Анжујска династија

[You must be registered and logged in to see this image.]

Грб династије од Анжуа

Анжу је област југозападно од Париза. Било је више анжујских династија које су потицале од грофова од Анжуа.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Грб династије Плантагенет

Прва кућа анжујских грофова потицала је од Фулка I Риђог (владао 930-942). Једна грана ове породице владала је Енглеском под именом Плантагенет.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јелена Анжујска

Француски краљ је одузео грофовију Анжу од енглеских Плантагенета и доделио ју је као апанажу свом сину Шарлу (живео 1226-1285), грофу од Анжуа и Провансе. Шарл је касније постао краљ Сицилије и Напуља, па је тако настала Друга кућа Анжу. Од ове породице потичу и мађарски Анжујци. Рођака напуљских Анжујаца била је и српска краљица Јелена “Анжујска”, жена краља Уроша I. Што се тиче Јелене, још увек није тачно утврђена њена родбинска веза са породицом Анжу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Анри III Валоа

Краљ Жан II Добри уздигао је 1360. године грофовију Анжу на ниво војводства и доделио га је млађем сину Лују, првом војводи од Анжуа (Трећа кућа Анжу, изумрла 1481). Од XIV до XIX века многи млађи синови француских краљева носили су титуле војвода од Анжуа, а неки од њих касније ће постати краљеви (пример, француски краљ Анри III Валоа или шпански краљ Филип V Бурбонски).

Жене владари

У средњем веку за освајање и одбрану једног краљевства поред божје воље била је потребна и добра војска, доста новца, поуздани савезници и много срчаности. Историја породице Анжујаца је прича о освајању и борби око краљевина. Шарл, брат чувеног француског краља Луја IX Светог и гроф од Анжуа на врхунцу моћи освојио је Напуљ и Сицилију. Ваљда зато што у младости није добио ниједан посед у апанажу и зато што је био најмлађи краљев син, Шарл је гомилао титуле, па је тако постао гроф од Провансе, титуларни краљ Јерусалима, а прогласио се и за краља Албаније иако таква краљевина није постојала. Једног дана је добио понуду од папе да постане владар праве краљевине, уз услов да је сам освоји. Уз много среће у две битке, поразио је последње потомке немачких царева, владара Сицилије. Касније је Шарл (италијански Карло I) изгубио Сицилију, али му је остало краљевство Напуљ и надимак Напуљски.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљевина Напуљ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Карло (Шарл) I Напуљски

Три генерације након тога, један други владар Карло Роберт је на сличан начин освојио Угарско краљевство. Уз помоћ хрватског бана више година је ратовао по далмацији, Славонији, на Дунаву. Три пута се свечано крунисао за краља Угарске, како би на тај начин показао да је он, Карло (односно Карољи на мађарском) од Анжуа и Сицилије, наследник круне светог Иштвана. Карло I Роберт (владао 1307-1342) оставио је свом сину Лују (Лајошу, на мађарском), мирно краљевство у којем су сви великаши били ућуткани и где се краљева реч пажљиво слушала.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Карло Роберт

[You must be registered and logged in to see this image.]

Лудовик (Лајош)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мађарска краљевина

Краљ Лудовик се женио два пута. Са првом женом није имао деце, па се после њене смрти оженио 1353. године са Јелисаветом (Елизабетом), кћерком свог вазала Стефана Котроманића, босанског бана. Иначе Јелисавета је била и пореклом од Немањића. У једној дубровачкој хроници, остало је забележено да је цар Душан намеравао да ову принцезу узме за жену свом сину Урошу, али је судбина хтела другачије. Када је дола на уграски двор имала је само десет година и ту је добила образовање праве принцезе. Била је јако лепа, висока, правилне грађе, лепих црта лица и оштроумна на оца. Расла је дивећи се краљу Лудовику, десетак година старијем од ње, у којег је била до ушију заљубљена.

Велики допринос овом браку дала је Лудовикова мајка која је на прави начин проценила да ће овим браком умирити и обезбедити лојалност врло важног вазала на југу, босанског бана, а и да би свом сину обезбедила потомство. Међутим надања се нису у потпуности испунила. Бан Стефан Котроманић је убрзо умро након кћеркиног венчања, а Босном је завладао његов братанац, енергични и непокорни Твртко.

Што се тиче наследника ни тај посао није ишао лако. Тек десет година касније краљ ,који био заузет честим ратним походима и државним пословима, добио је дете. Сама Јелисавета је дане проводила молећи се свецима не би ли остала трудна. Напокон се и то десило. Прво дете родило се 1366. године али је умрло само годину дана касније. Била је то кћер Елизабета. Потом се родила Катарина, али ни она није поживела дуже од десет година јер је такође умрла. Пре него што је умрла, отац је ипак успео да је вери са једним даљим рођаком, француским принцем. Тако су краљевском пару остале још само две кћери, које ће наследити велико краљевство: Марија (рођена 1371.) и Јадвига (рођена 1373.)

Краљевски пар је провео заједно двадесетак година. Угарска је у то време била богата земља (давала је 1/3 укупне производње злата у Европи). Господарећи скоро целом средњом Европом, Лудовика су назвали Великим. Године 1370. наследио је краљевску круну Пољске, коју му је оставио ујак Казимир III, последњи из куће пољских Пјастовића. Вазали су му постали владари Босне, Србије (кнез Лазар), Влашке, Молдавије…

Једног дана уместо да крене да обиђе удаљену покрајну и смири непокорног вазала, краљ Лудовик је уз изговор да је уморан остао у кревету. Недуго затим краљица је приметила неке чудне кругове на његовој кожи. Била је то лепра, једна од најстрашнијих болести средњег века. Јелисавета га је превијала до последњег дана, како би му ублажила болове. По цену живота, зарекла се да ће својим ћеркама сачувати очево наслеђе.

Трагичан краj

Када је Лудовик умро 1382. године, Јелисавета је имала 42 године, а њене кћерке десет (Марија) и осам (Јадвига). Марија је крунисана исте те године као “краљ” Угарске, Хрватске и Далмације, као и Пољске. Доделивши јој мушку титулу, желело се показати да се у суштини краљевске власти ништа не мења. Међутим, то није помогло. Распад краљевине је одмах започео, а уз помоћ околине краљица је успевала да одржи само привид власти. Побуне су редом захватале Хрватску (побунили се витезови јовановци), Пољску (за пољског краља је Сејм изабрао млађу Лудовикову кћер Јадвигу, уместо старије Марије), али и друге делове земље. Краљица Маријаје на крају попустила. Октобра 1384. године у Кракову, Јадвига је крунисана за краља Пољске. Јадвига се сада с правом питала да ли ће успети да сачува Марији макар краљевску круну у Угарској.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Марија

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јадвига

[You must be registered and logged in to see this image.]

Карло III Напуљски

Није прошло много времена када је Анжујац Карло III Напуљски као најближи мушки сродник преминулог Лудовика затражио угарску круну “на коју је имао право”. Многи хрватски и угарски великаши су одмахпрешли на његову страну, а као главни истакли су се браћа Хорвати, бан Мачве и бискуп Загреба.

Тренутак слабости Угарске настојао је да искористи и Јелисаветин блиски сродник Твртко Котроманић “краљ Срба и Босне”, који је хтео да поврати Хум (који му је Лудовик био одузео) и да освоји приморске градове. Како би га задобила на своју страну Јелисавета му је препустила град Котор, али ни то јој није много помогло.

Немајући други излаз, Марија се 1385. године јавно одрекла очеве круне. Карло Напуљски свечано је крунисан као Карољи II, угарски краљ.

Међутим,Јелисавета се није мирила са поразом и већ наредне године Карољ је убијен у завери коју је сковала Јелисавета уз помоћ неколико верних великаша. Тако је Марија поново постала “краљ” Угарске.

Ситуација се још више искомпликовала када је група побуњених великаша, подржаних од стране краља Твртка, за престолонаследника престола прогласила малолетног сина Карла Напуљског, Ласислава. Јелисавета се надала у помоћ својих даљих рођака из Француске. Али Жигмунд Луксембуршки, син немачког цара и један од Маријиних просаца, прогласио се њеним вереником и заштитником и без краљичиног пристанка. Он је живео у Чешкој и био је више заинтересован за угарску круну од француских просаца.

Крајем 1386. године, Марија и њена мајка су кренуле ка југу како би покушале да умире властелу у Хрватској. У Славонији, код Ђакова, упале су у заседу коју су им припремили браћа Хорват. Њихова пратња је побијена, а њих две су одведене у тврђаву Новиград крај Задра. Једина нада им је сада била да ће неко од Маријиних просаца да им притекне у помоћ. Међутим, помоћи није било. Маријин “вереник” Жигмунд био је заузет преговорима са великашима у Будиму, да као будући Маријин муж себи обезбеди право на престо. Јануара 1387. Јелисавета је удављена у тврђави пред очима њене кћерке, Убијена је само пет година након смрти свога мужа.

