Naslov: Najbrutalnije egzekucije Pet 20 Jul - 1:47
Vecina ljudi je bar nekada pomislila da je ma koliko to bizarno zvucalo, najlepsa smrt u snu. Medjutim, jednostavno se ne moze opisati bol i patnja zrtvi ovih 15 pogubljenja, koja su bila veoma popularna u srednjem veku.
Ovim metodom egzekucije zapocinjemo nasu listu. Datirajuci jos iz vremena pre nove ere, ova kazna se izricala pojedincima i grupama. Zrtva se obicno vezivala a zatim stavljala u rupu i sahranjivala. Poslednji put ovaj metod brutalne masovne egzekucije koriscen je tokom Drugog svetskog rata u masakru poznatom kao Nanjing masakr, kada su japanski vojnici sahranili veliku grupu kineskih civila.
Zmijske jame, ili zmijsko leglo je jedan od najstarijih oblika torture i pogubljenja. Osudjenici su bacani u doboke jame pune otrovnih i slabo hranjenih zmija. Tvrdi se da je nekoliko poznatih lidera skoncalo na ovaj nacin ukljucujuci Ragnara Lodbruka, vikingskog gospodara rata i Gunara, kralja Burgundije. Neke od varijacija ovog metoda su bacanje u plitke bazene pune otrovnih vodenih zmija.
Ova sprava za mucenje je najcesce koriscena u Evropi tokom srednjeg veka. Koristila se za "cepanje" koze zrtve, a dovoljno je snazna da pokida misice i kosti. Zrtva je uglavnom javno vezivana i skidana gola, a potom mucena. Obicno se pocinjalo sa udovima dok su se vrat i lice cuvali za kraj.
Ling Si, ili "sporo rezanje" se opisuje kao smrt od hiljadu rezova. Praktikovana je u periodu od 900 do 1905. godine. Dzelat polako odseca delove tela zrtve, ali pazi da ona sto duze ostane u zivotu. Prema Konfucijevom principu, telo koje nije celo prilikom smrti, ne moze biti celo ni u zagrobnom zivotu, pa se tako mucenje nastavlja do vecnosti.
Smrt spaljivanjem na lomaci se koristila vekovima kao oblik smrtne kazne. Najcesce je spaljivanje bilo povezano sa zlocinima poput izdaje i vesticarenja. Danas se ovo naravno smatra okrutnim i neobicnim kaznjavanjem, medjutim, pre 18. veka je bilo normalna praksa. Zrtva je vezivana za veliki stub, najcesce na gradskom trgu i ispod nje je paljena vatra. Smatra se jednim od najsporijih nacina da se umre.
Najcesce praktikovano u Juznoj Africi, ogrlicanje je nazalost i dan danas uobicajeno. Samo mucenje se sastoji od gume, ispunjene benzinom, koja se stavlja zrtvi oko struka i potom pali.
U juznoj i jugoistocnoj Aziji, slon je koriscen za izvrsavanje smrtnih kazni hiljadama godina. Slonovi koji su vrsili egzekucije obicno su bili u vlasnistvu bogatih, jer su ovi na taj nacin zeleli da sirotinji uteruju strah u kosti i da im dokazu da cak imaju i moc kontrole nad zivotinjama. Sam koncept je doveden do, da tako kazemo savrsenstva, u srednjevekovnom Rimu, gde se ovaj metod egzekucije primenjivao na odbeglim vojnicima.
Relativno je lako shvatiti koncept ove kineske smrtne kazne. Pocinje tako sto se zrtvi prvo odsece nos, zatim jedna ruka i jedna noga, potom se kastrira i na kraju presece na pola preko struka. Pronalazac ove smrtne kazne kineski premijer Li Si, je na kraju i sam bio mucen i pogubljen na ovaj nacin.
Ovaj metod egzekucije je jedan od najkrvavijih. Zrtvi se prvo prereze grkljan nekim ostrim predmetom, a potom joj se izvuce jezik kroz napravljeni rez. Tokom La Violencije, kolumbijskog perioda vezanog za veliki broj ubistava, ovaj metod je bio najcesce koriscen. Uglavnom se koristio za zastrasivanje drugih.
Kazna za veleizdaju u Engleskoj tokom srednjeg veka bila je strasna. Zrtva je prvo "rascerecena" na drveni ram i nosena do mesta pogubljenja. Zatim joj je oko vrata stavljana omca, na kojoj je visila do gotovo same smrti. Na kraju je kastrirana i genitalije su spaljivane na oci same zrtve. Posle toga telo se seklo na cetiri dela.
Ovaj metod je uvela americka mafija i sastoji se od toga da su zrtvina stopala stavljana u vlazan cement dok se on ne osusi. Kada je vec dovoljno suv i ne postoji mogucnost da noga iz njega izadje, zrtva je bacana u more. Nazalost medju bandama u Americi ovaj metod se i dan danas koristi.
Giljotina je jedan od najozloglasenijih oblika smrtne kazne. Zrtva stavlja glavu u drveni prorez, a ostro secivo pada sa visine i odrubljuje joj glavu gotovo trenutno. Veoma je nehumana uzimajuci u obzir da je potencijalna zrtva i dalje ziva par trenutaka nakon samog cina. Potvrdjeno je da su neke zrtve cak trepnule ocima ili izgovorile neku rec odmah nakon sto im je glava "spala" s ramena. Strucnjaci tvrde da zbog brzine pada seciva, mozak jos neko vreme funkcionise i ne nastaje gubitak svesti.
Ovaj metod mozda nije najjeziviji na nasoj listi, ali svakako je jedan od najinteresantnijih. Poreklom iz Francuske, ovaj oblik egzekucije je bio uobicajen tokom revolucije. Predstavlja vezivanje dvoje nagih ljudi, obicno muskarca i zene slicnih godina, i davljenje istih. U nekim slucajevima, kada voda nije bila dostupna, zrtve su presecane macem.
Ovaj drevni nacin egzekucije je jedan od najpoznatijih, prvenstveno zbog toga sto je primenjen na Isusu Hristu. Zrtvine ruke i noge se prikuju za veliki krst, a potom se taj krst podigne da stoji uspravno. Zrtva ne umire odmah, nego prodje i nekoliko dana dok smrt ne dodje po nju.
Plameni bik, cesto spominjan i kao Sicilijanski bik, je jedan od najokrutnijih metoda egzekucije. Osmisljen je u antickoj Grckoj. Sastoji se od toga da se od metala napravi bik prirodne velicine koji je supalj iznutra. Potom se zrtva ubacuje u "utrobu" bika i zakljucava. Nakon toga se ispod njega pali vatra i zagreva dok metal bukvalno ne poplavi sto izaziva "pecenje do smrti". Auhhhh.... Naravno, pronalazac ovog metoda je i sam skoncao tako.
Naslov: Od šibe do električne stolice Sub 23 Feb - 0:47
OTKAD je sveta i veka, prestupi i prestupnici se kažnjavaju, po pravu pisanih ili nepisanih zakona. A započelo se kamenovanjem, prvom alatkom i prvim oružjem koje je čovek uzeo u ruke. A spektar egzekucija je širok - od kamena, preko tojage, razapinjanja, giljotine, vešanja, svilenog gajtana, kuršuma, električne stolice i smrtonosne injekcije.Egzekucija nad iračkim diktatorom Sadamom Huseinom izazvala je žestok otpor javnosti, ovom svirepom obliku smaknuća. Feljon koji započinjemo bavi se oblicima likvidacija kroz vekove. Autor feljtona je prof. dr Ljubomir Šaša, dobitnik druge nagrade na tradicionalnom godišnjem konkursu `Novosti` za feljton.
U ISTORIJI čovečanstava, u njenom prapočetku, najstariji način pogubljenja bio je - kamenovanje.
Ako su, dakle, pojedinci ili množina, u gnevu, nekog prestupnika ili zločinca ubili na pomenuti način, tu se ne može govoriti o smrtnoj kazni uopšte, u užem smislu, jer je to karakterisano kao delo osvete ili odbrane.
Ali, kada su utvrđene određene norme i kažnjavanja po zakonu, kamenovanje kao forma i način kažnjavanja nije ušlo u sudski običaj, čak i kod najstarijih, primitivnih naroda. Na Balkanu, mimo zakona, u narodu se dugo održalo kamenovanje: činio ga je narod, u gnevu, najčešće nad ženama koje su proglašene za veštice (donosile zlo plemenu) ili čedomorke (uništavale svoj porod).
Stari Grci su kamenovali izdajnike i brakolomnike. To isto su činili i stari Rimljani koji su mnoge običaje i državotvornost preuzeli od Helena.
Kada je apostol Filip od tiranina Nerona bio osuđen na kaznu smrti (razapet na krst sa koga je i dalje propovedao hrišćansko učenje i Jevanđelje), ogromna masa Rimljana, u gnevu, zasula ga je kamenjem i tako - `ućutkala`.
Oni koji su otkrili Ameriku (Novi svet) u svojim svedočenjima tvrdili su da su se i tamo, među Indijancima, smrtne kazne izvršavale kamenovanjem.
KAO i kamenovanje, vrlo staro bilo je bacanje osuđenika sa visine. Bacala se žrtva sa kakve stene ili kule. Za ovu kaznu se verovalo da nije bila tako grozna, jer u njoj nije mogao da učestvuje ceo narod; ono nije bilo izvršenje presude, nego je često bilo akt zverske samovolje kakvog tiranina, vlastodršca koji je raspolagao životom žrtve.
Dakle, u starom veku, i Grci i Rimljani bacali su osuđenika sa visine, visokih stena. I danas u Rimu postoji lokalitet koji se zove Tarapijska stena. To je bilo gubilište za osuđene i ono je vekovima bilo u `upotrebi`. Po zakonima `12 tablica` sa ove strane bacani su: lažni svedoci, majke čedomorke, buntovnici protiv vlasti, izdajnici zemlje, rodoskvrnavitelji, lopovi i pljačkaši božjih hramova, robovi koji su krali, `secikese`, pa primaoci i davaoci mita i podmitljivci...
Iako obaranje s velike visine prvobitno nije smatrano kao grozna kazna, ipak je ono smatrano kao sramna kazna za onoga koji je bio od njenog izvršenja pomilovan, jer je trajno gubio čast i bio zauvek među sugrađanima - obeležen.
Ovo gubilište - bacanje sa Tarpejskih stena - naročito je u kažnjavanju bilo popularno u vreme vladavine Kaligule i Tiberija. Međutim, u progonu Hrišćana ovaj način kažnjavanja upražnjavan je u starom veku širom Rimske imperije.Kod starih Germana bacanje sa stena ili kula nije bilo uobičajeno niti prihvaćeno u zakonu, ali su Germani zarobljenike kažnjavali na taj način što su ih bacali u blatišta i baruštine gde su kažnjenici nesrećno završavali.
U SREDNJEM veku bacanje sa stena ili kula nije nikada izvršavano kao sudska presuda, ali je zato bio brutalni akt nasilnika nad svojim žrtvama. Iz tog vremena u sudskoj istoriji ostao je poznat događaj iz Praga kada je husinski vođa Jan Žiška 1419. godine kroz prozor bacio 15 svojih savetnika, jer su mu, navodno, dali pogrešne savete. I docnije je u Pragu bilo sličnih kazni.
Gde je prvi put čovek raspet na krst i ko je u sudskoj praksi pronašao takvu smrt - apsolutno se ne može utvrditi, ali je ovaj način kažnjavanja naročito bio raširen u starim civilizacijama u vreme borbe protiv paganizma i uvođenja jednoboštva (hrišćanstva). I u ratovima se često primenjivao sistem kažnjavanja zarobljenika raspinjanjem na krst.
Kada je Darije osvojio Vavilon, na javnim mestima razapeo je 300 najotmenijih i najuglednijih Vavilonaca. Slično je uradio i Aleksandar Veliki: kada je osvojio grad Tir, naredio je da se razapnu najhrabriji tirski junaci. Tir je, kako pišu stari hroničari, bio `ukrašen` sa više od 2.000 raspeća, tirskih junaka.
Stari Grci su ovaj način kažnjavanja primili preko Azije, ali ga nikada zvanično nisu uvrstili u svoj kazneni zakonik. Međutim, u svoj kazneni zakonik uveli su ga stari Rimljani tri veka pre Hrista.
