Stevan Raičković

NIJE SVRŠENO

Pomislim: nije svršeno.
Rodiće se još nešto kad prva trava rodi.
Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom
Što će da se nasmeši
Okolo
I u vodi.
Pomislim: nije svršeno.
Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću
Jer ima očiju
Što nas kao dva cveta
Sretnu
I posle dugo sreću.
Pomislim: nije svršeno.
I onda hoću da se zagledam
U krajnji oblik svega.
Pa mi se tiho učini
Da ću sve to da pojmim
Jednom
Sa nekog brega.

PLAVET


Padoh u neznani predeo, pun boljke:
S očima što vide i ono čeg nema.
Jedno uvo — morski šumi poput školjke,
Drugo — čuje neznan zvuk koji se sprema.

Boluje mi svako čulo i još štošta:
U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene.
Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta
Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.

Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bedan,
Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan.
Celog sam se veka vežbao da žedan
Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.

Da me neko nekad vidi (kad ne čujem)
Kako mi se lice mrači ko u dimu
Pre bi pomislio da ubistvo snujem
No da za reč plavet tražim tešku rimu.

Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči
Put i rad me čeka: a u meni mrmlja
Celo jedno more besmislenih reči
I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!

Mislio sam da će s prvom sedom sve to
Prhnuti iz glave: ko od pucnja — ševa!
A sad dobro vidim da ja opet eto:
Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?

Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu
Pa da te kroz šumu svu noć miši gone
Ili da te pustim vetru da uz pticu
Poletiš u neke slepe nebosklone?

CRNI SLUGA PTICA


Dodji u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena
Cvetovi lepo ljube kao jedina zena.
Tu lezim i ja provodim svoje leto kako umem.
Travu koju preko dana ulegnem
Za malu noc se ispravi
I vlati opet kao suma sume.
I ponovo se,u jutro,pri dnu,pokrenu mravi.
U svako jutro ovde je dobro kao i u svako vece.
U podne,crnim od sunca,zazednim,pa pijem.
Posle,senka pocinje da raste i da me tiho krije.
Kad je suton.
Ja lezim nauznak i cekam da prva zvezda potece.
Ja,naivni gospodar i crni sluga ptica.
Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati.
Mozda se ispod drugis stopala nece
ispraviti vlati?

Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.

Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.

Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.


***
Nudim ti ukras od bilja: puzavice
I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.

Onda se mašam rukom za nebo i u more
Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.

Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim
Pa te u njihov glas i perje oblačim.

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam
Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?
Vidik na reku? Ptica? Komad neba?

Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola.
Šumim kao život, vetar, smrt, topola.


***
Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja
Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.

Poneki se kamen odroni uz buku:
Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.

Zapnemo li nekad o polegle vlati:
Oko nas se samo naša senka klati.


***
Mog života evo ponavlja se priča:
Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.

Al nekako ipak uspevam da sklonim
Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:
Gde da sklonim misli i moj san o plavom?

Na ulici opet stojim usred tmuše
I zamišljam pesmu ko dom moje duše.

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,
Okovanih dveri sred debelog zida.

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,
Ali sakrivenu negde u bespuću.


***
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.

Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?

I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.


***
I u nekoj sobi (pored hladne peći)
Šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tad nepotreban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati:
Bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola i života moga.

Ljudi se bude bez oruzja

Ljudi ulaze u kuće.
Otvaraju kutiju sećanja.
Zatvaraju svoje prozore.
Onda još malo
Kao krišom
Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug
Bačen sa neke lampe.
Iza reke
Ljudi ulaze u kolibe od blata
Malo povijenih leđa.
Slušaju
Tu negde iznad čela
Sad već samo
Pomalo
Igru vazduha i trske.
Na utabanoj travi
Između naselja i grada čija su imena zagonetke
Koje neko postavlja
Vojnici
Tamni od sna
Slažu oštre piramide od pušaka.
Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se
klanjaju.
Inače
Svuda okolo
Ptice se pretvaraju u lišće.
Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori.
Vode i ribe se mimoilaze
Svako ka svome snu.
Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda
Čiji se profil topi u tamnom vazduhu.
Pod nebom
Počinje da traje iz korena
Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.

