Jelena Lengold

Jelena Lengold






Esej

Što je moguće više besmrtnih vekova

Živeći kroz te silne knjige, samo pokušavam da proživim što je moguće više besmrtnih vekova.


Zamišljam da će jednoga dana dokoni književni biografi pisati otprilike ovakvu belešku:
Život Jelene Lengold ličio je na sve osim na život jednog pisca, bio je to prilično dosadnjikav i ordinaran život u kome je sve bilo tako predvidljivo i kao iz udžbenika o besmislenim životima, kakvih ima na milione, bila je lepuškasta kao devojčica, nikada, međutim, nije znala šta bi tačno sa time učinila, posedovala je prilično bezlične roditelje koji su se, naravno, razveli, ali na svu sreću tek nakon što su je doveli u veliki grad, studirala je neki bezvezni fakultet koji je, naravno, nije zanimao, zaljubljivala se u sve živo, u muškarce, žene, mačke, pse, zečeve, papagaje, profesore, pesnike, udavala se, kako je i red, dva puta, ovaj drugi muž pokazao se kao nešto bolji, ali teško je razlikovati jednog muža od drugog, sve vam to na kraju ispadne na isto, držala je dijetu celog života, bez vidljivih rezultata, izvadila je krajnike i žučne kamenčiće, spremala je dobre pite, sarme i ostale stvari sa holesterolom, dočekala je starost za priličnom ravnodušnošću, bila je tragično lišena sujete, ambicije i želje da se nametne bilo kome i bilo gde, slutimo da se njen “burni” život odvijao ponajviše u snovima i u mašti, jer negde se, valjda, morao odvijati, inače nam uopšte nije jasno kako je, zašto i povodom čega ta, po svemu, prosečna žena napisala onih nekoliko knjiga, koje na sve liče, samo ne na nju.
I tu, otprilike, na kraju te beleške, dolazimo do fenomena knjige, koji mi nikad neće biti jasan, baš kao ni fenomen sna. Jesu li naši snovi legitimni deo našeg života? Računaju li se oni u ono što smo iskusili? Jesu li knjige jednog pisca deo njegove biografije? Da li je moja bibliografija istovremeno i moja biografija? Jer, ako jeste, ja onda baš i nisam sasvim ja, ako shvatate šta hoću da kažem. Nadam se da shvatate, jer ja ne shvatam, samo osećam da tu mora da ima nešto što još nije do kraja otkriveno.
Zatim se može ići i dalje. Šta je sa svim onim knjigama koje smo pročitali? Postaju li i one deo našeg ja, pod uslovom da smo sebe u njima prepoznali i utkali nešto svojih osećanja u te stranice, listajući ih noću u krevetu, otkidajući od odmora? Postaju li tako te tuđe bibliografije pomalo i naše biografije? Koliko procenata Jozefa K, Lejdi Četerli, Toma Sojera, Herija Kinaskog, Ašenbaha, Holdena Kolfilda, Ane Karenjine, Madam Bovari, nastavlja da živi u meni godinama nakon što su bespovratno odloženi na police? I koliko svi oni, zapravo, utiču na moj život? Jer ako utiču, a slutim da je tako, onda još jednom moram da zaključim da ja nisam baš sasvim ja, već sa svakom takvom knjigom nešto od sebe dajem njima, a oni, zauzvrat, nešto svoje utrape meni, ne pitajući me da li mi baš to treba.
Ima jedna dobronamerna teorija koja kaže da na pravu knjigu nailazite onda kad vam je baš takva knjiga najpotrebnija. Najvatreniji pobornici ove teorije idu u krajnost i veruju da je dovoljno otvoriti bilo koju knjigu na bilo kojoj stranici i da ćete upravo tu naći odgovor na ono pitanje koje vas muči. Nisam sigurna da je to baš sasvim tako, ali sam sklona da verujem u to da nismo većinski vlasnici svoje sudbine, ni mi pisci, ni mi čitaoci, a bogme ni mi literarni junaci. Svi smo, naime, kako bi se to modernim jezikom reklo, umreženi. Svi smo u velikom kosmičkom network-u. Umre li jedan književni junak nasilnom smrću, možda ću upravo zbog toga isto tako umreti i ja, a razlog tome bi se mogao raspetljavati dugo i dosadno na mnogo dodatnih književnih stranica.
I šta je onda sa onima koji ne čitaju knjige? Može li se iz svega zaključiti da oni svoj život tako čuvaju od bezbrojnih ogledala koja samo čekaju da im ukradu dušu, ili pak žive svoje biografije i ne znajući za koliko toga su uskraćeni? Nemam pravi odgovor ni na ovo pitanje. Svaki čovek, valjda, prema svojoj meri, uzima od budnosti i od snova onoliko koliko ume, može i sme.
Što se mene tiče, ja sam svoju meru našla još davno, shvativši da ću uvek mnogo više živeti u nestvarnom nego u stvarnom, mnogo više u napisanim slovima nego u izgovorenim rečima, mnogo više kroz junake svojih knjiga nego u svom paralelnom, od javnosti priznatom, životu. Davno sam se, dakle, pomirila s tim da život, za koji neki skeptici kažu da je jedan jedini koji imamo, može na ovaj način biti beskrajno mnogo puta umnožen i proživljen. A ima li neke jače i snažnije čovekove potrage od ove?
I zato, kad čitam knjigu, ili kad je pišem, verujte, kultura i sve u vezi s njom poslednja je od mojih motivacija. Jedino što me istinski odvlači u ovaj papirni svet to je taj grozni strah od nestajanja, od beskrajnog konačnog nestajanja, i sve što radim živeći kroz te silne knjige to je samo pokušaj da u ovo malo godina proživim što je moguće više besmrtnih vekova.

