Stevan Raičković

Stablo


Napokon i ja čeznem neki posed:
Tek stablo (makar sred tuđe poljane)
S toliko zemlje - da mu senka stane
U kojoj ću da sednem sam i prosed.


Kroz moje grane da posmatram plavet
(I zagonetku ptica usput rešim)
Pa da se pred san turobno nasmešim
Što sam kroz život prošao ko avet.


Zatim: da slušam vetar i šum kapi
I zadnje sunce ispratim kroz račvu
Dok moj dah tiho nestaje u hlapi...


Ako od stabla ne sadelju bačvu
Il krevet kakvom mladencu ne stešu -
Nek bude bar za sanduk mome lešu.

O sjaj su samo vrata kraja


Taj muk - da nije zvuk bez kraja
Što svud seže
Pa neki mir sa krikom veže
Il maglen duh sa mesom spaja?


Taj krik - da nije vrh tišine
Što se ko usov u nas ruši
Il neki bat u našoj duši
Kad bol se vine?


O miso rije
Moj duh i kao smrt me gleda:
Sve to što biva - da san nije


Zaspalog nečeg usred leda?
Taj mrak - da nije bolest sjaja?
O sjaj su samo vrata kraja.

Vidik


Taj mali vidik - što kroz prozor vidim -
I mene motri s hiljadu očiju.
Gle: kako grane izdužuju šiju.
(Ja im se smešim - hoću da se svidim.)


Brdo me gleda beonjačom snega,
S tek nekoliko crnih, zemnih pega,
Što ko ženice neke pilje u me:
Ko se to zalud skriva uz rub šume?


Sve me posmatra: mrki poskok žile
Što sav pritajen čuva dub i čeka.
Motre me i dve ptice što se zbile.


I lelujava suva vlat, poneka.
Motri me zimsko nebo uvrh rama.
Motri me ruka moja, pesma sama.

Eto šta učini sjaj


Dok trepnusmo: eto šta učini sjaj!
Pade glava danu, skotrlja se
I mi posmatramo gde se kraj nas gase
Stvari i nestaju kao bačene u kraj.


Sad je više mesta, al stajemo na čkalj
I čičak. Neke bare nam se preče.
Još teško nam je da priznamo da je veče
Iako se mešaju blizine i dalj.


Mi zastadosmo (tek za puki tren)
Al - evo gde stojimo. Tama nas presvlači
U drugu rizu i mi postajemo sen.


Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači
Otići prvi od nas, nem, sa dušom kipa -
Ja odoh u bol, u sebe. Nek lišće me zasipa.

Nailazi hladno doba godine


Po svemu, nailazi hladno doba godine.
Nad gradom večernjim: krik divljih gusaka
Žitak od malo snega, malo mraka,
Kaplje niz sluh nam u dno pustoline.


Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sam i sama!)
I samo se tek po neko od nas seti
Kako su, koliko juče, goreli suncokreti
Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.


O kako povijeni grabimo sad niz vlagu
I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim.
Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu.


Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče
I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim
Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.

Na rastanku


Iz korova glavu pomaljam: o trave
Hvala vam na vedrom leku i skloništu.
Ja se opet vraćam u svet gde me ištu:
Bleda zamka nade, ljubav, slamka slave.


Štrči mi iz loga gle čitav stub tela:
Već sam sav otkriven i povratka nema.
Krišom oko bacam u dalj gde se sprema
Nemi doček gvožđa, zida, stakla bela.


Na rastanku: miris žila me oblači
I zelena ruka tetoši i draga.
Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga.


Ali: kad se opet trujno oko smrači
Na porugu svetu u trave ću leći
Pa bilo to živinski, kukavički, pseći.

Niti

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca…

SLOBODA JE USAMLJENOST

Sâm sam. Sluh mi ko u hrta:
Ne škripi ni orman (o nismo u priči!).
Ova svikla soba već mi na grob liči.
Poda mnom je daska: glatka, mukla, krta.

Svaka stvar je sama u svojoj tišini.
Sama mi je ruka — leva, sama desna.
Same su mi oči upaljene od nesna.
Samo je srce u ovoj šupljini.