Onda polako
Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu
I nevidljivo
Tiho se iza kulisa menjaju uloge.
Lišće se pretvara u ptice.
Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu
Svaki cvet ka svom suncu.
Sad se već zna šta je vazduh
Šta nije.
To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti.
Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak
Svoj nesigurni milimetar.
Inače
Svuda okolo
Pod krovom od lima
Pod krovom od trave ili od barske trske koja
zviždi
Iza providnog stakla koje se osvetljava
U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od
sna i pola od kreča
Otvaraju se oči svih živih.
Mali
Ponovo nevini krugovi.
Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti
za uzde. Ljudi se bude bez oružja.

KAMENA USPAVANKA

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

GRAD ILI PONOĆ

Čekao si ponoć
Tako nekako neobično
Kao da si nekog živog čekao:

Kao da će se ponoć pojaviti u dnu ulice
Ili iza ovoga ugla
Sa onog prozora.

Čekao si ponoć
Bogzna zašto:

Grad valjda da bi se umirio
Ljudi tvrdo zaspali
Šumovi možda da bi se uvukli u svoje kutije za šumove
Ptice — u svoje kutije koje se ne zatvaraju
A ti da bdiješ
I osluškuješ svoje korake kao dane koje si preturio

Čekao si ponoć.

I evo osluškuješ svoj korak:

Nekako suviše ravnomerno odjekuje
Suviše ravnomerno
Kao časovnik
(Onaj jevtini budilnik u krpe koji si uvijao
I premeštao
Da ne čuješ)
Od koga si pobegao.

Ali kuda?

Kuda si to dolutao
Daleko
Da se tako beskrajno i tupo faraonski ispavaš?

Da nisi možda žudeo
Hteo
I tajno izmislio:

Kad su svi najumorniji — ti najsvežiji da budeš
Pa ovaj zaspali grad odneseš
I premestiš?

Kuda si to dolutao
U ponoć
Kao da je doba šetanju?

Šalu da zbijaš
Sa životom.

Sa pesmom.

Zar sa samoćom?

Čekao si ponoć...

Daleki je ovo grad
I star

Sa monotonom nekom istorijom

Sa golubovima
I spomenikom

Sa jednim osvetljenim prozorom.

(1960)

U JEDNOJ ULICI

Postoji jedan čovek u jednoj ulici
Koji svakoga jutra u određeno vreme
Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom u vrhu
I zatvara ih jednim naglim pokretom
I odvaja se od njih i odlazi
Sa takvim izrazom na licu i u svemu
Kao da su to bila tuđa slučajna vrata
Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo za jednu noć zalutao.

TIŠINA NA PUTU

Još osta vremena toliko
Koliko i prođe. Gledam: niko
Uz mene ne korača više.
(Bar da je vetra ili kiše!)

Ja štapa nemam, al me prene:
Kao da kucka pored mene.
(I ja da idem po tišini:
Možda se samo nekom čini.)

U PONOĆ NA KLUPI

Mi pobegosmo od svega, al nikud od svog lika.
I sve je opet u nama. Evo nas: u ponoć na klupi!

Telo je zaspalo kao stotinu vojnika
Što zalutaše u trske međ koje niko ne stupi,
Ali oči su budne, kao tuđe, il skinute sa slika.

U kakav li ovo grad banuh kom primicah se, žitom, satima?

Zar dođoh da tek vidim ljeskavo kube pod mesecom
I one najkasnije, s poslova ili ljubavi, pred vratima?

(Gle: svetli poneki prozor i neko je nagnut nad decom.)

Zdesna je noćni Dnjepar (al Tisa se s njim muti u očima).