Марија и Јадвига

Марија и Јадвига су до смрти остале владарке Угарске, односно Пољске. Умрле су младе, несрећне и без потомства.

Марију је Жигминд ослободио затвора. Иако је похватао и казнио убице њене мајке, њој то није било довољно и стално га је оптуживала да је чекао предуго, као и да је био у дослуху са убицама њене мајке. Живела је далеко од свог мужа коме је препустила власт. Трагично је страдала 1395. године када је пала са коња на поседу код Вараждина. Причало се да је за њену трагичну погибију одговоран њен супруг, који ја наставио да влада Угарском и поново се оженио.

Јадвига која је постала краљица Пољске са једанаест година, није могла да се уда за човека којег је волела и била верена (једног хабзбуршког принца). Као и њеној сестри, наметнули су јој мужа зарад виших циљева. Са тринаест година била је удата за великог кнеза Литваније, Јагила. Он који је био паганин, који је раније ратовао против Пољске, обећао је да ће прећи у католичанство ако добије руку пољске краљице. Тако је Јадвига морала да се жртвује зарад интереса своје земље и христијанизације Литванаца. Иако је био двадесет година старији од своје супруге, Јагило (који је након крштења добио име Владислав) се према њој понашао са поштовањем. Јадвига је умрла приликом првог порођаја 1400. године. Њен муж је наставио да влада Пољском и поново се оженио. У XX веку Јадвига је проглашена за светицу католичке цркве.

У.Ж.

Јелена Анжујска

Веома мало података је сачувано о овој изузетно значајној жени, можда чак и најзначајнијој женској личности у српској историји. О њеном значају сведочи и чињеница да је Јелена Анжујска прва жена о којој је написано житије. Аутор Житија Јелене Анжујске је архиепископ Данило II. Јелена је и прва српска краљица која је проглашена светицом од стране Српске православне цркве, иако није била Српкиња.

Није тачно познато ко су били Јеленини родитељи, али сама чињеница да је Анжујка говори много о њеном пореклу. Да бих објаснио ко су Анжујци морам се вратити уназад све до Меровинга. У IV веку Меровинзи су Дунавом, са Блиског Истока, дошли у Француску. Њихов значај огледа се у њиховом пореклу. Наиме, Меровинзи воде порекло директно од Исуса, па су због тога имали и велике непријатности. Када је Карло Велики истребио и последње припаднике меровиншке династије, изгледало је као да је ова Света Лоза угашена. Међутим, оно што Карло Велики није знао јесте да сви древни народи са Блиског Истока изузетну пажњу придају женској линији, па су тако Меровинзи успели да очувају своју лозу управо преко женске линије, тачније преко Анжујаца. Дакле, Анжујци воде порекло од Меровинга, што значи да су и они део Свете Крви.

Постоје подаци да је Јелена Анжујска била у сродству са Готфридом Бујонским – првим краљем ослобођеног Јерусалима, оснивача Сионског приората и човека који је своје порекло могао да докаже уназад све до Исусовог времена. Јелена је, дакле, такође носилац Свете Крви.

У Србију је послата од стране Сионског приората да се уда за српског краља Уроша I. Од нас се пажљиво скрива податак да су у њеној пратњи у Србију стигла и три Витеза Јерусалимског храма, познатији као темплари. Један од њих је био и Роже де ла Тур д’Оверн – оснивач првог Темпларског храма у Србији. Племићка породица Де ла Тур д’Oверн постоји и данас у Француској, и поносна је на своје српско порекло, јер је Роже де ла Тур д’Оверн остао да живи у Србији, овде се оженио и имао потомство.

Удајом за краља Уроша I, Сионски приорат је успео да на власт у Србији доведе Исусове потомке који ће владати наредних стотинак година. Спојем снаге западних феудалаца с једне, и српске духовне моћи с друге стране, Србија је постала изузетно цењена земља тога времена, и свакако једна од најјачих сила у Европи.

У наставку следи прича о животу и раду Јелена Анжујске.

Историчари данас постављају питање да ли је Јелена истински прихватила православље удајом за Уроша I, премда је поред православних градила и католичке богомоље. Тако је, на пример, у близини Бара подигла католичку Цркву Богородице Ртачке. Међутим, не заборавимо да је подигла и своју чувену задужбину – манастир Градац, где је и сахрањена, као и Цркву Св. Николе у Скадру. Такође треба имати на уму да се Јелена после Урошеве смрти замонашила, и добила име Јелисавета.

Велики значај ове Свете краљице огледа се и у њеном просветитељском деловању. Наиме, она је основала школу за младе сиромашне девојке које су ту училе да везу, што је у средњевековном периоду представљало значајну девојачку вештину. Такође их је учила писмености, музици итд.

Јелена Анжујска је била и велики добротвор и ктитор. Остаће запамћено њено помагање Хиландару.

А сада нешто о мање познатим подацима везаним за Јелену. Марија Маргарета, византијска краљица, такође Анжујка, после пада Константинопоља склонила се код својих рођака Анжујаца у Србију. Том приликом је са собом донела велики број хришћанских реликвија, међу којима је најзначајнији Торински покров. Дакле, Торински покров се једно време налазио у Србији, тачније све до 1274. када га је краљ Драгутин поклонио мађарским Анжујцима. Када већ спомињемо Драгутина, није лоше поменути да је и он био ожењен једном Анжујком. Његова жена Катарина Анжујска припадала је мађарској лози Анжујаца.

Јеленини синови Драгутин и Милутин су можда два најзначајнија Немањића. Како и не би били када су у себи носили Свету Крв. Постоје подаци да је Драгутин имао чак и натприродне моћи, али то је већ нека друга прича.

Све у свему, захваљујући Јелени Анжујској, српски владари су постали носиоци Исусове лозе која се прати све до данашњих дана.

Jelena Anžujska i kralj Uroš I, priča je puna i misterija. Otkrivala sam ih zdušno dušom, boravila, tragala.

Ovo je lepa pesma koja takođe obrađuje temu. Peva je Ljuba Manasijević, melod i pojac srpski.

Dolazak zapadnih krstaša i pad Vizantije uticali su i na politiku srpskih kraljeva s početka 13. veka. Ovo se najlakše primeti po njihovim bračnim vezama koje su, pre svega, imale političku pozadinu. Stefan Prvovenčani je tako oterao Vizantijku Jevdokiju i oženio se Mlečankom Anom Dandolo. Njegov i njen sin Uroš oženio se ženom s jakim latinskim vezama ― Jelenom, prozvanom u moderno doba Anžujska.

Rođaka francuske vladarske porodice, Jelena je ostavila dubok trag u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Igrala je značajnu političku ulogu u toku vladavine njenih sinova Dragutina i Milutina. Bila je jedina žena iz kuće Nemanjića kojoj je arhiepiskop Danilo II posvetio žitije. Bila je i ktitor manastira (Banjska) i proglašena je za sveticu.

Međutim, njeno poreklo je dugo ostalo zagonetno. Arhiepiskop Danilo u njenom žitiju kaže da je "bila od plemena fruškoga (francuskog), od plemena carska, kći slavnih roditelja koji su bili u velikom bogatstvu i slavi". Napuljski kralj Karlo Anžujski nazivao je "dragom rođakom"




Jelena Anžujska: Srpska kraljica, od plemena fruškog, podigla je četiri
franjevačka manastira i jedan pravoslavni ― Gradac, u kome je i sahranjena


A TELO JOJ NAĐOŠE DA LEŽI KAO U ROSI

Bila je velika zaštitnica katolika u srpskim zemljama, naročito na Primorju. U vreme dok je njen muž, Uroš Prvi, ratovao sa Dubrovnikom, stavila se na stranu katoličke republike. Kad je Dragutin ustao protiv oca, podržala ga je, da bi na upravljanje uzela deo Zete (stolovala je u Trebinju). Pod njenim uticajem, Uroš je počeo da vodi "prozapadnu" politiku. Nije odobravala ženidbu drugog sina, kralja Milutina, vizantijskom princezom Simonidom. Iako katolkinja, zamonašila se u pravoslavnom manastiru kod Skadra, i što je neobično, tom prilikom nije promenila ime. Omiljena je bila u narodu, zarad svojih dobrih dela hrišćanskog milosrđa. Tri godina nakon smrti ― sahranjena je u manastiru Gradac ― javila se u snu jednom kaluđeru. Otvorili su grob i telo joj nađoše da "leži kao u rosi".

Od sredine 1243. godine na srpskom prestolu sedi kralj Uroš I "Veliki" pošto je prethodno nasilno uklonio svoga rođenog brata ― kralja Vladislava. Mnogo toga je kontroverzno oko ovoga vladara. Čak nije sigurno ni da je njegovo kršteno ime bilo Uroš, a i dodatak njegovom imenu ― "Veliki", od kasnijih je istoričara revidiran čak u tolikoj meri da njega i ne smatraju posebno uspešnim vladarem. Ostalo je tajanstveno i poreklo njegove žene Jelene za koju se ne zna čak ni to da li mu je ona prva, druga ili čak treća.

