Nešto što u domaćoj (srpskoj? crnogorskoj?) kinematografiji nije
 baš tako čest slučaj. Zanimljiva mešavina komedije i akcionog filma, koja otvoreno
 nagoveštava da će biti i nastavka, što je prilično dobra namera. Možda bi sve i moglo
 da bude na nivou "Mi nismo anđeli", s tom razlikom da je priča o Crnogorcima u Beogradu,
 ipak, malo "urbanija" u pristupu sveukupne "angažovanosti" koju film nudi.
Dakle, Petar Strugar poput srpskog (crnogorskog?) aktuelnog kralja ovakvog tipa komendije
 "preko bare", koji se tamo vika na ime - Adam Sendler! Pa, ko voli nek izvoli! Tu su i ostali
 "jaki" likovi, karikirani do bola, a opet tako neobično za mnoge domaće filmove, detaljno
 obrađeni i zaokruženi. To baš zvuči neobično, jer je svaki od tih prilično mnogobrojnih
likova dovoljno dobro izvajan da bi mogao da bude i sam nosilac glavne uloge! Od Sergeja
 policajca, preko Petra Božovića kontroverznog biznismena, pa do Tanasija Uzunovića kao
 bivšeg upravnika Golog otoka!

 filmovanje.com

'NESTALA' U REŽIJI DAVIDA FINCHERA
Provokativna filmska verzija književnog hita bivše novinarke

Autor: Nenad Polimac

Ekranizacija knjige, koja je dostupna i u  prijevodu, u svjetska i naša kina dolazi danas 

Već dugo neki holivudski film nije dobio tako visoku ocjenu na najpopularnijem filmskom portalu www.imdb.com. “Nestala” Davida Finchera, ekranizacija bestselera Gillian Flynn, ima nakon nekoliko projekcija na aktualnom New York Film Festivalu 9,2 od moguće desetke, čime se mogu pohvaliti jedino “Iskupljenje u Shawshanku” Franka Darabonta i “Kum” Francisa Forda Coppole, najviše rangirana ostvarenja u povijesti kinematografije na tom portalu. Dakako, kad od četvrtka film krene u svjetska kina i broj glasača se ustostruči, ukupna će ocjena biti po svoj prilici nešto niža, ali ovakav visoki start ipak se nije očekivao.
Fincher je inače miljenik filmskih portala, o njegovim se projektima žustro raspreda čim dobiju zeleno svjetlo za snimanje, no samo su “Sedam” i “Klub boraca” stekli neprikosnoveni kultni status: u odnosu na njih “Društvena mreža”, “Neobični slučaj Benjamina Buttona”, “Zodijak” i “Muškarci koji vole žene” - kolikogod respektabilni kreativni pothvati (što svjedoče i brojne nominacije za Oscara) - zakačili su i poneki negativan poen, zbog čega im ukupna ocjena nije tako dobra. Je li “Nestala” uistinu u rangu remek-djela kakvi su “Sedam” i “Klub boraca”? O tome su zasad sudovi podvojeni.

Najbolji pedigre

“Nestala” je bez dvojbe film s najboljim pedigreom u ovojesenskoj holivudskoj ponudi. Nije u pitanju samo reputacija Finchera i njegova glavnog glumca, dvostrukog oskarovca Bena Afflecka, nego značajnu ulogu ima i istoimena knjiga koja je poslužila kao predložak. “Nestala” je treći po redu roman Gillian Flynn, bivše novinarke magazina Entertainment Weekly, koja se - nakon što je dobila otkaz - morala usredotočiti na spisateljsku karijeru i nije požalila. Već je prvijenac “Oštri predmeti” bio poprilično zapažen, druga knjiga “Mračna mjesta” također nije prošla loše (upravo je ekranizirana, no kako je u pitanju nezavisna produkcija s francuskim redateljem, u kina će tek nagodinu), međutim, “Nestala” je postala megahit, prodana je samo u Americi u šest milijuna primjeraka i provela pedeset tjedana na top listi The New York Timesa. Po žanru je to triler kao i njezine dvije prethodne knjige, uostalom, autorica ne krije da joj takva vrsta proze najbolje leži i bez krzmanja navodi tko su joj uzori, no znakovito je da se ovom prigodom inspirirala ostvarenjima koje nemaju previše veze sa žanrom, kazališnim komadom “Tko se boji Virginije Woolf” Edwarda Albeeja, oporom analizom bračne patologije, i romanom “Bilješke o skandalu” Zoë Heller, čija se protagonistica zbog veze s maloljetnim učenikom i neželjene naklonosti postarije kolegice našla u medijskom žrvnju. Najzanimljivije je što je autorica svoje izvanžanrovske utjecaje uplela u neobičnu strukturu knjige koja počinje navodnim nestankom protagonistice, zbivanja pratimo iz vizure njezina supruga koji će uskoro postati meta medijske hajke i naći se pred optužbom za ubojstvo, da bi se potom oglasila i “nestala”, ali iz prošlog vremena, sa stranica dnevnika koji je svojedobno pisala.
To je tek prvi narativni zalom koji očekuje čitatelja, uslijede još bar dva i to puno veća, postaje jasno da pred nama nije banalno gutanje stranica nego ne baš jednostavno dešifriranje govore li autoričini likovi istinu ili ne i tko su oni zapravo kada ih zagrebete ispod površine, a lajtmotiv cjeline su bračna nezadovoljstva: kako odrediti trenutak kada se muž prestao zanimati za ženu i obrnuto.

Balansiranje stvoritelja

Gillian Flynn pritom kao da više suosjeća s junakom nego junakinjom, i on je poput nje žrtva recesije, zbog koje se morao preseliti iz mondenog New Yorka u rodni gradić u Missouriju, dok je ženu pozicionirala kao ultimativnu “kučku”, podarivši joj ipak stanovita opravdanja za njezino ponašanje. Znajući za njezin autobiografski esej “Nisam bila fina mala djevojčica”, očito je da je dio nje bio na strani žene koja se odlučila na radikalne korake kako bi kaznila muža. Poput pravog stvoritelja, ona je zapravo balansirala između oba protagonista, dražeći publiku da se opredijeli na čijoj je strani.

Legendarna negativka

Uspjeh tako neobične knjige - bilo je to prije dvije godine - zaintrigirao je holivudske producente, pa je filmska prava otkupila kompanija glumice Reese Witherspoon. Iako se potonja između prevladavajućih “slatkica” naigrala i likova različitih moralnih nijansi, procijenila je da uloga supruge nije za nju. Kada je za redatelja određen Fincher, složili su se da britanska glumica Rosamund Pike, ledena negativka iz filma “Umri drugi dan” iz serijala o Jamesu Bondu, primjereni odabir, dok se Ben Affleck činio savršenim za ulogu muža, sveameričkog dečka koga situacija natjera da se uzdigne iznad vlastitih ograničenja. Najrizičniji je potez bio dopustiti Gillian Flynn da sama napiše scenarij, jer u tom poslu nije imala nikakvog iskustva, no Fincher je vjerojatno računao da će tako na najbolji način kontrolirati završnu verziju.
Sudeći po nekolicini ekstatičnih recenzija, “Nestala” je jedan od filmova godine, vrlo hrabre dramske strukture, uzbudljiv, provokativan, s nesputanim prizorima seksa i nasilja. Hollywood danas više nema sreće s takvom vrstom ostvarenja, davno su prošla vremena kada je publika hrlila na filmove kakvi su “Fatalna privlačnost”, u kojem je Michael Douglas skupo platio jednokratni seks s Glenn Close, jer ga je ona počela progoniti i ugrozila mu brak, ili “Sirove strasti”, opet s Michaelom Douglasom u ulozi inferiorne igračke kojom manipulira ubojito erotična Sharon Stone. “Nestala” posjeduje sličan subverzivni naboj, lako je zamisliti zahtjevne gledatelje mlađe, srednje pa i starije generacije kojima je takav film idealan povod za večernji izlazak, gdje ih neće zagnjaviti nekakvom konfekcijom.
Nisu, međutim, svi kritičari tako entuzijastični. Ponajprije, još tijekom produkcije govorkalo se kako će se scenarij - pogotovo u završnici - dosta razlikovati od knjige, što se nije pokazalo točnim. Po prikazanim zbivanjima nema tu prevelike razlike, ključna je novina, međutim, što su Fincher i Gillian Flynn orkestrirali pred kamerama jedno spektakularno ubojstvo koje u knjizi gotovo promakne između redova. Scenarij je - pretpostavljivo - pročišćen od nekih sporednih likova i dramskih odvojaka, ipak je to film koji traje “samo” dva i pol sata, dok predložak - preveden i u nas - ima preko 400 stranica, međutim, ključna je razlika što su bračna rogoborenja nekako ostala u drugom planu.