Izgleda: u meni ne spra Tisu ni Baltik ni Neva
Jer evo gde, večno isti, sam zurim u srce noći

Bez misli i uspomena, s jedinom pticom što peva
Duboko u mom telu, sve tiše (i da l bez moći?)
O nekoj lepšoj lepoti što svetom ne odoleva.

Evo: to plovi Tisa po skveru dalekog grada
Bez korita, al s vrbama i muljem od ilovače —
Oni su tu, u meni. (Kao da i čamac minu sred hlada:
A vesla — izgubljena, pa struje zanose sve jače.)

Umesto Dnjepra: pod mesecom — Tisa u podnožju zgrada.

Tako se premeštaju reke dok mesec toči
Zelenkastu kišu sjaja niz udaljeno kube.

Neko nevidljiv, u nebu, Velika Kola koči.

Poslednji šetači (van mene) za kapijama se gube.

Svi prozori su ugašeni. Još svetle jedne oči.

Zivot

Tu vise nema bega
Svet je zatvorio krug.
Pa neka i biljka
I ptica
Budu kao covek
Drug.
I grana vec da postanem
Moje bi lisce mislilo.
(O ne bi se samo u jesen
Krvavo zlato
Lilo.)
U kamen da se pretvorim
Vec ne bih naso zaborav.
Bio bih na obali jedini
Kamen zamisljen
I plav.
Tu vise nema bega
Zivo je sklopio krug.
Pa neka i breg
I suton
Budu kao covek
Drug.

Jedan dan na Dunavu

U rano jutro
Prolazio sam pored kolibe
Ribolovca
I pomalo pustinjaka
I pisca
Miodraga Borisavljevica.
Sedeo je na klupi
I turpijom
Povlacio
Naslepo
Ivicom jedne prazne konzerve
I gledao daleko niz vodu
Sve dok i mene nije
Pred sobom
Ugledao...
Ceo dan lovio sam ribu
I zapisivao
Slucajno iskrsle stihove
Belezio
I dok se riba kuvala
I zamenjivao
Poneku rec
Izmedju zalogaja i zalogaja.
Pred zalazak
Posetio sam ponovo svog starog prijatelja
I radosno mu prepricao svoj dan
Do tancina
Sedeo je na klupi
I drzao u ruci
Tek zavrsenu
Dzezvu za kafu.
"Ovo je od one konzerve"
Rekao mi je starac
Pomalo ponosno.
"Mogli ste za to vreme
I pripovetku
Umesto toga
Da napisete"
Omaklo mi se posle nekoga vremena
Kad mi je prvi talas divljenja
Nad njegovom majstorijom
Splasnuo.
"Uzivao sam vise
U pravljenju ovog loncica s drskom
Ni od cega
I ni sa cim
Nego da sam najlepsu pricu napisao".
Zatim je skuvao kafu
U novoj dzezvi.
Sedeli smo na klupi
Pred kolibom
Oba umorna
Od svojih razlicitih poslova
Pili kafu
I pusili
I gledali u Dunav na zalasku.
(I zavideli mozda jedan drugome.)

Usnuli kavez

Dolazi noc koja budi
U tebi usnuli kavez
U kome zveri i ljudi
Sklapaju bratstvo, savez.

Ti samo znas sta bruji
U toj dzungli od tela:
Kolju se lav i slavuji
I krice jata bela.

Niz tebe sav krvari
Medved sa vencem od inja
I slepe slonovi stari.

Prepun si zmija, majmuna.
Dok negde u dnu tek tinja
U setnom snu zlatna kuna.

Camac u ritu

U rit, sve dublje, ulazi crni camac
I na njemu se, gle: i moj zivot probija
izmedju vrba.

Zaobidjimo natrulo deblo sto cuci kao samac
Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.

Prema skrajnutim lopocima ili gde?
- da uputimo nas pramac!

Zasli smo ovde da se mir i niz nas slije
Al tek se u njegovom srcu, gle: nas bol rasprskava.

Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije,
A nasa se bit medj njima ko pesak potkopava:
Camac je crn od katrana, a zivot nas -
kakav li je?

Vec danim sam u ritu (tek slusajuci ptice i zabe)
Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se tisina u kandze koje grabe
I melem posta otrov od kog se tiho ludi
A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.

Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra
Kao sto se njisu devojke, same, iz svoje mladosti
Daleko je grad - al krenuti u njega vec sutra

I utonuti u zivot: u zaborav do kosti!
(Ove reci, kao paniku u sebi, ponavljati do jutra.)
Ovo je tek svet bez pravca: tonuci sve dublje

Izmedju travnatih ada, izgleda - zalutali smo.
Ne vredi sad siriti oci nit veslo stezati grublje

Vec jednostavno: cekati sunce (kao spasonosno pismo)
Da kroz rupu u krosnji zapali svoje zublje.

ЗЛАТИБОРСКА ПЕСМА

Ако се небо ширило као плава утеха,
ако је сунце имало нешто од твога дисања:
Ми смо били два бора, тужна, без греха,
две гране што се ломе и – ћутање, два питања.

Изговорена тихо као камен да пита
(тихо, сасвим, да се до бесчујности чује);
скоро немушта (тако само причају жита
своју нејасну љубав у ветровима што хује).

Знам: одвојило се нешто од свега, к'о острво,
и постојало тако, самовало, само.
Ако смо звали љубав – тихо је шумело дрво
то на ком је расла мисао да нешто знамо.

Зато су улазиле у нас даљине, оне далеке,
па отицале лепе као звездано небо, и гушће.
Од њих су нам руке бивале по две немирне реке
са пустим обалама што траже благо ушће.

Ако су траве имале прсте који нас просе
и птице, изнад, у перју слутиле потоке:
био сам у твом оку – крила што се надносе
над воде страшно зелене, изгубљено дубоке.

Док је мировало, у врху, облачје заустављено
као подводно стење у небеској дубини –
из поноћи се дизало твоје колено
и сјало белу светлост по тужној једној тишини.

Па ако су падине биле дланови заборава
И врхови – без равнотеже, у чудном знаку самоће:
нас су њихала два мора – небо и трава –
на црном чуну љубави где расте глад и воће.

Зато смо (не знам) слутили да ноћи не умиру
и веровали у све то као у месо и кости.
О ми смо били тек два камена у виру
бачена са танке гране пролазности.

НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ


Гледам те сад одавде:
седиш у јулском дворишту
Урамљеном у зидове високе преко главе.
Тебе посматрају још и птице:
као да те моле и ишту.

Мене не види нико
Зурим из корова и траве
Дубоко у углу, у затуреном скровишту.

Овде је хладовина највећа:
мирише на влагу.
Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте.
Тебе облива сунце.
Видим: купа ти руку нагу.
Тако је све око тебе чисто, у сунцу.
Моја крв расте
Из мене, као да отиче некуда,
па тихо губим снагу.

Само да се не покрене нешто:
нека врата.
Само да не падне нека дуња,
између нас, натрула.
Ил’ цреп да не пукне изнад, од нечег:
од птице, од мачијег бата.

Тишина расте између нас:
пење се као прозирна кула.
Само да је нико не дирне, никад.
Осим ове песме.
О непозната.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА


Тај мук - да није звук без краја
Што свуд сеже
Па неки мир са криком веже
Ил маглен дух са месом спаја?

Тај крик - да није врх тишине
Што се ко усов у нас руши
Ил неки бат у нашој души
Кад бол се вине?

О мисо рије
Мој дух и као смрт ме гледа:
Све то што бива - да сан није

Заспалог нечег усред леда?
Тај мрак - да није болест сјаја?
О сјај су само врата краја.