"Ova blagočastiva i hristoljubiva blažena Jelena bila je od plemena fruškoga, kći slavnih roditelja, koji su bili u velikom bogatstvu i slavi". (Danilo Drugi).

Bilo je mišljenja da je ona anžujskoga roda, budući da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali po svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Tu su i razmišljanja da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima. Nisu bez osnova ni pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke budući da se navodi da je "od fruškoga roda" što je inače stari termin za Franke ili Francuze koji potiče od grčke reči. Najmanje je verovatno razmišljanje da Jelena ima poreklo u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.

"Ovakva je bila narav ove blažene: oštra rečju, a blaga po prirodi"

Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i predpostavlja se da je do njega došlo oko 1250. godine. Koliko se zna imali su petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje predpostavke da su imali još dvojicu sinova i to Brnču (Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici, kao i ćerku za koju istorija nema podataka čak ni kako se zvala.

Jelena je ostala u jako lepom sećanju:

"Ovaka je bila narav ove blažene: oštra rečju, a blaga po prirodi, neporočna životom, u zapovedanju krotka, a kolika je svesrdačna njezina smelost k Bogu, prosto kazati bila je ukrašena svakom vrlinom." (Danilo Drugi).

Ona sama je bila katolkinja, a veru nije promenila ni kada je došla u Srbiju. Bila je veoma aktivna pri izgradnji hrišćanskih hramova, kako pravoslavnih, tako i katoličkih.

Za 1288. godinu se vezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru.

Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru."I tako poče zidati crkvu u ime presvete Bogorodice praznik Blagovešćenja, na mestu zvanom Gradac. Sama podvizavajući se, ne imajući pokoja ni danju ni noću, kako bi samo sa uspehom mogla svršiti takvo delo..." (Danilo Drugi).

To je bila po svojoj nameni njena grobna crkva posvećena Blagovestima, a ovaj manastir je podignut oko 1275. godine i nalazi se u selu Gornji Gradac.

"Mnogo zlato neštedimice dajući radnicima"

Biograf tvrdi da je ona lično nadgledala kako napreduje izgradnja ovoga hrama.

"Zapovedila je da se sakupe svi narodi njezine države, i kada je to učinila, izabrala je od njih najbolje umetnike, hoteći da podignu predivno uzdizanje toga hrama, mnogo zlato neštedemice dajući svima radnicima, da niko od njih ne bude uvređen nasiljem, ili da ko negoduje, kao mudri i razumni strojitelj" (Danilo Drugi).

Nakon završetka izgradnje hrama kraljica Jelena ga je naselila monasima: "utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena...", kao što ga je snabdela i sa neophodnim knjigama i ostalim potrebama.

"I sada za života svoga ispuni ovaj dom presvete svakim izobiljem, naime božanstvenim knjigama i sveštenim sasudima zlatnim i srebrnim, ukrašenim dragocenim kamenjem i drugim lepotama. Ikone okovane zlatom pune moštiju svetih, zlatotkane zavese, i druge crkvene potrebe darova, da se ne može iskazati" (Danilo Drugi).

"Polagaše vrat svoj pod dobar i lak jaram Hristov"

Njena pobožnost je postala poslovična.

"Sve ovo sabiraše blažena podvizavajući se dobrim podvigom i neprestano brinući se dan i noć, kako će ugoditi Gospodu, a trudila se o tome, kako će davati milostinje u božanstvene hramove, i sve što je na potrebu, stavljajući božanstvene knjige u svome domu, a isto tako i veštene sasude, zlatne i srebrne, ukrašene biserom i skupocenim kamenjem, izabrane odežde jerejima i svake crkvene pravde, što je na potrebu". (Danilo Drugi).

Iako katolkinja, Jelena je oko 1280. godine u crkvi Svetog Nikole kod Skadra, koji je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila i monaški zavet.

"Prizvavši hristoljubivog jednoga monaha svojih, najčasnijeg starca po imenu Jova, i iz njegove ruke primi monaški obraz u crkvi svetoga Nikole, u slavnom gradu Skadru. I u tom velikom anđelskom obrazu bi nazvana monahinja Jelena, i razgarajući se takvom ljubavlju vere u Gospodu, polagađe vrat svoj pod dobar laki jaram Hristov, tiho živeći u svakom monaškom ispravljanju, ne kušajući ni danju ni noću slast sna, niti dajući mira telu svome" (Danilo Drugi).

Ona je odmah primila veliku shimnu, najveći monaški stepen, ali nije uzela i novo ime što simbolizuje ponovno rađanje u Hristu. Bilo je to neuobičajeno, ali ona je očigledno predstavljala izuzetak.

Nasićujući adne i odevajući nage, bolnima i stranima beše pokrov i tvrda kula".

Kraljica Jelena je čak organizovala i neku vrstu ženske škole (po svemu sudeći sirotište), verovatno prvu ove vrste u Srbiji.

"Zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri sirotih roditelja, i njihov hraneći u svome domu, obučavaše svakom dobrom redu i ručnom radu, koji priliči za ženski pol. A kada su odrasle, udavaše ih za muževe da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogatstvom, a na mesto njih uzimala je druge devojke kao i prve. I tako uvek usrdno čineći išla je za Onim jedinim, koji radi nas pretrpe voljno raspeće..." (Danilo Drugi).

U toj školi koja se nalazila u njenoj rezidenciji u Brnjacima (na gornjem Ibru) ona je mlade i sirote devojke podučavala onim veštinama koje su potrebne za brak, a onda ih uz dobar miraz udavala.

Osim toga, biograf navodi da se kraljica Jelena mnogo brinula za siromašne dajući redovno milostinju.

"Od subote do subote masla krsteći rukama mnogih jereja, i u te dane dovoljno milostinje dajući svakome koji je trebao, nasićujući gladne utrobe, i odevajući nage, a bolnima i stranima i koji nisu imali gde glave potkloniti, beše ova blažena tvrdi pokrov i neoboriva kula. Sama je prednjačila i služaše im sa pobožnošću, a kada je to činila, uvek je sa toplim suzama kvasila lice svoje i bolom srdačne ljubavi gorko oplakujući sebe..." (Danilo Drugi).

"Koje hvale možemo ti prineti mi, od slabog smisla našeg?"

Interesantno je kako Danilo Drugi sumira njen životni put ne mogavši očigledno da nađe dovoljno snažne reči da izrazi svoje divljenje za nju.

"Ako koga treba imenovati, čiji život prevaziđe čovečje umove, to je dostojno tebe. Trudove tvoje i bodra podvizanja rasplodila si na stotinu i bila si od Gospoda darovani svetilnik otačastvu svome sijajući mnogosvetlim čudima. No, koje hvale možemo Ti prineti od slaboga smisla našega? Ti si, blažena, anđelskim hvalama proslavljena. Od kojih li cvetova lepo ukrašenih i mirisnih, sastavivši venac, da venčamo svečasnu glavu Tvoju, koju je uvezala desnica Vladićenja neuvelim vencem? Koje Ti darove da ti prinesemo mi? Jer ti primivši dar Svetoga Duha, srušila si napadaj lukavoga i sačuvala si tvoje telo nepovređeno. Ti blažena obukavši se u haljinu izatkanu sa visina, koju ću nazvati tihost i nezlobivost srca tvoga, i imaš svagda blagdat od Gospoda, i naslađivati se njome na vekove."

Sa sinom Dragutinom, protiv muža Uroša

Postoji mišljenje da je ona imala veliki uticaj na svoga muža kralja Uroša i na njegovo vođenje politike. Često se navodi da je Jelena veoma mnogo pomagala barsku katoličku arhiepiskopiju u njenoj parnici sa dubrovačkom arhiepiskopijom i to tako što je vršila uticaj na svoga muža, kralja Uroša.

U prvo vreme kraljica Jelena se zadovoljila time da primiruje velike ambicije svojih sinova Dragutina i Milutina. Kako su njihove želje dolazile u stalni sukob jer su obojica na isti način bili vlastoljubivi to su još kao mladići bili u stalnoj neslozi. To je ona pokušavala da primiri savetima. Tako biograf navodi kako ona sinovima govori da žive u skladu sa hrišćanskim zakonima, a oni pažljivo slušaju majku:

"A sinovi blažene gospođe Jelene u slast i sa strahom primahu reči i pouke svoje blažene matere Jelene, povinujući joj se sa svakom radošću".

Na prvi pogled izgleda kao da ona na sinove ima veliki uticaj i da oni njene želje poštuju. U samome početku to je tako verovatno i bilo, međutim, kasnije je od toga ostao (naročito kod Milutina) samo strah od majčine reakcije, ali bez imalo volje da se poslušaju njeni saveti.