Virtuozna režija

U romanu njih čujemo izgovorene u prvom licu dok se likovi ispovijedaju (odnosno govore ono što nam žele saopćiti), međutim, u filmu su unutarnji monolozi svedeni na minimum, ostali su samo u scenama u kojem su uprizoreni dijelovi iz suprugina “dnevnika”. U tom je pogledu knjiga puno zanimljivije štivo, nudi više meditiranja i podteksta, dok je film usredotočen na izvanjsku radnju i zaoštrava je u maniri uglancanog holivudskog trilera: nema tu pretjerane suptilnosti, do zasićenja se elaborira kako su mediji krcati lešinarima, a neki od likova (poput bivšeg dečka junakinje u karikaturalnoj izvedbi Neila Patricka Harrisa) puno su uslojeniji u knjizi. Fincher je virtuozno režirao film, čim projekcija završi poželite da ga još jednom pogledate i proučite kako je koja scena napravljena, no hladan je i manipulativan poput njegovih protagonista. Ne čudi što su ga već sada otpisali s liste kandidata za Oscara (spominju se samo moguće nominacije za najbolju žensku ulogu i glazbu), no glede prometa u kinima ne treba strahovati: “Nestala” je neosporna jesenska atrakcija koja profitira od činjenice da je Hollywood takve filmove posljednjih godina prestao proizvoditi.

jutarnji.hr

Erotski promašaj i stanice na životnom putu


Filmovi: „Pedeset nijansi sive”, režija Sem Tejlor Džonson, uloge: Džejmi Dornan,
 Dakota Džonson... Trajanje 127 minuta, proizvodnja SAD, 2015. „Odrastanje”,
scenario i režija Ričard Linklejter, uloge: Ilar Koltrejn, Itan Houk, Patriša Arket...
 Trajanje 166 minuta, proizvodnja SAD, 2014.



Kako je ovo maestralno izvedena prevara! Onog koji je, u holivudskoj centrali, osmislio marketinšku kampanju za film „Pedeset nijansi sive” treba dodatno bogato nagraditi. Upakovao je jedno veliko filmsko ništa, u ukrasni papir sa mašnicom i prodao ga celom svetu za sve pare. Svaka čast.
Pomama za filmom „Pedeset nijansi sive” sa potpisom britanske rediteljke Sem Tejlor Džonson, rezultat je pravovremeno plasiranih, a zatim i dodatno „napumpavanih” medijskih najava o holivudskoj „vrućoj” ekranizaciji sado-mazo-erotske bestseler trilogije („Pedeset nijansi”) E. L. Džejms, o erotskim fantazijama i ljubavnoj žudnji seksualno neiskusne Anastazije Stil i nedostižnog, (seksualnom) dominacijom i kontrolom opsednutog Kristijana Greja.
O „književnom predlošku” niko ozbiljan nije imao mnogo lepih reči, a evo sada ispostavilo se da ih ni na film ne treba trošiti previše. „Pedeset nijansi sive” se vrlo brzo pretvara u pedeset nijansi dosade, zbog krajnje neinventivne režije, niskih kinematičkih vrednosti, beskonačnog ponavljanja klišea i estetike kiča. A što se filmske erotike tiče, pa erotičnija je ona reklama u kojoj se siroti retriver zaleće glavom u televizor, kada zanosna pudla sa malog ekrana zavrti repom. Miljama je ovo daleko od Žakenove „Emanuele” (sa Silvijom Kristel, 1974), Linovog „Devet i po nedelja” (1986). O erotici u „Carstvu čula” Nagise Ošime (1976) ili u filmovima Živka Nikolića i Lordana Zafranovića da i ne govorim. A i upoređenje sa „Noćnim portirom” Lilijane Kavani bilo bi krajnje neukusno.
I žanr erotske drame, baš kao i drugi filmski žanrovi, ima neke svoje unutrašnje zakonitosti koje valja ispoštovati. Kada glavni junak gospodin Sivi – Kristijan Grej (Džejmi Dornan), još negde na početku filma sa punim autoritetom i u glasu i u pogledu izgovori rečenicu: „Ja ne vodim ljubav, ja j...m i to žestoko”, onda publika očekuje. Naravno ne pornografiju, već vizuelno domišljate i dobro režirane scene koje vešto prikrivaju ono što na velikom platnu ne treba da se vidi, a u pravoj meri nagoveštavaju sve ono što žanru erotske drame daje smisao. U „Pedeset nijansi sive” ključne erotsko-perverzne scene u sado-mazo igraonici glavnog junaka, deluju kao rediteljkini bledi omaži reklamama za žilete ili „šveps”. Antiseptično, bez zadiranja pod kožu, čak pogrešno kadrirano.
Dijaloške linije u filmu su posebna priča (pre svega, sam scenario je krajnje problematičan). Rečenice poput: „Gde si bila do sada u mom životu”, ređaju se jedna za drugom i izvorište su smeha u publici. I glumci se zbog toga muče, ne veruju u ono što igraju i izgovaraju. Njihovi likovi su nerazrađeni, plošni, beskrvni.
Fizički i glumački privlačnoj Dakoti Džonson, lepoj na oca i majku – Melani Grifit i Dona Džonsona, rediteljka je namenila da u liku Anastazije Stil uglavnom gricka donju usnu, stidljivo prevrće očima i povremeno strasno uzdiše. Nije prošao bolje ni mišićno izdefinisani Džejmi Dornan, u liku mladog bogatog džentlmena-sadiste, koji vozi avione i helikoptere i besprekorno svira klavir, ostao je i bled i nedorečen. Čak manje muževan ili seksipilan od Grejovog šofera Tejlora (Maks Martini) koji se u filmu povremeno pojavljuje na par sekundi, ali ga odmah zapaziš.
Ovo je još jedan u nizu slabih holivudskih filmova koji će dobro zaraditi.



