Lav Tolstoj i vožnja bicikla

Na internet sajtu magazina The New York Times nedavno je objavljena lista umetnika koji su u kasnom dobu započeli sa određenom aktivnošću. Među njima našao se i ruski pisac Lav Tolstoj koji je sa šezdeset i sedam godina naučio da vozi bicikl. Vožnja bicikla je, pored jahanja i tenisa, bila deo njegove jutarnje rutine. Evo odlomka o tome:
„The author of War and Peace took his first bicycling lesson at age 67, only a month after the death of his 7-year-old son, Vanichka. He was still grieving, and the Moscow Society of Velocipede-Lovers provided him a free bike and instruction along the garden paths on his estate. He became a devotee, taking rides after his morning chores. ‘Count Leo Tolstoy . . . now rides the wheel’, declared Scientific American in 1896, ‘much to the astonishment of the peasants on his estate.’ A close friend noted: ‘Tolstoy has learned to ride a bicycle. Is this not inconsistent with Christian ideals?'“
Fotografija: Lav Tolstoj pored bicikle, 1895

Tolstoj i ja

Citam ja tako ta Tolstojeva secanja a mislim se u sebi : dobro, Lave Nikolajevicu, da li ti mislis da je nama stvarno interesantno da citamo tako podrobno o bas svakom slugi, momku, sobarici i dadilji, pa cak i o tvojim tetkama kojima jesi ili nisi davao novac za usecerene sljive ? I, posle izvesnog vremena, Lav Nikolajevic odgovara : Prekidam zapoceto opisivanje slugu po redu. Izgleda mi to dosadno i ne polazi mi za rukom. Opisivacu svoj zivot, secajuci se, unazad. To ! - pomislih ja - Tolstoju, opet cemo biti prijatelji. No, ne lezi vraze, ubrzo eto njega opet : Da, toliko ima u mom potonjem zivotu zanimljivog, vaznog, sto bih zeleo ispricati, ali ne mogu da se otrgnem od detinjstva, svetlog, neznog, poeticnog, punog ljubavi, tajanstvenog detinjstva... O, ne. E, sada mi vec stvari postaju po malo fishy - jer ako je ovaj ovde Lav Nikolajevic razglabao o slugama toliko a jos ne misli da se mane detinjstva - koje su onda sanse da ce uopste i doci do zanimljivih i vaznih delova ? Broj stranica sa desne strane rapidno se smanjuje. Sada je doduse zanimljivije jer barem pise o sebi i braci. No, stizem i do samog kraja a on jos iz detinjstva nije izasao, sem u vezi sa njim kada je pisao iz kasnije pozicije, kao svojevrsni preview onoga sto ce biti. I onda tek shvatih. Tuko jedna blesava - pomislih za sebe - pa ovde ni nema drugih secanja sem na detinjstvo. I osetih bes prema Tolstoju, svesna da on nista tu meni nije kriv te da sam mogla, kao sto bi svaki normalan covek i uradio, pogledati u sadrzaj na pocetku knjige i videti sta pise. Zapravo, kriva mi je Narodna Prosveta sto je te 1933. godine odlucila da objavi samo prvi deo njegovih secanja zajedno sa romanom Mladost u jednoj knjizi. Ali, gde je ostatak ? Tja, pa nema. Treca knjiga izabranih dela su vec Prepad i Kozaci i onda se nastavlja tako redom kao da u svih tih 30 knjiga nije bilo mesta da se objavi ostatak njegove autobiografije. I onda nalazim da me bas jako interesuje jesu li se i oni koji su kupovali ta izabrana dela 1933. godine, procitavsi prve dve knjige kompleta, osecali tako strasno OSUJECENI kao ja? Eto, na kraju ne saznadoh Tolstojeve grehe i, uopste, nista o tom strasnom i uzasnom periodu njegove mladosti i kasnijem zivotu.

No, treba priznati da ima delova i tog njegovog detinjstva koji su mi pricinili zadovoljstva, narocito onda kada se govorilo o njegovom poreklu, Jasnoj Poljani, kao i onda kada sam uspevala da prepoznam - ili je on sam o tome govorio - karaktere i situacije opisane u knjigama koje sam upravo zavrsila. Tako je zanimljiva prica o njegovom dedi sa majcine strane koji je bio general ansef pod Jekatarinom Velikom ali koji je izgubio svoj polozaj onda kada je odbio da se ozeni Potemkinovom ljubavnicom. Umesto nje on je izabrao kneginju Ekatarinu Dmitrijevnu Trubecku pa se nastanio sa njom na Jasnoj Poljani, imanju koje je dobio od svog oca. Ta njegova supruga umrla je rano te je on tamo ziveo sa svojom cerkom jedinicom, Tolstojevom majkom Marijom. O ovom svom dedi Tolstoj kaze :
On je sagradio divne zgrade za sluge i brinuo da oni uvek budu ne samo siti, nego i dobro odeveni i da imaju razonode. O praznicima je za njihovo veselje udesavao ljuljaske, igranje u kolu. Jos vise se on brinuo, kao i svaki pametan vlastelin toga doba, o blagostanju seljaka, i njima je bilo dobro, utoliko vise sto je dedov visoki polozaj, koji je ulivao postovanje cinovnicima, stitio ih od samovolje policijske vlasti.

Mora biti da je on imao vrlo fino estetsko osecanje. Sve njegove gradjevine ne samo da su solidne i udobne, nego su i vanredno lepe. Takav je i park koji je on uredio pred kucom. Sigurno je on isto tako mnogo voleo i muziku, jer je on samo sebe radi i radi moje matere drzao svoj dobar mali orkestar. Ja sam jos zatekao ogroman brest koji su jedva tri coveka mogla obuhvatiti i koji je rastao u dnu lipove aleje, a oko kojeg su bile nacinjene klupe i pultovi za muzikante. On je jutrom setao po aleji, slusajuci muziku. Lov nije trpeo, a voleo je cvece i biljke iz zimske baste.Ovaj deo koji opisuje deo Jasne Poljane gde se muziciralo i kuda je jutrom njegov deda setao sve sa muzickom pratnjom, ostavilo je na mene utisak, kako bi to ranije rekli, opisa punog poezije dalje on prica jos zanimljivih stvari o tom dedi koji se ponovo susreo sa tom Potemkinovom ljubavnicom koju je odbio : cudom sudbine covek koji ju je ozenio doselio se u susedstvo i oni su svi postali jako dobri prijatelji. U toj prici se krije i odgovor - zasto je on dobio ime Lav :