Posebno je upečatljiv odnos između Jelena i njenog sina Dragutina, i to u onom kritičnom momentu kada su se sastali 1276. godine. Dragutin je od nje tražio podršku koja mu je u tome momentu bila neophodna jer je sa prestola srušio svoga oca, a Jeleninog muža ― kralja Uroša I . Bilo je pitanje šta će u njoj prevladati ― majčinski osećaj ili ljubav prema mužu. To nije bilo jasno ni Dragutinu koji prima majku koja dolazi kod njega i on očekuje da će ga ona ukoriti što se prema ocu poneo na taj način.

Stoga pokušava da zaigra na njen majčinski osećaj, ali i na nešto više od toga. On njoj izjavljuje pokornost i poslušnost u svemu, međutim to nije ona ljubav koju iskazuje sin prema majci, tu je nešto i više.

"A ja ću se po dostojanju tebi pokoravati i služiti tebi sa strahom i ljubavlju istinite vere, i tebi činiti veću čast i slavu, ne bi li kako radi tebe blagoslov nasledio. I koliko ti sagreših, oprosti mi. Tvoje molitve neka me utvrde u volji razuma Božija" (Danilo Drugi).

Stiče se utisak (i to sasvim pravilan) da Dragutin od nje traži političku podršku i kao nagradu za nju nudi joj neke zemlje na upravu.

"A ti kao čedoljubiva mati, u velikoj ljubavi uzmi sva moja bogatstva, i koliko hoćeš daćeš mi iz tvoje ruke" (Danilo Drugi).

Vladarka Zete: "Bog jedini sve ovo učini"

Dragutin je bio veoma inteligentan čovek koji je dobro poznavao svoju majku i znao je šta od nje može da očekuje. I do toga momenta njegova majka Jelena je od oca ― kralja Uroša I, bila zapostavljena i Dragutin je to znao, pa je prema tome bilo za očekivati da ga ona neće mnogo ni žaliti. Uz to, to Dragutinu nije moglo ostati nepoznato, Jelena je bila (i pored sve kulture, a možda baš i zbog toga) vlastoljubiva žena koja će pokušati da kroz vlast nadoknadi sve ono što je izgubila kroz svoj neuspešni brak. Stoga se njena naklonost može na najbolji način kupiti davanjem udela u vršenju vlasti, odnosno prepuštanjem dela srpskih teritorija njoj na vladanje. I tu je pogodio.  

Jelena je bila zadovoljna načinom na koji ju je sin primio, kao što je bila zadovoljna i time što je on njoj ponudio deo zemlje na upravu pa za Dragutinov napad na oca ne nalazi krivice njemu (Dragutinu), već smatra to božjom voljom:

"Evo sve što se dogodi sa nama, to ne bi od ruke snage tvoje, no od Boga, u čijim je rukama sve i u koga nema obaziranja na lice. On jedini sve ovo učini" (Danilo Drugi).  

Time je Jelena nastupila, ne kao mati ili kao supruga svrgnutog kralja Uroša, već kao iskusni političar koji je pružio političku podršku i želi nagradu za to. Dragutin je baš tako i postupio davši joj jedan deo zemlje na korištenje.

"A blagočastivi i samodržavni sin njezin kralj Stefan, primivši s ljubavu i u slast njezinu poruku, i pavši na njezine noge, molio se je sa suzama, da primi proštenje svojih grehova i da dobije blagoslov. I ova hristoljubiva, darova mu savršeni blagoslov i mir, i tako pođe u odeljeni joj svoj kraj, primivši mnogo imanje i časne darove, koliko je htela, od ljubljenoga sina svoga". (Danilo Drugi).

Jelena je dobila na upravu deo Zete (ako ne baš i celu) koja je do tada bila prepuštena na vlast prestolonaslednicima. Kroz značaj ovih teritorija se sasvim dobro vidi koliko je njena podrška bila dragocena Dragutinu i šta je on sve bio spreman da uradi ne bi li tu podršku zadobio. Sudeći po ovome radilo se o veoma odlučnoj ženi, pobožnoj doduše, ali spretnom političaru koji nije dolazio kod Dragutina da bi izmolila nešto za muža Uroša, već da za svoju podršku dobije odgovarajuću nagradu. Da je njena reč u Srbiji bila značajna vidi se iz spremnosti Dragutina da joj ispuni sve zahteve.


Dok joj muž ratuje sa Dubrovnikom, ona staje na stranu Dubrovčana

Mnogo je nejasniji odnos kraljice Jelene prema mužu ― kralju Urošu I. Ostaje fakat da mu nije pružila bilo kakvu pomoć ili utehu onda kada ga je sin Dragutin rušio sa vlasti. U tom momentu njena uloga majke, supruge i srpske kraljice se našla u procepu. Stiče se utisak da njen brak sa kraljem Urošem I nije ispunio njena očekivanja i da je ona prema mužu (a i on prema njoj) imala jedan hladan, skoro "profesionalan" odnos. Izrodila mu je decu ali je odbila da ostatak svoga života provede onako kako su to do tada radile srpske kraljice, najčešće daleko od svih događaja. Svesna svoga visokoga porekla (pa i manipulišući njime), ali i velike kulture i znanja koje je imala, ona je odlučila da uzme veće učešće u politici i u kulturnim zbivanjima.

Sam početak njenog života kao srpske kraljice nije se mnogo razlikovao od onoga koji su imale njene prethodnice. Bavila se rađanjem i podizanjem dece, pa se činilo da će i ostatak njenog života tako da prođe. Ipak ni tada se ona nije libila da pravi neke svoje političke kombinaacije i da povlači samostalne poteze koji su bili u opreci sa onom politikom koja je u Srbiji bila zvanična i koju je vodio kralj Uroš I. U natezanjima koje je imao kralj Uroš I sa Dubrovnikom 1265-6. godine kraljica Jelena nesumnjivo stoji na dubrovačkoj strani. Ona je bila protivnik tadašnje politike svoga muža, pa je čak Dubrovniku obećala da će ga obavestiti na vreme ukoliko Uroš bude spremao napad na njega. Isto tako, uzela je obavezu da će uzeti u zaštitu dubrovačke trgovce, pa makar to bilo i protiv kraljeve volje. Tokom 1268. godine sukob je izbegnut tako što je dubrovački danak prema Srbiji povećan.

Velika zaštitnica katolika u srpskim zemljama

Postavlja se pitanje da li je njen motiv ovakvog postupka religiozni, odnosno da li je ona kao revni katolik odlučila da zaštiti katolički grad. Moguće je da su u to doba sukobi u okviru porodice na relaciji Uroš ― Dragutin već postojali i da su doveli do njene potpune podele. To bi onda značilo da je kraljica Jelena od samog početka stala na stranu svoga sina Dragutina nasuprot svome mužu Urošu. Bilo kako bilo, ovo je bio znak da je došlo do velikog raslojavanja u okviru kraljevske porodice i da kralj nije u stanju ni njome da upravlja.

Ne zna se da li je za Jelenine tajne dogovore sa Dubrovnikom kralj Uroš znao. Ako jeste, postavlja se pitanje kako je to sve trpeo. Možda je morao, jer kraljici ništa nije mogao. Zna se da ovakvi sukobi u okviru kraljevske porodice nužno dovode i do podele plemstva i stvaranja stranaka. Moguće je da je stvorena jaka stranka na čijem je čelu stajao Dragutin sa majkom, nasuprot kraljevoj stranci. U ovoj situaciji kraljica Jelena je nužno iskakala iz one uloge koju su do tada imale srpske kraljice i kojima nikada nije bio dozvoljen bilo kakav pristup politici.

Uroš pada pod uticaj Jelene, i sklapa savez sa Karlom

Otvoreni lom u kraljevskoj porodici je započeo 1267―1268. godine kada su kralja Uroša njihovog sina Dragutina nakon jedne bitke u Mačvi zarobili Mađari. Iz toga zarobljeništva ubrzo su se obojica izvukli, ali uz obaveze koje su bile presudne za naredne događaje. Na ugarskom dvoru Dragutin se oženio ugarskom princezom Katalinom, a kralj Uroš I je dobio obavezu da Dragutina proglasi za "mlađega kralja" i jedan deo Srbije mu prepusti na vladanje. Time je sasvim svesno unet razdor u porodicu jer je Dragutin tražio da dobije svoj udeo u vlasti, a kralj Uroš I je to uporno izbegavao. Bilo bi veoma interesantno znati kako se kraljica Jelena odnosila ovakvom raspletu događaja. Iz kasnijih događaja izvesno je da su njeni odnosi sa mužem, kraljem Urošem I u to doba bili dobrim delom zahladneli budući da se ona neće odupirati Dragutinovim zahtevima za kraljevskom krunom. Verovatno da od tih godina njeno učešće u politici postaje sve značajnije i da se njena reč i te kako uvažava.