arhipelag.rs

Jelena Lengold: U tri kod Kandinskog


b92.net


„Najopštiji pojmovi nikako se ne mogu objasniti. Kako god okreneš, ispada da ono
što ti je najvažnije ne možeš nikome da ispričaš. Čak ni sebi.“






Za poslednju zbirku priča Jelene Lengold, dobitnice Evropske nagrade za književnost, koleginica mi je rekla: „Nikad bolja“. Toliko se pozitivnih komentara o spisateljskom daru Jelene Lengold u poslednje vreme može čuti da čitalac, koji se prvi put susreće s njenim delom, verovatno očekuje da ga zapljusne talas stilskog savršenstva i neverovatnih obrta. A onda dobije nešto mnogo jednostavnije.

Zbirka U tri kod Kandinskog u sebi sadrži osamnaest priča koje se bave problemima ljubavi i smrti iz perspektive naizgled svakodnevnog života. Jelena Lengold predstavlja ljubav kao razlog postojanja, a njen nestanak, bilo da je reč o ljubavi prema drugom ili o ljubavi prema sebi, postaje vesnik smrti. Opšte teme iz svakodnevnog života, spisateljica pretače u literarno tkivo i na taj način, daje večnost onom što je naizgled bilo prolazno. Ona pažljivo bira detalje, povezuje ih i osvetljava tako da ono što je u realnosti podređeno u strukturi pripovedanja postaje vodeće. Fuzija između malog i velikog, između Erosa i Tanatosa postaje strašna i lepa, ostavljajući svaki prostor okolo nedorečenim. „Kako god okreneš, ispada da ono što ti je najvažnije ne možeš nikome da ispričaš. Čak ni sebi.“

Ono što je najveća vrednost zbirke U tri kod Kandinskog nije tema kao takva, već stilska tehnika pomoću koje su opšte stvari postale posebne. To je taj lirski zanos koji preovladava u emocijama, atmosfera iz pesme Elle Fitzgerald „Ev'ry Time We Say Goodbye“, način na koji sreća na momente zablista i onda se opet ugasi. Od ovih osamnaest priča, svaka je lepa na svoj način, ali mi se čini da je Jelena Lengold svoj umetnički potencijal najviše pokazala u pričama „U tri kod Kandinskog“, „Umerenost“, „Četvrti razlog“ i „Mravinjak“.