Sasvim je druga stvar sa filmom „Odrastanje” („Boyhood”) Ričarda Linklejtera. On je uprkos prošlogodišnjem osvajanju „Srebrnog medveda” za najbolju režiju na 64. Berlinalu, osvajanju svih mogućih kritičarskih nagrada, „Zlatnih globusa”, Bafte i ovogodišnje nominacije za Oskara, zaradio svega 15 miliona dolara. I u našim bioskopima se prvo na kratko pojavio tek u avgustu 2014. (zašto je tada brzinom munje nestao sa repertoara, treba pitati distributere), da bi od juče ponovo vaskrsao.
Linklejterovo „Odrastanje” nije film za propuštanje, kao što to svojevremeno nisu bili ni filmovi „Propalica”, „Sluđeni i zbunjeni”, a naročito ne oni iz triologije „Pre” („Pre svitanja”, „Pre sumraka” i „Pre ponoći”), zbog kojih je ovaj američki scenarista, reditelj i producent u potpunosti opravdao svoju poziciju jednog od najznačajnijih autora nezavisnog filma.
„Odrastanje” je fenomen sam za sebe. Po protoku vremena jedinstven film. Po rediteljskom postupku, autorski hrabar. Jer, Linklejter je film o odrastanju dečaka Mejsona (Ilar Koltrejn), od njegove šeste do devetnaeste godine, radio za 39 snimajućih dana, raspoređenih tokom 12 godina. Takva posvećenost i reditelja i glumaca i filmske ekipe jednom projektu, prekretnica je u istoriji filma.
U priči o porodici iz Ostina, o dečaku Mejsonu (Koltrejn) i njegovoj sestri Samanti (igra je Linklejterova ćerka Lorelaj) i njihovim razvedenim roditeljima (u tumačenju Itana Houka i Patriše Arket), Linklejter ujedinjuje sve svoje dosadašnje filmske preokupacije i fascinacije. Pre svega fascinaciju značajem i važnošću funkcije vremena u filmu. U uspešnom eksperimentu zvanom „Odrastanje”, istraživanje funkcije vremena sproveo je do maksimuma, učinivši vreme važnim integrativnim učesnikom naracije.
I ovaj Linklejterov film je lišen tradicionalno postavljenog razvoja fabule. Film je građen od fragmenata u vremenu, od intimističkih fresaka koje sugerišu bitne stanice na životnom putu. Od gledaoca se očekuje fokus na atmosferu i sam proces odrastanja, što nije datost sama po sebi već nešto dugotrajno, sa preprekama i problemima. Uz niz narativnih rukavaca vezanih za članove dečakove porodice, koji i sami prolaze kroz proces sazrevanja, Linklejter plete i prati interakciju među likovima, njihove razgovore (povremeno su to dovitljive improvizacije), stvarajući osećaj prirodne neposrednosti i živosti.
Nema velikih događaja, velikih obrta. Samo fini, ustaljeni ritam s kojim se prati život u američkoj provinciji, dečak koji nam pred očima odrasta prolazeći periode od odlaska u školu, do egzistencijalističkih pobuna, zaljubljivanja, odljubljivanja, sporadičnih stranputica, boljeg razumevanja odnosa sa roditeljima, pa sve do promisli da će na kraju ličiti na svog oca.
„Odrastanje” je i izvrsno snimljen film i montiran film, sa pravim izborom muzičkih interpretacija koje dodatno oslikavaju periode. Sa lakoćom „hvata” gledaoca. Linklejter izbegava sve zamke melodramatičnosti ili patetičnosti, dajući prednost doziranom humoru, pravim emocijama i stvarnom životu.

Dubravka Lakic
politika.rs

Evo jos jedno vidjenje filma " 50 nijansi sive" iz zagrebackog ugla

JELENA VELJAČA O '50 NIJANSI SIVE'
 Seks na filmu više je kazna za gledatelje nego za Anastasiju





Ljubitelji pravog SM seksa opravdano su kritični jer ovo što se prikazuje nije ni u ludilu takav seks, osim što možemo vidjeti gomilu lijepih bičeva

Kad sam prije dvije godine u Londonu razgovarala s E.L. James, autoricom “Pedeset nijansi sive”, ona je već bila toliko uspješna da je dogovoriti intervju s njom sličilo na organizaciju intervjua s rock zvijezdom, a ne s “običnom” uspješnom književnicom. Dakako, to ona i nije.
Ostavit ću po strani filozofsko pitanje je li James uopće književnica ili je samo uspjela dobro prodati svoj blog - da, “Pedeset nijansi sive” stvoreno je kao kompilacija tekstova s njezinog bloga - na varijantu “mana s neba”, pogađajući nevjerojatno dobro, ali i posve slučajno, trenutak i potrebu specifične publike koja je nebrojena, a to su žene u srednjim godinama, lagano izmučene obiteljskim životom i zamorene svakodnevicom.

Ljubavni klišej

I ona je sama, kako mi je priznala, bila ta žena. Tipična mama, koja se nikad nije bavila književnošću, u jednom je trenutku, da bi pobijedila krizu srednjih godina, počela pisati “obožavateljsku prozu” na stranici za ljubitelje tada silno popularne “Sumrak sage”. Anastasia Steele i Christian Grey zapravo su modelirani prema već iskušanom uspješnom modelu autorice Sumrak trilogije Stephanie Meyer - glavna junakinja je nevina, usamljena djevojka u potrazi za ljubavlju većom od života, na prvi pogled izuzetno nefeministički, gotovo staromodno romantični karakter; a glavni je junak na neki način “obilježen” - kod Meyer, on je vampir, koji ne smije voljeti smrtnicu. Kod E.L.James on je emocionalni invalid opsjednut SM seksom, koji - opet - “ne smije” voljeti običnu djevojku koja želi više od uloge submisivne seksualne partnerice, jer nije siguran da je sposoban za ljubav, s obzirom na svoje traumatično djetinjstvo.

Ostavljeno dijete, zlostavljano od biološke majke narkomanke i prostitutke i njezinih makroa i ljubavnika, jedino gdje si dopušta užitak je - playroom, igraonica za “prljavi seks”, kako ga zamišlja mašta sredovječne žene koja je, kako mi je sama priznala, počela pisati “50 nijansi sive” da ne bi uništila svoj život izlascima, alkoholom i varanjem muža. I doista, u tim romanima, koliko god na trenutke bili nemušto napisani (E.L.James je posebno slaba u dijalozima), postoji neka zanimljiva psihologija koja je privukla žene do te mjere da su isprva doslovno usmenom predajom, na školskim dvorištima i igralištima, kad bi dolazile pokupiti djecu nakon predavanja ili treninga, jedna drugoj šaputale o Christianu i Anastasiji, dijelile linkove za web adresu na kojoj je objavljivala James, a kasnije i rijetke primjerke prve knjige.

Književni fenomen

Neprilagođen muškarac, nespreman za emocije i dubok odnos, i nevina (i doslovno i metaforički) djeva koja će ga spasiti - to je doista klasična dinamika odnosa u mnogim uspješnim ljubavnim pričama (Mr.Darcy i Lizzie Bennet, Mr.Big i Carrie Bradshaw). Zašto žene toliko vole takve priče, od Austen do modernog chic lita? Vjerojatno zato što mnoge od nas još uvijek žele vjerovati u mogućnost da “prokletog” muškarca, onog s “mračnom tajnom”, možemo promijeniti.
Autorica je tu upješnu jednadžbu začinila s malo pomaknutog seksa - instinktivno, iz vlastitog primjera, osjećajući da žene u srednjim godinama ne sanjaju više (samo) o princu na bijelom konju, već i o (malo) strasti - i dobila je, ne očekujući - nevjerojatan književni fenomen. Nažalost, osim loših dijaloga, film ima malo veze s knjigama E.L. James. Američki je sterilan, snimljen i režiran kao da je zapeo u stiliziranoj filmografiji Hollywooda devedesetih, pa djeluje kao blijeda tinejdžerska kopija nekog seksi blockbustera s Michaelom Douglasom, iz vremena kad je Michael Douglas imao 40 godina.

Promašena poruka

Osim stravično lošeg castinga, problem je i u dramaturgiji filma - gotovo je nevjerojatno kako je scenaristica uspjela odabrati potpuno beskrvne trenutke iz romana, pa je zaljubljivanje Christiana i Anastasije u filmu potpuno zaobiđeno (nejasno je zašto su oni uopće zajedno), a redateljica Sam Taylor-Johnson gotovo je svaku scenu između njih dvoje režirala kao da režira glazbeni spot za novu hrvatsku pop nadu. Tijekom filma, s nostalgijom sam se prisjećala Madonninih spotova u kojima se poigravala seksom. Naime, ovo što nam je Taylor-Johnson, vjerojatno progonjena luđačkom kontrolom američkih producenata, ponudila kao posebnu vrijednost ove priče, izgleda kao luksuzna reklama za čipkasto donje rublje. Vrlo brzo sam shvatila da su scene seksa idealno vrijeme za otrčati do WC-a Kaptol Centra, a moja je prijateljica rekla da se osjećala kao da seks u filmu nije kazna za Anastasiju nego za gledatelje.
Blogovi pravih ljubitelja SM seksa, naravno, eksplodirali su kritikama, jer ovo što se prikazuje u kinima nije ni u ludilu takav seks - osim što u dozlaboga dugačkim kadrovima kao iz skupe tv prodaje možemo vidjeti gomilu lijepo izrađenih bičeva, i što u “ključnom momentu filma” Christian nalupeta Anastasiju po guzici (u njihovoj izvedbi to izgleda kao satira SM seksa, ali ne duhovita).
Jedva da se mogu prisiliti da ovaj film, iako tematika tako naslućuje, usporedim s Larsom Von Trierom i njegovom “Nimfomankom” (gdje su prizori SM seksa toliko brutalni da film nikad nisam uspjela odgledati do kraja - digao mi se želudac i bilo mi je neugodno), ili genijalnim filmom “Tajnica”, s Maggie Gyllenhaal u glavnoj ulozi. Ovaj potonji film, osim što je uzbudljiv, ne samo zato što je Gyllenhaal fantastična glumica, već i zbog toga što je napisan pametno za popizdit, tvrdi da je ljubav, u kojim god oblicima dolazi u životu, ipak na kraju presudna za bilo koji odnos. Paradoksalno, upravo je ta teza ono što nedostaje filmu “Pedeset nijansi sive”, iako E.L.James toga ima napretek u svojoj trilogiji. I to je ono što je žene zapravo “napalilo” na njezino štivo - odnos muškarca koji ne želi vezu, i žene koja ga uspije privoljeti na to da se otvori i prepusti. Koliko god to bila nefeministička misao, to je doista pravi allure ove trilogije.