Kao kulturna žena koja poznaje nekoliko svetskih jezika i način ponašanja na zapadnim dvorovima ona se dopisuje sa kraljevskim kućama gde je dobro poznaju i cene je. Da je to tako, vidi se i iz nekih pisama u kojima je Karlo Anžujski naziva svojom rođakom što nikako nije bio samo običan znak kurtoazije. Tokom 1273. godine Uroševi poslanici su bili na Karlovom dvoru na Siciliji, gde su ugovoreni detalji oko budućeg saveza. Kakvi su bili uslovi i ko je bio u srpskom poslanstvu, ne zna se, ali zna se da je ono bilo lepo dočekano što je svakako Jelenina zasluga. Time je Uroš i zvanično postao Karlov saveznik i po ko zna koji put promenio svoju politiku. Ovakav preokret u Uroševoj politici sigurno je bio plod Jeleninog uticaja, budući da mu je ona omogućila ovaj kontakt i posredovala pri sklapanju saveza.

Trebinje, prestonica Jelene Anžujske

Od 1276. godine, kada se Dragutin kruniše, kraljica Jelena stiče skoro potpunu samostalnost budući da joj on kao nagradu za podršku koju mu je pružila u rušenju kralja Uroša I dodelio veliku oblast na samostalno vladanje. Videli smo u dosadašnjem tekstu da je kraljica Jelena došla kod Dragutina i dala mu blagoslov, a zauzvrat on je njoj dodelio Trebinje gde je ona nadalje prebivala.

Stiče se utisak da je kraljica Jelena zapravo naplatila svoju političku podršku. Slična je situacija bila i sa Milutinom, mlađim bratom Dragutina. Verovatno je i on dobio zasebnu oblast da njome upravlja, pa je na taj način i on bio za izvesno vreme smiren. Jedini pravi otpor Dragutinu pružio je srpski arhiepiskop Joanikije (za arhiepiskopa izabran 1272.) koji je odstupio sa svog položaja u znak protesta zbog ovakvog postupka prema Urošu.

"Ovaj preosvećeni Joanikije, sećajući se njegove nelicemerne ljubavi i pošto mu beše obećao, da se i do svoje smrti neće različiti od njega, ostavivši svoj svetiteljski presto, i ustavši ode za njime, i tamo požive u strani zemlje pilotske" (Danilo Drugi).

Ovaj arhiepiskop dao je primer vernosti i poštovanja, a uz Uroša je proveo svo vreme dok bivši kralj nije umro. On ga nije dugo nadživeo (ako uzmemo da je Uroš umro 1277.) i umro je 1279. godine. Skoro tri godine nakon njegove smrti (1282.) njegove mošti su kralj Dragutin i kraljica ― majka Jelena, kao znak poštovanja i zahvalnosti za ovakvu vernost, preneli iz Pilota u Sopoćane gde su ležale Uroševe mošti. Za ovaj zaista uzvišen čin najviše zasluga ima kraljica Jelena.

"I tu sama blagočastiva Jelena sa sveosvećenim saborom učiniše nad telom preosvećenoga psalme i božanstvena pienija i sa dobromirisnim mirisima časno slaveći položiše njegovo telo u grob, gde leži i do ovoga dana, časno spominjan u Gospodu". (Danilo Drugi).


Protiv braka sina Milutina sa princezom Simonidom

Ipak, najupečatljivije je bilo njeno odupiranje onoj ženidbi koju je smislio njen drugi sin Milutin. Od 1282. godine Milutin vlada umesto brata Dragutina koji je, barem prividno, dobrovoljno abdicirao ugovorom u Deževu, a sve u Milutinovu korist. Prvih nekoliko godina Milutin je vodio izrazito aktivno politiku prema Vizantiji zauzimajući ogromne komplekse teritorija. Kasnije je ublažio svoj odnos prema Vizantiji pokušavajući da se oženi sa nekom od princeza iz carske porodice. Od 1297. godine započinju kontakti oko Milutinove ženidbe, međutim sve je to išlo jako teško jer su pregovori bili praćeni dubokim međusobnim nepoverenjem, gde niko nikome nije verovao. Osim toga, celu je situaciju dodatno je opterećivalo to što je Milutin do tada bio ženjen 4 ili 5 puta i što je u tom momentu imao zakonitu ženu.

Pregovori su mučno išli, tako da je od 1297. do 1299. godine, kada su konačno i završeni, vizantijski pregovarač Teodor Metohit čak pet puta dolazio u Srbiju. Glavni problem uspešnog završetka pregovora bio je baš Milutin, koji nije mogao da ispuni sve zahteve Vizantije. Oni izgleda nisu mnogo verovali Milutinu, pa su stoga od njega tražili da kao taoca preda svoju ženu kraljicu Anu i neke velikaše, a kao jednu od najvažnijih i za Milutina najmučniju stavku ugovora, zahtevali su od kraljice ― majke Jelene (Milutinova mati) posebnu zakletvu na ugovor između Vizantije i Srbije, kao i to da ona prisustvuje svadbi Milutina i Simonide.

Milutinu nije bilo teško da svoj brak sa kraljicom Anom proglasi nevažećim, mada je to izazvalo pravu buru nezadovoljstva u Srbiji. Pravi problem je bio kada je trebalo da od majke dobije odobrenje na sve ono što je dogovorio sa Vizantijom. Mi danas ne znamo ni da li je on tako nešto kod majke uopšte pokušao, budući da je jako dobro znao da od pobožne starice može da dobije samo prekore. Bilo je sasvim sigurno da ona neće nikako pristati na ono što Vizantijci od nje traže, stoga se Milutin izvlačio da se radi o staroj ženi te da je ne želi time uznemiravati. Do kraja je ova odredba iz ugovora otpala i nije se tražilo odobrenje kraljice Jelene.

Sahrana u manastiru Gradac: "Bi uzmućenje vazduha i ljuta zima ne mala"

Bilo bi veoma interesantno znati kako se ona odnosila prema Stefanu (Dečanskom) ― svome unuku, i da li je imala bilo kakvog učešća u dotadašnjim izlivima nezadovoljstva prema Milutinovoj vladavini. Po svemu sudeći nije doživela to da vidi pobunu unuka Stefana (Dečanskog) i onu groznu osvetu koju je protiv njega smislio njegov otac ― kralj Milutin.

Kraljica Jelena je umrla 8. februara 1314. godine. Sahranjena je u svojoj zadužbini u manastiru Gradac. Ona je već duže vreme poboljevala i "kada je prošlo neko vreme, ova hristoljubiva Jelena pade u ljutu bolest i poče bolovati naprasnom bolešću. I bila je u velikom strahu i užasu, i setivši se u svome umu, pade ničice na zemlju i ležaše kao mrtva..." (Danilo Drugi).

Izgleda da je biograf Danilo II baš u to vreme boravio kod kraljice Jelene tako da su njegovi navodi ne legenda već svedočenje očevica.

Već je do sada rečeno da Danilo II (kao njen biograf) nema dovoljno reči hvale kojim bi opisao njen život i njeno ponašanje. Slično tome, on veoma uzbudljivo i potresno opisuje njenu sahranu, kada je njeno telo prenošeno u manastir Gradac. Vremenski uslovi su bili veoma teški, zima je bila oštra.

"I tako sveosvećeni episkopi skupivši telo blažene Jelene, i pojući pesme nadgrobne, uzevši njezino telo, iđahu krotkim hodom ka njezinu grobu. A u to vreme njezina predstavljena bi uzmućenje vazduha i ljuta zima ne mala, i tako polako idući sa telom blažene i malo mesta prešavši, počivahu, pojući mnogohvalne pesme božanstvene. I tako noseći telo blažene sa slavom, dođosmo u slavni manastir njezin Gradac. A u to vreme njezina prestavljenja bi uzmućenje vazduha i ljuta zima ne mala, i tako polako idući sa telom blažene i malo mesta prešavši, počivahu, pojući mnogohvalne pesme božanstvene". (Danilo Drugi).

Odasvud idu, kako slavni, tako i ništavni

Njena smrt je odjeknula po Srbiji pa je na sahranu osim najvećih crkvenih i svetovnih velikodostojnika stiglo i mnoštvo sirotinje i drugih nevoljnika kojima je kraljica Jelena za života bila velika uteha.

"Tako sam vaistinu video gde odasvud idu slavni, tako isto i ništi i strani, hromi i slepi, kojima beše hraniteljka ova gospođa moja. I pošto se sabrao ceo sabor srpske zemlje ka njoj u slavni dvor njezin Brnjaci, a ja smerni Danilo bio sam u to vreme episkop crkve svetoga apostola Hristova Stefana u mestu zvanom Banjska, i kada sam čuo za prestavljenje ove blažene, brzo požurivši se, i nađoh se tu sa ostalim episkopima i igumanima, i celim saborom otačastva njezina". (Danilo Drugi)

Njeni posmrtni ostaci položeni su u grobnicu nad kojom se nalazi sarkofag od svetlosivog mermera, koji je bez finalne obrade, a nalazi se uz južni zid zapadnog traveja. Sama grobnica je ukopana ispod poda na dubinu od 0,70m, duga je 1,90m, a široka 0,90m. Interesantno je da ova grobnica ima dva grobna mesta što upućuje na to da je prvobitno predviđeno da ona primi tela kraljice Jelene, ali i njenog muža ― kralja Uroša. To je sasvim neuobičajeno za Srbiju gde su vladar i njegova žena uvek sahranjivani odvojeno, ali je sasvim normalno za zapadne zemlje iz kojih kraljica Jelena po svemu sudeći i potiče. Nasuprot groba kraljice Jelene nalazi se uz severni zid zapadnog traveja i jedna druga grobnica, manja po veličini, u kojoj je (pretpostavlja se) sahranjena njena (i kralja Uroša) neudata ćerka.