Priča „U tri kod Kandinskog“ u sebi nosi glavne probleme zbirke, a u naslovu koketira sa stvaralaštvom Vasilija Kandinskog. „Sećam se da me je crtanje i kasnije slikanje izdiglo iz realnosti“. Kompozicija slike ispred koje glavni likovi priče stoje sugeriše na jednu od glavnih motiva zbirke – kretanje. „Kretanje je naizgled nevidljivo, red se, reklo bi se, ne pomera, ali istovremeno, bilo mi je više nego jasno da ta kolona stalno ide napred. Ali oni se kreću, tu nije bilo dileme, i pre ili kasnije svi stižemo na tu desnu stranu iza koje ne znamo šta je.“

Kretanje na slici jeste približavanje smrti, ali i, po rečima Kandinskog, dosezanje ideje uz pomoć umetnosti. Druga vrsta kretanja u priči odnosi se na fizičko pomeranje. Glavni junak prvo beži iz svog grada (države) sa ciljem da pronađe ili izgubi sebe. Potreba da se boravi negde drugde, potiče od osećaja tuđeg pogleda, hoda po utabanoj stazi sa koje te neko prati i razmatra. Fizičko pomeranje kasnije u priči postaje svedeno na šetnju po muzeju, odnosno kruženje oko iste stvari, oko slike Kandinskog. Poslednja manifestacija kretanja odigrava se u vremenu. „Moje danas skoro i da ne postoji. Uvek je mnogo više postojalo ono juče. Sve se već desilo.“ U skoro svim pričama uspostavlja se uzročno-posledični odnos između onog što je bilo nekad i onog što se odvija sad. Svi junaci opiru se vremenu, bore se sa njim ili mu se klanjaju. Tom stanovištu suprotstavlja se pojedinačno vreme, trenutak u kom može da stoji čitava večnost. Ovi trenuci sjaje kao iskre u tami onog što je bilo juče i čine suštinu ove zbirke. Svaki ovakav tren nosi nagoveštaj sreće bilo da je reč o ljubavnom zanosu ili o božanskoj viziji raja. „Postoji verovatno u svačijem životu takav trenutak. Prepoznamo ga još pre nego što se desi. Dok se dešava, s ponešto užasa u sebi shvatamo da upravo proživljavamo najdragocenije sekunde svog života. I kada prođe znamo da ćemo do kraja samo čekati da se ono osećanje ponovi, ali, naravno, neće se ponoviti, nikada.“

...............

Lengoldova se u pričama bavi likovima sa kojima se susrećemo svaki dan, a da ne poznajemo dubine njihovog unutrašnjeg života. Ti su likovi suncokreti iz priče „Umerenost“. Spisateljica je uspela da nas stavi u centar njihovih sudbina, tako da oni osećaju naš i mi njihov pogled: „Izgledalo mi je kao da me tu, na tom polju, gleda hiljade lica, samo naizgled sličnih. Svaka se latica lelujala u sopstvenom snu o nepodeljenom svetu“. Stajati ispred jedne slike Van Gogovih Suncokreta znači uneti toplinu, žutu boju u svoj sivi život. Kada naiđete na sledeću sliku u kojoj su nekada predivni, jarko žuti suncokreti počeli da venu, vi se suočite sa strahom od smrti. Junaci priče „Umerenost“ smešteni su u smiraj dana i poistovećujući ljubav i život sa suncokretima, posmatraju ih kako se sa visine tužno poginju ka zemlji. Lica suncokreta koja ne prepoznajemo u gomili, sada nam se pokazuju kao mikrosvet, kao san i tuga i mi postajemo svesni da, zajedno sa njima, stojimo usamljeni čekajući sunce da se pojavi.

Platon u Državi, kroz Sokratova usta, tera Glaukona da zamišlja pećinu sa jednim jedinim svetlosnim otvorom i u njoj okovane ljude, koji mogu da gledaju samo napred i da vide jedino svoju senku i senku drugih ljudi. Kada bi se ljudi oslobodili okova i pogledali u svetlost, zabolele bi ih oči i morali bi da vrate pogled ka senkama. Priča „Četvrti razlog“ govori upravo o tome – o mogućstvu da se pogleda u svetlost – u ideju i istinu – nasuprot senkama kao lažnoj stvarnosti. Priča funckioniše na dve ravni: jedna je kretanje ka ideji, druga je njeno razumevanje. U prvoj ravni susrećemo se sa najlepšom slikom u celoj zbirci – hodom po oblacima na vrhu Himalaja. „Bio je to miris čistoće, miris ljudskog odsustva, miris ničega. Ovde nikada nije kanula nijedna kap ljudske krvi. Niko ovde nikad nije umro.“ Devojka koja je dobila ime po vrhu Himalaja, Nandora Devi, odlazi na to mesto sa svešću da sa njega neće sići živa.Rođena u ideji o rajskom mestu gde se ništa loše ne može desiti, ona se identifikuje sa visinama i odlazi da ispuni svoju sudbinu i stapa se sa oblacima. Poput mitske Semele koju je pogled u sjaj vrhovnog boga Zevsa spalio, tako se i Nanda pretvara u prah u susretu sa idejom Dobrog. Ona se upinje ka svetlu i izlazi iz pećine, zauvek. Za razliku od Nande, ostali junaci priče su oni koji mogu da vide samo senke. Oni se trude da razumeju i opravdaju, ali za njih podvig Nande Devi ostaje samo mit o kom se povremeno razmišlja.