.............

Muškarac bez emocija

Naime, jedan od ključnih problema današnjice kad su u pitanju ljubavni odnosi muškaraca i žena upravo je činjenica da jedno pola muškaraca s kojima hodamo “nije spremno” ili “ne želi (ozbiljnu) vezu”. Christian je u tom smislu pravi prototip hladnog muškarca koji se boji emocija, a na takvog je svaka čitateljica barem jednom u životu naletjela. Feministička kritika pokopala je film tezama da je ovo priča o onome što mušakarac želi, naglašavajući kako je žena svedena na objekt koji mora zadovoljiti frajera - složila bih se s time načelno, no nakon odgledanog filma, uvredljivijim smatram ideju da je ono što sam pogledala uopće “film”.
Moja osnovna zamjerka liku Christiana Greya bila je njegova kontrolirajuća osobnost. Kad sam to natuknula Erici Leonard (ime koje se skriva iza skraćenice E.L.), prilično me zadovoljila odgovorom. “Nije li to problem modernog društva? Kontrola? Christian nije mogao kontrolirati svoje odrastanje, koje je bilo izuzetno traumatično. Dakle, nije mogao kontrolirati emocije. A izuzetno je privlačan muškarac. Jedino što je mogao kontrolirati je seks.”
Bez obzira na doista lošu filmsku adaptaciju, film je zaradio nevjerojatnih 250 milijuna dolara u prvom vikendu prikazivanja. Hollywood koji se već niz godina nalazi u ozbiljnom problemu - posjeti kinima drastično padaju, a filmove, kad je u pitanju popularnost, sve više zamjenjuju serije koje publici nude duže uživanje u radnji i likovima, bolju kontrolu vremena kad ih mogu pogledati i mogućnost potpune prilagodbe specifičnom ukusu publike, trlja ruke od sreće - nešto im je nakon dugo vremena uspjelo! Naime, nema sumnje da je u komercijalnom smislu “Pedeset nijansi sive” fantastičan uspjeh. Bit će zanimljivo vidjeti kako će producenti reagirati na backlash koji je film dobio od kritike, kao i to hoće li se publika nakon, da se poslužim Jamesovskom metaforom, seksa bez napaljivanja i orgazma, htjeti vratiti po još.

Kako je moguće da je takva katastrofa od djela tako silno uspješna u kinima? Odličan PR tijekom cijele godine, izvrstan odabir tipično konzumerističkog vikenda (premijera je dobro isplanirana za Valentinovo, koje je idealan trenutak da se proda proizvod koji je - kao i sam “dan zaljubljenih” - bliže estetici Hello Kitty majice nego ozbiljnom filmskom ostvarenju), i milijuni obožavateljica djela E.L.James širom zemaljske kugle - uvelike su pridonijeli tom fenomenu. S obzirom na “otvoreni kraj” filma (prenesen direktno iz knjige), jasno je kao bijeli dan da se planirao snimati i drugi nastavak. Može li on ponoviti uspjeh prvog dijela?

Nezahtjevna publika

Likujem zbog mogućnosti da sumnjam u to. Naime, koliko god je publika, pogotovo ona koja pripada mainstream masi, relativno nezahtjevna i samo se želi zabaviti, film ne nudi ni to. Voljela bih vjerovati da je njegov uspjeh temeljen samo na odličnom marketingu koji su knjige napravile same sebi prije nekoliko godina.
Naime, nisam sigurna da će žene koje su nekad davno jedna drugoj znojnim rukama dilale “50 nijansi” potajno, bez riječi, na dosadnim roditeljskim sastancima, pristati gledati još jednom Greya kojeg glavni glumac igra kao srednješkolca koji se ne osjeća najbolje u odijelu, ljutitog kao curica kad nešto nije po njegovom, karizmatičnog kao da je jučer prebolio akne, ali još uvijek misli da ih ima.
Masovna opčinjenost tom knjigom, naime, temeljena je upravo na onom što filmu nedostaje - snazi odnosa u kojem muškarac nevinu djevojku nauči što je strast, a ona njega “izliječi” ljubavlju.

U drugom vikendu u SAD-u 70 posto manji prihod

Ipak to neće biti rekordan rezultat. Film “Pedeset nijansi sive” u drugom vikendu u američkim kinima ostvarit će 70 posto manji prihod nego u prvome, što dosta govori o dugoročnosti njegova opstanka. Očito je dosjetka spoja kontroverzne erotske drame i praznika zaljubljenih funkcionirala samo za Valentinovo, već naredni tjedan zanimanje gledatelja se sunovratilo. Nema razloga za zdvajanje, film je dosad u svijetu zgrnuo preko 330 milijuna dolara bruto (koštao je samo 40 milijuna plus bar još otprilike toliko za troškove marketinga) i po svoj prilici bi mogao utržiti nešto preko pola milijarde dolara bruto, što je impresivno, međutim, zabrinjava što mu je ocjena korisnika najpopularnijeg filmskog web portala imdb.com mizernih 4,1 - znači dvojka. Usmena predaja je očito jako slaba, što je problem narednim nastavcima. Utješno je jedino to što ni prvi dio “Sumrak sage” nije prošao puno bolje, pa je unatoč tome franšiza bila megahit. (Nenad Polimac)


jutarnji.hr

The Grand Budapest Hotel (2014)

Naravno, kao i u svakom prethodnom Andersonovom ostvarenju treba napomenuti prelepu kinematografiju i maestralan kasting. Kamera beleži izuzetno detaljisane i interesantne kadrove, prelivajući ih zaista neopisivo lepim i neobičnim bojama koje će vam naprosto hraniti oči. Pohvale za ovakav genijalni vizualni identitet idu svakako Eni Atkins (Annie Atkins), dizajnerki koja je na neverovatan naćin uspela da realizuje sve Andersonove želje. Ovoj opijajućoj vizuelnoj predstavi znatno pomaže i odlična pozadinska muzika, koja kombinuje nostalgične tonove sa temperamentom likova u datom trenutku.



Anderson je zaista jedan od retkih reditelja koji toliko mnogo truda i strasti ulaže u svaki kadar. Naprosto je bizarno ne voleti njegove filmove, nevezano da li vam tematika leži ili ne. Sama kombinacija tonova u svakom kadru je dovoljna da vas zabavi, odnosno da vam pruži kompletni osećaj života onoga što autor prikazuje.



Kao i svaki prethodni Andersonov film, “The Grand Budapest Hotel” se može opisati kao stilski podosta bogata dramatična komedija koja ukršta sudbine velikog broja izuzetno slikovitih i nadobudnih likova. Veliki deo užitka gledanja  nekog od Andersonovih filmova čini sama igra prepoznavanja aktera koji se radovno pojavljuju u njegovim ostvarenjima. Kao što to tradicija nalaže, svoje minute u filmu ovog 44-godišnjeg američkog reditelja zabeležili su Džejson Švarcman (Jason Schwartzman) i Bil Marej (Bill Murray). Od povratnika na Andresonov set ovde još imamo Vilijema Defoa (Willem Dafoe), Ovena Vilsona (Owen Wilson), Edriena Brodija (Adrien Brody), Edvarda Nortona (Edward Norton) i Harvija Kajtela (Harvey Keitel), ali oni nisu toliko česti kao gore pomenuta dvojica.