Lik svete Jelene u Bariju i u Rimu

Nad grobom kraljice Jelene u manastiru Gradcu uz južni zid postoji njen portret gde ona zajedno sa kraljem Urošem prinosi Bogorodici model hrama. Prikazana je odevena u bogato ukrašeno vladarsko odelo, a na glavi ima otvorenu krunu. Dok su ostale ličnosti koje su naslikane sa njom prikazane u tri četvrti profila u pozi priklanjanja Hristu, ona stoji frontalno okrenuta posmatraču. Takav njen stav očigledno je reprezentativan i otkriva da je ona glavni ktitor manastira.

Osim Bogorodične crkve u Gradcu njen lik se nalazi i na freskama u manastirima Đurđevi Stupovi, Arilje, Sopoćani, Gračanici i Gradištu u Paštrovićima.

Veoma rano njen lik (kao Svete Jelene) se našao i na ikonama pa je tako sa sinovima Milutinom i Drutinom prikazana na ikonama koje se nalaze u crkvi Svetitelja Nikolaja u Bariju i u crkvi Svetog Petra u Rimu.

Do tog vremena već je bilo postignuto pomirenje Milutina i Dragutina, međutim u vreme majčine sahrane njihovi odnosi su se opet pogoršali i to u tolikoj meri da Dragutin nije došao na njenu sahranu. Tako biograf opisuje da Jelenino telo, iako doneto u Gradac, nije sahranjeno jer se očekivao dolazak Milutinov.

"I ne htedosmo pogrepsti njezina tela, očekujući dolazak vazljubljenog sina njezina, blagočastivoga i previsokoga kralja Stefana Uroša" (Danilo Drugi).

Milutin, na svojim rukama, nosi majku do groba

Sudeći po biografu Milutina je pogodila materina smrt, iako se nisu najbolje slagali, budući da je Jelena osuđivala Milutinov način života i neke njegove političke poteze.

"I tu učini veliki plač i ridanje, trzajući vlasi glave svoje i bacivši se nad telom bogoljubive svoje matere, bijući se u lice svoje i plačući..." (Danilo Drugi).

Na kraju, Milutin je svojim rukama preneo majku do groba.

"Sam blagočastivi taj kralj, uzevši rukama svojim telo blažene matere svoje Jelene, i sa preosvećenim arhiepiskopom Savom, i nošahu sa psalmima i božastvenim pesmama. I tako položiše je u spremljeni njezin grob" (Danilo Drugi).

Dragutin nije bio prisutan ovoj sahrani, a mesto njega je bilo prisutno njegovo poslanstvo.

"Kralj Stefan nije mogao prispeti iz daljne zemlje na prestavljenje blažene, i njih beše poslao, da vide šta je bilo, i da mu jave." (Danilo Drugi).

Verovatni razlog njegovog neprisustva je bilo to što je ponovo bio u svađi sa Milutinom i jednostavno nije želeo da se sa njim susreće, pa makar i na majčinoj sahrani. Eto dokle su došli bratski odnosi njih dvojice.

Došla kao katolkinja, umrla kao pravoslavka

Tako je umrla Jelena, od roda Anžujskog, Francuskinja, koja je došla u Srbiju kao katolkinja, ali je Srbiju prigrlila kao svoju državu i umrla kao pravoslavka. Tri godine nakon smrti (oko 1317. godine) ona se javila jednom monahu.

"Posle ovoga kada je prošlo tri godine posle prestavljenja ove blažene Bog javlja svoju brzu blagodat, koju sam zaveštao izabranima svojim. Nekim priviđenjem u snu, javi se jednome od izabranih monaha... (Danilo Drugi).

O tome je odmah obavešten raški episkop Pavle koji je posle svenoćnog bdenija, uz prisustvo celog Sabora, naredio da se otvori njen grob.

"I kada je on došao u manastir presvete i tu učini svenoćna pjenija i velika slavoslovlja, i ujutro opet takođe sve po redu, i posle ovoga učinivši molitvu nad grobom blažene, pošto je bio sabran ceo sabor njezina otačastva, i tako otvorivši raku, gde beše pogrebeno njezino telo u zemlji, i nađoše ga gde leži kao u rosi, celo nepropadljivo Božjom zapovešću ničim povređeno" (Danilo Drugi).

Nakon toga mošti su stavljene u kivot i položene ispred Hristove ikone u manastirskoj crkvi. Od tada srpska crkva je proslavlja 12. novembra/30. oktobra.

ŽITIJE KRALJICE JELENE

(Smrt kraljice Jelene u Brnjacima i prenos moštiju u Gradac)

(U početku žitija Danilo opširnije predstavlja slušaocima i čitaocima Jelenin duhovni život. Posle podizanja manastira Gradac na Ibru, Jelena se razbolela i primila monaštvo u Skadru. Umrla je Brnjacima, zamku na gornjem Ibru, a sahranjena u zadužbini Gradcu. Na kraju žitija Danilo opisuje Dragutinov odlazak na majčin grob i sastanak sa bratom Milutinom (Stefanom Urošem II). Na Jelenin grob dolaze i njihove žene Katarina i Simonida).

Prebivajući ova blažena gospođa Jelena u carskom dvoru svome, u mestu zvanom Brnjacima, poče bolovati jače i razume da dođe dan smrti njezine. I bili su u to vreme sa mnom najčasniji monasi i jereji staraca izabranih, velmože njezine, i prizvavši ih, oslabila u licu i sa umornim očima, i otvorivši slatkorečiva usta svoja, reče im:

― Braćo i oci i čeda moja ljubima, znajte da se moj život već svršava, i evo priskrbna je duša moja do smrti (Mat.26.38; Mart. 14,34) i izvesno znam da neću umaći smrti u ovoj bolesti.

I kada čuše ovakve reči blažene (Jelene), nastade među njima skrb i ridanje i vapaj veliki. I gorko plačući, govorahu:

― O dobra gospođo i mati naša, zašto tako iznenadno žalostiš naše duše? Jer kada čusmo takve tvoje reči, u nedoumici sve se kolebamo žalošću koja nije u svoje vreme.

I ova blažena uteši ih najčasnije slatkim rečima usta svojih, i u taj čas ne kasnivši ni malo, poče slati vesnike u celu zemlju države svoje, u pismu rekavši: Dođite, ljubimci, i vidite prestavljenje moje, jer idem na put, kojim nikada ne hodih.

I svi koji čuše takve reči ove svoje gospođe i dobre hranitelje, reći ću, vazljubljeni, slično je bilo onome kao i ono vreme, kada je bilo predstavljenje Bogomatere, apostoli oblacima po vazduhu uzimani iđahu na njezin pogreb; tako je bilo i prilikom prestavljenja ove blažene, meni grešnome čini se, da se toliko brzo čulo u celoj zemlji ove hristoljubive, kao da je Duh sveti svuda javio da brzo idu na prestavljenje ove blažene. Tako sam vaistinu video gde odasvud idu slavni, tako isto i ništi i strani, hromi i slepi, kojima beše hraniteljka ova blažena gospođa moja. I pošto se sabrao ceo sabor Srpske zemlje kod nje u slavni dvor njezin zvani Brnjaci, a ja, smerni Danilo, budući u to vreme episkop crkve svetoga apostola Hristova i prvomučenika i arhiđakona Stefana u mesto zvanom Banjska, kada sam čuo za prestavljenje ove blažene, brzo požurivši se koliko je moguće, i nađoh se tu sa ostalom braćom, episkopima, arhimandritima, igumanima, i celim saborom otačestva njezina.

I kada je ova blažena gospođa Jelena čula za naš dolazak, još i ne videvši nas, podignuvši se od odra svoga, na kome ležaše, i podigavši ruke svoje ka visini nebeskoj reče:

― Blagodarim te, Vladiko Gospode Bože moj, Isuse Hriste, najmilosrdniji i milostivi čovekoljupče, što si mene grešnu rabu tvoju udostojio da u današnji dan, poslednji moga života, ugledam očima mojim dolazak ove gospode moje, a slugu i služitelja tvojih, da se, čuvši njihove reči i božanstvena penija, obradujem zbog najslađeg imena tvoga.

I posle ovoga reče:

― Oci sveti, sve što znate od običnoga penija, počevši zapojte Gospodu.

I pošto smo svi stojali oko odra blažene, pogledasmo na nju, i beše videti lice njezino kao lice anđela Božijega, ili kao zraku sunčanu koja sija mnogosvetlim lepotama. I kada smo razumeli da hoće da se prestavi, žalošću obuzeti, plačući povikasmo:

― O gospođo naša i mati, vidimo te gde se veoma spremaš za odlazak.