Možda će „zbirka ljubavnih priča“ nekome zvučati kao kliše a možda je upravo to večna tema koja mori sve ljude, jer je „najopštije stvari najteže definisati.“ U tri kod Kandinskog bavi se naizgled običnim životnim pričama i zato je ova zbirka nije „nikad bolja“, ona je u svojoj jednostavnosti uzvišena. Jelena Lengold slika likove u večitom begu od smrti i patnje i njihov put koji vodi u drugi grad, u halucinaciju, u histeriju, u san da će jednog dana kao Nanda Devi dosegnuti vrhove Himalaja.

b92.net

Jelena Lengold: Samoća


Kad i kako se to dogodilo da smo izgubili impuls koji imaju svako dete i
svaka životinja, instinkt da se privijemo uz drugo toplo živo biće.



Kad god čujem onu Bajaginu pesmu: ,,Ovo je strašno velik grad i zato nema razloga da budeš sam u njemu...”, ja se opako rastužim. Pre neki dan sam videla vest da će 31. oktobra ove godine na našoj planeti živeti sedam milijardi ljudi, po proceni Ujedinjenih nacija. Rastužila sam se nad paradoksom ovog podatka, skoro kao nad Bajaginom pesmom.

Samoća je sasvim sigurno jedno od osećanja koje nije zaobišlo nijedno živo biće. Znam, znam, tu sada ide ona priča da samoća i usamljenost nisu jedno te isto, i da postoje ljudi koji vole svoju samoću. Kao što postoje ljudi koji umeju da budu sami i ljudi koji to ne umeju. Samoća je faktičko stanje, usamljenost je osećanje. Pa, ipak, na početku ovog pasusa nazvala sam (sasvim svesno) samoću – osećanjem. Pripišite to stvaralačkoj nepreciznosti, a ja znam da sam to uradila namerno. Za mene je samoća uvek bila samo i jedino osećanje, koje može, ali i ne mora, da ima direktne veze sa faktičkim stanjem prisustva ili odsustva drugih ljudi.

Kako god, samoća ili usamljenost – upitate li se nekad kako je to uopšte moguće, praktično, da bilo ko bude usamljen i sam među sedam milijardi drugih ljudi? Kako se dolazi do takve civilizacije? A opet, sve nam govori o tome: što je više ljudi, to je veća usamljenost. Svuda oko nas je takozvana singl-kultura.

Nekad davno prevodila sam pesme jedne danske pesnikinje, i jedna od reči za koju nisam mogla da nađem adekvatan prevod bila je TV-večera. I dalje nemamo reč za to, iako smo u međuvremenu i mi postali singl-društvo u mnogo većoj meri nego što smo bili onda, pre dvadesetak i nešto godina, kada sam ovu pesmu prevodila. Pitam se, da li činjenica da i dalje nemamo reč za TV-večeru ipak govori o nama nešto ohrabrujuće? Ja verujem da je tako, nadam se da je tako. TV-večera je inače nešto što se kupuje u samoposluzi, hrana u nekakvoj foliji izdeljenoj na više odvojenih delova, koja se, pretpostavljam, stavi na nekoliko minuta u mikrotalasnu rernu, i onda tu svoju samotnjačku večeru sami pojedemo ispred TV ekrana. Zapadnjačka verzija naših gotovih jela. Depresivno, zar ne?