S tim Sergijem Fjodorovicem i njegovom porodicom, pa prema tome i sa Varvarom Vasiljevnom, moj ded se toliko sprijateljio da je moja mati bila od detinjstva zarucena s jednim od desetorice sinova Galjicinovih i da su oba stara kneza medjusobno izmenila svoje galerije portreta (razume se, kopije, koje su naslikali dvorski zivopisci). Svi ti portreti Galjicina i sad su u nasoj kuci, zajedno sa portretom kneza Sergija Fjodorovica na kome je Andrejevska lenta i s portretom ridjokose debele Varvare Vasiljevne, pocasne dame. Medjutim, nije bilo sudjeno da se to zblizenje do kraja izvede : zenih moje matere, Lav Galjicin, umro je pred svadbu od groznice, a meni, cetvrtom sinu, dato je ime za uspomenu na toga Lava. Mislim da je ljubav prema umrlom zenihu, bas zato sto je svrsila smrcu, bila ona poetska ljubav koju devojke osete samo jedanput.

Mnogo tetaka, sluga, stalskih momaka i sobarica kasnije - dolazi i deo kada govori o sebi i svojoj braci a koji mi se takodje svideo. Najstariji brat, Nikola, bio je onaj koga je Lav najvise voleo; on je bio sest godina stariji od njega i ostali decaci su mu u ranom decastvu govorili "vi". Taj Nikola je bio od onih srecnih ljudi kojima uopste nije bilo stalo sta o njemu drugi ljudi misle, bilo da je to dobro ili lose niti je on o nekome sudio. Turgenjev je izjavio da mu fale oni nedostaci potrebni da covek bude pisac a Tolstoj dodaje da je od tih nedostataka njemu najvise falila sujeta. Ovaj Nikola je bio dobar ali i veoma mastovit pa je cesto zanimao svoju mladju bracu. Jako me je zasmejalo jedno Tolstojevo secanje na ovog svog brata koje je, cini se, imalo na njega nesluceno duboki uticaj. Izmedju ostalog govori nam i zasto je, na kraju, Tolstoj sahranjen na bas onom mestu u Jasnoj Poljani gde on sada pociva :

I eto, on je, - kad je meni bilo pet, Micenki sest, Serjozi sedam godina - saopstio nam da zna tajnu pomocu koje ce, kad se ona otkrije, svi ljudi postati srecni; nece biti bolesni, niti ikakvih neprijatnosti, niko se nece ni na koga srditi, i svi ce voleti jedan drugog, svi ce postati mravlja braca (valjda je mislio "moravska braca", o kojima je on cuo ili citao, ali su to na nasem jeziku bila "mravlja braca"). Ja se secam da nam se rec "mravlja" osobito svidjala, jer nas je opominjala na mrave u mravinjaku ... Tajna "mravlje brace" bila nam je otkrivena, ali glavnu tajnu, sta da se ucini pa da ljudi ne znaju ni za kakve nesrece, da se nikada ne svadjaju i ne srde, nego da stalno budu srecni, tu tajnu je on, kako nam je govorio, zapisao na zeleni stapic, a stapic je zakopan pored puta, na kraju udolice staroga Zakaza, na onom mestu na kome sam, jer negde trup moj mora biti zakopan, molio da me sahrane za uspomenu na Nikoljenku.

Osim tog stapica, bilo je jos neko Fanfaronovo brdo, na koje nas, govorio nam je, on moze odvesti, ako samo ispunimo sve uslove koji se za to traze. Ti uslovi su bili, prvo : stati u ugao i ne misliti o belom medvedu. Drugi uslov : proci po razmacima izmedju dasaka na podu i ne izgubiti ravnotezu, i treci , najlaksi uslov : cele jedne godine ne videti zeca, - ni zivog ni mrtvog ni pecenog. Potom treba da se zakunemo da nikome necemo odati te tajne.

Onome ko ispuni te uslove, i jos neke druge, teze, koje ce nam on otkriti kasnije, tome ce biti ispunjena svaka zelja, ma kakva ona bila. Morali smo reci nase zelje. Serjoza je pozeleo da ume praviti od voska konje i kokoske; Micenka je pozeleo da ume crtati svakakve stvari, kao slikar, u velikim srazmerama. A meni nista drugo nije moglo da padne na pamet, nego da umem crtati u malim srazmerama. Sve smo mi to, kao sto to obicno biva kod dece, vrlo brzo zaboravili, i niko se od nas nije popeo na Fanfronovo brdo, ali se ja jos secam one tajanstvene vaznosti kojom nas je Nikoljenka posvecivao u te tajne, i naseg postovanja i trepeta pred tim neobicnim stvarima koje su nam se otkrivale. Ovako divnih delova ima jos pred kraj tih secanja na detinjstvo te mi je drago sto sam ih procitala. No, ipak osujecena vrlo mnogo resila sam da krenem drugim putem, dok ne pronadjem ostatak njegovih ispovesti (a saznala sam, u medjuvremenu, da je naknadno Prosveta objavila i njegove dnevnike, sto je jos zanimljivije te da se okrenem njegovoj zeni Sofiji i vidim sta ona ima da mi saopsti o Lavu Nikolajevicu koji me je, iako ne on sam kriv, ostavio tako na cedilu. Njena Autobiografija moze se pronaci ovde u pdf formatu, na engleskom. Ona je takodje napisala i memoare nazvane Moj zivot koji su sada relativno skoro izasli nakon mnogo godina camljenja u arhivi, a tu su jos i njeni dnevnici, koje je redovno vodila kao i sam Tolstoj. Ona tako sada vaskrsava, po prvi put, cini se, na nju se zaista obraca paznja. Izaslo je tako i nekoliko njenih biografija, cak dve samo ove godine, koje su napisale izvesne Nina Nikitina i Aleksandra Popof
Kao i Tolstoj, a mozda i vise od njega, Sofija je imala veoma zamrseno plemicko poreklo u ciju analizu nisam dublje ulazila. U njeno vreme, medjutim, porodica je bila vec poprilicno osiromasena no uprkos tome trudila se da deca dobiju dobro obrazovanje. Tako je Sofija isla na univerzitet, gde su joj glavni predmeti bili knjizevnost i francuski. Ona kaze da nije bila veoma dobar student jer se koncentrisala samo na ono sto ju je zaista interesovalo. Citala je mnogo, a narocito mi je simpaticno kada govori o tome da su joj omiljene knjige u mladosti bile - Dejvid Koperfild Dikensa - za kojim je plakala kada je zaklopila knjigu, kao da se rastaje od najboljeg prijatelja, i - bas Detinjstvo Lava Tolstoja iz koga je mnogo prepisivala Eto, kako se sudbina igra sa nama - tada nije mogla ni slutiti da ce jednog dana redovno prepisivati Tolstojeva dela - narocito Rat i mir i Anu Karenjinu ; Rat i mir je prepisala u celosti cak sedam puta. Nakon sto je zavrsila fakultet Sofija je napisala pricu u kojoj su junakinje bile njena sestra i ona a koju je nazvala Natasa; na zalost, ova prica koja se izgleda i Tolstoju dopala (ona navodi da je on u dnevmiku zapisao "kakva snaga istine i jednostavnosti!") stradala je, zajedno sa njenim mladalackim dnevnicima, kada je sve svoje rane spise spalila pred vencanje (suprotno od njega koji je njoj vece pred vencanje dao svoje dnevnike da moze da vidi, ono sto bih i ja volela, kakav je mangup pre nje bio:)