RASPINJANJE kao sudsko kazneno sredstvo postojalo je još nekoliko vekova posle Hrista, a zvanično ga je ukinuo svojim `dekretom` car Konstantin 337. godine kada je primio hrišćanstvo.
Kod evropskih naroda, u srednjem veku raspinjanje na krst sasvim je prestalo. Poznat je samo jedan slučaj kada je u velikoj srdžbi narod u Tiru razapeo jednog sveštenika.
U istoriji rimskog prava - kada je reč o raspinjanju - ostao je do našeg vremena jedan interesantan slučaj koji se ovde mora pomenuti.
Za vreme cara Tiberija u Rimu je živela izesna plemkinja Paulina, koja je bila čuvena po svojoj lepoti i moralnoj čistoti. U nju se smrtno zaljubio jedan plemić. Pošto ništa nije mogao učiniti svojim pokušajima kod Pauline, njemu na pamet padne lukavstvo. On podmiti novcem sveštenike onog hrama u kome se Paulina molila bogovima, pa ti sveštenici obmanu lepu ženu da se u nju lično zaljubio egipatski bog Anubis. Skromna Paulina bila je uverena da mora dati jednom bogu ono što nije htela da da jednom zemaljskom smrtniku. I ona pristane da je zatvore u mračni deo hrama, gde se onaj zaljubljenik bio sakrio, i s njim provede noć. Kasnije preljubnik joj otkrije to svoje lukavstvo i traži da mu svoje `draži` da sada kao čoveku a ne bogu. Paulina ispriča ovu prevaru mužu, a ovaj sveštenike tuži Tiberiju, koji naredi da se sveštena lica razapnu na krst, a oskvrnavljeni hram zapali i sruši...
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 0:59
NIKADA, ni u jednoj istoriji sudstva, nije otkriveno ko je, kada i kako, u sudskoj praksi, svoj život završio unoseći u sebe otrov.
Po legendi starih naroda, Heketa je bila prva koja je otkrila otrovno korenje i to svoje otkriće saopštila svojim ćerkama Mederi i Kirki.
U Persiji su još u davno doba znali za jedno drvo koje je rađalo otrovne plodove i taj su plod upotrebljavali dajući osuđenom da ga pojede.
I u starom Egiptu trovali su osuđene. Međutim, u mnogim svedočanstvima koja su doprla do našeg vremena, najsigurnije se zna da je prilikom presude i osude vrlo popularno bilo usmrćivanje - otrovom.
Najprostiji način pogubljivanja otrovom jeste - Sokratova smrt. Njemu su otrov poslali u tamnicu i naredili da ga popije. To je bilo slično onome kada turski sultan osuđenom na smrt pošalje "svilen gajtan" da pomoću njega završi svoj život.
Trovanjem su u staroj Grčkoj najviše kažnjavani brakolomnici - preljubnici i preljubnice.
S gledišta pravne strane, u docnijim vremenima, otrov nije bio često kazneno sredstvo, ali je ostao u upotrebi kao - privatno sredstvo i osveta. Naročito je bilo popularno na dvorovima u DžV, DžVI, DžVII i DžVIII veku u borbi za vlast i nasleđivanje vladarskog trona.
Međutim, ilegalno trovanje, u moralnom kodeksu svih evropskih naroda bio je gnusan i nizak čin. Stari Germani su trovače obavezno osuđivali na smrt.
Kroz dugu istoriju svih civilizacija čovek je uvek i uvek smišljao nove forme kažnjavanja koje su bile sve gnusnije i tragičnije. Među njima dranje kože jeste jedna od najgroznijih osuda, a da je ovo kazneno sredstvo vrlo staro vidi se još u Bibliji.
Najpoznatiji primer jeste onaj koji je Kambiz naredio za svoga vrhovnog sudiju Sikamna. Taj sudija je bio podmitljiv i uvek je od klijentele primao poklone i stalno činio nepravdu. Kambiz je bio strog, ali pravedan. Pošto je sudija po njegovoj naredbi bio ubijen, naredi da mu oderu kožu i da njegovom kožom tapaciraju sudijsku stolicu. Ta stolica je bila opomena za sve sudije koji su bili podmitljivi i nepravedni u suđenju.
I istoričar Herodot pominje slučaj mita i korupcije sudstva u Starom veku i način njegovog kažnjavanja.
Ovaj primer je poslužio caru Horziju da pobije svoje vojvode i odere sa njih kožu zato što nisu imali uspeha u ratu sa neprijateljima.
Dranje kože kao sudska kazna bilo je popularno i kod Turaka, ali se ovaj vid kazne gotovo nije primenjivao kod starih Rimljana; a nije se u Srednjem veku i kasnije primenjivao ni u Evropi, sem u pojedinačnim slučajevima, u samovolji pojedinih vladara.
JEDAN slučaj dranja kože zbio se u Jermeniji 1671. godine. Persijanac se zaljubio u neku poljsku robinju. Bila je veoma lepa i on je odlučio da svoj harem "ukrasi" njenom lepotom, ali Poljakinja je pružala svome robovlasniku žestok otpor, pa jednog dana, koristeći nepažnju svojih evnuha, pobegne iz harema. Muž je uhvati, svuče golu, naredi da je vežu za krst i oderu joj kožu. Zatim oderano telo bace na ulicu, a oderanu kožu prepariraju i obese u haremu - kao tiraninovu opomenu da će i svaka druga njegova žena proći tako bude li bežala i "svome mužu" pružala otpor. Da li je taj ljubomorni Otelo (junak iz Šekspirove tragedije) zadobio ljubav ostalih svojih dvanaest žena u haremu - ostalo je nepoznato - ali je tačno da više nijedna nije pobegla.
I u Pragu je 1509. 20. maja bilo jedno slično dranje. Kralj Vladislav V naredio je da se jedan njegov podanik, Čeh, odere, jer je ovaj u vreme Husinskog ustanka pucao na njega i pokušao da ga ubije.
U Nemačkoj je dugo primenjivana jedna kazna protiv lovokradica i svih onih koji su sa imanja vlastelina proterivali divljač, a naročito jelene i srne. Prestupnika su kažnjavali tako što su ga vezivali za leđa kakvog jakog jelena koga su progonili kroz najgušće trnje i šipražje. Tako je nesretnik morao da trpi najužasnije muke, jer se jelen trudio svim načinima da se sa svojih leđa oslobodi tereta, vukao ga kroz močvare, udarao u stabla, sve dok i životinja i žrtva nisu pali smrtno izranjavani.
U zakoniku "Terezijana" kojim se u Evropi vekovima vladalo, ovako stoji u jednom članu o kidanju tela:
"Osuđenik da se dovede na gubilište, tamo da mu se raseče telo na četiri komada, zatim da se svaki komad obesti o četiri vešala na četiri glavne ulice, a onda da se dovede narod radi gnušanja..."
Po ovom zakoniku najteži prekršaji bili su: veleizdaja i ubistvo trudne žene...
POŠTO je kroz istoriju najveće svireposti činio čovek čoveku, prirodno je bilo da su se i oni koji su vršili bestijalne presude, izmetnuli najposle i sami u divlje životinje.
Otuda i potiče prastari običaj da se i životinjama daje da izvršavaju najteži običaj nad osuđenikom. Ovaj način kazne dopire čak do praistorijskog doba. Misao da se životinje uzmu kao izvršioci najtežih kazni ima korene u najstarijim predanjima.
Tako, na primer, u Bibliji, na jednom mestu stoji:
"Neka crkavaju od gladi i neka ih kosi groznica. Osim toga, poslaću im zube zverova i otrov guja..."
Davanje životinjama da ubijaju ljude često nije bilo ništa drugo nego narodna zabava, priređivana u svečanim prilikama (arene po gradovima Starog Rima). Ostatak tih drevnih vremena jeste i običaj u Španiji koji je vezan za borbu bikova; ostaci starih vandalskih presuda. U drevnom Rimu bile su to narodne zabave kada je car slavio svoj rođendan, onda je i narodu trebalo njegovog uživanja. U Rimu se nikada, kažu hronike, nije oskudevalo u licima koja su osuđena na smrt.
NERONOVA ZABAVA
U EGZEKUCIJAMA zverima - lavovima i tigrovima - da bi se životinje što više rasrdile - žrtve su presvlačene i oblačene takođe u razne životinjske kože.
U ovom kažnjavanju naročito je car Neron uživao.
Kažnjavanja pomoću životinja bila su veoma česta u svim vremenima i kod većine naroda. Osuđenike su javno pogubljivali pomoću slonova Indusi i Kartaginjani.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:03
EGIPATSKI kralj Ptolomej Filopator kada je osvojio Jerusalim onda je u Aleksandriju poslao ogroman broj Jevreja da umru u najtežim mukama - kidani i gaženi slonovima ili ubijani krokodilima kojih je bio pun Nil. Za ovaj oblike egzekucije u Egiptu je uvek bilo spremno više od 500 slonova i isto toliko lavova, tigrova i krokodila.
Ali, uz molitve sveštenika Elezara, Bog učini da ni slonovi, ni krokodili, ni lavovi, ni tigrovi nisu hteli da nasrću na Jevreje, koji su tako bili spaseni.
Plutarh i drugi istoričari pominju kažnjavanje žrtve pomoću mrava i pčela. O tome pišu i drugi pisci ne samo u starom veku nego i srednjem, pa i kasnijim stolećima.
Ova kazna sa mravima i pčelama stigla je u Evropu sa Orijenta. Osuđenik se skine, veže za mravinjak na čvrsto ukopanom stubu i tako stoji dok ne umre od gladi, žeđi i ujeda mrava.
Gotovo na isti način se kažnjavalo i pčelama. Ovo usmrćivanje je naročito bilo popularno u Nemačkoj. Kažnjenik se skidao go, mazao medom, vezivao za ukopani stub u sredinu pčelinjaka. Pčele su ga ujedale sve dok nije umro u najtežim mukama.
I ova vrsta kazne bila je u zakoniku "Terezijana".
OSOBENA i vrlo stara kazna nemačkog prava, ali i prava svih drugih susednih država bila je i ova koja se naročito primenjivala na lopovima: na njihove grudi se stavljalo malo parče sirovog mesa, koje je kobac morao da pojede. Ali, pošto to malo mesa nije bilo dovoljno da utoli glad ove ptice grabljivice, osuđenik je bio u opasnosti da mu kobac čupa meso iz tela i ta je opasnost bila uvek tako blizu, pa je kobac na taj način, komadajući čovekovo meso, ubijao žrtvu.
U sistemu laganog smrtnog mučenja spada i uziđivanje i zakopavanje živih, i po ovim kaznama može se jasno videti kako se svirepost kroz civilizacije i narode sve više - razvija! Kako je brzo ubijanje moralo ustupati mesto sve dužem mučenju.
Razume se da je uziđivanje zbog svog trajanja moralo biti užasno, ali je zakopavanje živoga bilo još strašnije.
Jedna od najstarijih kazni bila je namenjena onima koji su se u borbi pokazali kao plašljivci pa su zbog toga kažnjeni, što se po svim pravilima i u svim vremenima ocenjivalo kao stidno i sramno. Takvog plašljivca bacali su u blato ili davili u blatu i đubretu, jer su i u srednjem veku, kao i u staro doba, lična hrabrost i odlučnost bile najcenjenije vrline, a plašljivost mana koja je kažnjavana smrću.
Zakopavanje živoga osuđenika, ne u barama i blatu, nego u zemlji, bila je kazna naročito za žene čedomorke, decoubice, brakolomnice.
Zakopavanje živih bilo je vrlo rašireno u zapadnim zemljama Evrope, a najčešće je bilo akt samovolje vlastodršca. Tako je, na primer, Oto Prvi Bavarski, posle pobede nad Mađarima, naredio da se stotinu zarobljenih mađarskih vojnika živo zakopa.
UZ zakonik "Terezijana", u dugom vremenskom razdoblju, u evropskim zemljama primenjivao se zakonik "Karolina". On je naročito bio strog prema čedomorkama i ženama koje su vršile veštačke pobačaje i u sebi ubijale još nerođenu decu, ali je bio strog i prema ženama koje su se bavile krađom.Međutim, smrtne kazne davljenja u vodi u ovim zakonicima nisu imale svoje posebne odredbe. Davljenje vodom primenjivalo se u starim civilizacijama, pa su evropski zakonopisci došli do zaključka da je ta vrsta najteže kazne u novim civilizacijama prevaziđena.