Gle u staklu: sunce! Žuta mrljo,
Pod kojom sam se žego, čistio i prljo!
(Na nekoj padini sad u žitu, raži —

Jedna sama bulka moje oko traži.)
Sloboda je usamljenost, al ne leči.
O teži je muk od teških reči.

KUĆA

Budi me pijuk preko puta:
Još jednu dragu kuću ruše.
Opada njena boja žuta —
To čisto zlato moje duše.

Već vidim rov sa novim kablom:
Pašće u podne lipa stara.
(Iščupaće mi sa tim stablom
Najdraži miris mog oltara.)

Sve što je bilo — čega nesta —
Što ode u dim, prah i paru:
Ja znam da nekud traži mesta.

O tako i taj miris, boja...
O tako i tu kuću staru
Ne drži više zemlja, no ja.

BOLEST

Desi mi se da kraj kafana
(Dok svi na meni vide lovor)
Prolazim mračan usred dana,
Nemo, kao da ne znam govor.

I ne znam ko sam, ne znam šta sam,
A hitam kao da znam kuda.
Poslednjom snagom skrivam da sam
Postao, možda, najzad luda.

Motre me zdesna, motre sleva,
Okom što čezne ili seva
I misle da sam gord il moćan.

Zastanem za tren među svima
Zgranut i slab i bespomoćan
Kao napadnut bakcilima.

KRLETKA

Ko u krletku neku staru
Uvlačim se i s pesmom novom:
O vazduh mi se ruke taru,
Svijam se ko pod niskim krovom.

I misao se evo tanji,
A volja čili, srce grči.
I već sam dvaput, triput manji.
I klečim ko na nekoj srči.

A do pre samo trena dva-tri
Sećam se da sam bio ceo
I s glavom čak u nekoj vatri.

Sad ko da za mnom pade reza:
Sve ono što sam reći hteo
Proguta strah i stinu jeza.

UMESTO DA U SVILU LAKU

Umesto da u svilu laku
Oblačim tvoga tela plamen
Ja zaodevam hladnu raku
U neprozirni teški kamen.

Umesto da sred morskog bleska
Promiču naša tela oba
Ja u limenku s malo peska
Pobadam sveću vrh tvog groba.

Umesto da sa tobom plivam
I ronim, prskam tvoje lice:
Za mramorom se tvojim skrivam.

U tamnu ploču zurim nice.
I stojim ispod lipe tvoje,
Samcit, umesto da smo dvoje.

ZAR SAD BAŠ

Zar sad baš kada ponoć prevali
I kad je mozak trom i umoran
I kada dugo nismo pevali
Jer nam je duh odavno sumoran

Zar sad baš stati opet nizati
Reč po reč pa ih još i birati
I sam po sebi bolno gmizati
I onoj svojoj zmiji svirati

Zar sad baš u taj mrak iz okola
Izviti glas svoj poput sokola
Pa kao kiša za njim levati

Zar sad baš kad i evo svitanja
Dizati glavu punu pitanja
Nemeti ili opet pevati.

TRENUTAK

Eto
I to baš sada
Kad smo do grla siti pesme
I ležimo tako prirodno svako na svojoj postelji
svako u svojoj travi
Skoro kao mrtvi što leže nekoliko spratova pod nama
Ili čak još dublje jednostavni
Otprilike
Kao oni mrtvi koji leže za nekoliko spratova pod
njima
Eto
Dolazi stara kiša
(Slučajno baš ja kažem)
Obična kiša
O
Kiša koja se cedi niz koncentrični list
preko puta
Niz pobrkanu krljušt jednog krova
Takođe preko puta
Niz staklo
Niz jedan šešir preko puta
I mi prestajemo da budemo baš sasvim prirodni
Ili bar neki prestaju
A i to je dovoljno
Čak premnogo
Čujemo neki mali šum koji se provlači kroz
prozor ili kroz iglene uši
Šum koji zvoni kao razapeta žica
Šum koji bruji
Koji se produžava i vraća čas tamo čas ovamo
Mali šum
Pa veliki
Šum mali
Jedna grdna nesloga
Čas u ulici
Čas u nama
Nesporazum koji samo bruji a ima daleko veću
ambiciju
(Mogli smo ležati svako u svojoj travi)
Eto
Tu možda leži poreklo naše zabune
(Slučajno baš ja kažem)
Tu
Ili negde oko toga
Tu možda leži poreklo naše zabune.