Tolstoj je poznavao Sofijinu majku od detinjstva i bili su bliski prijatelji (iako je on, kaze Sofija, bio dve i po godine mladji od njene majke). Oni su se posecivali a takve posete su se dogodile i u to vreme, nakon sto je Sofija dobila diplomu. Verovatno je Tolstoj tako nije video neko duze vreme pa se pri ponovnom susretu zaljubio u tada sesnaestogodisnju devojku. Zaprosio ju je pismenim putem, naposletku, jer je danima u svojim dnevnicima, koje ona voli da navodi, pisao o tome kako je vec lud i da ce se ustreliti ukoliko je ne zaprosi. "Zaljubljen sam onako kako sam mislio da nije moguce biti zaljubljen" pisao je on a onda ona navodi. Veridba je trajala samo nedelju dana da bi se odmah nakon vencanja par zaputio na Jasnu Poljanu. Tada pocinje onaj osamnaestogodisnji period za koji ona govori da je bio najsrecniji za njih oboje, dok on o njemu govori kao o moralnom sa stanovista gradjanskog, ali i egoisticnom jer se bavio samo slavom, imanjem i porodicom, te raznim s time povezanim zadovoljstvima. No, to govori duhovno probudjeni Tolstoj dok tadasnji mislim da je bio sasvim srecan. U prvim bracnim godinama on je zavrsio Kozake a zatim otpoceo i zavrsio i Rat i mir za koji nije voleo da se naziva romanom; izgleda je pod njenim uticajem tek pristao da se ovo delo izda kao knjiga a ne u casopisima. On bi pisao preko dana, ona je nocu prepisivala, a onda on ujutru opet prepravljao - i tako u krug. Cim bi nesto novo bilo gotovo on bi dolazio do sobe u kojoj se okupljalo domacinstvo (sa njima su zivele i te neke dve tetke) i - citao im svima naglas. Ona narocito nezno govori o tom periodu kada je on bujao od kreativne snage, bio zadovoljan onim sto napravi i radosno delio to sa svima svojima. Kada se citanje zavrsi svirali su klavir - Tolstoj je narocito voleo Hajdna i Mocarta. Sofiji se svakako treba diviti jos i tada kada je on bio sasvim normalan - ona je ukupno rodila 13oro dece (!!!) koje je gotovo sve sama i dojila, kupala, podizala i cak vaspitavala, o cemu cu kasnije jos ponesto reci. Pored toga i vodjenja imanja on joj je davao da prepisuje njegove rukopise, sto je ona volela mozda vise od svega, ali joj je oduzimalo i mnogo vremena; na sve to, kasnije, on je na nju prebacio sve svoje poslove, cak i one vezane za izdavastvo, te mu je ona glumila i nekakvog agenta/izdavaca. Na sve to on je u narednom periodu i - da tako kazem - poprilicno posasavio pa je i o tome morala brinuti. Da ne govorimo o smrti dece - sto one koja su umrla jos kao bebe, sto onih koji su doziveli da poodrastu a zbog cega je i njeno zdravlje- i psihicko i fizicko - veoma bilo narusavano u vise navrata.

No, u tih prvih osamnaest godina ziveli su u svojevrsnoj idili potpuno odvojeni od sveta i zbivanja u njemu. Ona je napisala kako nije zelela nista drugo do da zivi sa likovima iz knjige Rat i mir : volela sam ih i posmatrala kako se zivot svakoga od njih razvija kao da su bili stvarni. Bila je svesna da sluzi geniju i srecna zbog toga; volela je svoje prepisivacke duznosti i patila onda kada je on odlazio u Moskvu a ona mu slala svoje kopije postom : osecala se kao da sam poslala dete uplasena da mu se nesto stravicno moze dogoditi. 1869. godine izasao je Rat i mir; uskoro ce on zapoceti i Anu Karenjinu. O nastanku ove knjige kod Sofije postoji interesantna prica - naime, kako bi zabavila jednu od tetaka poslala je sina, onoga sto je toj tetki bio kumce, da joj naglas cita neke Puskinove price; tetka je zaspala, kumce otislo a knjiga ostala otvorena. Tolstoj je naisao i uzeo da procita deo koji je pocinjao sa "Gosti su pristizali u letnjikovac grofa L-" i rekao "Kako je dobro, kako jednostavno. Prelazi odmah na stvar. Tako treba pisati". Rekavsi jos da je Puskin taj majstor na koga se on ugleda isto vece poceo je da pise Anu Karenjinu. To je bilo 19. marta 1872. godine, kaze Sofija.