Davljenje u vodi kažnjavalo se u Turskoj sve do 19. veka, a žrtve su najčešće bili brakolomnici i brakolomnice, izdajnici, mađioničari i decoubice.
Kao vojnička kazna, davljenje u vodi imalo je primenu u mornarici, jer je takva vrsta pogubljenja bila i najprirodnija. Pored toga, ovde je vladala i praznoverica, posebno u onim narodima čija se teritorija naslanjala na morske obale - ona lađa na kojoj se nalazi mrtvac mora da propadne, jer more, prema drevnim legendama, uvek traži žrtve.
Međutim, davljenje je, vrlo često, bio i akt samovolje kakvog moćnika koji je to činio mimo bilo kakvih zakonskih regula.
DO naših dana iz starog Rima doprla je i ova priča: jednog dana, na tibarskom mostu, car Komod sretne grupu plemića koji su, u šetnji, o nečem žučno razgovarali. Car ih upita o čemu su razgovarali, a oni odgovore - o vrlinama vladanja cara Aurelija. Car Aurelije bio je otac cara Komoda, za koga se dobro znalo da je bio veoma tašt. To ga je toliko rasrdilo - jer je bio ubeđen da je samo njegova vlast dobra i da se ona može hvaliti - pa je za kaznu naredio svojoj pratnji da ove mlade plemiće bace u Tibar i podave.
Kazne koje ne spadaju u prave smrtne kazne, koje neposredno na uništavaju život, bile su one kada je kažnjenik stavljan u malu lađu bez krme. Ovaj vid kazne najčešće se upražnjavao u mediteranskim zemljama.
Oni koji su bili osuđeni na uništenje, između više smrtnih kazni, obično su birali ovu. I ova vrsta kazne zadire u duboku starost, u neke drevne civilizacije.
Kažnjenik se obično zatvarao u malu lađu, odvlačio na pučinu i ostavljao, bez hrane i vode, da ga nose vetrovi i morske struje.
Pravo da se između više surovih kazni bira jedna davalo je osuđeniku nade da se odluči za onu za koju je verovao da će ga sudbina slučaja izbaviti muka i da će se spasti.
Moreplovac koji poznaje more dogod ima nešto čvrsto pod nogama, nada se spasenju, koje iako nije verovatno, ipak, nije sasvim nemoguće. Lađa na kojoj su izlagali osuđenoga, koji je izabrao taj način kazne, mogla je bar jednom da odoli prilivu i odlivu vode, na njoj nije bilo ni krme, ni vešala, ni jedrila i tako je položaj osuđenoga uvek bio dosta kritičan...
KRAJ - SIGURAN
IZ istorije zločina i kazne kroz civilizacije i narode umiranje u čamcu nije uvek bio izbor osuđenoga. Dešavalo se da su "prestupnike na lađi bez krme" prepuštali njihovoj sudbini, jer nisu hteli da ih liše života na običan način, ali ni da ih oslobode. U takvim slučajevima birali su već trošnu lađu na kojoj je propast bila vrlo sigurna.
Pored evropskih naroda, ovu vrstu kazne upražnjavali su i Rusi. Oni su na sredini čamca podizali katarku visoku tri metra, pa na nju, u gornjem delu, stavljali poprečne gredice kao kod vešala.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:08
KADA se prati istorija kazni i kažnjavanja, današnji čitalac stiče utisak kao da su se razne civilizacije "takmičile" u primeni najgroznijih sankcija za prestupnike i kažnjenike - koji će, u najtežim mukama, ispaštati svoje grehe. Tu je mašta u surovosti i "stvaralašvu" bila - neograničena: kako čoveku stvoriti "uslove" da ispašta u što većim mukama! Tako je, na primer, još groznije od zakopavanja živoga, bilo uziđivanje prestupnika. Ovde nije odmah nastupala skora smrt kao kod zakopavanja i ugušenja. Uzidani su živeli u najstrašnijim mukama i lagano umirali u mraku od žeđi i gladi. U starom Rimu su uziđivanjem naročito kažnjavane vestalke kada su postajale žrtve svoje ljubavi. A one su posebno ulagale trud da zavedu blazirani i pokvareni, ali bogati i podmitljivi muški svet u Rimu. Prema njima je u Večnom gradu uvek nemilosrdno postupano. Kažnjavane su na razne načine, ali je kod sudova bio najomiljeniji onaj - žive zakopavane ili žive uziđivane. I danas se jedan stari kvart koji je bio gubilište vestvalki u Rimu zove Kampus skeratus. Ovaj način kažnjavanja prenet je i u novije civilizacije. Tako su starešine manastira uziđivale kaluđerice koje su "oskrnavile moralnu čistotu i počinile zemaljski blud". Ali je uziđivanje bilo i gadni akt samovolje pojedinih moćnika. EVO jednog primera iz starog Rima: Kod četiri vestalke koje je car Karakala pokušavao da zavede naišao je na neodoljiv otpor; da bi im se osvetio, car ih opanjka da provode bludni život pa ih sud, verujući imperatoru, sve četiri uzida u Kampus... U nemačkim, francuskim, španskim, portugalskim i češkim manastirima kažnjavanje "uziđivanjem" vršilo se duže od tri veka - od 16. preko 17. i 18. pa sve do prve polovine 19. veka. Inkvizicija je uziđivanje naročito vršila u vreme progona jeresi i progona žena veštica i u svetovnim i duhovnim sudovima. Ove strašne presude naročito su bile česte u Švajcarskoj. U to doba su iz praznoverice uziđivana živa deca u zidove tvrđava i gradova, jer se verovalo da takve zidove neprijatelj ne može razoriti, ali ova svirepost, naravno, nije imala ničega sa kaznom. Još se i danas, prilikom rušenja ili restauracije raznih tvrđava i "kastela" širom Evrope, u zidovima mogu naći dečji kosturi...
Međutim, kažnjavanje "točkom" ili svirepo mučenje "točkom" bilo je poznato još starim civilizacijama. Ono je u Grčkoj antičkog vremena bilo uobičajeno i prilikom mučenja i prilikom traženja priznanja mučenog za prestup za koji je bio optužen. Kažnjenik je bio vezan za točak. On je na taj način i šibanjem mučen i lomljen, ali točak nije služio kao izricanje smrtne kazne nego samo kao način mučenja. Stari Rimljani su u kažnjavanju "točkom" u odnosu na Grke bili mnogo suroviji. Oni su imali razne oblike točkova za koje su vezivali kažnjenike i otiskivali niz velike strmine. Muke su kažnjeniku uvećavali i na taj način što je prostor za koji je vezivana žrtva bio pun gvozdenih eksera koji su mučenom stvarali neizdržive bolove pa je ovaj skončavao u najvećim mukama.U NEMAČKOJ, Francuskoj, Belgiji, u severnim i mediteranskim zemljama, kao i u Rusiji i Austrougarskoj, "točak" je imao drugačiju primenu nego u antičkom svetu. Iako je kazna na "točku" davno bila poznata, Ludvik Pobožni u tome je stvorio novinu. Njime je kažnjavao i sve one koji su izneveravali učenje u hrišćansku "crkvenu dogmu" i odstupali od Biblije.
Od najstarijih civilizacija pa do naših dana vatra je takođe bila sredstvo za mučenje i ubijanje. U paganskim vremenima vatru su upotrebljavali i razni tirani protiv hrišćana, a kasnije su je hrišćani primenjivali protiv jeretika. Poznato je da su jezuiti za dve stotine i pedeset godina u zapadnoj i srednjoj Evropi u progonu jeretika, otkrivanju i kažnjavanju žena veštica i njihovom progonu bili veoma surovi. U dokumentarnoj knjizi "Mi, veštice" navedeno je da je na lomačama više od trideset miliona jeretika i žena veštica umrlo u najstrašnijim mukama.
Pri religioznim pogromima lomaču su najčešće upotrebljavali u Turskoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Italiji, Austriji i Nemačkoj. Kao kazneno sredstvo, posebno u religioznim ratovima, naročito su je upražnjavali Englezi i Irci.
VERA u veštice, čarobnjake i svemoguće đavolske poslove koji su "skrnavili hrišćansku dogmu i Boga" stara je koliko je staro i samo hrišćanstvo.
Načelo da su lomače i oštar mač brži i sigurniji u progonu jeretika i veštica nego bilo kakva religiozna učenja i pouke bilo je u Evropi puna tri veka vladajući princip, i to je donosilo najužasnije prolivanje krvi.
Tako, dakle, papstvo ništa nije htelo da dobije, ono je htelo da uništi.
Neprestano su širom Evrope radili duhovni (jezitski) i svetovni sudovi. Spaljivanje često nije bila smrtna kazna nego samo dalje sramoćenje i potpuno uništavanje već osuđenoga. Ako je neki prestupnik umro pre nego što se kazna nad njim mogla izvršiti, nisu odustajali od njegovog spaljivanja na lomači. Jer vladalo je uverenje da je kažnjenik konačno i trajno kažnjen ako je pretvoren u - pepeo!
Samoubistvo je posebno bilo "najodvratniji prestup" i zato je leš žrtve posebno spaljivan.
RUSKI ČAMAC
NAJTEŽE kažnjenike svuku gole, vežu im ruke na leđa, zakuju im gvozdeni klin kroz muskulaturu, a onda lađu puste niz Volgu. Voda ovako tragičan prizor odnosi. Ovom vrstom kazni najviše su svoje živote završavali ruski seljaci - mužici koji su otkazivali poslušnost svojim gazdama, vlasteli, odbijali izršavanje određenih poslova.
Ovi tragični prizori plutali su Volgom sve dok se leševi nisu raspadali. Ovako bezdušno kažnjavanje ruskih mužika od samovolje njihovih gospodara imalo je još jedan cilj - prolazeći kroz mnoga sela i naselja - trebalo je eventualnim pobunjenicima i onima koji su otkazivali ropsku poslušnost - uliti strah da će i njihova sudbina biti ista ili slična...
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:13
PRI usmrćivanju osuđenog na najtežu kaznu primenjivani su i vešanje, spaljivanje, odsecanje glave sekirom, mačem i u kasnijem dobu giljotinom (spravu je izmislio francuski lekar Giloten, i forma kazne u svim narodima koji su je u Evropi, ali i u drugim zemljama, primenjivali, dobila je po njemu ime), pa sve do modernog sredstva okončanja čovekovog života za najteži prestup - električna stolica (široku primenu našla u SAD).
Dva pisca antičkog doba - Livije i Plinije - propovedali su u svojim spisima da se nikada presuda ne može izreći u gnevu i srdžbi sudija, posebno ona najteža, nego da se pokuša raznim popravkama i batinama, a samo u slučaju nužde, trebalo je upotrebiti oštricu sekire ili mača...
... U starom Korigentu, cvetnom i velikom gradu na Siciliji (dok su Grci ostrvom vladali), najgrozniji tiranin bio je Faloris u šestom veku pre naše ere. Uvek je bio okružen laskavcima i skutonošama koji su u svim prilikama pokušavali da pridobiju tiraninovu naklonost i milost. Među laskavcima se naročito isticao izvesni sveštenik Perilans. On je sagradio jednog velikog bika od bronze. Skulptura je bila šuplja i mogla se otvarati. I kada se u tog bika stavi čovek, a ispod bika potpali vatra, onda kuknjava tog nesrećnika unutar skulpture koji se lagano pekao - izgledala je - zbog naročite konstrukcije - kao da bik riče.
TIRANIN Faloris se jako obradovao kada mu je sveštenik Perilaus objasnio svoj "duhoviti" pronalazak, pa, u znak svoje ljubavi prema tiraninu, ovaj mu skulpturu pokloni, a onda tiranin naredi da prvo u utrobi bronze ispeku pronalazača Perilausa. I zbilja je sveštenik dokazao istinu, jer kada je počeo da jauče, svi su bili ubeđeni da zbilja bik riče. Tiranina je ova stvar toliko uveseljavala i zabavljala (rikanje svojih žrtava) da je svaki dan po jednog čoveka, svoga laskavca, pekao samo da bi mu svojom rikom stvarao iluziju da zbilja riče pravi bik...
Ovakvih ili sličnih naprava u kojima se vatrom mučilo do usmrćenja bilo je u svim civilizacijama i svim vremenima. U svojoj samovolji ovakve naprave naročito su voleli da nad svojim podanicima-žrtvama, primenjuju razni tirani i na istoku i na zapadu...