Ljudi se jedni drugima žale na razne stvari, na bolesti, besparicu, teške poslove, ali na usamljenost će vam se malo ko požaliti. Čak ni najbolja prijateljica. Ako malo razmislite, shvatićete da to skoro nikada niste čuli, da vam neko priča o svojoj usamljenosti. Zato što je usamljenost tabu. Onaj ko je sam, mora ponosno da nosi svoju samoću, i ako ga neko baš i upita nešto netaktično u vezi sa tim, mora da kaže da voli što je tako, što nema nikoga ko bi ga gnjavio kad dođe kući s posla. Mora da kaže da je svesno izabrao upravo takvu egzistenciju, jer voli svoje osobenjaštvo, neuklopivo sa bilo kim od sedam milijardi ljudi.

Kad i kako se to dogodilo da smo izgubili impuls koji imaju svako dete i svaka životinja, instinkt da se privijemo uz drugo toplo živo biće? Da li su nas gužve u metroima i po ulicama naterale da oko sebe izgradimo neprobojne omotače koji su nas prvo štitili, dok nisu počeli da nas zarobljavaju? Kad smo to prešli iz faze previše radoznalih pogleda nekih starica kraj tarabe svake kuće u vašoj ulici, u fazu u kojoj niko nikoga više i ne vidi? Nepristojno je gledati drugog čoveka na ulici duže no što vam je potrebno da se sa njime mimoiđete. Nepristojno je i nepotrebno ukrštati poglede sa neznancima. U tramvaju ćete uljudno spustiti pogled ili gledati kroz prozor, čitati novine, u vozu ćete se praviti da dremate. Učinićete sve da dokažete da vam prisustvo tih neizbežnih ljudi iz okoline uopšte nije potrebno. Ako ste vrlo lepo vaspitana osoba, odavaćete utisak da druge ljude uopšte niste primetili.

Ideja je, valjda, da se postigne potpuna individualna (oprostite na izrazu) samoodrživost. Sam svoj majstor, u svakom pogledu. Dok to ne postignemo, nećemo se smiriti. Još smo daleko od toga, ali radimo na tome. I ne verujem da postoji način da se ovaj proces zaustavi. Jednog dana, nema sumnje, živećemo u svetu kakav je Mišel Uelbek opisao u romanu ,,Mogućnost ostrva”, i tada će to biti sve samo ne naučna fantastika.

I tako, dok čekamo da se to dogodi, još imamo šanse da se nekom osmehnemo, iako nam je najveća verovatnoća da će taj neko pomisliti da nismo baš sasvim normalni, ali šta se tu može, život je rizik...


6yka.com

Da sam musko

Da sam musko pustila bih brkove i pila bih mnogo piva
razdevicila bih jednu devojku, znam i koju, 
i uzivala bih gledajuci je kako me gleda zacarano.

Da sam musko, terala bih je da za mene umesi kolac
komplikovan, sa mnogo sastojaka, 
i uzivala bih gledajuci je kako secka, melje i muti.

Da sam musko napisala bih joj dugacko pismo
u kome bih priznala da necu nikad da se zenim
i uzivala bih gledajuci je kako neuteseno place
i otire suze pazeci da ne razmaze nijednu moju rec.

Da sam musko, potom bi otisla u svet
nosecu u unutrasnjosti sakoa njenu sliku
i uzivala bih gledajuci kako si njene oci vecno plave i sjajne
a svim drugim zenama govorila
da joj nisu ni za mali prst.

O, Da

Zaspati sa ukusom sperme i ciragete u ustima
zaboraviti na posteljinu
zaspati na grubom cebetu i na somotskom jastucicu
probuditi se i videti
da je majica dole na podu, ispod macke
i da sinoc niko nije ukljucio bojler
pogledati se u ogledalo i videti
ljubicasto srce nacrtano na ramenu
i straftu od kauca urezano u lice

O, da!
Brak je ponekad pravo malo cudo.

Pamtim dvadeset godina unazad
i za to vreme
tamni sat na našem zidu
u sobi koju smo otmeno zvali bibliotekom
oboleo je lagano na plućima.
Sada počinje da se glasa poput orgulja
i čuje se do iza bolničkog zida
što nam se naslanja na kuću
i čini da nas pomalo napušta misao
o pejzažima. Ništa ne govorimo samo naše noge sve lakše prepoznaju
put
po dugačkim hodnicima
a moja krhka mati i ja
u proleće sadimo cveće po grobovima
ona plače, ja rasterujem crvene bube potkamenke,
ona je tako jednostavno tužna, moja krhka mati,
i od nje se ni crvene bube ne plaše.
Naši je dragi gledaju sa kamenih
ploča, a ja bih da je odvedem što dalje od njih.