Medjutim, to nije bilo srecno vreme kao onda kada je pisao prethodno veliko delo - troje dece i dve tetke umrle su u narednih nekoliko godina a Sofija se takodje razbolela pa cak i kasljala krv. Pri tom, nakon sto je zavrsio prvi deo Ane Karenjine, Tolstoja pocinje da obuzima pitanje obrazovanja. I pored nekih ucitelja koje su imali Tolstojevi su se tada jos trudili da i sami (i vecinom sami) ucestvuju u odgoju svoje dece. On je ucio starogrcki, kako bi i svoju decu naucio a Sofija je bila zaduzena za gotovo sve ostalo - od jezika preko knjizevnosti do crtanja. Narocito mi je simpaticno bilo kako su zajedno preduzeli da uce engleski koji im je oboma bio poprilicno stran; prva knjiga koju su tako zajedno procitali, na engleskom, bila je knjiga Vilki Kolinsa The Woman in White. Kasnije su unajmili i englesku guvernantu pa su i od nje dalje ucili ovaj jezik.
Najgori period njihovog braka, medjutim, otpocinje onda kada su se zarad daljeg obrazovanja dece preselili u Moskvu. Sofija nikada nije prezalila njihov prethodni zivot na Jasnoj Poljani, tu srecnu izdvojenost i mir, koji su u velikom gradu potpuno nestali. Tada pocinje to Tolstojevo duhovno budjenje koje je prvobitno bilo usmereno na pravoslavnu crkvu, da bi zatim sa njom raskinuo, kao uostalom i ona sa njim. Tolstoj tako pocinje postepeno sve vise da okrece ledja porodici i porodicnim problemima, cak i prema obrazovanju dece - koje mu je ranije bilo toliko vazno i donosilo dosta radosti. Rastrzan neuskladjenoscu zivota koji njegova porodica vodi i onog ideala zivota koji pocinje u njemu da se polako definise - on cesto bezi od njih i od grada na Jasnu Poljanu, dok Sofija ostaje u Moskvi i cita anticku filozofiju koja joj pruza izvesnu utehu. Takodje, ona i pise, a neka njena dela su cak i izdata, samo ne pod njenim imenom.

Cak i kada su se mogli ponovo zajedno naci na Jasnoj Poljani promena u njemu je dovela do toga da u njihovom odnosu vise nije moglo biti zajednickog stava, niti izmirenja : on je po ceo dan radio na poljima sa seljacima, vracajuci se u svoj dom nezadovoljan i cak otvoreno preteci da ce da ode od kuce, uzme neku seljanku za zenu i otpocne novi zivot. To je cak i ucinio 1884. dok je ona bila pred porodjajem sa poslednjim detetom. Vratio se, medjutim, ali ne progovorivsi ni rec sa svojom zenom, koja je tog jutra rodila kcer Aleksandru. Doslo je i do toga da se imovina izdeli - Tolstoj je poceo da smatra svaku imovinu za zlo i nije hteo nista sa njom da ima. Tako je 1891. godine ona podeljena na Sofiju i decu - ona nikako nije mogla da se pomiri sa njegovom zeljom da sve razdeli. Sve ove razmirice dodatno je pogorsala nesreca da su prvo izgubili sedmogodisnjeg sina a potom i kcer Masu. U to vreme Sofija priznaje da je vec bila pred potpunim nervnim rastrojstvom a i fizicki poprilicno bolesna. Tada je sebi utehu nalazila isprva u casovima klavira i muzici uopste a potom i u slikanju : napravila je reprodukcije slika iz porodicne galerije koje su u to vreme trazene za izlozbu a potom je slikala pejzaze Jasne Poljane. Uz sve to Sofija je otkrila i ljubav prema fotografiji - nacinila je mnogo fotografija svoje porodice i njihovog imanja a o njenoj tehnici i ostalom moze se citati ovde. Dakle daleko od toga da je ona bila nekakva zaludna zena kojoj je bilo dosadno pa je jedinu zabavu nalazila u tome da maltretira muza.Da bi se dao pravi sud o svemu onome sto se desavalo u tih poslednjih dvadesetak godina Tolstojeva zivota bilo bi lepo do kraja procitati njegova Secanja a zatim, po mogucstvu, uporedo pratiti njegov i njen dnevnik. Pokazalo se nebrojeno puta kako je istina negde izmedju dve verzije iste price. Mnogi misle da je Tolstoj bio divan covek i produhovljeni starac koga njegova porodica - zena narocito - nije mogla da razume. Cak je veoma dugo Sofija smatrana za nekakvu zlu zenu koju je samo zanimalo materijalno i koja, naviknuta na luksuz, nije mogla da prati Tolstoja, tako produhovljenog u jednom zivotu gotovo apostolskom. Samo sto Sofija niti je bila zla niti naviknuta na luksuz, bar ne u ondasnjem smislu : oni su ziveli poprilicno skromno za svoje grofovske prilike, bavila se i onim sto danas zovemo humanitarnim radom i u svemu podrzavala Tolstoja sem u tom konacnom : otudjenju svake imovine. Cak i takav zivot njemu je bio suvise raskosan i bogat te ga je on na kraju prezirao, kao i njenu brigu i ljubav. Na kraju, kao sto znamo, on je opet utekao, ostavivsi za sobom oprostajno pismo. Ona je pokusala da se utopi, ali su je spasli; on je to cuo i jako plakao ali se nije vratio. Razboleo se, konacno, i umro na stanici Astapovo. Okruzen nekim ljudima koje ona nije volela - kao ni oni nju - jedva su je na kraju pustili do njega, iako je on nju stalno trazio. i prizivao. O svemu ovome ona veoma potresno govori u toj svojoj Autobiografiji. Zivela je jos devet godina na Jasnoj Poljani - koja je delom ustupljena narodu - i umrla 1919. godine.

Kazem - treba najpre cuti i njegovu stranu mada eto i Konrad kaze da te poslednje delove Secanja vise i nije mogao da prati - taj govor apostola ... ni u njegovom pukom moralisanju, ni u njegovim gestovima osvrtanja i uzmicanja, ni u idealizovanju sirotinje i seljaka, ni u veleposednickoj grizi savesti, ni u njegovom anticivilizacijskom romantizmu. Pa onda jos i dodaje :

Iskustva koja sam ja stekao o sirotinji, o fizickim radnicima, o onima koji su pritesnjeni na samo dno zivota, nisu se poklapala s Tolstojevim tvrdnjama, smatrao sam da su etape misleceg coveka nezaobilazne za sve nas. Ja sam mogao da posvedocim, recimo, da se ovde u Budimpesti,u Erzebetvarosu, kvartu iz miloste nazvanom Cikago, uopblicio sirovi, pucki egzistecijalizam, kafansko, divljacko i bezizgledno osporavanje zivota, ista ona samoca i uzasnutost koja pogadja i nas, relativno ucenije.