Odsecanje pojedinih delova tela, a naročito ruku ili nogu u evropskom, ali i antičkom zakonodavstvu, bila je česta pojava. Takvu vrstu kazne uveo je i car Dušan u svom Zakoniku. Međutim, kada je reč o ovoj vrsti telesne kazne, ona je kod Srba bila ređa. Kradljivcima su najčešće odsecani prsti, ali tek do drugog ili prvog zglavka.
U Zakoniku "Karolina" samo u dva paragrafa govori se o odsecanju prstiju. Ono je primenjivano kod onih koji su hvatani u lovokrađi. Ovde se odsecao samo palac (desni) ali ne i cela ruka kojom je, inače, prestup izvršen. Kod krivokletstva, na suđenju su odsecana tri prsta do prvog zglavka. Među blaže kazne za kovače i falsifikatore lažnog novca takođe je većina evropskih zakona predviđala odsecanje prstiju do samog korena.
Među teške telesne kazne kod svih naroda i u svim vremenima uvrštavalo se oslepljivanje - za lakše kazne jednog, a za teže oba oka.
U antičkom svetu ostao je trajno upamćen Neron koji je tražio da se ova kazna obavlja nad hrišćanima koji su prelazili iz paganizma u jednoboštvo. ZANIMLjIVA je kazna koju je naredio nemački grof Herbert Rotenburg da se izvrši nad jednom grupom sudija, jer su bili podmitljivi i nisu dozvolili jednoj ženi da dođe do svog prava kao što im je bila dužnost. Oni su bili osuđeni da im se iskopaju oči, jer se verovalo da im nisu potrebne kada sude krivo i nepravedno.
Kada je među podanicima cara Fridriha Barbarose zavladalo izdajstvo i vojničko dezerterstvo, no je naredio da se izdajnicima iščupa jezik, a beguncima (dezerterima sa bojnog polja) iskopaju oči.
Stroga kazna za silovanje ("sramoćenje žene") u zakonodavstvu antičkih naroda ima duboke korene, pa su je docnije primenjivali i evropski zakonopisci u novijim vremenima. Obično su uz rimske legije išla po dva štrojača. Ako bi neki vojnik izvršio silovanje žene u porobljenom narodu, onda se takav "prestup" kažnjavao - "štrojenjem", ili odsecanjem polnog organa. Međutim, bilo je "odušaka" (Herodot ih pominje u svojoj istoriji) kada su vojnici od svojih starešina dobijali pravo da siluju žene pokorenih (varvarskih) naroda. To se dešavalo najčešće posle dugih boravaka van prostora rimske carevine. Vršila su se masovna silovanja, koja su bila ograničena vremenom ("odušak" je trajao do deset dana).
Taj "običaj polnog pražnjenja" bio je čest u većini ratova koji su, u raznim vremenima i civilizacijama, vodili narodi jedni protiv drugih.
Teško je reći dokle se održala kazna "štrojenja" (uništavanje moći oplođavanja), ali se ona ne spominje u dva osnovna zakonika koja su važila u Evropi vekovima - "Terezijani" i "Karolini". Međutim, kazna oslepljivanja već je u DžVIII veku u svih evropskim državama i narodima bila ukinuta kao krajnje nehumana.
"Gvozdena devojka" kao način mučenja i usmrćivanj, plod je novijeg vremena evropske civilizacije. Na prvi pogled deluje tajanstveno, mada nije imao nikakve veze sa torturom. Prvi put je primenjen na gubilištu u Nirnbergu. Kada se aparat zatvori imao je oblik devojke, ali je iznutra bio šupalj i načičkan šiljatim i oštrim komadima gvožđa. Prednja strana se sastojala iz dvokrilnih vrata. I kada je ova naprava bila otvorena, mogao je u šupljinu da stane jedan čovek. Čim su se vrata zatvarala, žrtva je bila isprobadana sa svih strana, i morala je u mukama da okonča svoj život.
U starim sudskim spisima u "evropskim sudilištima" ovaj način pogubljivanja neki hroničari su ironično zvali još i "devojčin poljubac" i "devojčin zagrljaj".
U Mlecima je "gvozdena devojka" bila montirana nad samim Kanalom, u koji su padala raskomadana tela žrtava.
Ali, "gvozdena devojka" nikada nije služila za mučenje i jezuitsku torturu, nego samo za brzo i rafinisano usmrćivanje.
TURSKI IZUM
I U ZAKONICIMA "Karolina" i "Terezijana" nabrojani su mnogi oblici kazni koje su se završavale pogubljenjem i koje su ostali poznate i novijim civilizacijama (vešanje, streljanje, ugušivanje u gasnim komorama i drugo), ali mučenje nabijanjem na kolac žrtve ostala je "privilegija" i masovno primenjivana vekovima kod Turaka i nekih drugih orijentalnih civilizacija, dok je u Evropi gotovo nije bilo...
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:16
PUT do dokaza u minulim vremenima bio je vrlo raznolik da bi se izrekla pravedna kazna.
Međutim, samo onde gde je kazna bez bilo kakve sumnje - dokazana, mogle su se izreći i pravedne sankcije. To je univerzalni pravni pogled koji je u svim civilizacijama star kao i samo pravo.
I u Svetom pismu o tome ima poučnih podataka.
Dva ili tri svedoka treba da potvrde krivicu jednog čoveka pre nego što se može izreći kazna. Ova odredba starog Mojsijevog prava bila je u nastavku hrišćanstva izvesna garancija za pravednu presudu. Tamo gde su tri dobra svedoka svedočila - pozivajući se u zakletvi na boga - da je neko učinio izvesno nezakonito delo, tu je bila isključena svaka sumnja u krivicu.
Međutim, kod orijentalnih starih civilizacija, gde je u izricanju kazne (izricana odmah) malo su brinuli o navođenju dokaza. Posle primanja hrišćanstva, u staroj Grčkoj i Rimu sudovi su se držali Mojsijevog načela - tražili su svedoke da bi dokazali istinu. Međutim, nedovoljnost ovakvog suđenja brzo se dokazala, pa se prešlo na priznanje okrivljenog da on sam prizna svoj "greh". Naravno, do priznanja se dolazilo - kao u svim vremenima - telesnim mučenjima okrivljenog da kaže da je učinio nezakonito delo zbog čega ga sud tereti.
Ali, ni ovo za sud nije bilo dovoljno, pa se tortura na putu do istine koja je tražena, primenjivala i na svedoke, jer zakletva nije bila dovoljna.
MEĐUTIM, ona je bila dovoljna kod starih Germana i drugih susednih naroda. Zakletva je važila kao najsvetije dokazano sredstvo za nečiju krivicu ili nevinost. Na osnovu "svete zakletve" mogao se i najveći grešnik osloboditi kazne. U germanskom sudstvu dugo je vladalo pravilo: kazna se nije smela izvršiti sve dok kažnjeni nije dobio čvrsta uverenja u svoju krivicu.
Tek se docnije uvidelo da se sa "svetom zakletvom" svedoka ne može uvek doći do prave "istine", prešlo se na rđaviji i nepouzdaniji sistem, a to je da osumnjičeni mora sam da dokaže svoju nevinost.
I to je bilo ili zakletvom ili "božjim sudom" koji je pod uplivom katoličkog sveštenstva sve više u zapadnim evropskim zemljama cvetao. I tužilac i optuženi imali su da izdrže "božji sud" - i tada je dvoboj "rešavao na čijoj je strani pravda!" Otuda je bilo u XVII, XVIII i XIX veku toliko dvoboja, pa su mnogi ušli i u literaturu.
Tada se verovalo da pobeda neće dopasti jačem i okretnijem borcu, nego da će Bog svakojako učiniti i pomoći da pobedi onaj na čijoj je strani pravda! Da samo osećanje nepravde i krivice mora slomiti snagu i pouzdanje najjačeg!
Ali, nije samo dvobojem "božji sud" određivao krivicu i nevinost nego i drugim probama.
Tako se, na primer, optuženi mogao osloboditi od svake sumnje - ako je nosio usijano gvožđe, ili žeravicu, ako je išao bos po žeravici - ili ako je izdržao "vodenu probu" i svoju nevinost dokazao, odnosno ako je svoju ruku do lakata zavukao u ključalu vodu ili ako se dao vezati i baciti u tekuću hladnu vodu.
DAKLE, okrivljeni odnosno osumnjičeni, ako preživi sve ove "testove" (da ga vatra i ključala voda ne opeku, ili da se, vezan, ne utopi u vodi), onda ga je sud proglašavao za nevinog! Ali, ako ga opeče žeravica ili vrela voda ili ako se utopi - onda je proglašavan za krivca!Onaj koji je pristajao na ovaj "božji sud" tvrdo je bio uveren da je nevin i da će ovu torturu izdržati bez posledica, "jer će Bog sve učiniti da pokaže njegovu nevinost!"
A, da li se ikada takvo čudo zbilo?
U starim hronikama, do kojih je pisac ovog feljtona dolazio i čitao, nailazio je na mnoge primere koji su se graničili sa fantastičnim!
Ovde navodimo slučaj kraljice Kutagunde, dobro poznat u istoriji o kaznama i kažnjavanju u evropskim zemljama.
Kraljica je bila optužena za preljubu i brakolomstvo. Ona je tvrdila da je nevina. Onda se pribeglo "božjem sudu": morala je da ide bosa po žeravici!
Docnije su pape zabranile "božji sud". Bilo je besmisleno "zahtevati od boga" da on čini čuda i osumnjičenog i suđenog svojim čudom spasava i pokaže da je - nevin!
Kasnije se ponovo prešlo na to da se "priznanje" dobije od optuženog kroz razne teške telesne kazne i mučenja, pri čemu je vladala najužasnija samovolja i najzverskija svirepost kod onih koji su iznuđivali "priznanja"! Kod većine naroda ova "isledna sredstva" ostala su sve do naših dana iako su, zvanično, međunarodnim sudskim dogovorima bila krajem DžIDž veka zabranjivana.
Kao i kod najdrevnije kazne - kamenovanja, i kod kazne šibanja ne može se utvrditi njena starost.
Ali, pošto je - instinktivno - svakome živome biću urođeno da u stanju uzbuđenosti traži čime će da bije - može se uzeti da je batinanje (šibanje) tako isto staro kao i sam ljudski rod!
Na starim egipatskim slikama i bareljefima jasno se vide batinanja koja su svakako morala biti kaznena sredstva.
I staro Mojsijevo pravo pominje batinanja: "Kada je bezbožnik zaslužio šibanje, to sudija treba da ga obori i da ga bije prema meri i broju njegovih prestupa. A kada mu se udari 40 batina, ne treba ga više tući, jer bi bilo suvišno!"
A da ne bi bio suviše tučen, udarali su mu samo 39 batina iz mudre obazrivosti. A da se taj običaj - udariti samo 39 umesto 40 batina dugo održao, vidi se i iz Novog zaveta, gde se u Drugoj poslanici Pavlovoj hrišćanima veli:
"Vi ste sluge Hristove, ja sam još više! Ja sam više radio, više udaraca dobio, češće zatvaran, često u smrtnu nevolju dolazio. Od Jevreja sam pet puta dobio po četrdeset batina manje jednu (dakle 39 - prim. aut.). Tri puta sam šiban, jedanput kamenovan, tri puta brodolom pretrpeo..."
A da je šibanje bilo različito od običnog udaranja vidi se i iz apostolske istorije. I Mojsijevo pravo pokazuje iste razlike u vremenu te kazne kao i zakoni u XVIII i XIV veku.
Šibanje je u starim vremenima bila jedna užasna kazna, koja je kažnjenog često stajala i života, a to se dobro vidi i iz zakonika "Terezijana", koji šibanje u većini kaznenih mera smatra kao nužno.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:19
U ISTOM zakoniku "Terazijana" bilo je strogo zabranjeno da se osuđenik šiba prutom koji je namazan otrovom, iz čega se vidi da je to činjeno u ranijim vremenima u evropskoj kaznenoj politici.
Zakonik "Terezijana" i ovo određuje: da se kazna šibanjem ne pooštrava nikakvim drugim sredstvima, iz čega se da zaključiti da je ova vrsta kazne u prethodnim vremenima vršena nečuvenom svirepošću.