Ocena: 10/10

kakavfilm.com

Divljina – Wild (2014)

Oduvek sam voleo da gledam filmove koji prikazuju sopstvenog subjekta kako bespomoćno traga za nekim dubljim smislom života i nesretnih okolnosti koje su ga zadesile. U ovakvim filmovima, mi uglavnom imamo priliku da se upoznamo sa junakom koji teži da bude jedini stabilni stub u svetu koji stoji na klimavim nogama.

Levijatan


Левиафан, Ruska Federacija, 24 septembar 2014

• Žanr kat.: Evropski, Drama, Evropski film, Kritike, Kinematografije,
  
•  Filmovi na TV programu, Ruski film, POBEDNICI NA FESTIVALIMA,
  
•  KAN / CANNES 2014. , PALIĆ 2014., EFA Awards 2014.
  
• Trajanje: 140
  
• Festivali: Najbolji scenario u Kanu 2014, Pobednik Festivala Palić 2014
  
  

Sinopsis

Kolja živi u malom gradu u blizini Barencovog mora, na severu Rusije.
 On ima auto-servis. Odmah pored, živi u kući sa mladom suprugom Ljiljom
 i sinom iz prethodnog braka - Romkom..



Vadim Sergejevič, gradonačelnik, želi da pokrene sopstveni posao. Prvo želi
da kupi ono što ima Kolja, ali ovaj nije zainteresovan za novac. Pošto Vadim
 postaje sve agresivniji, Kolja pita svog najboljeg prijatelja Dimitrija, advokata
iz Moskve, da mu pomogne. Ali, to će zauvek da promeni Koljin život..

Kasting

Uloge: Elena Lyadova, Vladimir Vdovichenkov, Aleksey Serebryakov

Kritika

Jedan moćan film! Ruski, širok! A, opet, kao da se dešava bilo gde na kugli Zemaljskoj, jel su situacije i nepravde tako istovetne...
Zli gradonačelnik primorskog gradića na severu Rusije, drži sve u šaci. Želeći da dođe do komada Koljine zemlje, ponudi mu petostruko manju vrednost. Želi tu da sagradi izletište za bogate, ili šta već. A, Kolja je od stare fele, automehaničar. On kapira da želi da ga namagarči zli gradonačelnik i ne pristaje da se odseli sa ženom i detetom. To mu je druga žena, nije prava detetova majka. Kolja popravlja kola lokalnim policajcima i nada se da će ga oni zaštititi kad dođe "stani pani"- A, tu je i advokat iz Moskve, Dimitrij, koga moli da mu pomogne. Ovaj poznaje neke malo moćnije mafijaše nego što je gradonačelnik, pa počinju pregovori... U međuvremenu opija se votkom...
Naravno, kao što to biva kod odličnih filmova, detaljnije prepričavanje radnje, izazvalo bi bes onih koji žele da uživaju. Zato, put pod noge...
Mnogo toga u načinu realizacije ove, na prvu loptu, i ne mnogo komplikovane priče, izaziva žmarce veličanstvenosti. Likovi su pažljivo i predano rađeni, prikazani onako kako najviše mogu da nam se urežu u sećanje. Atmosfera je dijabolično mirna, kao na nekoj naslikanoj fresci, a asocijativno upiranje na anomalije smislenosti života jake... pa... kao kod Tarkovskog recimo...
Ljudska drama, snažna, opora i smela. Da li će se neko žacnuti i prepoznati u ovom vanvremenskom delu? Svi mi?
Za prepričavanje! I ponovno gledanje. Sve dok vam duša ne doživi katarzu... čistote... Ako tako nešto uopšte može da postoji...
 
Đorđe Mijušković


filmovanje.com

Film "IDA"




2013.
režija: Pawel Pawlikowski
scenario: Pawel Pawlikowski, Rebecca Lenkiewicz
uloge: Agata Trzebuchowska, Agata Kulesza, Dawid Ogrodnik


Mislim da ne postoji zemlja sa mučnijom istorijom od Poljske. U poslednjih 500 godina Poljsku su međusobom delili stranci, nameštali svoje pulene za kraljeve, osvajali zemlju i proganjali ljude. Poljaci su se raselili po svetu, a oni koji su ostali u zemlji su tokom prošlog veka trpeli ne samo siromaštvo, nego i okupaciju za okupacijom. Poljsku su zajedničkim snagama okupirali nacisti i Sovjeti i ta zemlja je podnela najveću žrtvu tokom Drugog svetskog rata. A ni posleratni period nije baš bio blistav, obeležen čistkama, diktaturom, nasilnim i neuspešnim protestima. Poljaci su svoje nedaće hrabro trpeli, zato im ni ovaj post-moderni kapitalizam ne pada teško...
Pawel Pawlikowski je upravo jedan od onih izdanaka poljske emigracije. Kao mladić je došao u Veliku Britaniju, gde je i napravio karijeru, prvo u sferi dokumentarnog, pa kasnije igranog filma. Iz dokumentarne faze gledaocima sa naših prostora će biti posebno interesentan film Serbian Epics (1992) koji se bavi ratom u Bosni na atipičan, antropološki način. Kasniji igrani filmovi su često bile koprodukcije, a teme su varirale od imigrantskih do identitetskih. Veliku pažnju je privukao na sebe sa My Summer of Love (2004), klasičnom pričom o odrastanju koja deluje umetnički, ali ne upada u umetničarenje i preserans. Usledila je pauza, pa prilično žanrovska neo-noir misterija The Woman in The Fifth (2011). Pawlikowski do Ide nije snimao u svojoj zemlji.

" Koza u kojoj zivim " -Rezija Pedro Almodovar

Navucimo sterilne rukavice!
Bizaran, neobičan, dobar, začudan, šokantan – epiteti su to koji dijele zajednički sinonim: almodovarovski. Stoga na plakatu filma Koža u kojoj živim ne treba pisati ništa više osim – „Pedro Almodóvar“. Ako su to karakteristike koje želite da neki film ima, onda vjerujem da ćete nakon ove odjavne špice iz udobne kino stolice ustati kao i ja – zadovoljni. No, krenimo redom!

Skalpel u ruke!

Horor bez vriskova i šokova. Tim je riječima sam Almodóvar definirao svoj novi film. I ta je definicija sasvim točna, zbog dvaju razloga. Jedan leži u almodovarovskom načinu kojim nas želi zastrašiti bez upotrebe vriskova, golemih količina krvi, naglih pojava neočekivanoga i bezumnog nasilja, svojstvenih horor filmovima. Almodóvar nas uznemirava samom radnjom, njezinim tijekom i još više njezinim raspletavanjem. Okrutnost njegovih likova nas iznenađuje svojim pojavljivanjem i nestajanjem tijekom filma. No još nas više iznenađuje što su likovi, obučeni u odijela civiliziranosti, zapravo kadri učiniti. Drugi je razlog Almodóvarovo poigravanje samim žanrom horora unoseći u njega, kao što je napomenuto, svoj način izražavanja, kao i miješajući elemente horora s elementima drame i trilera. Tako je stvorio film koji je nemoguće jednoznačno žanrovski svrstati, a sam ga je označio kao najokrutniji film koji je ikada napravio.



Reži!
Priča je filma rađena prema literarnom predlošku, a riječ je o romanu Mygale, književnika Thierryja Jonqueta. Smještena je u Toledo, u 2012. godinu. Preciznije, smještena je u kuću doktora Roberta Ledgara (Antonio Banderas), u jednu zaključanu sobu i u jedan laboratorij u prizemlju kuće. Ključeve svih prostorija posjeduje upravo doktor Ledgar. U laboratoriju u prizemlju pokušava uzgojiti umjetnu kožu – jer on je plastični kirurg. A u zaključanoj sobi utamničenom drži jednu ženu, Veru (Elena Anaya) – buduću vlasnicu te kože. Koliko je doktor Ledgar beskrupulozan shvaćamo nakon što mu je izričito zabranjena primjena transgeneze na ljude – a on to svejedno čini. Nova je koža otporna na vatru, čuva tijelo od ozljeda i prikladno skriva ožiljke operacijskih prepravaka, kao i operacijskih krpanja pokušaja samoubojstva. Nova je koža i nova Verina tamnica.