Dakle, za sada, dok ne vidim sta on sve ima da kaze, cini mi se da ce meni, kao i Konradu, biti drazi i Tolstoj-gresnik i Tolstoj-mislilac nego Tolstoj-apostol. Jer, kao sto sam vec gore rekla, meni se sve cini da je u jednome trenutku Tolstoj malo posasavio, sto zvuci gotovo bogohulno kada se odnosi na tako voljenog i velikog pisca ali - meni to tako izgleda. Ne bih rekla da je bas sasvim normalno to kako se on ponasao. Propovedati ljubav a onda zanemariti u potpunosti svoju porodicu, najpre decu, izgleda mi jako protivredcno i pomalo lazno. Takvo ponasanje deluje mi kao druga forma samoljublja. Mozda gresim, mozda jednostavno nisam dovoljno duhovno budna ali ne mogu da shvatim te ljude koji zarad svoje duhovne budnosti ili svog osecaja casti ili pak duznosti osudjuju one koji direktno zavise od njih na propast ili zalost. To je pitanje koje se pojavljuje cesto, na razlicite nacine,pa eto i u Lagumu koga sam vec pominjala kod pitanja muza glavne junakinje tj. romantizovanog Svetlaninog oca. Postoji i sasvim drugi nacin koji ja poznajem iz slucaja jednog mog prijatelja Kineza : njegov otac se ozenio, dobio njega i njegovu sestru (mozda i jos po koje dete, ne znam) i sve ih podigao najbolje sto je to mogao. Kada su oni napustili roditeljsku kucu, a on otisao u penziju, odlucio je da postane budisticki monah/isposnik i odvojio jedan deo kuce za sebe i svoje oltare, gde provodi sada dane u molitvi i meditaciji ne ugrozavajuci nikoga.

Koliko sam videla Tolstojeva Secanja ili Ispovesti su kod nas izdali neka izdavacka kuca Cicero, 1993. i sada u skorije vreme LOM pod nazivom Moj zivot. Nadam se da je u ovim izdanjima dat ceo taj spis; zaista ne bih da ponovo ostanem bez Tolstojevih silnih grehova

EDIT Samo jos da dodam da se na blogu Yellow Brick Road moze citati (ko jos nije,ako takvih ima) prelep opis posete Jasnoj Poljani .

5 detalja iz života koji su ga činili čudakom

Jedan od velikana svetske književnosti zbog kritičkog odnosa prema društvu i crkvi, dolazio je u sukob sa vlastima, a Ruska pravoslavna crkva ga je 1901. ekskomunicirala. Pamtićemo ga po Ani Karenjinoj i Ratu i miru
Mnogi Rusi tvrde da je u pitanju genije, a ima i onih koji koji smatraju da je bio ludak. Foto: Wikipedia, Tolstoj sa 20 godina

U svakom slučaju, reč je o jednom od najvećih ruskih pisaca, o svecu radikalnih pogleda, o bogatašu sa asketskim navikama.

Verujemo da ste čitali njegove romane, Rat i Mir, Anu Karenjinu, trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost, potom Vaskrsenje... Ali isto tako verujemo da niste poznavali njegov život. Evo pet stvari iz njegove biografije koje ga čine čudakom:

1. BIO JE ANARHISTA
Ne samo da je bio anarhista, već je imao reputaciju Hrišćanskog anarhiste. To je u svakom slučaju - bio prilično revolucionaran koncept u carskoj Rusiji.

Kao hrišćanin, smatrao je da mora da bude pacifista, a da država, koja pokreće ratove i ubistva, treba da bude zanemarena. Njegove ideje kasnije su bile inspiracije za Mahatmu Gandija i Martina Lutera Kinga juniora.

Pratila ga je i carska tajna policija. Foto: Wikipedia, Portret Tolstoja koji je naslikao Gorski Ovo - baš i nije neko iznenađenje, s obzirom na to da je bio anarhista. Ipak, sukob sa sekularnom carskom vladom nije jedini razlog zbog kojeg je bio na meti tajne policije: Tolstoj je pokušao je da se u potpunosti posveti Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Međutim, brzo se razočarao i doveo u pitanje autoritet crkve. Zato ga je crkva ekskomunicirala i pratila. A to su pratili - pripadnici tajne službe!

2. BIO JE DŽANKER
Ne, nije bio narkoman, pa da napišemo "džanki". On je bio džanker - prusko/nemački zemljoposednik i član manjine sa plemenitim poreklom. To u njegovo vreme i nije bilo toliko važno, jer su mnogi u vreme Lava Nikolajeviča Tolstoja osiromašili ili izgubili svoju zemlju, pa su radili kao vojnici, ili kao nadničari na selu.

Tolstoj je bio i jedno i drugo, ali sa seoskim poslovima - jednostavno rečeno - nije imao blage veze. Sa svojim bratom pridružio se vojsci i učestvovao u Krimskom ratu.

3. PODELIO JE SVOJE BOGATSTVO PROSJACIMA
Tolstoj je zahvaljujući Ani Karenjini došao do velikog finansijskog bogatstva. Gotovina se svakodnevno slivala na njegov račun, a zarađivao je zahvaljujući pisanju koliko i ozbiljan plemić u carskoj Rusiji.

I sve bi bilo sjajno da je Tolstoj postupao kao prosečan čovek, koji bi zadržao novac za sebe. Međutim, Tolstoj je - verovali ili ne - potrošio gotovo kompletnu sumu koju bi zaradio, dajući novac veoma često - lokalnim prosjacima. To je razbesnelo Sofiju, njegovu ženu, koja je verovala da se udala za dobrostojećeg pisca sa plemenitim poreklom.

Zbog raspada njegovog braka, Tolstoj se otisnuo u nepoznato, počeo da putuje i živi kao asketa.

4. KAŽU DA JE NAJPLODNIJI PISAC SVIH VREMENA
Ne zato što Rat i mir u izvornoj verziji ima preko 400.000 reči, ili zbog Ane Karenjine, niti zbog famozne trilogije kojom je započeo ozbiljnu spisateljsku karijeru.
Foto: Wikipedia, Tolstojeva slika nastala 1897 Lava Nikolajeviča Tolstoja mnogi akademici i svetski proslavljeni pisci smatraju najplodnijim piscem svih vremena.