I pošto smo počeli nadgrobna penija i sve što treba za prestavljenje ove blažene, a tu je bio sa nama bogoljubivi mož sveosvećeni episkop raški kir Pavle, i posle ovoga malo zakasnivši i primi pričešće svetih i prečistih tajana. I pomoli se Gospodu za svu državu svoga otačastava, sa suzama ovako govoreći:

― Blagodarim ti, slatki moj Isuse, za sva tvoja dobra, što me grešnu nisi prezreo od prvoga dana života moga, sve do sada.

No molim te, Gospode, pogledaj milosrdnim ti očima od prestola slave tvoje na državu otačastva moga, darovanu mi tobom.

Utvrdi je svemoćnom desnicom tvojom.

Daruj narodu tvome da se boji tvoga svetoga imena.

A sluge tvoje i sinove moje, utvrdi u tvojoj ljubavi, da ti čistim srcem uzašilju dužnu hvalu u sve dane svoga života.

I za ceo svet molim te, Gospode, daruj mu da ima tihi i bezmetežni život, i one koji budu praznovali dan moga prestavljenja, sačuvak silom tvojom.

I celom saboru, onima koji su stojali pred licem ove blažene, svima mir dade, govoreći.

― Mir vam, u Gospodu oci i braći, sveštenički zbore,

mir vam najčasniji monasi,

mir vam, jereji i celi klire crkveni,

mir i vama, čeda moja ljubima, blagoverni kraljevi zemlje srpske,

mir i vama ništi i ugobi i malomoćni, jer vi moliste Boga za mene grešnu i beste uslišani.

I tako se sveosvećeni episkopi okupiše oko tela blažene gospođe Jelene, pojući pesme nadgrobne. Uzevši njezino telo, iđahu krotkim hodom ka njezinu grobu. A u to vreme njezina prestavljenja bi uzmućenje vazduha i ljuta zima ne mala, te tako polako iđahu sa telom blažene i malo mesta prešavši, počivahu, pojući mnogovalne pesme božanstvene.

I tako noseći telo blažene sa velikolepnom slavom, dođosmo u slavni manastir njezin Gradac. I tu izvršivši sve obično sa najčasnijim črncima toga mesta što se tiče pogreba blažene, ne htedosmo pogrepsti njezina tela, očekujući dolazak vazljubljenog sina njezina, blagočastivoga i previsokoga kralja Stefana Uroša. I malo počekavši, prvo dođe preosvećeni arhiepiskop kir Sava drugi sa svim klirom velike crkve. Posle ovoga dođe i blagočastivi kralj, sin blažene sa vlastelom i svima silnima svojima u carskoj slavi. I tu učini veliki plač i ridanje, trzajući vlasi glave svoje i bacivši se nad telom bogoljubive svoje matere, bijući se u lice svoje i plačući, govoraše:

― O mati moja i gospođo, kako ću ja nedostojni zaboraviti želju srca tvoga i bolove trudova tvojih, što si podnela za mene?

Hristos udahnu duh u mene, a ti me vaspita, upućujući me razumnim rečima tvojih pouka, kao iz neiscrpnog izvora medotočnih usta tvojih.

No, o dobra moja hraniteljko, i krepka i neoboriva tvrđavo otačastvu svome, evo puni se srce moje ridanjem i plačem mnogim, u nedoumici sam kakvo će penije izreći usta moja u tvoju pohvali, blažena.

No od nedostatka uma moga kličem ti hvaleći tvoja veličija i govorim:

Blažena si mati moja gospođo, najslađa hraniteljko mladosti moje i zastupnice života moga,
blažena si, jer radi velikog ti podviga i bogougodnih dela učini se obitelj Svetoj Trojici,
blažena si jer krsnim znakom ograđujući se, rastrgla si mreže đavolske,
blažena su, mati moja i gospođo, jer si seme dobroga ploda Hrista posejala u tvoje duševne brazde,
blažena si jer si izvorom suza tvojih omila duševne i telesne nečistote,
blažena si, jer si zbog milostinja ništima i stranima učinila Boga sebi milostivnim,
blažena si kao hraniteljka sirotima i uteha žalosnima, izbavljenje vređanima,
blažena si, jer Bogu ugodnim ti molitvama pomažeš nama u ratovima,
blažena si, jer se čeda otačastva tvoga tobom hvale, radujući se,
blažena si, jer se napisa tvoje ime u knjige života,
blažena si, jer se pribroja u zborove mnogostradalnim mučenica,
blažena si, gospođo i mati moja, nepresušni izvore vode žive, napajajući sadove mladosnoga uzraste čeda prehvalnog otačastva tvoga,
blažena si, jer se tvojim molitvama utvrđuju skiptri država blagovernih kraljeva sve Srpske zemlje,
blažena je i zemlja, koja se ispunila mašću tela tvoga,
blažen je i taj sveti hram, koji je primio blaženo tvoje telo,
blažena si, gospođo mati moja, i opet kažem: blažena,
jer ja grešni tvojim moligtama čekam da primim proštenje grehova mojih u strašni i trepetni dan ispita svih ljudi.

I ovim pohvalnim govorenjem vazljubljenoga sina njezina, blagočastivoga i previsokoga kralja Uroša, od sviju koji su tu bili, malih i velikih, uzvišavaše se plač i ridanje na mnogo časova sličan gromu, tako da se i samo to mesto podizalo i neosetljivi kamen pokretao se na ridanje i suze, gledajući samodršca gde ovako gorko plače i kako se potapa rekom suza. Posle ovoga pošto je sve spremanje za pogreb izvršeno, sam blagočastivi i previsoki taj kralj Stefan Uroš, uzevši rukama svojim telo blažene matere svoje gospođe Jelene sa preosvećenim arhiepiskopom kir Savom i sa saborom sveosvećenih episkopa i igumana, nošahu je sa psalmima i božanstvenim pesmama ka spremljenom njezinu grobu, uz pratnju celoga osvećenoga sabora i carskog sinklita, sa ostalim velmožama i boljarima ove hristoljubive, i celog naroda njezina otačastva. I tako položiše svete njezine mošti u spremljeni njezin grob u velikoj i predivnoj crkvi presvete Deve Bogorodice slavnog njezina Blagoveštenja, koju sama ova blažena gospođa Jelena od osnova dostolepno podiže. Blagočastivi i hristoljubivi kralj Srefan Uroš razdade veoma mnoge milostinje ništima, stranima i malomoćnima koji se tu nađoše na prestavljenju ove blažene goslođe matere njegove. I sa celim saborom otačastva svoga poveselivši se duhovno i telesno, opet se vrati svom carskom prestolu. A drugi ostali raziđoše se svaki svojoj kući, slaveći Svetu Trojicu, Oca i Sina i svetoga Duha, i hvaleći uspomenu blažene Hristove rabe prepodobne Jelene.

Danilo Pećki ― oko 1270―1330 godine

HILJADE CVETOVA ZA ODU LJUBAVI

"Ko si ti Jelena Anžujska, i sa koje si strane ugledala prve zvezde na raškom nebu?"

Prošlo je više od sedam vekova od vremena kada je, kažu, srpski kralj Uroš Prvi odlučio da celu ibarsku dolinu od Kraljeva do Raške odene u cvetove mirisnog jorgovana. Ibar je i tada izvirao u Zeti (danas Crnoj Gori) i tekao 272 kilometra da bi se ulio u Zapadnu Moravu. Hiljade cvetnih bokora, od golubije plavih do ružičastih, oplemenjivalo je divlju lepotu surih litica Ibarske klisure kojom je trebalo da stigne u Srbiju buduća srpska kraljica, katolikinja, rodom iz neke daleke zemlje. Legenda kaže da je Dolina jorgovana, ta oda ljubavi i nežnosti srpskog kralja Uroša Prvog Nemanjića prema njegovoj francuskoj nevesti, trebalo da je podseća na rodnu Provansu.

Nekada davno, pre više od sedam vekova, preko sedam, a možda i više gora i preko ko zna kog mora, stigla je u zemlju Rašku njena buduća kraljica. Bilo je to između 1245. i 1250. Ovako počinjemo priču o kraljici, katolikinji koja je bila poštovana i hvaljena vladarka pravoslavnima. Njen život uvijen u vekove, tkamo od retkih podataka i legendi, pokušavajući da dokučimo i ono što je ― ne smemo ni da pomislimo ― možda zanavek izbrisano. Tako se čuva sećanje na nas same.