I dok o porijeklu tajanstvene žene u trikou, kao i o doktorovoj prošlosti, ne znamo ništa, preokret slijedi otprilike na polovici filma. Toledom vladaju maškare. I nakon što se prijeđu sve društvene granice pod okriljem maski, nakon što raskalašenost uzme maha i nakon preuzimanja tuđih identiteta, maske u karnevalskoj noći u jednom trenutku padaju. A doktorova beskrupuloznost dobiva novu dimenziju. Jer, kada malo razmislite, Vera nevjerojatno sliči njegovoj pokojnoj ženi...
Kako se film postupno raslojava, uviđamo tipičan Almodóvarov labirint zamršenih odnosa likova, zamršenih veza koje glavni lik ostvaruje s ostalim likovima – gotovo isključivo ženama. Tu je doktorova sluškinja (sudionica u zločinu), koja nije samo sluškinja; tu je preminula žena, koja je izgorjela pri bijegu; tu je kći, koja je smještena u ludnicu; i tu je Vera. A upravo je ženska trauma (uvijek uzrokovana postupcima muškaraca) ono što je odredilo tijek doktorove priče i života. Poput domina, ženina je trauma potaknula kćerinu prvotnu, koja je potpomognuta drugom, muški uvjetovanom, potaknula nagon koji je doktoru Ledgaru postao primaran u jednom dijelu filma: riječ je o osveti. Služeći se jedinim oružjem koje ima – skalpelom – on pomnom hladnokrvnošću realizira svoj stravični plan. No s vremenom hladnokrvnost zamjenjuje ludilo i opsesija, a svojim znalačkim rukama doktor pokušava ponovno izgraditi svoju prošlost. I pritom postaje uzročnik Verine traume.



Uspješnost plastične operacije?

I dok Almodóvaru na površini filma plastična kirurgija služi kao sredstvo kojim prikazuje monstruoznost doktora Roberta Ledgera, ispod te se površine, u poanti filma, nazire njezina kritika: izvanjsko se može promijeniti, ali ne i ono unutarnje.
Kritizirajući društvo, i u ovom filmskom klupku nije izostavio svoje uobičajene teme: spolnost, nasilje, zloupotreba moći. Tako se još jednom potvrdio kao enfant terrible španjolske kinematografije. Izvrsna gluma Antonia Banderasa, koji je uspio uravnotežiti ambivalentnost iza kamenoga lica doktora Ledgara, i Elene Anaye, koja u svojoj koži teško miri svoju ambivalentnost, vješto su upakirane Pedrovom režijom. On uspijeva teške i užasavajuće prizore učiniti gledljivima, pitkima, pa čak i dok nas zgraža, zapravo nas oduševljava.
Iako će neki možda film smatrati pomalo predvidljivim, ja se ne bih složila. Koliko god da sam njegovih filmova pogledala i koliko god mislila da sam ga upoznala i da mogu predvidjeti njegove rasplete, svejedno me uvijek ostavi iznenađenu koliko daleko zaista može otići.


moj-film.hr

Кап среће, океан туге

Филм: „Енклава”, сценарио и режија: Горан Радовановић; улоге: Филип Шубарић,
 Денис Мурић, Ненад Станојковић, Милан Секулић, Небојша Глоговац, Аница Добра,
 Мето Јовановски, Миодраг Кривокапић, Ненад Јездић;
 трајање: 92 минута; производња: Србија–Немачка, 2015.



Из филма „Енклава” Горана Радовановића (Промотивна фотографија)
Историја покретних слика бележи многе сјајне филмове на важне теме и са важним порукама, чије су приче испричане из визуре деце. Тренутно ми на памет падају примери Кустуричиног „Оца на службеном путу”, Кијаростамијевог „Где је кућа мога друга”, Панахијевог „Белог балона” или Маџидијевих филмова „Деца раја”, „Боје раја” и „Отац”... Један од светлих примера овакве врсте филма, без сумње је и „Енклава” сценаристе и редитеља Горана Радовановића.
Радовановић тематизује сву тежину живота српских заједница, које после не тако давних ратних сукоба и погрома на Косову и Метохији живе у малим, изолованим просторима – енклавама и о томе прича из визуре српске и албанске деце. Са пуном снагом, правом мером и дирљивом хуманошћу.
Драма је у сваком филму и већа и јача и снажније боли уколико се све категорије које постоје у свету одраслих преламају кроз очи дечијих ликова. И емоције су тада у гледалишту појачане, а у свему томе прикривено леже и све оне замке проклизавања филма у патетику. Радовановић је то у „Енклави” зналачки избегао сигурним вођењем деце-глумаца (и читаве глумачке екипе) и зрело постављеном драматургијом која децентно, а убедљиво прати мелодрамску линију радње, указујући и на узроке и последице неповерења и насиља.
Уз пуну ауторску одговорност, са великим сензибилитетом, естетски префињено, Радовановић заједно са својим маленим филмским јунацима, али и са гледаоцима филма, урања у свет свакодневне животне несигурности у својеврсном гету, јединственом данас у Европи. У свет деце повређеног детињства, принуђене да прерано одрасту. У осами, без пријатеља, очима упртих у свет одраслих који их постепено уче и мржњи и страху, осећањима која деци нису природна.
У том и таквом свету владају ограничено кретање, превоз до школа и порушених гробаља и цркава у мрачним и тескобним утробама Кфорових оклопних транспортера, свакодневни проблеми са комшијама Албанцима... Ту одраста малени Ненад (Филип Шубарић), уз оца Воју који своју тешку муку лечи алкохолом (Небојша Глоговац), уз деду Милутина на самрти (Мето Јовановски) кога сматра најбољим пријатељем, јер другог нема, и уз свакодневно присуство јединог преосталог свештеника (Миодраг Кривокапић) који би на згаришту да подигне нову цркву.
Ништа мање усамљен није ни албански чобанчић (Денис Мурић) из суседног села, који без оца одраста иза високих зидина рођачке куће, пуне оружја, нетрпељивости и жеље за осветом. Ту су још два албанска дечака (Ненад Станојковић, Милан Секулић), који свакодневно камницама добују по Кфоровом транспортеру, док је Ненад у њему, али не из мржње већ из дечије љубоморе. И они би вожњу транспортером, али нису Срби и једина шанса да задовоље своју жељу јесте да Ненад ургира за њих. Деца лако нађу заједнички језик...
Тај наоко једноставан заплет филма изнеће на површину сву тежину, сложеност и трагичност живота на КиМ. Радовановић постепено уводи и друге ликове – Ненадову тетку Милицу (Аница Добра) која из Београда долази да сахрани оца, возача аутобуса (Ненад Јездић) који стоички издржава и сопствено и малтретирање својих путника, српског припадника косовске полиције (Горан Радовановић), немачку представницу Еулекса... – и тако шири свеопшту слику и једног простора и једног времена, водећи сигурно и чврсто филм до самог краја. До Ненадовог избегличког сусрета са убрзаним, скоројевићким и саможивим Београдом, у коме ће му одмах пришити надимак Шиптар. И до његовог новог школског састава на тему најбољи пријатељ, када ће му пред очи искрснути лик албанског чобанчића који му је спасао живот, а који је сада далеко...
„Енклава” – са маестралном фотографијом немачког сниматеља Аксела Шнепата која је један од носећих елемената филма, са префињеним монтажним резовима Андрије Зафрановића, сценографијом Владислава Лашића и функционалном музиком Елени Караиндру и Ирене Поповић – јесте и филм модерног и динамичног филмског језика, изванредно одабраних глумаца (виде се ту прсти искусног кастинг директора Бобана Дедеића). Јесте и филм у којем је Горан Радовановић своја документаристичко-филмска искуства вешто имплементирао у визуелно-поетско играно филмско дело, које нуди могућност катарзе, указује на могућност опроста и помирења.
„Енклава” је и филм у којем је кап среће мала, а океан туге велики. Али, та туга није она што ломи, већ освешћује, прочишћава и исцељује. Уколико јој то дозволите.

