Уметничко стваралаштво одувек је било ствар заједнице односно колектива. Хиљадама година исто је важило и за рецепцију уметничког дела. Колико год то са ове дистанце деловало непривлачно, чак немогуће, докази за ову тврдњу одавно су познати антрополозима и историчарима уметности.

Прве уметности – плес, музика, поезија, сликарство биле су нераздвојне у настајању и извођењу, биле су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже бикова у дубинама пећина, чинили су то заједно; прва поезија, која се искључиво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. Чак и данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности – фотографији и филму. Нарочито се филм, његово стварање, као и гледање, везује за колективно. Гледање првих филмова евоцирало је повратак тамним дубинама пећине – прошлости када би се чланови племенске заједнице окупили и заједно, било у тишини или екстатичном одушевљењу, посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми митова.

Све до краја 19. века слушање музике било је део јавног живота. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскопску салу. Уколико би се неко зажелео сликарства, морао је отићи у јавни простор – музеј или галерију.

Једина уметност која је потпуно заборавила своје колективно порекло јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, потпуни повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. Два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да доживи тзв. секуларизацију односно профанизацију и постане доступна свима, такође је допринео и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају у свом доживљају као књижевно, самостално и одвојено од групе других посматрача. Један од најзанимљивијих начина постизања таквог идеала је култ одласка у биоскоп – сам.

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера


Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много семантичког потенцијала. То је као са изгриженим ноктима – форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Та чињеница додатно ме је изиритирала јер сам очајнички те вечери желела да будем у друштву. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу предпоследњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом и сео неколико редова испред мене. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам ја намерно пропустила да му ставим до знања да сам приметила. Та нападност ми је била иритантна. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата, да одем, да одем. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Ништа није као што испрва изгледа. Ову баналну изјаву свакодневица доказује, стога, изнова ћемо је понављати. Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као аутономан и оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј, танан увод у моје упознавање француске националне иконе, вероватно најбоље уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском, а ево, сад и према Едит. Један од најлепших поклона које сам добила био је њен поклон овог филма. Убрзо, семестар у плесној школи се завршио, наступила је летња досада, сви су се разишли, па смо тако она и ја изгубиле контакт. Полако сам почела и да заборављам на филм.

Мај 2008, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је у фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, импулсом ирационалног, купила сам сет од пет оргиналних дискова Едит Пјаф, и већ при доласку у собу и одлагању сувенира у кофер, заборавила на њих. По доласку у Београд, чемерно расположење није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Дискови су остали нераспаковани.

Прошло је још неколико недеља док нисам почела да преслушавам диск по диск, песму по песму. Едит Пјаф постала је нешто ново и непроцењиво за мене – сећање, мисао, евокација. Њена музика, али и пре тога, њено откривање, фазе препознавања, за мене су, у ствари, постале могућност да обухватим прошлост као овално огледало, и кроз сећање је, односно самопосматрање, доживим потпуније, можда чак и у потпуности другачије него што је то она заиста и била. Касније, читајући У тарагању за изгубљеним временом, роман који је дефинитивно извршио најснажнији формативни утицај на мене, посредством Пруста открила сам да је такав однос музике и сећања заправо константа, да је музика подједнако евокативна као мирис, али да за разлику од њега, она подразумева (а)темпоралност. Могућност да време учини проблематичном категоријом простора.

У наставку следе неке од мени најдражих песама Едит Пјаф, као и слике једног од уметника кога сам најраније открила, али чије откривање још увек нисам довршила. Празне биоскопске сале Едварда Хопера, у овом случају, нису тек пука илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у ту прелепу институцију – сам.
Уметничко стваралаштво одувек је било ствар заједнице односно колектива. Хиљадама година исто је важило и за рецепцију уметничког дела. Колико год то са ове дистанце деловало непривлачно, чак немогуће, докази за ову тврдњу одавно су познати антрополозима и историчарима уметности.

Прве уметности – плес, музика, поезија, сликарство биле су нераздвојне у настајању и извођењу, биле су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже бикова у дубинама пећина, чинили су то заједно; прва поезија, која се искључиво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. Чак и данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности – фотографији и филму. Нарочито се филм, његово стварање, као и гледање, везује за колективно. Гледање првих филмова евоцирало је повратак тамним дубинама пећине – прошлости када би се чланови племенске заједнице окупили и заједно, било у тишини или екстатичном одушевљењу, посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми митова.

Све до краја 19. века слушање музике било је део јавног живота. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскопску салу. Уколико би се неко зажелео сликарства, морао је отићи у јавни простор – музеј или галерију.

Једина уметност која је потпуно заборавила своје колективно порекло јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, потпуни повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. Два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да доживи тзв. секуларизацију односно профанизацију и постане доступна свима, такође је допринео и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају у свом доживљају као књижевно, самостално и одвојено од групе других посматрача. Један од најзанимљивијих начина постизања таквог идеала је култ одласка у биоскоп – сам.