Odakle je, zapravo, Jelena stigla i ko su njeni preci, pitanja su koja i dan danas muče biografe, pisce, istraživače. Svakako je potekla iz ugledne porodice, možda i vladarske, što je bio preduslov za sklapanje dinastičkog braka sa srpskim kraljem. Uroš Prvi, poreklom iz svetorodne loze Nemanjića, "pridržavao je presto kraljevstva" srpskog trideset tri godine. Bio je sin Prvovenčanog kralja Stefana i Ane Dandolo i unuk Stefana Nemanje, rodonačelnika loze Nemanjića, i praunuk dužda Enrika Dandola, pripadnika mletačke aristokratije, porodice koja je dala četiri dužda. Sve su srednjovekovne srpske vladarke bile strankinje, najviše je bilo vizantijskih princeza. Jelena Anžujska je, po rečima njenog biografa Danila Drugog, ili Danila Pećkog, ili Danila Starijeg (1270―1337), "preosvećenog arhiepiskopa srpskog", autora bisera srpske srednjovekovne književnosti "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", bila roda "fruškoga" ― francuskoga. Ne znamo, međutim, da li je njen rod iz srca Francuske, ili je iz Južne Italije, ili je to francuski rod s grčke ili ugarske strane. Jedno je, reklo bi se, nesporno: Jelena je bila Francuskinja, udata za Uroša Prvog koji je bio kralj kad se njome oženio, i s njim je izrodila dva sina, potonje kraljeve zemlje srpske, Dragutina i Milutina. Samo ime Jelena verovatno da i nije kršteno ime srpske kraljice, s obzirom na to da ga je zadržala i pošto se zamonašila. Da li ga je dobila po dolasku na srpski dvor, kao titularno? Nadovezuje se i pitanje ko je, kada i s kojim saznanjem imenu dodao "Anžujska"? Za tako daleko vreme nije neobično ne znati čak ni kraljevska krštena imena! I Nemanjić, uz Jelena, svakako pristaje.

Koliko li je godina imala nevesta kad je, nakon uobičajeno dugih i detaljnih dogovora oko vladarskog braka, krenula na put za Rašku zemlju, čije je litice uz Ibar njen budući suprug odenuo u hiljade bokora raznobojnog mirisnog jorgovana, kako svojom divljom lepotom ne bi uplašile mladu.

Najveći deo svog dugog života Jelena je provela u kraljevstvu srpskom ― više od šezdeset godina. Kao supruga i kraljica bila je uz muža sve vreme njegove vladavine i nadživela ga je.

Bila je svedok velikog političkog komešanja kad je stariji sin Dragutin ušao u sukob sa ocem, uzevši mu presto na ratištu. Kao supruga i kraljica, Jelena ga je prekorevala; kao majka ― oprostila mu je. Dragutin je molio i dobio njen blagoslov, a zatim joj "odeli neki deo zemlje države svoje za prebivanje njezino". To su bile oblasti u primorju ― od Skadra do Ulcinja i Dubrovnika, a u unutrašnjosti Konavli i Brdska nahija, Plav na Limu, Gusinje i Brnjaci na Ibru. Sve to postade "zemljom kraljice matere".

Drugi značajan politički događaj odigrao se 1282, kada je Jelenin stariji sin Stefan Dragutin darovao u Deževu presto mlađem bratu Milutinu. Čini se da je odnos među braćom bio korektan, onakav kako ih je majka i savetovala.

Danilo Drugi, pisac dragocenih Žitija, ne daruje uvek dovoljno podataka, ni blizu koliko bismo želeli, a dovoljno da mu budemo zahvalni. Da bi dokučili istoriju, potonjim vekovima je potrebno uvek više. Pisac kaže da je kraljica Jelena primila najviši monaški čin ― veliku shimnu ― u crkvi Sv. Nikole kod Skadra, na desnoj obali Bojane, danas u Albaniji, no ne kaže kada je to bilo (verovatno 1280). Ruševine danas ne kazuju više ni jedan podatak.

Činjenica je da je Jelena Anžujska mnogo gradila i obnavljala, posebno na primorju. Njoj se pripisuje da je u Stonu, na mestu porušene Bogorodičine crkve, oko 1260. podigla manastir za pravoslavne monahe. Posebno je darivala franjevački katolički red koji je početkom trinaestog veka i osnovan. U Baru, gde je imala i dvor, negde 1288. podigla je franjevački manastir sa crkvom, poklonivši mu sve što je potrebno za život. Sagradila je i manastir Sv. Franje u Kotoru ― njegovi su temelji otkriveni. Podigla je hram i manastir Sv. Marije u Skadru, takođe za franjevce. Za 1288. i za kraljicu Jelenu vezuje se i gradnja franjevačkog manastira u Ulcinju. Prema podacima na ploči kraj ulaznih vrata u crkvu Sv. Srđa i Vakha na Bojani, kraljica Jelena sa sinovima obnovila je i ovaj hram. Sačuvana darovna povelja Ratačkom manastiru Sv. Bogorodice svedoči da mu je Jelena podarila velika imanja.

Vatikanu je Jelena poklonila ikonu, poznatu kao "vatikanska ikona apostola Petra i Pavla". Natpis sv. Petar i sv. Pavle je ćirilični. Na ikoni je predstavljena i kraljica sa sinovima, a blagoslov joj daje visoki katolički prelat. I ovde je znala i umela, kao i u životu, da bude podjednako "omiljena i kod Srba i kod Latina". I ikona iz riznice crkve Sv. Nikole u Bariju poklon je kraljice i njenih sinova. Čuveni krst od drveta sa raspetim Hristom, ukrašen zlatom, dragim kamenjem i biserima, poklon je grobnoj crkvi njenog muža ― crkvi Sv. Trojice u Sopoćanima. Ne zna se kad i kako je krst stigao u Beč, na habzburški dvor, ali se zna da su deliće ovog časnog krsta, uvijene u svilu, austrijski prinčevi nosili kao relikviju.

U zagrljaju raških planina, nedaleko od ušća Gradačke reke u Brvenicu, krajem trinaestog veka Jelena Anžujska podigla je sebi pravoslavnu grobnu zadužbinu, "krasnu crkvu gradačku". Ispod veoma oštećene ktitorske kompozicije na kojoj Uroš i Jelena prinose model gradačke crkve Hristu, nalazi se grobno mesto, i to dvojno.

Da li je bilo predviđeno da kralj i kraljica objedinjeni u životu, zajedno ovde i počivaju? Grobnica je bogato obrađena, obložena poliranim mermernim pločama, no vidni su tragovi njenog otvaranja, a ispod sarkofaga nema moštiju "blagočestive i hristoljubive gospođe naše, blažene Jelene monahinje". Uroš Prvi sahranjen je u svojoj grobnoj crkvi u Sopoćanima.

Arhiepiskop Danilo Drugi postarao se da u Bogorodičinom hramu u Gradcu bude uklesano "Jelena, kraljica vseh srpskije zemlj i primorju". Sama Jelena je u ovaj hram utkala veliku graditeljsku energiju i udahnula sve osobenosti svoje ličnosti. Fresko portret prikazuje mladu ženu, duga, tanka i obnažena vrata, tamne kose, savijene preko slepoočnica prema potiljku. Lice su sprale kiše i vetrovi, jer je hram kroz vekove bio veoma poharan.

U svojim dvorima u Brnjacima koji su se verovatno nalazili ispod planine Rogozne, gde se Brnjačka reka uliva u Ibar, a možda i u konaku svoga manastira, kraljica je formirala i prvu "žensku školu". Ona je okupljala siromašne devojke, podučavala ih, a potom, bogato ih darujući, udavala.

U mnogo čemu izuzetna, srpska kraljica francuskog porekla jedinstvena je i po broju portreta u srpskim srednjovekovnim hramovima. Jedan njen portret je u kapeli pored crkve Sv. Đorđa u Rasu.

U Sopoćanima, u kojima fresko ansambl vrhunskim kvalitetom dostiže svetske razmere, kraljičin portret je na tri mesta ― na spoljnom zidu crkve je u monaškoj rizi. I u Gračanici, čiju realizaciju nije dočekala, ali čiji je oblik, kažu, sanjala, prikazana je takođe u monaškoj rizi uz sina Milutina. Kao monahinja je i u Arilju ― izuzetan portret, jedini koji Jelenu, još živu srpsku srednjovekovnu kraljicu prikazuje u monaškoj rizi. Možda je zato njena ariljska figura u natprirodnoj veličini.

Kraljica "vseh zemlj srpskih" sklopila je oči osmog dana meseca februara 1314. Svečana i tužna pogrebna povorka se od Brnjaka do Gradca probijala tri dana i noći kroz u belo odeven kanjon Ibra. Srpski kralj Stefan Uroš Drugi Milutin je u gradačkom hramu prvi prineo pogrebnu sveću i izrekao pohvalni govor nad majčinim grobom.

Kanonizacija srpske kraljice od roda "fruškoga", izvršena je nakon tri godine (1317). Danilo se potrudio da svetu kraljicu, majku dvojice kraljeva iz visokorodne loze, uvrsti u žitija blagorodnih srpskih kraljeva i arhiepiskopa te tako stvori i zadrži njen pravoslavni kult u zemlji kojoj je darovala više od šezdeset godina života.

Manastir Gradac
[You must be registered and logged in to see this image.]