Дубравка Лакић
politika.rs

Film "Pored mene" puni bioskopske sale


b92.net

Film "Pored mene" (Next to me) puni bioskopske sale, a do sada je osvojio Zlatnu arenu
za najbolji dugometražni film i Nagradu mlade publike na 21. Sarajevo film festivalu.



Reditelj, autor priče: Stevan Filipović

Scenario: Stevan Filipović, Milena Bogavac

Uloge: Hristina Popović, Mirjana Karanović, Dragan Mićanović, Nikola Glišić, Milica Majkić, Matea Milosavljević, Katarina Pešić, Rastko Vujisić, Marko Panajotović, Milivoje Miša Stanimirović, Darko Ivić, Jovan Zdravković, Nikola Dragutinović, Uroš Novović, Alek Surtov, Slaven Došlo, Jelena Puzić, Andrej Pipović, Gorica Regodić, Vibor Kreković, Jelena Kesić, Milica Petrović, Anđelko Beroš
Producent: Branislav Jević

Izvršni producenti: Branislav Jević i Jasna Nikolić
Produkcija: Hypnopolis

uz pomoć Filmskog Centra Srbije

Pridruženi producenti: Akademija umetnosti, Beograd i Centar E8

Olji (Hristina Popović) nije bilo dovoljno da samo predaje istoriju. Želela je da menja svet. Da to ne ide tako lako, shvatiće kad otkrije da je neko od njenih učenika odgovoran za napad na nju, koji je snimljen i postavljen na internet. S obzirom da niko iz odeljenja ne želi da prizna i preuzme odgovornost, Olja se odlučuje na radikalne mere.
I tako, umesto planiranog odlaska na ekskurziju, učenici iz IV-3 ostaju zaključani u školi – bez mobilnih telefona i interneta! Od tog trenutka, sve grupe u razredu, od sportista i navijača, preko fenserki i hipstera, do štrebera i gotičarki, po prvi put moraju da rade zajedno, u pokušaju da nađu rešenje.

Neki od njih su u panici, poput odlikašice Sofije (Jelena Puzić), košarkaš Strahinja (Nikola Glišić) pokušava da zavede red, njegova devojka Jelena (Milica Majkić) i drugarice ne mogu da prežale otkazanu ekskurziju, a školski diler Tadija (Darko Ivić) i ekipa imaju i većih problema. S druge strane, Lazar (Slaven Došlo) i Isidora (Gorica Regodić), u toj noći vide priliku za žurku koja će da protrese temelje škole.

Nove ljubavi, stara neprijateljstva i duboko čuvane tajne će isplivati na površinu, u noći koja će promeniti sve, a Oljini učenici će po prvi put biti u situaciji da vide osobe pored sebe nekim drugim očima.

Do kraja večeri, možda će neko i pronaći odgovor na temu sastava koji im je razredna zadala – ''Ljubav''.

KAKO JE NASTAO FILM “PORED MENE”

Kada je reditelj Stevan Filipović (Šišanje, Šejtanov ratnik) počeo da radi sa mladim glumcima u klasi Mirjane Karanović, počeo je i da mašta o filmu o edukaciji, o tome šta se dešava sa entuzijastima u našem obrazovnom sistemu, posebno posle digitalne revolucije. Tako se rodio lik profesorke Olje. Njen lik, Stevan je u startu pisao za Hristinu Popović, inače njegovu školsku drugaricu (išli su zajedno u osnovnu školu na Voždovcu), sa kojom do tada nije profesionalno sarađivao. Što se tiče zapleta filma, ideja o tome da se klincima oduzmu mobilni telefoni i ukine internet (makar na jednu noć!) pala je verovatno napamet svakome ko je ikad radio u prosveti, pa tako i reditelju filma “Pored mene”.

“Bilo je mnogo izmena, ne samo u toku snimanja, već i u montaži. To je karakteristično za sve filmove koje sam do sad radio. Volim da ostavim stvari otvorenim, i da dopustim da neke ideje rastu i razvijaju se. S druge strane, u ovakvom filmu je, da bi uopšte mogao da se snimi, bila neophodna izuzetno temeljna priprema, tako da smo imali unapred skriptovane sve dijaloge, čak i za sporedne likove, napisane neke razgovore koji idu u pozadini, paralelno sa ‘glavnim’ tokom, itd.” – objašnjava reditelj filma.

Dalje stvaranje filma je išlo lako. Stevan je skicirao likove prema njegovim studentima, onda se u rad na scenariju umešala Milena Bogavac, koja je imala izuzetno zanimljiv radni proces na predstavi Muškarčine.
Specifičnosti vezane za stvaranje ovog filma su organizovane radionice iz oblasti ravnopravnosti ljudskih prava, a koje su naši mladi glumci pohađali u trajanju od nekoliko meseci pre početka snimanja. “Radionica u Vojvođanskom omladinskom centru u organizaciji E8 nam je pomogla da se otvorimo, mislim i na glumce i na nas iza kamere, i da učimo kroz razgovor i igru, analiziranje filmova i slično”, istakao je reditelj Filipović.

On je inspiraciju za film Pored mene našao i u kultnom hitu iz osamdesetih godina Breakfast Club, pa zbog toga i imamo mali omaž tom filmu u jednoj sceni.

O PRODUKCIJI

Producent filma Branislav Jević (produkcijska kuća Hypnopolis) nam otkriva kako su tekle pripreme i stvaranje filma Pored mene:
“Steva i Jasna Nikolić, moja najbliža saradnica na filmu, koja je zajedno sa mnom izvršni producent filma, došli su kod mene sa idejom da se jedna studentska vežba, koju je inicirala Mira Karanović, a koju je Steva malo po malo razvijao i razvijao - pretvori u filmski projekat. Steva mi je ispričao ideju u globalu, odmah mi se jako dopala i odmah sam je prihvatio. Zatim je krenuo ozbiljan rad na scenariju, u koji je Stevan još ranije uključio i Minju Bogavac. Paralelno s tim smo napravili i probno snimanje, gde je mnogo toga eksperimentalno izvedeno, i to veoma uspešno. Sve je poteklo od projekta započetog na Akademiji umetnosti, što je, uz ogroman doprinos Mire Karanović, dovelo do sjajne glume jedne izvanredne glumačke generacije, koja će zasigurno ostaviti traga u srpskoj kinematografiji. To je posebno istakao i žiri Pulskog festivala. Veliki je doprinos dao i Centar E8 koji je organizovao kamp, radionicu, na kojoj su Stevan i Minja, s glumcima, davali finalni oblik likovima, koje će ovi kasnije i igrati. Tako je dobijena izuzetna autentičnost teksta i dijaloga, a to je doprinelo i kasnijoj sjajnoj interpretaciji.”

Na pitanje koji su kriterijumi kada se odlučuje da uđe u novi projekat, producent Branislav Jević odgovara:
“Pre svega subjektivni - da mi se dopada. Jednostavno. Da zbog nečega bude važno da takav projekat postoji i da ga ja realizujem. Steva i ja imamo već dva filma iza sebe (Šejtanov ratnik, Šišanje), i prosto je bilo prirodno da nastavimo našu lepu saradnju. Steva je izvanredno talentovan čovek, još više od toga, široko i duboko obrazovan, pametan i mudar, sa veoma visokim IQ-om. Pritom, neverovatno odgovoran i više nego korektan kao saradnik, pa mogu da kažem (iako je velika razlika u godinama) i kao prijatelj.