DALEKO

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

U ovom sutonu
Jedan covek stoji na balkonu
I posmatra u plavicast prostor ispod sebe
I na pocetku
Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oci
I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata
I ne ulaze
I evo
Covek vec dobro razlikuje u svojoj glavi
Zatamnjene povrsine iskosenih krovova
Od razbacanih kvadrata svetlosti
Koja obnavlja svoj limunasti zivot u prozorima
I desno
I levo
Smešta pod svoje čelo
Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta
I sliku visokog dima
Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomesao sa
vazduhom
Covek na balkonu predoseca
I to upecatljivo
I neke detalje
Koji se uporno desavaju iza neprovidnih zidova
U tek zatvorenim kockama
Vidi jednu smracenu pticu kako nestaje iza ivice
I jos mnogo
I jos bezbroj drugih stvari koje se skoro
i ocigledno prelivaju preko ruba pamcenja.
I njegova glava
Postaje mala vec za sve te stvari
I njegova samoca
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrziva
On gleda sa balkona
I plavicast prostor ispod njega otkriva jedan
zamrsen svet asocijacija
I covek oseca da su
Mozda sve dotad nespojive stvari
Prebacile nevidljive mostove izmedju svojih i
tudjih namera
Covek je rasirio jedine ruke koje ima
Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je
jos iz dubine vremena postavljena
Ali se u trenutku
U tankoj pukotini izmedju odluke i dela
Setio nekih stvari
Izmedju ostalih i Ikara
I njegov mu se lik sad siri pred ocima
Brzo i okruglo
Kao trag bacenog kamena u vodi
I covek steze ogradu ispred sebe
I oseca hladovinu od gvozdja
I naslanja se na zid.
Covek zatvara oci.
Hteo bi bar nekoliko reci da kaze
Ali ih pesnici jos nisu izmislili.


"Balkon"

U ovoj livadi poznajem ja vec mnoge vlati.
Juce je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima zute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je vec miris sena:
Sutra cu i druge izbrojati.
U ovoj livadi do zbuna ima devet mravinjaka.
Prodjem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.
Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoracim predjem je u dvanaest koraka.
Na zbun mogu da stanu tri ptice najvise.
Kad podjem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubise.
Onda razbijam glavu na sta me to podseti.
I najbolje je u suton kad pocne mrak da pada:
Onda mi se ucini da sapuce livada.
Napregnem uho i slusam.
Meni je sasvim dobro u livadi.
Sednem na vlati
I puna mi je dusa.


"Livada"

Eto: svako se zbog neceg smesi
I tako ide
I nesto duboko u sebi cuva
Sto u drugog nikad ne moze da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet sto trazi lepsi da postane?


"Slucajno pitanje"

Лирика о води

Кад воде осете да прилазим оне постају мирне,
Изједначе се са мном и ја постајем као оне.
(Знам: то ми се тако само учини. Али то је дубоко
у мени,
Толико дубоко да поверујем да је тако.)
Ево их: сада имају моје очи и замишљено гледају,
Имају моје руке и не знају шта ће с дубинама.
И моје ноге имају: и стоје запањено
Са охладнелим стопалима укоченим на дну
Где расте мали камен, земља, спирала траве
И два округла сјаја потонула из мене.
Сад: иду ми у сусрет две рибе и беласају снегом
слабина
И баш код прстију се ломе и граде прави угао.
... Мека је маховина воде и гута мој потиљак
Док мирно отпловљујем као стабло тишине.
Један прст светлости, пружен из даљине сунца,
Покушава да ми обнажи очи и пронађе гледање.
Доле, испод мене, сад већ невидљиве рибе
Стварају геометрију која се за трен растура.