JELENA LENGOLD -" BALTIMOR"


Ustajući tog jutra iz kreveta, čekajući da voda za čaj provri u kotliću, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu bočice sa začinima koje im svakog jutra nepovratno izmiču, pomislih: “Može se dogoditi da uskoro dođe starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno”.
Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da mi odlučujemo o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove naš život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način – loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš?
Tako sam se tešila dok sam pila čaj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu “Erl Greja” u đubre. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblažiti mlekom. Niste mogli odlučiti da ga ne popijete. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajčio, stuštio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.
- Dobro – rekoh mu. – Šta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?
Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan?
Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da prođem? Šta ako bi sve bilo drugačije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni?
Ponekad znate da je vaš život zaista vaš život i čini vam se da mu pripadate. Ponekad, međutim, jasno znate da je on samo jedan od vaših mogućih života. I svi ovi drugi životi odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.
- Da li ti to pokušavaš da mi kažeš – upitah ga – da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam provirila?
Moj strah se lukavo smešio na mene, glave nakrivljene na stranu, sležući ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim… Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam nekakav izbor!


Objavila je osam knjiga, pet knjiga poezije, dve knjige priča i jedan roman.
Zastupljena je u nekoliko antologija poezije i priča, a prevedena je i na više
stranih jezika (engleski, italijanski, danski, rumunski, bugarski). Za knjigu
pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila je nagradu “Đura Jakšić”.
Takođe je objavila više prevoda savremenih danskih pesnika u domaćoj
književnoj periodici. Sa romanom Baltimor ušla je u najuže izbore za sve
značajne književne nagrade u Srbiji. Baltimor je preveden i objavljen u
Bugarskoj.




Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinar i urednik u redakciji
kulture Radio Beograda. Sada radi kao projekt-koordinator Nansenskolen
Humanisticke Akademije iz Lillehammera u Norveškoj, na predmetu konflikt
menadžment. U svojoj trenutnoj profesiji bavi se temama kao što su:
dijalog, inter-etnička tolerancija, diskriminacija, pregovaranje, ljudska
prava i mirno rešavanje sukoba.




Knjige:

Raspad botanike, poezija, Pegaz, 1982;
Vreteno, poezija, Nolit, 1984;
Podneblje maka, poezija, Nolit, 1986;
Prolazak anđela, poezija, Nolit, 1989;
Sličice iz života kapelmajstora, poezija, Prosveta, 1991;
Pokisli lavovi, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994;
Lift, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999;
Baltimor, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003.

Zastupljena u sledećim antologijama:

Arhipelagul Dantelat, Colestia revestie Lumina (antologija srpskih pesnika na rumunskom jeziku), 1988;
Zvuci i komešanja, novije pesništvo u Srbiji, Miljurko Vukadonović, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1989;
Love Poems by Women, by Wendy Mulford, Fawcett Columbine, New York, 1991;
Moderno srpsko pjesništvo, Stevan Tontić, Svjetlost Sarajevo, 1991;
Čarobna šuma, srpska erotska priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Radio B92, 1996;
Najlepše ljubavne pesme srpskoga jezika, Danilo Jokanović, Medijski centar Marko, 1998;
Na tragu, srpska krimi-priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Knjižara Prota Vasa, Pančevo, 1998;
Mačke ne idu u raj, antologija savremene ženske poezije, Radmila Lazić, Samizdat FreeB92, 2000;
Antologija ex Yu kratkih priča 1990-2000, Goran Janković, KUD France Prešern, Ljubljana, 2001;
Antologija pripovedaka srpskih književnica, Rajko Lukač, Zepter Book World, 2002;
Casablanca Serba, Racconti da Belgrado a cura di Nicole Janigro, Feltrinelli, Milano, 2003;
Ženski kontinent, antologija savremene srpske ženske priče, Ljiljana Đurđić, Prosveta, 2004;
Frrrrr, ženska erotska priča, Ljubica Arsić, Gramatik, 2004;
Najlepše ljubavne priče srpskih pisaca, Danilo Jokanović, Gramatik, 2006.