A da je u mnogo blažoj formi bila i još užasno teška, može se lako zaključiti i na osnovu drugih odredbi toga zakonika. Od šibe, u Nemačkoj, bili su pošteđeni doseljenici iz drugih zemalja koji su u ovoj zemlji živeli duže od 10 godina pošteno i isključivo od svog rada.
Međutim, po zakoniku "Karolina" (isključivo primenjivan u frankofonskim zemljama) od šibanja su bili pošteđeni za bilo kakve prestupe oficiri i plemići. A ako je ta kazna i bila izrečena prema njima, onda su mogli da dozvole da im se odseče jedan prst ili, u težim prekršajima, pola šake umesto šibe, koja je bila i "moralni lek", jer je u javnom mnenu onog vremena bila veoma ponižavajuća. Gle: plemić, a dobio batine!
U 17. veku, s raznih strana, traženo je da se ova vrsta kazne, šibanje, ukine u svim evropskim zakonima - pošto ona ne deluje "popravljajuće" nego je upravo prvi stupanj da će prestupnik izvršiti još veći prestup koji će ga upravo odvesti na najtežu kaznu - vešala!
Još je Herlog Jovan Fridrih od Virtenberga jednim posebnim "dekretom" tražio da se ukine i tamnica i šibanje, jer se tim merama, tvrdio je, prestupnik ne popravlja nego izlaže još većoj bedi i nevolji.
RANIJE je rečeno da su u starim civilizacijama kastrirani vojnici, ali i svi drugi prestupnici, koji su silovali žene i tako ih "osramotili". Ova mera "pravde" - da se čoveku silom uništi moć oplođenja i produženja vrste - kao kaznena mera upražnjavana je sve do novijeg doba i u evropskom zakonodavstvu.
U jednom predanju navodi se da je asirska kraljica Semiramida prva primenila kaznu škopljenja muškaraca, mada se dobro zna da je ova teška kazna primenjivana i na sve one koji su ugrožavali "moral i moralne norme" i za druge prekršioce. Htelo se da kažnjenici nemaju poroda, po uverenju da bi deca mogla naslediti zločinačke nagone očeva, pa je trebalo da im se spreči razmnožavanje.
Još od antičkih vremena kastriranjem su stvarani evnusi koji su čuvali žene svojih gospodara ili hareme kod orijentalnih naroda u kojima je i zakonom i religijom poligamija bila ozvaničena.
U srpskoj istoriji ima dosta primera gde su stanovnici, samovoljno, škopili određene "napasnike" koji su napadali i sramotili po selima njihove žene. Naročito je bio poznat slučaj Turčina (imao nadimak u narodu Rudnički Bik), koji je po selima godinama nasrtao na žene sve dok ga seljaci nisu uhvatili i uškopili. I žigosanje je često primenjivano za mnoge kazne. Žig je obično udaran na vidljivo mesto - na čelo ili obraz - i tako je trajno obeležavan prestupnik.
U SRBIJI je šibanje kao kaznena mera ukinuto zvanično 1873. godine, međutim, batina je samovoljom pojedinih bahatih vlastodržaca nad kmetovima, seljacima i drugom "neposlušnom pastvom" primenjivano i dalje sve do kraja devetnaestog veka, pa i prvih decenija sledećeg veka - o čemu postoje, u srpskoj istoriografiji, mnogobrojna svedočanstva.
Srpski zakonopisci su određene kaznene odredbe prepisivali iz evropskih zakonika, a naročito iz "Karoline" i "Terezijane".
Šibanje u "Karolini" kao kaznena odredba prepisano je iz starih evropskih zakona i o šibanju se malo govori (u tri člana). Međutim, kao kaznena mera bilo je u zakonu često i "vezivanje za kolac". Osuđeni se na javnom mestu veže za kolac. Kažnjenik je vođen kroz naselje ili varoš i izlagan javnom preziru i šibanju. Vezivanje za kolac bila je "nova moda", koja je uvedena posle šibanja.
Pored šibanja i vezivanja za kolac uz doboše i sramoćenje, zakonik "Terezija" sadržavao je i odredbu - progonstvo iz zemlje i time kažnjenika činilo i - beščasnim, jer nije svojom kaznom "bio dostojan da živi među svojim sugrađanima". Uz ovo je, na nesreću kažnjenika, da se ta nečasnost trajno i na vidljiv način obeleži - na lice udaran žig da svako vidi tu njegovu beščasnost.
PREDUG je spisak prekršaja i prestupa za koje se kažnjavalo šibanjem, vezivanjem za kolac i progonstvom: krivokletstvo, falsifikovanje dokumenata, krađa, prevara, falsifikovanje životnih sredstava, lažno predstavanje, podmetanje deteta, preljuba, brakolomstvo, itd. Ove kazne su važile za sve prestupnike, pa i za mito i korupciju činovnika, sudija i svih oni koji su "tražili nagradu za učinjenu uslugu".
Jednog okorelog lopova u Lajpcigu sud je osamnaest puta osuđivao na kaznu šibanja, ali ovog kleptomana batine nisu mogle "izlečiti", pa ga sud osudi na kaznu vešanja. Kao opomena i zastrašivanje drugih mogućih prestupnika, obešeni je morao da visi na javnom mestu do raspadanja. Obešeni je obično u svoje haljine ušivao pokradeni novac.
Za ovo "ušiveno blago" u podstavi kaputa znao je jedan drugi lopov. To "blago" mu nije dalo mira. Najzad je savladao strah i gađenje od usmrdele lešine. Popeo se u ponoć na vešala, ali u postavi nađe samo tri forinte, što, naravno, nije bila nikakva nagrada za tolike muke, a osim toga delo se i otkrije, ali ga posle toga lajpciški sud osudi samo na šest dana zatvora. Nisu strože kažnjavani i oni milosrdni hrišćani koji su skidali prestupnike sa vešala ili sa "točka", da bi ih sahranili.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:20
Papina kruška
Iako zvuči kao sočno voće ubrano u božanskim vrtovima onoga koji, u ime boga, oprašta sve grijehe i propovijeda toleranciju, ljubav i uzajamno poštovanje, ovu je spravu (nazvanu još i Kruškom velike boli) koristila Inkvizicija za iskamčivanje priznanja bilo koje vrste u vrijeme kada nitko nije bio nevin, samo su postojale različite razine odgovornosti. Sastojala se od metalnih kruškolikih listova koji su se, okretanjem vijka, otvarali polagano ili razdvajali poput kišobrana pritiskom na polugu. Sve to skupa ne bi bilo tako strašno da se ta aktivnost nije odvijala u tijelu krivca. Ovisno o prijestupu i prirodi zločina, mučitelj je krušku stavljao u usta, anus ili vaginu okrivljenika; kruška u ustima bila je predviđena za heretike, kruška u anusu za homoseksualce, a kruška u vagini – za vještice. Sama po sebi, ova sprava nije bila smrtonosna, ali je izazivala dugotrajne posljedice. A rezultat je uvijek išao u korist jačega.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:25
U RAZNIM slučajevima, u raznim civilizacijama i kod raznih naroda, trovanje je bilo vrlo rašireno. Medicina je bila na niskom stepenu razvoja, za razliku od našeg vremena, pa se trovanje na sudu nije moglo lako otkriti i dokazati: trovač je imao više mogućnosti da ostane neotkriven. Zbog nasleđa nekretnina ili zbog nasleđa trona i titule, trovali su se potencijalni aspiranti. Trovanje je često bilo i u ljubavi i preljubi. Primera u istoriji pravosuđa ima mnogo, posebno sa dvorova carskih, kraljevskih i vlastelinskih, pa nam ograničeni prostor ne dozvoljava da o njima pišemo.
Međutim, ako je neko pokušao da nekoga otruje krišom mu u jelo ili piće sipajući otrov, pa ako u prestupu nije uspeo, a njegove namere su otkrivene, onda je on osuđivan na šibanje i progonstvo iz zemlje.
I muškarci koji su zlostavljali gravidnu ženu da ona od toga pobaci živo dete - takvi prestupnici su takođe kažnjavani šibanjem i progonstvom iz zemlje. Sličnom ili istom kaznom kažnjavane su i palikuće, a one osobe koje su tukle ili zlostavljale svoje roditelje takođe su kažnjavane žestokim šibanjem, a zatim trajnim progonstvom iz zemlje.
To je važilo i za razne moralne prestupe. Propale devojke sud je osuđivao na šibanje. Slobodna žena ili udovica koja je "zgrešila" sa oženjenim čovekom, koja je, dakle, činila brakolomstvo, neženjen muškarac koji je sa ženskom osobom živeo u bludu, seljak koji je sa kakvom plemićkom ženom sprovodio blud - svi ovi prestupi kažnjavani su šibanjem. Isto tako je kažnjavan i muškarac koji je zloupotrebljavao obolelu žensku osobu ili je izvršio obljubu nad ženskom osobom koja je spavala.
NEKADA su kazne za brakolomstvo bile mnogo teže, međutim, u našem vremenu one su mnogo blaže ili su obično - iščezle iz pravosuđa. u školskim kaznama prut je igrao veliku ulogu, pa se govorilo: "Batina je iz raja izašla." To je bilo najomiljenije sredstvo za disciplinovanje. Za to je obično služila "španska trska" ili lenjir koji je učitelju služio kao vaspitno sredstvo. Najduže se šiba kao "vaspitno sredstvo" održala u Engleskoj, u tamošnjim "devojačkim školama" i vaspitnim zavodima.
U sudstvu je bilo raznih vrsta kazni, pa i nekih koje su postajale - "crni humor". Ako je obično cilj šibanja bio da se osuđenom zadaju što jači bolovi, to je neki put bivalo da je nekoga kaznom trebalo učiniti smešnim, jer, kao što se zna, i najsurovija vremena imala su svoj humor. Onaj koji ima i atribut - crni! U taj položaj da budu ismejani dovođeni su i oni koji su druge uvredili. Vladalo je uverenje da onoga koji je nekom naneo uvredu rečima nije trebalo odmah baciti u tamnicu, oterati od svoga poziva i izložiti nevolji, nego se držalo - da, ako su reči mogle uvrediti nečiju čast - da su mu reči morale i povratiti čast.Tako, na primer, ako je neko nekoga tužio za uvredu - optuženi je morao da izađe pred sud i dokaže sudu da je istina ono što je on, u kleveti, rekao. A AKO ovo nije mogao da dokaže - nije osuđivan ni na najtežu kaznu; ne batine, ne na tamnicu - nego na opoziv uvrede i "udaranje svojih sopstvenih usta". Prestupnik je morao uvredu opozvati, naravno - javno! Morao je za sebe kazati da je on bogom zaboravljeni stvor, da se od srca kaje za učinjeno delo. Zbog toga je sebe udarao po ustima. Ukoliko to nije samo učinio, onda je još gore prolazio - jer je pored njega stajao sudski izvršitelj - koji ga je dobro po ustima morao izudarati. Opozivanje klevetanja je vrlo stari običaj, koji je kasnije unet u većinu evropskih zakonika. Opozivanje je bilo naročito popularno u Švedskoj. U ovoj zemlji je imao i praktičnu stranu: lažljivac je morao oklevetanom "dati usmenu globu" udarajući se žestoko po ustima, a zatim, posle izaći iz sudnice uz kletvu da to neće više nikada činiti! Ovo opozivanje uvrede poznato je kroz sve civilizacije i narode. "POKVARENE žene" koje su javno igrale ulogu poštenih žena, a tajno su činile razne vrste prestupa obično su izlagane javnoj poruzi i ismevanju. Da bi takve žene pred svetom ismejali, obično su ih oblačili u karikaturalnu odeću i vodali po javnim mestima na kojima ih je narod pljuvao i dobacivao im pogrdne reči; zatim su im odsecali kosu, na glave im stavljali dva venca od slame u koja su bila zabodena dva petlova pera. S obe strane "pokvarenih žena" išle su zvanične sluge, dok je pred "smešnom procesijom" hodao jedan dobošar; obično je usput od građana žrtva bila dobro pretučena šibama. "Pokvarene žene" na Iberijskom poluostrvu i u Porgugalu kažnjavale su se "magarećim repom". Obično su prestupnicu skidali golu, vezivali je na leđa magarca, okretali je prema repu životinje koji je bio obavijen oko vrata (žena je licem bila okrenuta prema zadnjici životinje). Takođe je, ovako vezana, uz trube i doboše, na magarcu vođena po varoši uz "gromoglasno obaveštavanje javnosti" da izađe na ulicu i šiba i pljuje prestupnicu. I ova kazna (kasnije raširena po svim evropskim zemljama) više je bila sramna nego telesna.