ОТВОРИ ОВУ ТИШИНУ


Отвори дрхтаву светиљку
Два ока уплашена ко ласте
Да откривам глас - ту биљку
Што из белог меса расте

И трепери: зачуђено ко влат
Кад ветрови га враћају и носе.
Отвори: приближи сутон косе
Да пут откривам - тај врат

По ком ћу да лутам с два прста.
Отвори бело језеро шаке
Да руке нису ми два крста

Да очи нису ми две раке.
Отвори сву тишину - нагни сан
Да откривам тајну ноћ и дан.

САМО ЈЕ БУДИЛА МИР


О проста ружо говора
Зашто те пролећа буде
Заспалу међу два мора
На усни плаве луде?

О сви смо ломни ко штап
На првом рубу греха
Кад падне прегорка кап
У плави зумбул смеха.

Тешко је: дрхтиш ко бор.
Па ћутиш... Што склапаш вид?
Зар није црно ко флор?

И песма: да л плави вир?
Или кап пала на зид?
Само је будила мир.

СЛУШАМ СВОЈ ТАМНИ ГЛАС ИЗГОВОРЕН ПОД ЛИШЋЕМ


Застанем:
И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим,
Просто која извире,
Скоро налик твом дисању кад спаваш,
Те има од оног небесног
Што се свија
Благо и неприметно
И лаки стас трава и спокојност камења.
Застанем.. и тражим реч.
Па кад је нађем
Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем
И откривам:
Само је реч моја у ваздуху
И светлост
Па тоне моја реч, некуда.
Ја не знам куда тоне, губи се.
Кад би је ветар однео
У неко срце
Да шуми као лишће љубави!

ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА


Ти си мој живот видела из близа:
Примисо, покрет, реч што нисам реко.
Знала си грч мој и кад стојиш иза.
Слутила моју болест на далеко.

Ти си у моме оку док још гасне
Видела прва новог смеха клицу.
А кад се вратим дому уре касне
Знала сву причу само по мом лицу.

Седим за столом и не знам свог лика.
Пред огледало залуд ми је стати:
У твоме оку била ми је слика.

Већ пола мојих ствари с тобом труле.
Нико ме сада не зна, нит ће знати:
Из мене зјапи рана место нуле.

У ЗИМСКИ СУМРАК


Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?

УМОРНА ПЕСМА


Где неста страх пред светом ту и песма преста.
И гле: стојим сада - дрво, са обраним плодом.
Мре у зглобу воља да се макнем с места.
Шта да радим с руком и у њој са слободом?

Заточени: ора је - прхните из тела!
Не лече песме никог (творце своје трују):
Гле песника у мраку усред дана бела
Где му гавранови кришом мозак кљују.

Песме - исказане из грла да их чује
Велико уво света - ево натраг хује.
Зар је ту јужни крај и једино им жало?

Близу је празнина и руб се приближује:
Речи ове песме издржите још мало
Док вас смрт ил ћутња скора не римује.

УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ


Уместо да у свилу лаку
Облачим твога тела пламен
Ја заодевам хладну раку
У непрозирни тешки камен.

Уместо да сред морског блеска
Промичу наша тела оба
Ја у лименку с мало песка
Побадам свећу врх твог гроба.

Уместо да са тобом пливам
И роним, прскам твоје лице:
За мрамором се твојим скривам.

У тамну плочу зурим нице.
И стојим испод липе твоје,
Самцит, уместо да смо двоје.

ПРАЗНИНА


Разбежале се речи све из мене:
Као од бата неког кад за часак
Нестану птице са гране зелене
(Ал оставе у слуху шум и прасак).

Све су се мисли скриле којекуда:
Ко кад у градић где се већ сви знају
Бане у стари сокак нова луда
И нагна народ у бег (док пси лају).

Да је бар мира када нема речи
И тиха пустош кад мисли неима:
Па да се легне као кад се лечи.

Овако: стојим још увек пред свима
(Док слична стрмој води ил олуји
Кроз моју главу сва празнина бруји).