Bio je uzor Džejmsu Džojsu, Virdžinija Vulf ga je nazvala najvećim novelistom svih vremena, Nabokov, Čehov, Prust, Fokner su ga citirali.

Interesantno je da i pored neverovatnog Rata i mira, kao i fantastičnih drugih romana koji su obeležili njegovo stvaralaštvo - većina pomenutih autora smatra da je Ana Karenjina njegovo remek delo po kom će ostati zapamćen u istoriji .

5. UMRO NA ŽELEZNIČKOJ STANICI GDE SE UBILA ANA KARENJINA
Tolstoj je umro na železničkoj stanici Astapavo od upale pluća, nakon dugogodišnjeg aksetksog lutanja. Ovaj velikan ruske književnosti je najpre zbog bolova i iscrpljujućeg kašlja dobio dozu morfijuma, pa su ga odneli na sprat stanice - da umre.

Interesantno je da je umro na železničkoj stanici na kojoj je njegova literarna heroina Ana Karenjina - doživela svoj kraj. Jedino što se Tolstoj nije bacio na šine, kako bi ga pregazio voz.

(Newsweek.rs / writinggooder.com)

Lav Nikolajevič Tolstoj, najbolji pisac u posljednja dva vijeka
Sadržaj ovog članka kopiran je sa portala Nezavisnih novina, a original se nalazi na linku: https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Lav-Nikolajevic-Tolstoj-najbolji-pisac-u-posljednja-dva-vijeka/208264

Engleska književnica Virdžinija Vulf tvrdila je za njega da je najveći romanopisac svih vremena, a Džejms Džojs je zapisao: "On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan." Tomas Man je pisao o njegovoj bezazlenosti: "Rijetko je radio kao umjetnik, više kao prirodnjak." Riječ je, naravno, o ruskom velikanu pisane riječi Lavu Nikolajeviču Tolstoju, kojeg svrstavaju u najveće ruske realiste njegovog doba, a ove godine navršava se 185 godina od njegovog rođenja. Neosporno je da su mu veliku reputaciju donijela djela "Rat i mir" i "Ana Karenjina", a njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je vjerno slikao, a i sam mu je pripadao. Bio je neobično dijete, pa je tako jednoga dana objavio svojim najbližima da posjeduje predivnu tajnu koja bi mogla sve ljude na svijetu učiniti srećnima. Ako bi svijet upoznali s njom, nastala bi vrsta zlatnog doba bez bolesti, bijede i mržnje. Svi bi se međusobno voljeli i postali bi "mravlja braća". Nikolaj je razotkrio ideju o "mravljoj braći", ali ne i glavnu tajnu - onu po kojoj bi ljudi bili beskrajno srećni. Tu je tajnu napisao, kako je rekao, na "zeleni prut" zakopan do živice pokraj puta u šumi Zakaz. Tada je Tolstoj vjerovao da postoji mali "zeleni prut" na kojem je napisano nešto što bi uništilo sve zlo u ljudima i dalo im velike blagoslove. Kasnije je vjerovao da takva istina postoji u ljudima i da će im se razotkriti i dati im što očekuju. Takođe je vjerovao da, ako nauči izdržati patnju, neće nikad biti nesrećan. Da bi mu izdržljivost porasla, znao je držati rječnik ispred sebe pet minuta, a nekada bi se bičevao dok ne počne plakati. Kada je odrastao, Tolstoj je nastavio formulisati ideje započete u djetinjstvu. Jedna od možda najvažnijih ideja je ona o savršenstvu. Tolstoj je vjerovao da svaki čovjek može postići sreću ako sebe usavrši - moralno, mentalno i fizički. Često je pisao liste načina kako bi sebe poboljšao u svakom polju. Počeo je i formulisati ideje o istoriji i vrijednostima univerzitetskog obrazovanja. Da bi mu izdržljivost porasla, nekada bi se bičevao dok ne počne plakati "Istorija nije ništa drugo nego skup bajki i tričarija sa gomilom bespotrebnih datuma i imena... Zašto bi iko morao znati da je drugi brak Ivana Groznog sa Temriukovom ćerkom bio 21. avgusta 1562. ili da je 1572. bio četvrti sa Anom Aleksejnovom Koltovski? Ali ipak traže od mene da to znam naizust - ako ne znam - padam na ispitu", kazao je jednom prilikom. Prvi dio "Rata i mira" objavljen je 1865. godine pod nazivom "Godina 1805.", a do 1868. je dodao još tri poglavlja, da bi naredne godine završio roman. Kritičari su ga neko vrijeme negirali, jer nije bio aktivan u književnoj politici. Međutim, roman je bio popularan i vrlo dobro primljen. "Rat i mir" je jedno od najvećih djela u istoriji svjetske literature, ali takođe i vrhunac Tolstojevog života. Na drugom velikom djelu "Ana Karenjina" radi od 1873. do 1877. godine. Izdavač, koji je djelo štampao u serijalima, bojao se uvrstiti zadnja poglavlja koja su bila direktan napad na ratnu histeriju. Tolstoj mu je oduzeo tekst i izdao posebno izdanje. Nakon burnog života umire na željezničkoj stanici u Astapovu, 9. novembra 1910. godine, od upale pluća. Sahranjen je, kao što je želio, u Zakazu, nasuprot "zelenog pruta".
ENgleska književnica Virdžinija Vulf tvrdila je za njega da je najveći romanopisac svih vremena, a Džejms Džojs je zapisao: "On nije nikad dosadan, niti glup, nikad umoran, pedantan ili teatralan." Tomas Man je pisao o njegovoj bezazlenosti: "Rijetko je radio kao umjetnik, više kao prirodnjak." Riječ je, naravno, o ruskom velikanu pisane riječi Lavu Nikolajeviču Tolstoju, kojeg svrstavaju u najveće ruske realiste njegovog doba, a ove godine navršava se 185 godina od njegovog rođenja. Neosporno je da su mu veliku reputaciju donijela djela "Rat i mir" i "Ana Karenjina", a njegov književni rad sastojao se iz pokušaja napada na rusko društvo, koje je vjerno slikao, a i sam mu je pripadao. Bio je neobično dijete, pa je tako jednoga dana objavio svojim najbližima da posjeduje predivnu tajnu koja bi mogla sve ljude na svijetu učiniti srećnima. Ako bi svijet upoznali s njom, nastala bi vrsta zlatnog doba bez bolesti, bijede i mržnje. Svi bi se međusobno voljeli i postali bi "mravlja braća". Nikolaj je razotkrio ideju o "mravljoj braći", ali ne i glavnu tajnu - onu po kojoj bi ljudi bili beskrajno srećni. Tu je tajnu napisao, kako je rekao, na "zeleni prut" zakopan do živice pokraj puta u šumi Zakaz. Tada je Tolstoj vjerovao da postoji mali "zeleni prut" na kojem je napisano nešto što bi uništilo sve zlo u ljudima i dalo im velike blagoslove. Kasnije je vjerovao da takva istina postoji u ljudima i da će im se razotkriti i dati im što očekuju. Takođe je vjerovao da, ako nauči izdržati patnju, neće nikad biti nesrećan. Da bi mu izdržljivost porasla, znao je držati rječnik ispred sebe pet minuta, a nekada bi se bičevao dok ne počne plakati. Kada je odrastao, Tolstoj je nastavio formulisati ideje započete u djetinjstvu. Jedna od možda najvažnijih ideja je ona o savršenstvu. Tolstoj je vjerovao da svaki čovjek može postići sreću ako sebe usavrši - moralno, mentalno i fizički. Često je pisao liste načina kako bi sebe poboljšao u svakom polju. Počeo je i formulisati ideje o istoriji i vrijednostima univerzitetskog obrazovanja. Da bi mu izdržljivost porasla, nekada bi se bičevao dok ne počne plakati "Istorija nije ništa drugo nego skup bajki i tričarija sa gomilom bespotrebnih datuma i imena... Zašto bi iko morao znati da je drugi brak Ivana Groznog sa Temriukovom ćerkom bio 21. avgusta 1562. ili da je 1572. bio četvrti sa Anom Aleksejnovom Koltovski? Ali ipak traže od mene da to znam naizust - ako ne znam - padam na ispitu", kazao je jednom prilikom. Prvi dio "Rata i mira" objavljen je 1865. godine pod nazivom "Godina 1805.", a do 1868. je dodao još tri poglavlja, da bi naredne godine završio roman. Kritičari su ga neko vrijeme negirali, jer nije bio aktivan u književnoj politici. Međutim, roman je bio popularan i vrlo dobro primljen. "Rat i mir" je jedno od najvećih djela u istoriji svjetske literature, ali takođe i vrhunac Tolstojevog života. Na drugom velikom djelu "Ana Karenjina" radi od 1873. do 1877. godine. Izdavač, koji je djelo štampao u serijalima, bojao se uvrstiti zadnja poglavlja koja su bila direktan napad na ratnu histeriju. Tolstoj mu je oduzeo tekst i izdao posebno izdanje. Nakon burnog života umire na željezničkoj stanici u Astapovu, 9. novembra 1910. godine, od upale pluća. Sahranjen je, kao što je želio, u Zakazu, nasuprot "zelenog pruta".