KAZNE
PROTIV "kajišara" i raznih drugih "pljačkaša naroda" takođe su postojale razne moralne kazne. Ovde se kazna najčešće obeležavala odelom koje je značilo - kaznu i sramotu. Treba imati na umu da je nekada odelo igralo veliku ulogu, mnogo veću nego danas. Neslobodni su se razlikovali od slobodnih ne samo po ošišanoj glavi nego i po odelu. I nakitom su ljudi obeležavani. Plemići su nosili zlato, slobodni srebro, a neslobodni bakar.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:26
Strappado - metoda mučenje gde su žrtvi ruke vezivane iza leđa, da bi se pomoću konopca vezanog za zglobove šaka žrtva podizala u vazduh odnosno vešala. Žrtvi su često kačeni i dodatni tegovi za telo kako bi bol bio veći i lom obe ruke verovatniji.
Nazivi ove torture su i kontra vešanje ili palestinsko vešanje, najprimenjenija je bila u doba španske inkvizicije. Metod mučenje je varirao, pored podizanja žrtve često se dešavalo da se žrtva tako podignuta pusti da slobodno pada i onda se naglim trzajem konopca zaustavi što je proizvodilo strahovit bol i neretko lom obe ruke žrtve. Nekada je ta metoda podizanja i puštanja žrtve sa visine ponavljana više puta. Smatra se da je Nikolo Makijaveli 1513. bio podvrgnut strappado-u, Đirolamo Savonarola je nekoliko puta mučen ovom metodom pre smrtne presude, 1692. u Masačusetsu su na ovaj način mučene veštice iz Salema na suđenjima. Ovu metodu su koristili i nacisti tokom Drugog svetskog rata, korišćena je i tokom Vijetnamskog rata nad američkim zarobljenicima, zatim u Kambodži od strane Crvenih Kmera itd.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:33
Glasgow smile ili Chelsea smile (glazgovski osmeh) je metoda mučenja gde je žrtvi lice bivalo isečeno od usta ka ušima. Metoda je dobila naziv zbog posekotina a kasnije i ožiljaka koji ostaju u obliku osmeha na licu žrtve. Ponekada, da bi se žrtva dodatno povredila ili čak usmrtila, žrtvu bi udarali ili ubadali kako bi joj se lice rascepilo usled vrištanja i jaukanja. Metod mučenja je nastao u Glazgovu, a bio je popularan i u Čelziju u Londonu po kojima i nosi ime. Metod su često koristile bande, kako bi ostavile jasnu poruku i zastrašile pripadnike rivalskih klanova. Kada su posekotine bile duboke, žrtva je često i iskrvarila do smrti. Posekotine su nanošene nožem, staklom ili izlomljenom flašom.
*
Sicilijanski bik (Falarisov bik), je bio instrument za egzekucije u staroj Grčkoj, najčešće je služio za smaknuće prestupnika. U pitanju je figura bika, napravljena od mesinga, šuplja iznutra sa otvorom sa strane. Kroz otvor su osuđenici stavljani u bika da bi ispod bika bila upaljena vatra. Bik je tako zagrevan do usijanja a osuđenik u biku je bivao spržen. Glava bika je sadržala sistem cevi takav da su vrisci žrtve izlazili kao zvuci koje bi pravio razjareni bik. Kada bi se bik ponovootvorio, ostaci od kostiju žrtve su izgledali kao kamenčići od kojih su pravljene ogrlice. Bika je dizajnirao Falaris iz Akraganta.
Falaris je bio nemitsko biće jer je živeo u 6. veku pre nove ere. Prvo je bio arhitekta, a 570. godine pre nove ere postao je akragantski tiranin.
Falaris je postao poznat i došao je na dobar glas zbog svoje rafinirane okrutnosti, a i da sve što se o njemu priča, kao da se dešava u svetu bajki.
Falaris je, dao da se od bronze izradi veliki šuplji bik u koga je on zatvarao svoje žrtve, a zatim je bika stavljao na laganu vatru i tako pekao svoje žrtve do smrti. Svoj postupak je opravdavao time što je morao da prinosi žrtve bogu Apolonu, pa je taj svoj gnusni čin predstavljao kao svoje veliko častoljublje. Bika je u jednom trenutku preneo i u Delfe.
Priču o biku je opevao Lukijan iz Samosate u svom retoričkom spevu Falaris.
Bika su koristili i Rimljani za egzekuciju hrišćana u vreme Hadrijana, korišćen je i u vreme Dominicijana a kasnije i u vreme Dioklecijana. Na ovaj način su pogubljeni i mučenici Sveta Pelagija Tarska i Antipa Pergamski.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:37
Judina kolevka, ili Judina stolica je sprava za mučenje koju je dizajnirala španska inkvizicija. Poznata kao i culla di Giuda (italijanski), Judaswiege (nemački), la veille (francuski), stolica je bila napravljena sa piramidalnim sedištem na koje se žrtva polako spuštala. Vrh piramide se postavljao na žrtvin anus, vaginu ili skrotum da bi se spuštanjem žrtve nanosile povrede i polako širile i rastezale telesne šupljine žrtve. Smrt bi nastupila usled infekcije ili gubitka krvi žrtve.
Slična naprava, drveni konj je korišćena u Prusiji kako bi se vojnici disciplinovali. Drveni konj nije nanosio povrede koje bi prouzorkovale krvarenje ili oštećenje kože. Sprava je poznata i pod nazivom špansko magare.
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Sub 23 Feb - 1:39
Nabijanje na kolac ""Tehnika nabijanja na kolac je specifična: štap se zaoštri (ali ne smije biti preoštar da kažnjenik ne umre od šoka), a vrh zaulji i nabija se muškarcima kroz analni, ženama kroz vaginalni otvor dok ne izađe kroz usta, prsa ili trbuh. Kažnjeniku se na taj način značajno ne povrijedi niti jedan vitalni organ tako da ne umre odmah - umiranje je trajalo katkad i tjednima.
Bila je to uobičajena metoda u Osmanskom carstvu."'' (Smrtna kazna metode egzekucije, autor: Ivana Matić, sajt Day Line.info)
Autentični kolac kojim je izvršena egzekucija, izložen u Miloševom konaku u Beogradu.
''Nabijanje na kolac je opisano u romanu Ive Andrića "Na Drini ćuprija". Nabijanje na kolac je prikazano i u filmu "Banović Strahinja". Dželat koji je kažnjenika nabijao na kolac je bio plaćen da kažnjenik što duže živi.'' (Vikipedija)
Електрична столица представља начин извршења смртне казне, у којем се осуђени смјешта у столицу опремљену електричном струјом, и убија серијом електричних шокова. Идеју је први пут представио њујоршки зубар Алфред Саутвик.
Осуђеник се смјешта у електричну столицу и веже каишевима преко груди, бутина, поткољеница и руку. Двије бакарне електроде се припајају осуђениковој нози и глави. Глава се прије процеса обрије, као и нога на мјесту гдје се припаја жица. Електрода на глави је смјештена у својеврсном шљему који се ставља на главу. Испод шљема а преко главе се ставља спужва добро наквашена водом или специјалним гелом, како би се повећала проводност али и спријечило горење. Преко лица се ставља кожна маска, а осуђенику се стављају и пелене.
Струја се пушта у серијама. Прва серија струјних удара напона од 1700-2400 волти се пушта између 30 секунди и једне минуте. Струја мора бити мања од 6 ампера, да не би дошло до горења. Након овога, доктор прегледа тијело да би утврдио смрт. Ако до смрти није дошло, процес се понавља. Иако су у просјеку потребна два електрична шока, некад је потребно употријебити и три и четири, ријетко и више од тога.
Током извршења, долази до низа промјена у организму осуђеника. Први шок уништава мозак и централни нервни систем. Такође долази до потпуне парализе, јер се сви мишићи у тијелу згрче и остају згрчени док је струја укључена. Ово зауставља рад срца и дисање у потпуности. Сљедећи струјни удар се врши да би се било сигурно да срце неће наставити да куца. Температура тијела се налази на око 59 степени целзијуса, што уништава протеине у организму.
Физичке реакције могу бити пјена на устима, јако црвенило коже, крвав зној, горење длака и излучивање фекалија. Особа обично повраћа крв и пљувачку и уринира. Дешава се да ватра и дим захвате тијело, нарочито главу. Кожа обично отиче, а присутни свједоци обично чују јак звук пржења и осјете мирис изгорјеле коже
Прва електрична столица је направљена 1888. године. Идеја је била направити модернији и човјечнији начин смртне казне од дотадашњих.
Године 1886, након нарочито крвавог извршавања смртне казне вјешањем, држава Њујорк је основала комитет за оснивање новог човјечнијег начина смртне казне која би замијенила вјешање. У то вријеме, ни Едисон, који је заступао једносмјерну струју, ни Вестингхаус, предузетник на бази Теслине наизмјеничне струје, нису жељели да „њихов“ тип струје буде кориштен, јер су се бојали да људи неће хтјети у својим кућама струју која убија криминалце. Едисон се лично бавио обиласцима по насељеним мјестима и медијима у којима би репрезентовао како је наизмјенична (Теслина) струја опасна и да може да убије животињу. 4. јуна 1888. године, нови закон је одобрен у држави Њујорк, који је одобравао смртну казну „електричном струјом довољне снаге да доведе до смрти“, за злочине који буду учињени након 1. јануара 1889. године . За столицу је узета наизмјенична струја.
Вилијам Кемлер је био први осуђеник на смртну казну електричном столицом, ради убиства своје љубавнице Тили Зиглер. Кемлерови адвокати су уложили жалбу цитирајући осми и четрнаести амандман америчког устава који забрањују „окрутно и необично кажњавање“ [6]. Жалба је одбијена 9. октобра 1889. и извршење је заказано за 6. август 1890. Извршењу је присуствовало 25 свједока, од чега 14 љекара. Управник затвора Чарлс Дурстон је дао сигнал Едвину Дејвису, извршиоцу казне, да укључи струју. Први шок је трајао 17 секунди, да би након тога била утврђена смрт. Међутим, 30 секунди касније су се почели јављати знаци живота, након чега је управник наредио сљедећи шок у трајању од 70 секунди. Након тога, струја је искључена и утврђена је сигурна смрт. Нико од присутних није био одушевљен „човјечношћу“ казне и један експерт је послије изјавио за „Њујорк тајмс“ да је казна била „ужасна, Кемлер је био буквално испечен на смрт“. Једна од најзаинтересованијих страна била је управо компанија Вестингхаус. Џорџ Вестингхаус млађи је наводно био видно задовољан што је експеримент лоше прошао, и при томе изјавио да вјерује да се електрична столица због оваквог исхода више неће користити .
Прва жена осуђена на смртну казну била је Марта Плејс у затвору Синг синг, због убиства пасторке Иде, у фебруару 1899. Казна је извршена исте године, 20. марта. Електрична столица у овом затвору је током времена добила свој надимак „Стара жеравица“ (енгл. Old sparky) и постала током деценија вјероватно најпознатија од свих, због великог броја егзекуција током година.
Од 1890. до 2006. године, казна смрћу помоћу електричне столице је извршена над укупно 4461 особом; у Сједињеним Америчким Државама казна је извршена над двадесет и пет жена у 20. вијеку, и над једном женом у 21. вијеку.
Klaus Barbi je bio mladi fanatik koji je težio da postane “savršen nacista”.Nakon što je otkrio da je posao “ćišćenja “ od Jevreja mnogo jednostavniji nego što je očekivao,osniva štab –opremljen sobama za mučenje,sa bičevima,lancima,aparatima za varenje i izazivanje električnih šokova.
Klaus je instalirao dvostruka kupatila u svom štabu,jedno sa vodom dovedenom blizu tačke ključanja i drugo sa ledenom vodom.Zatvorenik bi bio potapan u njih naizmjenično.....Dok ne skonča.Žene su bile svlačene,vezivane i prekrivane svježim mesom.Onda su njemački ovčari puštani na njih.Duga mučenja su uključivala injekcije sa kiselinom,nanošenje opekotina aparatom za varenje ili puštanjem struje kroz tijelo.
