Kahlil Gibran

Verovanje je lepa stvar, ali smeštanje te vere u izvršenje ispit je snage.

Nisam napustio ljude kako bih video Boga, jer sam ga uvek viđao u domu svoga oca i majke. Otklonih se od ljudi jer njihove prirode bijahu drukčije od moje, a njihovi snovi ne življahu u slozi s mojima. Napustih čoveka jer bijah shvatio da se žito moje duše okreće u jednom smjeru i ne mrvi u skladu sa žitom drugih duša koja se kreću u drugom smeru. Napustih civilizaciju jer bijah spoznao da je postala staro i izopačeno stablo, snažno i strašno, čije korenje je bespovratno ukopano u Zemljinoj tmini, a granje seže onkraj oblaka; ali njegov je cvat od pohlepe i zla i zločinaštva, a plodovi od jada i bede i straha. Krstaši su pokušali u nj uklopiti dobro i promeniti mu ćud, ali ne požnjehu uspeha. Umreše razočarani, izmučeni i istrzani...Ne, moj brate, ne poiskah samoću iz religioznosti, već jednostavno da bih izbegavao ljude i njihove zakone, njihova učenja i tradicije, njihove ideje i njihov lažni sjaj i njihove jadikovke.

Potražih samoću kako ne bih morao gledati lica ljudi koji prodaju sebe i kupuju za istu cenu stvari koje su manje vredne od njih samih, duhovno i materijalno.

Potražio sam samoću kako bih se maknuo od onih samozadovoljnih pojedinaca koji u svojim snovima viđaju spektre znanja i veruju da su postigli svoj cilj.

Pobegoh od društva onih koji viđaju samo fantome istine u svojim buđenjima, i
izvikuju svetu kako su potpuno savladali bit istine.

Napustih svet i potražih samoću jer postadoh umoran od susretljivosti one većine koja veruje da je poniznost neka vrsta slabosti i milosrđe vrsta plašljivosti, a snobizam jedan oblik snage.

Potražih samoću jer se gnušah onih koji iskreno veruju da sunce i mesec i zvezde ne izlaze doli iz njihovih kovčega i ne smeštaju se nigde doli u njihove vrtove.

Pobegoh od onih koji se otimaju za položaje i uništavaju ljudima sudbine bacajući im u oči zlatnu prašinu i puneći im uši zvucima beznačajnih reči.

Odbegoh od propovednika koji ne žive u skladu sa svojim propovedima i koji
od ljudi zahtevaju ono čega se sami ne pridržavaju.

Poiskah samoću jer se u njoj nalazi pun život za dušu i za srce i za telo. Pronađoh beskrajne prerije u kojima se odmara sunčeva svetlost i gde cveće izdiše svoje mirise u svemir, a potoci opevaju svoj put prema moru. Otkrih planine u kojima upoznah sveže buđenje proleća i blistavu čežnju leta i bogate pesme jeseni i prelepu tajnovitost zime. Dođoh u ovaj udaljeni kutak Božjeg delovanja jer žudeh naučiti tajne univerzuma i prići tik do Božjeg prestola.

Niko na zemlji ne može pomoći čovečanstvu. Sejač, koliko god iskusan i mudar bio, ne može nagnati polje da rodi zimi.

Hipokrizija će ostati zauvek, čak i ako joj nokti budu lakirani i polirani; a Prevara se nikada neće izmeniti čak ni ako njen dodir postane blag i mek; a Laž se nikada neće pretvoriti u Istinu čak ni ako joj navučeš svilenu odoru i smestiš je u palatu; i Lakomost neće postati Zadovoljstvo; kao što Zločin neće postati Vrlina. I večno Ropstvo učenja, običaja i istorije ostaće Ropstvo čak i ako izmeni glas. Ropstvo će ostati Ropstvo u svom svojem jezovitom obliku, čak i ako samo sebe nazove Slobodom

Jedna je stvar koju duh ljubi i zaklinje. Jedna blistava i usamljena stvar.
To je buđenje u duhu; to je buđenje u unutarnjim dubinama srca; to je jedna neodoljiva i veličanstvena snaga koja se iznenada izdiže iz čovekove svesti i otvara mu oči, te on vidi Život usred blještavog pljuska prelepe muzike, okružen krugom silne svetlosti sa čovekom kao stubom lepote između zemlje i nebeskog svoda. To je plamen koji iznenada bljesne u duhu i dotakne i pročisti srce. To je dobrota koja okruži čovekovo srce tako da on zbunjuje i kudi sve one koji su to poricali, i pobunjuje se protiv onih koji odbijaju razumeti njeno veličanstveno značenje. To je tajna ruka koja je skinula koprenu s mojih očiju..

Otkrio sam tajnu mora, razmišljajući o rosi.

Gde mogu da nadjem čoveka kojim upravlja razum umesto navika i nagona.

Više volim da sam sanjar medju najskromnijima sa vizijama na ostvarenje,
nego vlastelin medju onima koji nemaju ni snova ni želja.

Od dve glavne vrednosti zivota, lepote i istine.Prvu nalazim u srcu koje voli, drugu u ruci koja dela.

Očuvaj me od mudrosti koja ne plače, filozofije koja se ne smije, i veličine
koja se ne klanja pred djecom.

Video sam ih kako jedu i ocenio ko su.

Šta da kažem čoveku koji me šamara dok ga ljubim u lice
i koji ljubi moja stopala dok ga ja šamaram.

Neki misle da na njih namigujem kad zatvorim oči da ih ne bih video.

Kažu da ćutanje obitava u zadovoljstvu,ali ja vam kažem da bunt, opiranje i prezir obitavaju u ćutanju.

Podela izmedju mudraca i budale je mnogo tananija nego paukova mreža.

Ne treba da zaboravimo da još uvek ima onih koji žive u pećinama; pećine su naša srca.

Mi se možda menjamo sa godišnjim dobima,ali godišnja doba nas neće promeniti.