ANA KARENJINA
Dnevnički zapis Sofije Tolstoj na dan 24. 2.1870.god:

Sinoć mi Ljovočka reče da je smislio tip udate žene iz višeg staleža. Rekao mi je da mu je nakana da prikaže tu ženu samo kao nesrećnicu, a ne kao krivu i da su, čim ju je zamislio, sve ostale ličnosti i muški tipovi do kojih je ranije bio došao, našli sebi svoje mesto i grupisali se oko nje žene…“
1872. Tolstoj je video kako se kći pukovnika, Ana Stepanova, razuzdana ljubomorom, bacila pod voz. Njegova želja je bila da upotrebivši ovaj događaj napiše roman koji će biti iznad

U proleće 1873. uđe grof Lav Tolstoj jedne večeri u sobu svoga najstarijeg sina koji je svojoj staroj tetki baš čitao Puškinove „Pripovetke Belkina“. Otac uze knjigu i pročita reči „Gosti se iskupiše u letnjikovcu „. „Tako treba početi !“, reče on, ode u svoju radnu sobu i napisa: „Sve se poremetilo u kući Oblonskih…“. To je bila prva rečenica „Ane Karenjine“. Današnji početak, apersi o srećnim i nesrećnim porodicama, stavljen je na čelo kasnije. Međutim, pisati „Anu Karenjinu nije bilo nimalo lako. Delo je rađeno u šest redakcija. Imenu „Ana Karenjina“ prethodila su „Moćna ženska“ i „Dva braka“. Tek u četvrtoj verziji delo dobija današnje ime. Od prve ka poslednjoj redakciji Ana dobija sve finije osobine. Karenjinu se od V redakcije dodaju mnoge nesimpatične crte. Lik Vronskog u svakoj novoj redakciji gubi mnoge pozitivne osobine. Januara 1875. i u tri sledeća meseca pojavljuju se u „Ruskom vesniku“ delovi romana. Zatim je objavljivanje prestalo jer autor nije imao vise šta da da. Naredne godine ponovo se pojavljuju novi fragmenti.“Dosadila, strašna Ana Karenjina“ pisao je Tolstoj iz Samare. „Konačno, veli u martu 1876., „moram da završim roman kog sam do guše sit.“

Delo je odštampano 1877. dobivši svoju konačnu fizionomiju.

ANA KARENJINA

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

U kući Oblonskih prava je uzbuna. Žena je doznala da joj je muž bio u intimnim dnosima sa njihovom bivšom , guvernantom Francuskinjom, u njihovoj kući, pa mu je kazala da ne može živeti s njim pod istim krovom. To stanje traje evo već treći dan, i tegobno se doimalo njih dvoje supružnika i svih članova porodice, i sve čeljadi u kući. Svi su članovi porodice i čeljad osećali da njihov zajednički život nema smisla i da među ljudi koji se slučajno nađu u kakvom seoskom svratištu među sobom povezaniji negoli oni, članovi porodice i čeljad Oblonskih. Žena nije izlazila iz svojih odaja , a muža već treći dan nema kod kuće. Deca tumaraju po celoj kući kao izgubljena, Engleskinja se zavadila sa upraviteljicom i napisala pismo prijateljici moleći je da joj nađe kakvo drugo mesto; kuvar je još juče, za vreme ručka, otišao od kuće, kuhinjska pomoćnica i kočijaš su molili da ih isplate.

Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski - Stiva, kako su ga u društvu obično zvali - probudio se u uobičajeno vreme, to jest u 8 sati ujutru, ali ne u ženinoj spavaćoj sobi, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana. Svoje punačko, brižno odnegovano telo okrene na oprugama divana, kao da želi da još dugo spava, čvrsto obgrli sa druge strane jastuk i priljubi obraz uza nj, ali odjednom skoči,sede na divan i otvori oči.

"Da, da, kako ono beše? - mislio je, sećajući se sna. - Da, kako ono beše? Aha! Da Alabin je priredio ručak u Darmštatu; ne, nije u Darmštatu, već je bilo nešto amerikansko. Da, tamo je Darmštat bio u Americi. Jeste, Alabin je davao ručak na staklenim stolovima, a stolovi su pevali: II mio
tezoro, nije samo II mio tezoro, nego nešto lepše; bili su i nekakvi mali peharčići, a i oni su bili nekakve žene”- sećao se on.

Oči Stepana Arkadijeviča veselo zasijaše, i on se smešeći zamisli "Jeste, bilo je lepo, vrlo lepo. Mnogo šta je onde bilo sjajno, ali se to rečima ne može iskazati, ni mislima čak na javi oživeti." I spazivši tračak svetlosti što se probio pored jedne suknene zavese, on veselo spusti noge s divana, potraži papuče oivičene zlaćanim saktijanom, koje mu je žena sašila ( kao dar za lanjski rođendan) i, po staroj devetogodišnjoj navici, ne ustajući, pruži ruku prema mestu gde mu je u sobi bio okačen kućni haljetak. I tada se odjednom seti kako i zašto ne spava u sobi za spavanje svoje žene, već u kabinetu; osmeh mu nestade s lica, čelo mu se nabra."Ah, ah, ah! Ah..." zajauka on, sećajući se svega što je bilo. I u mašti mu opet iziđoše pred oči sve pojedinosti njegove svađe sa ženom, sva bezizlaznost njegova položaja, i, najmučnije od svega, njegova vlastita krivica.

"Jest! Ona neće, i ne može oprostiti. I što je najstrašnije, svemu tome ja sam kriv – ja sam krivac a kriv nisam. U tome i jeste sva tragedija" - mislio je. - "Ah,ah, ah!" ponavljao je očajno sećajući se najtežih časova iz te svađe.
Najneprijatniji bio mu je onaj prvi trenutak kada, vrativši se iz pozorišta veseo i zadovoljan, sa velikom kruškom za ženu u ruci, ne nađe ženu u salonu; na svoje iznenađenje ne nađe je ni u kabinetu, i najzad je ugleda ju je u spavaonici, sa nesretnim pisamcetom, koje ga je odalo.

Ona, ona uvek brižna i vredna, a po njegovu mišljenju malo ograničena Doli, sedela je nepomično s pisamcetom ruci, i s užasom, očajanjem i srdžbom ga gledala.
- Šta je ovo? Je li? - pitala je pokazujući pisamce. I pri sećanju na to, kako to često biva, Stjepana Arkadijeviča nije toliko tištilo što se to desilo, koliko to kako je odgovorio ženi na to pitanje.
Njemu se u taj mah desilo ono što se obično dešava ljudima kada iznenada budu zatečeni u nečem sramnom. On nije uspeo da podesi izraz lica prema položaju u kom se našao pred ženom pošto je otkrivena njegova krivica. Umesto da se nađe uvređen, da poriče, da se pravda, da moli za oproštenje, da ostane čak i ravnodušan – sve bi to bilo bolje od onoga što je uradio – njegovim licem posve nehotično ( “refleksi velikog mozga”, pomisli Stepan Arkadijevič, koji je voleo fiziologiju), zaigra običan, dobroćudan, i zato glup osmeh.
Taj glupi osmeh nikako nije mogao sebi da oprosti. Kad vide taj osmeh, Doli zadrhta kao od fizičkog bola, i svojom urođenom žestinom prosu potok oporih reči i pobeže iz sobe. Otada nije htela da vidi muža.
"Svemu je tome kriv onaj glupi osmeh", mislio je Stjepan Arkadijevič.
"Ali šta da radim sada? Šta ću I kako ću ?" govorio je sebi u očajanju, i nije nalazio odgovora

Krojcerova sonata je pripovetka Lava Nikolajevića Tolstoja. Napisao ju je grof Tolstoj u poznijim godinama. Vrlo kontravezna priča, izazvala je ogromnu pažnju tadašnje književne javnosti, a i šire. Tolike su bile razmere toga da je pisac napisao i pogovor za priču, gde je pokušao da obrazloži stavove koje je tu izneo. Pored toga, možda i poznatija u širim krugovima je Betovenova sonata broj 9, odnosno Krojcerova sonata. Kompozitor je ovu sonatu pisao dugi niz godina, stalno joj se vraćajući, ona je bila posvećena Rudolfu Krojceru, poznatom violinisti, učitelju violine, kompozituru preko četrdeset opera, autoru tada daleko poznatih studija violine. Krojcer  je po nekim navodima smatrao Betovena nerazumljivim, pa i ako nikada nije svirao sonatu koja je njemu posvećena, ime devete sonate je neraskidivo vezano za njega. U samoj priči Lava Tolstoja, jedna od ključnih scena, kidanje jedne duše, se odigrava uz pratnju Krojcerove sonate, po kojoj je ova pripovetka dobila ime. Intenzitet Betovenove sonate, snažne emocije i nasilni kontrast raspoloženja i emocija su glavne karakteristike glavnog junaka Tolstojeve priče.

“ …U nas se ljudi žene ne videći u braku ništa drugo sem polnog snošaja, te ispadne ili obmana ili nasilje. Kad je obamana onda se lakše snosi. Muž i žena samo obanjuju svet da žive u jednobračnosti, a žive u mnogoženstvu i mnogomuštvu. To je ružno, ali još nekako ide: ali kad su muž i žena, kako to najčešće biva, uzeli javnu obavezu da žive zajedno celoga života, a već od drugoga meseca mrze jedno drugo, žele da se rastave, a ipak žive zajedno, tada nastaje onaj strašni pakao zbog koga se ljudi odaju piću, pucaju jedni na druge, ubijaju, truju sebe i jedni druge…” (Pozdnišev, Krojcerova sonata)

[size=14]Žilijen-