Smrtonosna injekcija je sredstvo za izvršenje smrtne kazne, koje podrazumeva ubrizgavanje izvesne doze lekova u telo osuđenika sa svrhom da ga usmrti. Smrtonosna injekcija je stekla popularnost u XX veku kao oblik usmrćivanja namenjen da zameni stare metode koje su smatrane manje humanim. Koncept smrtonosne injekcije, kao sredstvo usmrćivanja, prvi put je 1888. godine predložio Džulijus Maunt Blejer (eng. Julius Mount Bleyer) Njujorški doktor koji je smatrao da je to jeftiniji i humaniji način izvršenja smrtne kazne od dotadašnjih. Međutim, njegova ideja tada nije prihvaćena. Britanska Kraljevska komisija za smrtnu kaznu (1949-1953) je takođe razmatrala smrtonosnu injekciju, ali je na kraju i taj predlog bio odbačen zbog velikog javnog pritiska od strane Britanskog medicinskog udruženja.
1997. godine, medicinski istraživač iz Oklahome (SAD), Džej Čepmen (eng. Jaz Chapman) je predložio humaniji način pogubljivanja, poznatiji kao Čepmenov protokol: „ U ruku optuženog će se intravenozno ubrizgati rastvor vode i soli, zajedno sa barbiturnom kiselinom i hemijskim paralitikom, koji imaju izuzetno brzo delovanje.“ Nakon odobrenja anesteziologa Stenlija Dojča (eng. Stanley Deutsch), sveštenik Bil Vajzmen (eng. Bill Wiseman) je izneo predlog zakonodavstvu Oklahome, gde je on nedugo zatim usvojen.
7. decembra 1982. godine Teksas (SAD) je postao prva država koja je koristila smrtonosnu injekciju, prilikom pogubljenja Čarlsa Bruksa Juniora (eng. Charles Brooks Jr). Narodna Republika Kina je počela da koristi ovaj metod 1997. godine, Gvatemala 1998., Filipini 1999., Tajland 2003., i Tajvan 2005. Smrtonosna injekcija se koristila u Nemačkoj za vreme nacizma i to sa lekovima koji se razlikuju od standardnih lekova koji se koriste za izvršenje ovog vida pogubljenja, na taj način su se usmrćivali ljudi koji po nacističkoj ideologiji nisu bili dostojni života.
Smrtonosna injekcija se takođe koristi u slučajevima eutanazije, da bi se olakšala smrt pacijentima sa bolestima koje imaju smrtonosan ishod i hronično stanje bolova.
Lekovi koji se koriste prilikom izvršenja
Postoje tri leka koja se standardno koriste u smrtonosnoj injekciji: natrijum tiopental, anestetik koji izaziva nesvesticu; pankuronium bromid, koji izaziva paralizu mišića i zatvaranje respiratornih puteva; i kalijum hlorid koji zaustavlja rad srca.
Natrijum tiopental je oblik barbiturne kiseline koji brzo deluje i često se koristi za anesteziju ili da se izazove komatozno stanje. Standardna doza je 3-5 mg/kg, a za osuđenike koji teže više od 91 kg koristi se doza od 300 mg. Gubitak svesti nastaje nakon 30-45 sekundi uz standardnu dozu, dok uz dozu od 5 g (doza koja je 14 puta veća od standardne) do gubitka svesti dolazi u roku od 10 sekundi. Tiopental dolazi do mozga u roku od nekoliko sekundi, i u trenutku kada se nađe na površini mozga njegova koncentracija je 60 % od ukupne doze. U tom trenutku osuđeni je već u nesvesti. Između 5 i 25 minuta od ubrizgavanja koncentracija tiopentala u mozgu spadne 15 % od ukupne doze, jer se lek širi na ostale organe.
Pankuronijum bromid je ne-depolarizovana supstanca za opuštanje mišića koja sprečava da neurotransmiter acetilholin prenosi signale preko neuromuskularne sinapse, i na taj način se onemogućava kontrakcija mišića. Standardna doza Pankuronijum bromida je 0,2 mg/kg, a za osuđenike koji teže više od 91 kg koristi se doza od 18 mg. Sa dozom od 100 mg paraliza nastaje u roku od 15-30 sekundi I traje od 4 do 8 sati. Paraliza respiratornih puteva dovodi do smrti u znatno kraćem roku.
Kalijum hlorid utiče na provodljivost srčanog mišića. Povišena količina kalijuma izaziva povećanje električnog potencijala srčanog mišića, usled čega srčane ćelije ne generišu impulse koji vode kontrakcijama i srce staje. Optuženi umire jako brzo u roku od nekoliko sekundi, a standardna doza je 100 mEg (miliekvivalenata).
Wikipedia.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Ned 15 Sep - 21:32
U srednjem veku, kriminalcima, jereticima i državnim neprijateljima odrubljivane su glave ili su spaljivani na lomači. U 21. veku smrtna kazna je i dalje legalna u nekim delovima sveta. Naime, u 20 svetskih zemalja još uvek postoje zločini koji su bukvalno – neoprostivi.
Među tih 20 nalaze se i tri najmnogoljudnije zemlje na svetu – Kina, Indija i SAD. Dakle, gotovo polovini svetskog stanovništva preti smrtna kazna u slučaju da počine neki od najtežih zločina. Kako su tehnologija i nauka znatno napredovale, osuđenicima je olakšan put na onaj svet, i ne koriste se više brutalni metodi kao što je to bio slučaj u ne tako davnoj prošlosti.
A jedan od najokrutnijih metoda bio je kuvanje živih ljudi. Osuđenici su ubacivani u kotao napunjen vrelom vodom ili uljem. Pritom je egzekutor imao više opcija na raspolaganju: Mogao je da ubaci žrtvu u hladnu vodu, pa tek onda da je postepeno zagreva kako bi smrt bila što sporija i bolnija. Takođe, mogao je da dodatno muči žrtvu tako što ju je spuštao i izvlačio iz kotla držeći je okačenu za kuku.
Kuvanje i spaljivanje
U 16. veku engleski kralj Henri Osmi omogućio je dekretom da se pojedini kriminalci, najčešće ubice, kazne smrtnom kaznom, tj. kuvanjem. U Mongoliji i Japanu su u istom peridou zabeleženi slučajevi kuvanja živih ljudi, a neki podaci ukazuju da su u Uzbekistanu tokom 90-ih godina prošlog veka, pojedini disidenti kažnjavani na ovaj svirep način od strane tiranskog režima Islama Karimova.
"Deder, Savo, dodaj malo bibera i crnog luka ovde"
Spaljivanje je metod smrtne kazne korišten za ljude koji su etiketirani kao jeretici, izdajnici ili veštice. Ovaj zloglasni metod posebno je vezan za period Inkvizicije Rimske Katoličke Crkve koji je trajao od 12. do 16. veka. Među najpoznatijim istorijskim ličnostima koje su spaljene pod optužbom za jerese i veštičarenje bili su italijanski filozof i matematičar Đordano Bruno i francuska nacionalna herojina Jovanka Orleanka. U modernom dobu, zabeleženo je nekoliko slučajeva spaljivanja: 1916. Afro-Amerikanac Džesi Vašington spaljen je na lomači od strane razjarane rulje, zbog ubistva jedne bele devojke. Tokom 1990-ih, diktatorski režim u Severnoj Koreji spalio je nekolicinu vojnih generala, a proces njihovog pogubljenja održan je na Stadionu u glavnom gradu Pjongjangu. Slow slicing
Možda najbrutalniji metod vezan je za Kinu. „Slow Slicing“, ili u grubom prevodu sporo komadanje, je dugotrajan proces prilikom koga se žrtvi nožem odstranjanjuju delovi tela, jedan po jedan. Ovakva kazna korištena je za osobe koje su počinile zločin izdaje ili teškog ubistva, npr nekog od članova porodice. Praksa komadanja osuđenih trajala je od 900. godine nove ere pa sve do početka 20. veka. Poslednji slučajevi zabeleženi su 1905. kada je nekolicina francuskih vojnika stacioniranih u Pekingu imala priliku da prisustvuje rasecanju mladića koji je optužen za ubistvo svoje majke. Kao što možete pretpostaviti, ovakav vid pogubljenja sprovođen je na javnim mestima, što je bio slučaj i sa spaljivanjem i kuvanjem.
Takođe, pomenućemo još neke brutalne metode egzekucije osuđenika čiji nazivi dovoljno govore o njihovoj svireposti: Egzekucija testerom, uz pomoć slona, odstranjivanje kože, vešanje… Jedan od najčešćih metoda je odrubljivanje glave, mačem, sekirom, ili posebno konstruisanim spravama za tu namenu, kao što je bila giljotina u Francuskoj ili Maiden (Devica) u Velikoj Britaniji.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Ned 15 Sep - 21:33
Tehnologija pogubljenja
Sa naletom tehnoloških dostignuća, stvoren je čitav niz novih sredstava za sprovođenje smrtne kazne. To više nisu metodi ili rituali, reč je o čitavim tehnologijama pogubljenja. Da li su ona manje ili više okrutna od srednjevekovnih, prosudite sami.
Gasna komora je samo jedno u nizu otkrića koje su izumeli Amerikanci. Žrtva se zatvara u komoru, u koju se sprovodi smrtonosni gas, najčešće hidrogen-cijanid ili karbon-monoksid. Na ovaj način pogubljivane su višestruke ubice, a prvi slučaj zabeležen je 1924. u Državnom zatvoru Nevade. Tokom 1980-ih zabeleženo je nekoliko kontroverzi, koje su produbile sumnju u ovaj metod. 1983. zatvorenik Džimi Li Grej je ostao živ čak osam minuta u gasnoj komori, pa je na kraju u bio primoran da sam sebi oduzme život tako što je udarao glavom u čeličnu gredu.
"Nehumana" smrtna kazna: Gasna komora u zatvoru Sent Kventin
Potom je 1992. Donald Harding je izdržao čak 11 minuta u gasnoj komori, što je primoralo vlasti da sprovedu novu egzekuciju. Krajem 20. veka sve američke države proglasile su ovaj metod nehumanim, i zabranile njegovo sprovođenje. Električna stolica, simbol smrti
Električna stolica je dugo bila simbol smrtne kazne u SAD. Konstrisao ju je Tomas Edison, a prvi put je upotrebljena 1890. Cilj je bio da zameni vešanje. Međutim, tokom 80-ih godina, znatno je opala upotreba električne stolice, a sve popularniji metod postajala je smrtonosna injekcija. Smatralo se da je to znatno jeftiniji i bezbolniji metod. Danas, električna stolica je legalan metod u par saveznih država u SAD, ali uglavnom kao opcionalni ili alternativni.
Smrtonosna injekcija ima najrašireniju upotrebu, ne samo u SAD već i u drugim državama sveta, i smatra se za najhumaniji oblik smrtne kazne. Ubrizgava se sa ciljem da zaustavi rad vitalnih organa. Prvobitne injekcije su proizvodile moždanu smrt, a savremene direktno pogađaju rad srca.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Ned 15 Sep - 21:34
Pogubljenje bez rukavica
Međutim, u pravosudnim sistemima pojedinih zemalja, do dan danas su se očuvali neki svirepi metodi egzekucije. Kamenovanje se i dalje praktikuje u Iranu, Saudijskoj Arabiji, Sudani, Jemenu, vešanje je legalno u Jordanu, Maleziji, Singapuru, dok se u Indoneziji i Mongoliji i dalje sprovodi streljanje.
Vojnici ne znaju u čijoj su pušci pravi meci, da bi umirili savest
U državi Njujork smrtna kazna je zakonom zabranjena. Poslednje pogubljenje sprovedeno je 1963. nad Edijem Mejsom, koji je bio osuđen za oružanu pljačku i ubistvo. Čuven je i slučaj Ekmera „Trigera“ Burka, višestrukog plaćenog ubice koji je pogubljen na električnoj stolici 1958. Burk je 1952. ubio Edvarda Volša jer ga je iritiralo to što ga je nazvao nadimkom „Triger“ (obarač), pošto je više preferirao nadimak „Killer“.
Još jedno poznato ime koje je u Njujorku pogubljeno na električnoj stolici bio je 28-godišnji anarhista Leon Čolgoš, ubica američkog predsednika Wilijama Mekinlija. U periodu od 1941. do 1944. na električnoj stolici je pogubljeno šestorica pripadnika ozloglašene kriminalne organizacije Murder Inc koja je bila povezana sa Mafijom tokom 20-ih, 30-ih i 40-ih godina prošlog veka.