U odnosu na prva dva, ovaj film je još angažovaniji, nekako tečniji, autentičniji, pritom ozbiljno filozofski postavljen. Vidim da niko o tome naročito ne govori, ali rekao bih da je meni najinteresantnije to, da momenat kad odeljenje ostane odsečeno od sveta može da se "čita" i kao nekakvo isključenje iz matriksa. Mladi ljudi, koji do tada glume nekakve uloge, koje izaberu od ponuđenih stereotipa, iz filmova, lake literature, s televizije, interneta... odjednom gube kontakt sa izvorom. Kao da im neko oduzme tekst. Oni počinju da zaviruju pre svega u svoje duše, a zatim i da primećuju ljudska bića oko sebe. Ja sam pre svega zaista veliki ljubitelj ovog filma. Stevi sam od prvog dana snimanja govorio da će ovo biti najbolje od svega što je uradio. I jeste”
ODELJENJE IV-3

“Je l’ vi shvatate da većina mojih kolega smatra da ste vi najgora generacija sa kojom su ikada radili?” – profesorka istorije Olja

Reditelj filma je članove odeljenja IV-3 delimično zasnovao na svojim studentima ili ljudima koje su/smo poznavali u srednjoj školi. Naravno, daleko od toga da su to bukvalno oni, uzete su možda samo neke osobine koje su inspirisale filmske likove, ali su im junaci koje tumače postali veoma razumljivi i generacijski bliski. Ovo je dalo puno zanimljivih rezultata. S jedne strane, pomoglo je da glumačka interpretacija bude maksimalno autentična, a s druge, većina studenata je mogla da doprinese kvalitetu samog teksta gomilom ideja i anegdota iz ličnog iskustva.

Mladi glumci su imali puno slobode u stvaranju svakog lika, tj. bili su ko-autori. Biografije likova su bile zaista detaljne i razrađene, od porodične situacije svakog lika, do njihovih hobija, interesovanja, osobina, prijateljstava i ranijih iskustava. Svako je imao punu slobodu da daje ideje i predloge, da ubacuje priče iz sopstvene biografije i slično. Tako je napravljen teren gde su se glumci osećali sigurno i gde improvizacija više nije bila besmisleno izgovaranje reči, već ozbiljno džeziranje sa poznatim elementima. Rezultati tog procesa su jako dobri, i odlično se vide u filmu.

..................

.............


STRAHINJA (Nikola Glišić)

Strahinja je popularan lik u odeljenju, miran i staložen momak za primer. On je sportista i trenira košarku. U vezi je sa, takođe popularnom, Jelenom koja je iz istog odeljenja. Uprkos tome karakteriše ga određena unutrašnja napetost.

Mladi glumac Nikola Glišić nam govori koja scena mu je najupečatljivija: “To je svakako scena sa kolegom Slavenom Došlom (Lazar) koja se odigrava u kupatilu, jer je smatram prilično zahtevnom, ali pošto glumi pristupam profesionalno, težim da se poistovetim sa likom, a što nije uvek jednostavno. Međutim, potrudio sam se da savladam izazov koji se stavlja pred glumca, koji svoj posao shvata primarnim zadatkom.”

JELENA (Milica Majkić)

Jelena je predstavnica grupe "fenserki". Ima svoj fashion blog zbog koga je postala popularna kako na društvenim mrežama, tako i u školi. To je postao deo njenog svakodnevnog života, ozbiljan posao kome je vrlo posvećena. Glumici Milici Majkić je dodeljen lik Jelene, za koji ona kaže: “Danas, uz pomoć društvenih mreža lako stvoriš ličnost, sliku o sebi, kakvu si oduvek želeo. Tada dobiješ priznanje mase, a svima to generalno prija. Takav je slučaj sa Jelenom. Ali, šta se zapravo krije iza svega toga?”

SANDRA (Matea Milosavljević)

Sandra je tinejdžerka iz imućne porodice, koja na prvu loptu ostavlja utisak nepromišljene devojke, kojoj sem garderobe i statusa nije mnogo stvari bitno, ali kao i kod većine stvari, kada se zagrebe ispod površine, ostaje jedna devojčica željna ljubavi i pažnje. Kada se u školi pojavi klip intimnog odnosa sa golmanom Partizana, zbog čega doživljava osudu i preke poglede sa kojima mora da se suoči, Sandra to hrabro čini.

Mlada glumica Matea Milosavljević opisuje Sandrin lik na sledeći način: “U današnje vreme neretko se srećemo sa slučajevima dece zapostavljene od strane roditelja koji traže način da obezbede bolji život svojoj deci i u jurnjavi za materijalnim, zapostave one momente koji ne zavise od novca, već samo od vremena provedenog sa detetom. Sandra je dete iz jedne takve porodice, ali je ostala željna ljubavi i pažnje koju pokušava da kompenzuje kroz odnose sa vršnjacima.”

TADIJA (Darko Ivić)

Tadija je glavni mangup u generaciji. Inteligentan, drzak i snalažljiv. Za razliku od ostatka odeljenja odrastao je u kraju, na ćošku i jurio dinar od malena. To mu je pomoglo da sazri ranije od vršnjaka. Zna da reši problem kao i da ga napravi. Ne veruje u silu, ali je često primenjuje.
Mladi glumac Darko Ivić kaže da mu je bilo zadovoljstvo da radi na ovom liku i opisuje ga na sledeći način: “Tadija među ,Babunima’ jedini zna kada treba da upotrebi silu i zato ga oni slušaju i gledaju kao vođu. On nije klasičan negativac. Njegova zrelost i inteligencija usmerena na pogrešnu stranu je učinila da ga tako doživljavaju. On je antiheroj i to nosi vrlo šarmantno i smireno.”

LAZAR (Slaven Došlo)

Lazar je proživeo dosta toga u svojih malo godina. Susreo se sa raznim poteškoćama i to je ostavilo traga na njemu. On je mlad i buntovan, silom se bori protiv sile i vodi se devizom da je napad najbolja odbrana. Iza svega toga krije se osetljivi mladić bistrog uma. Glumcu Slavenu Došlu bio je veliki izazov ali i zadovoljstvo da tumači lik Lazara. On kaže: “Najzahtevnija scena mi je bila scena Lazarovog otvaranja Strahinji u kom sam imao ozbiljan monolog, a koja pored toga što je prepuna emocija i tehnički je vrlo zahtevna. Uz pomoć profesorke Mirjane Karanović i uz dobro vođstvo Stevana Filipovića nekako sam to savladao i mislim da sam iz te scene mnogo toga naučio.”

SOFIJA (Jelena Puzić)

Sofija na prvi pogled ne bi mogla da se svrsta ni u jednu grupicu iz odeljenja, ali ima poneku karakteristiku od svake. Na neki način je u dobrim odnosima sa svima, ali, budući da je najbolja u svemu, drži se na hladnom odstojanju. To je ipak malo teže izvesti, kada je prisiljena da komunicira, u noći u kojoj ostanu zaključani.

“Bilo mi je vrlo problematično da tako, na sve moguće načine, uokvirenu devojku odigram i odbranim. Ipak, sada je možda malo i volim!” – otkriva nam kroz smeh glumica Jelena Puzić, koja je tumačila njen lik.

MATIJA (Andrej Pipović)

Matija je dete koje je od malena zadojeno nacionalizmom. Član je fejsbuk grupa Obraza i Dveri Sprskih, i veoma je aktivan u njima. Često se svađa sa profesorkom istorije, Oljom. Matija se nikada u životu nije pobio, ali je zato nekoliko puta pokušao da nahuška navijačku ekipu iz škole da prebije Lazara.

ISIDORA (Gorica Regodić)

Isidora na prvi pogled deluje mračno, snažno, cinično, ali, kao i kod svake osobe, pogotovo tih godina, ona ima određenu masku. U suštini odgovorna, mlada osoba a empata.

Glumici Gorici Regodić nije bilo teško da se poistoveti sa njom: “Ona je zrelija od svojih vršnjaka, te bliža mojim stavovima, ali ima jaku masku, koju možete uočiti čim je vidite, što je karakteristično za tinejdžere. Ima vrlo stilizovan, nazovimo imidž, koji nije tako lako izneti, a da deluje uverljivo. Nadam se da sam uspela. Posle premijere u Puli skoro da me niko nije prepoznao.”

RAŠA (Rastko Vujisić)

Raša je veliki fan igrica (igra isključivo na PC-u), filmova i serija. Komunicira u skraćenicama, na mešavini srpskog i engleskog jezika i mnogima je teško da ga razumeju. Sa Kostom i Miksom je deo štreberske ekipe, koja dosta vremena posvećuje “metodološkim diskusijama” o zavođenju devojaka, ali sa vrlo malo konkretnih rezultata.




b2.net