Балада о уцветалом бадему

Из близине сам хтео да видим уцветали бадем.
Био је леп и лилав у голом брду, и необичан.
Био је као округла кап пене. Кап даљине.
(Иначе: био је то читав круг од лишћа
Са разбацаним тачкама тек пробуђеним за око.)
Даљина је остала даљина од богзна којег пролећа.
Постала је можда још само сећање
Као пруга селица кад се сломије и неприметно удвоји.
На половини близине подигле су се очи
Баш кад је у ваздуху умирала птица од старости:
Та мала смрт и ја и уцветали бадем
Зашто смо заклопили троугао црн тако усред светлости?
Руке су од тога биле несређене.
Коса се учинила да почиње да тамни.
И узалуд су очи тражиле пету страну.
Стопала су се тихо укопавала.

У једној улици

Постоји један човек у једној улици
Који свакога јутра у одређено време
Отвара своја врата са похабаним луком
у врху
И затвара их једним наглим покретом
И одваја се од њих и одлази
Са таквим изразом на лицу и у свему
Као да су то била туђа случајна врата
Иза којих је неком грешком или забуном
Само за једну ноћ залутао.

Eto: svako se zbog neceg smesi
I tako ide
I nesto duboko u sebi cuva
Sto u drugog nikad ne moze da stane.
Tajno moja:
Jesi li ti pesma
Ili svet sto trazi lepsi da postane?


"Slucajno pitanje"

U ovom sutonu
Jedan covek stoji na balkonu
I posmatra u plavicast prostor ispod sebe
I na pocetku
Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oci
I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata
I ne ulaze
I evo
Covek vec dobro razlikuje u svojoj glavi
Zatamnjene povrsine iskosenih krovova
Od razbacanih kvadrata svetlosti
Koja obnavlja svoj limunasti zivot u prozorima
I desno
I levo
Smešta pod svoje čelo
Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta
I sliku visokog dima
Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomesao sa
vazduhom
Covek na balkonu predoseca
I to upecatljivo
I neke detalje
Koji se uporno desavaju iza neprovidnih zidova
U tek zatvorenim kockama
Vidi jednu smracenu pticu kako nestaje iza ivice
I jos mnogo
I jos bezbroj drugih stvari koje se skoro
i ocigledno prelivaju preko ruba pamcenja.
I njegova glava
Postaje mala vec za sve te stvari
I njegova samoca
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrziva
On gleda sa balkona
I plavicast prostor ispod njega otkriva jedan
zamrsen svet asocijacija
I covek oseca da su
Mozda sve dotad nespojive stvari
Prebacile nevidljive mostove izmedju svojih i
tudjih namera
Covek je rasirio jedine ruke koje ima
Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je
jos iz dubine vremena postavljena
Ali se u trenutku
U tankoj pukotini izmedju odluke i dela
Setio nekih stvari
Izmedju ostalih i Ikara
I njegov mu se lik sad siri pred ocima
Brzo i okruglo
Kao trag bacenog kamena u vodi
I covek steze ogradu ispred sebe
I oseca hladovinu od gvozdja
I naslanja se na zid.
Covek zatvara oci.
Hteo bi bar nekoliko reci da kaze
Ali ih pesnici jos nisu izmislili.


"Balkon", Stevan Raickovic

U ovoj livadi poznajem ja vec mnoge vlati.
Juce je ova, u suton, bila travka svijena.
Sad ima zute ivice i suve kad ih dirnem.
Kad gledam iz daljine u zeleno: ona se sama zlati.
Iznad usana mi je vec miris sena:
Sutra cu i druge izbrojati.
U ovoj livadi do zbuna ima devet mravinjaka.
Prodjem i gurnem nogom a zemlja se zacrni.
Onda podignem glavu i gledam igru oblaka.
Ja znam kolika je livada:
Kada se raskoracim predjem je u dvanaest koraka.
Na zbun mogu da stanu tri ptice najvise.
Kad podjem prema njemu: prvo jedna poleti.
Pogledam za njom u nebo:
I dve se izgubise.
Onda razbijam glavu na sta me to podseti.
I najbolje je u suton kad pocne mrak da pada:
Onda mi se ucini da sapuce livada.
Napregnem uho i slusam.
Meni je sasvim dobro u livadi.
Sednem na vlati
I puna mi je dusa.


"Livada", Stevan Raickovic

Стеван Раичковић: У ЗИМСКИ СУМРАК
Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?