U Kaliforniji je 13 ljudi osuđeno na smrtnu kaznu, a nakon prve dve koje su sprovedene gasnom komorom, sve ostale egzekucije bile su smrtonosnom injekcijom. Poznati serijski ubica Wilijam Bonin pogubljen je 1996. Osumnjčen je da je u peridou od 1979. do 1980. silovao i ubio preko 20 muških i ženskih osoba.
U Teksasu je u periodu od 2000. do 2009. čak 248 osoba presuđeno sa smrtnom kaznom. Zaključno sa 16. novembrom 2011. ukupno 1.128 osoba je pogubljeno, počevši od 1819. Jedina savezna država u kojoj je sprovedeno više smrtnih kazni je Virdžinija – 1384.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Ned 15 Sep - 21:36
Ko je rekorder?
U Japanu, zločini koji su kažnjivi smrtnom kaznom su ubistvo i nacionalna izdaja. U periodu od 1946. do 1993. pogubljeno je ukupno 608 osuđenika. Egzekucija se sprovodi vešanjem. Na Kubi se najčešće primenjuje streljanje, a procene su da je od Kubanske Revolucije 1953. do danas stradalo više od 4.000 ljudi.
Jedna od vodećih zemalja u svetu po egzekucijama je Saudijska Arabija. Od 2007. do 2010. zabeleženo je 345 slučajeva odrubljivanja glave, na osnovu optužbi za silovanje, ubistvo, korišćenje droge, pljačke… U Severnoj Koreji postoji dug spisak zločina za koje automatski sledi smrtna kazna, a egzekucija se sprovodi streljanjem, i to u javnosti. Pretpostavlja se da je 2007. na jednom Stadionu 170.000 ljudi prisustvovalo streljanju 74-godišnjeg sefa jedne fabrike, optuženog za utaju poreza. U Iranu je tokom 2010. pogubljeno oko 180 ljudi, među kojima je bilo i maloletne dece.
Dug je spisak zemalja u kojima smrtna kazna više nije legalna. Poslednje vešanje u Velikoj Britaniji sprovedeno je 1964. pod optužbom za ubistvo. Smrtna kazna je u Nemačkoj ukinuta 1987. dok je u Rusiji poslednje pogubljenje sprovedeno 1996. Poslednji slučaj giljotine zabeležen je u Francuskoj 1977. U Španiji su petorica članova speratističke organizacije ETA streljana 1975. i od tada se smrtna kazna više ne primenjuje. U Truskoj poslednji zatvorenik je pogubljen 1984. a u Kanadi 1962.
MM.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Najbrutalnije egzekucije Pon 19 Maj - 23:36
TORTURA MUZIKOM: Saznajte kojim je pesmama CIA mučila teroriste
Sajt "Policy Mic" objavio je izuzetno interesantan članak u kom navodi specifične pesme koje je CIA koristila da psihološki muči osumnjičene za terorizam
Sudeći po ovom sajtu, ove pesme korišćene su kao deo "pojačanog programa ispitivanja" koji je započet nakon terorističkog napada na SAD.
Ove taktike imale su cilj da stvore strah, disorjentišu i produže šok zatočeništva" kod zatvorenika. Svaki vid mučenja podložan je debati – a mučenje muzikom je delom bilo popularno zbog toga što je bilo najprihvatljivije javnosti.
Pogledajte 11 pesama koje je CIA koristila za mučenje svojih zatvorenika:
Naslov: Smrtne kazne u prošlosti Ned 6 Dec - 19:01
NEKAD BILO, SAD SE SAMO PRIČA : Deset tipova smrtne kazne u prošlosti Antika i Srednji vek nisu baš obilovali strujom, niti automatskim puškama. Otuda su za najstrožu kaznu primenjivani posve drugačiji metodi, doduše nimalo nežniji od sadašnjih. Smrtna kazna je skoro iskorenjen vid sankcionisanja teških prestupnika, pre svega u miljeu Zapadne civilizacije. No, postoje strane poput SAD, koje je i dan danas koriste ubistvo kao kaznu, a slično se postupa i u zemljama arapskog sveta, te u Aziji i Africi. Streljanje, ulivanje otrova u venu, vešanje i električna stolica dakako su strašan vid kojim se čovek može usmrtiti (na kraju krajeva, usmrćivanje samo po sebi nije nešto što podržavati valja), ali nekada davno postojali su metodi koji su bili kudikamo strahotniji. I suroviji, budući da su žrtve umele da pate danima pre nego što njihova tela postanu beživotna. 10. GAŽENJE SLONOVIMA Gde: Afrika i Azija
Kad: od Antike do 18. veka
Status: iskorenjeno Za razliku od konja koji se mogu naučiti da jure u bitku u kojoj je dreke, krvi i udaranja na pretek, ali teško i da gaze po ljudima (konji uglavnom preskoče čoveka), slonovi su bili daleko zahvalniji "za saradnju". Zbog prijemčivosti za dresiranje, bili su čest činilac u vojnim pohodima u Antici, pa ih je i Hanibal upregao kada je prelazio Alpe u napadu na Rimsku republiku. Tako su ove velike životinje bile učene da gaze teške prestupnike i neprijatelje. Pri tome, napomenimo, to su činili lagano, uz komandu dresera, te je usmrćivanje običavalo da potraje časovima jerbo je slon umeo postepeno da pojačava pritisak umesto da odjednom zgromi nemoćnog čoveka ispod. 9. ČETVORENJE ili ČEREČENJE Gde: Od Engleske do Kine i Severne Afrike
Kad: Srednji vek
Status: iskorenjeno Postojalo je više načina da se okrivljeni raskine na četiri dela.Osuđenik je bio vezivan za spravu preko konopaca koje su dželati ili upregnute životinje vukle na četiri strane, sve do časa kada snga tela nije bila dovoljna da održi telo u celini. Drugi način je podrazumevao odsecanje udova, kao što je na primer postradao Vilijam Volajs, škotski narodni junak, predstavljen u "Hrabrom srcu" Mela Gibsona. [You must be registered and logged in to see this image.] Foto: Wikimedia Veoma poznat način raskidanja na komade bio je pomoću konja, najčešće dva, koji su bili uvezani za prednje i zadnje udove krivca, te su, vukavši na dve suprotne strane, donosilli smrt. Taj je pristup bio poznat kod naših predaka u Srednjem veku, pa je ušao i u epsku poeziju. Iz "Ženidbe kralja Vukašina": "...Uvatiše kuju Vidosavu, Svezaše je konjma za repove,
Odbiše ih ispod Pirlitora, Te je konji živu rastrgoše..." 8. ZAZIĐIVANJE, ZATVARANJE U MALI PROSTOR Što duže traje proces neizbežnog primicanja sudnjem trenu, to je kazna surovija. Zato je ovaj vid kazne jedan od najsurovijih. Osuđeni bi bio zatvoren u malu sobu, zatim bi svi prolazi bili zatvoreni i polagano bi isti bio predat navali panike, straha, svesti o neizbežnom koncu, te konačno uvenuću. Gde: Stari Rim (npr. vestalke su tako kažnjavane, ako prekrše zavet čednosti), Stara Grčka, Ugarska, Kina, Afrika, Indija, Persija
Kad: Od Antike do 20. veka
Status: iskorenjeno Osim u sobe, ljudi su zatvarani u drvene krletke, tj. kaveze, a nekad i u male kutije, poput žene sa naslovne slike ovog članka, koja je na ovaj način kažnjena 1913. u Mongoliji. Nekada bi im bila doturana mala količina hrane ili koja kaplja vode, taman koliko da se probudi (lažna) nada, a produži agonija. Da se ne biste zbunili, ako vam je na pamet pala mlada Gojkovica iz naše epske pesme "Zidanje Skadra", ona nije kažnjena zaziđivanjem kao prestupnik. Ne, ona je bila uzidana kao žrtva duhovima koji su rušili izgrađeno danju. Ta se žrtva, inače, dugo primenjivala, širom sveta, da bi je zamenilo uziđivanje senke tamo neke osobe koja bi, legenda kaže, posle nekog vremena preminula zbog nedostatka svoje životne energije. 7. NABIJANJE NA KOLAC Gde: Stari Rim (npr. vestalke su tako kažnjavane, ako prekrše zavet čednosti), Stara Grčka, Ugarska, Kina, Afrika, Indija, Persija
Kad: Od Antike do 20. veka
Status: iskorenjeno Staro koliko i ljudska državnost, naticanje na kolac prvi put je posvedočeno u Hamurabijevom "Zakoniku", pre 3.800 godina, kada je ova kazna bila predviđena za ženu koja bi ubila muža zbog drugog muškarca. Ovaj se vid ubijanja sreće potom u Starom Rimu, a, npr, u 17. i 18. veku tako su kažnjavani izdajnici države i saradnici neprijatelja u ratu, od Švedske do Turske. [You must be registered and logged in to see this image.] Foto: Wikimedia U narodnoj svesti Srba, nabijanje na kolac uvreženo je sa sećanjem na osmansku vlast. Prvi Srbin koga je zadesila ova strašna muka bio je vojvoda Nikola Skobaljić. On je sa svojim stricem pobedio tursku silu koja je krenula da osvoji Novo Brdo. Sultan Mehmed Drugi se razbesneo, preuzeo vojsku i po zarobljavanju, pogubio pomenutu dvojicu 1454. Najpoznatiji po nabijanju na kolac bio je Vlad Treći Cepeš (Drakula) koji je tako kažnjavao sve. Od nemačkih rudara Sasa, preko Ugara, prosjaka i lopova, nepodobnih boljara (vojskovođa i velikih plemića), do Turaka koje više puta prestravio svojim metodom kazne. Jednom je posekao celu šumu da bi nabijanjem na kolac kaznio zarobljene Turke. Poređao ih je kraj Dunava, što je sultana Mehmeda Drugog, osvajača Carigrada, Srbije, kasnije i Bosne, 1462. zgadilo kada je krenuo u kazneni pohod na Vlašku. Mehmed se okrenuo i vratio, nazad u Carigrad.
6. KUVANJE U KOTLU i POLIVANJE VRELOM TEČNOŠĆU Iako ćete prvo pomisliti na afričke ljudoždere, pogrešićete. Jer, pod jedan, kanibali tako nešto nikada nisu radili, a, pod dva, sve i da jesu, svrha nije bila smrtna kazna, već - prehrana. Gde: Mongolija, Japan, Indijski potkontinent, Evropa
Kad: Od Srednjeg veka do danas
Status: navodno aktivno (britanski ambasador u Uzbekistanu optužio je Islama Kadirova, predsednika te zemlje, da je vrelom vodom usmrtio pojedine političke disidente) Ubijanje vrelom tečnošću praksa je stara oko hiljadu godina. U Aziji su je koristili Mongoli, kada su kažnjavali starešinu pobeđenog klana. Slično je bilo u samurajskom Japanu, u 15. i 16. veku. Siki, etno-religijska zajednica na jugozapadu Indije pamte stradanje svog junaka Baija Dajale, koji je tako postradao u 17. veku odbivši da primi islam. U Evropi, polivanje vrelom vodom, katranom, životinjskom mašću ili olovom bilo je namenjeno krivotvorcima, kovačima lažnog novca i prevarantima. Ponekad su ovu strašnu smrt priređivali i počiniocima teških ubistava, dok je u Engleskoj vrela tečnost uvedena kao metod smrtne kazne za trovače. Ostanite uz nas i sutra, u isto vreme, i pogledajte preostalih pet strašnih načina da se pogubi kažnjenik.
Hitskin.com
Himna Haoss Foruma
Facebook
» Smešni snimci, slike..
» Razni vicevi
» Max Leiva, 1966 | Abstract Figurative sculptor
» Misli nas "malih" ...
» Pesma za moju dušu
» Uživo...
» A malo bluesa?
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
» Šta trenutno slušate?
» Pozdrav Haossu
» Koji film ste poslednji gledali?
» Disco muzika
» Domaći izvođači
» Daemon Mask Full
» Pjesma za laku noć
» Hip hop / rep
» Rec koja u sebi sadrzi 3 ista slova
» Čudesna matematika
» Najljepše balade