ТИГРИЦА







Глумица златног гласа није успевала од првог дана да одушеви публику,
али је њен професор веровао у њу, напомињући да ће успети или ће потпуно
пропасти



Saра Бернар! Глумица. У историји позоришта – друго име за глуму. Када се
данас говори о овој француској глумици, помињу се њене величанствене
позоришне улоге. И нико не сумња да је генијална уметница – Божанствена
Сара, како су је звали – могла да има неких глумачких потешкоћа. Бар не
на позорници. Уверени смо да је свима, од првог тренутка, ова обдарена
кћи мађарске Јеврејке ставила до знања да нико не може да је надмаши.
Истина је можда другачија. И поучнија. Сара није почела као „чудо од
детета”, напротив. Својом вредноћом и обдареношћу градила је уметничку
личност.
Кад јој је било двадесет година, 1864, Сара Бернар, односно Хенријета Розин Бернар, крочила је у атеље познатог париског фотографа Феликса Надара на Булевару капуцинера број 35. Надар је био увелико познат. Не само као фотограф, већ као карикатуриста, новинар, књижевник и човек који је израђивао летеће балоне и, разуме се, у њима летео. У поменутом атељеу године 1860.
одржана је и изложба сликара импресиониста. Четири године доцније, у његову радионицу ушла је девојка коврџаве косе и светлих очију. Тачан датум кад су снимљене историјске фотографије није записан, али је извесно да Сара тада није била позната глумица. Изгледа да је нису чак сматрали ни глумицом која обећава! Додуше, била је веома марљив студент Париског конзерваторијума за музику и глуму, а завршне испите положила је као друга у класи. Говорило се да је постала члан Комеди франсез само захваљујући утицајним pријатељицама своје мајке куртизане.

Паклена нарав

Сарино прво званично појављивање на позорници, према речима Корнелије Отис Скинер, која је написала глумичину биографију, није било добро. Глумила је под теретом неподношљиве треме, страха који ће је пратити до последњег дана на сцени. Међутим, тада је трема владала Саром, а не Сара тремом! Глумећи Расонову „Ифигенију” госпођица Бернар показала је да има добру дикцију, али ништа више од тога. „Она је висока млада особа, складне грађе и пријатног израза лица. Горњи део лица је предиван. Речи изговара јасно. Али, ништа више од тога”, писали су критичари.




Божанствена Сара, глумица која је својим гласом могла да задиви, али и да
залуди, на почетку каријере није успевала да одушеви ни критичаре, па ни публику




Дакле, у време када је снимљена чувена Надарова фотографија, Сара је већ две године била на сцени. Глумила је у Молијеровим и Расиновим комадима, као и у драмама тада омиљених писаца. Била је позната по необичном
облачењу, пре свега по сандалама. Отказ из Комеди франсез није уследио
због лоше глуме, ни незгоде, већ зато што је била тешке нарави, набусита, дрска и надобудна. „Трагови” необичног понашања били су уочљиви и раније. Још као петнаестогодишњакиња купила је мртвачки ковчег. Волела је да у њему понекад спава. Касније је написала да је смрт није плашила. Напротив! Волела је да игра улоге јунакиња које на крају комада умиру. Да би се што боље уживела у ту улогу, „вежбала” је спавање у ковчегу.
Поврх свега, у двадесетој је остала у другом стању и родила сина. Породица њеног љубавника, белгијског племића, противила се венчању. Сару
то нимало није погодило. Децембра 1864. године на свет је дошло њено
једино дете – син Морис. Чувши шта се догодило, Сарин професор с
Конзерваторијума записао је: „Ова млада девојка ће или пропасти или ће
се развити у генија!”
Изгледа да је био једини који је погодио.

Вратимо се ипак тренутку када је Сара ушла у Надаров атеље. А он није био обичан фотограф, нити је његов атеље био само фотографска радња. Феликс Надар је још 1838. године почео да се бави позоришном критиком. Затим је писао приповетке, бавио се издаваштвом, цртао карикатуре, уређивао књижевне часописе. Онда се родила замисао да направи збирку литографија „Пантеон славних савременика”.



Колач „Сара Бернар”

Посао је започео 1851. године привукавши велики број следбеника и
поштовалаца. Тада се и окренуо фотографији, уметности у повоју.
Уосталом, она је била и бржа и јефтинија од литографије. Почео је да
фотографише истакнуте уметнике и јавне личности: Бодлера, Росинија,
Ежена Делакроа, Берлиоза... Постао је врло познат. И ликовни критичари
говорили су о Надаровим портретима као о уметничким делима:
„Господин Надар”, писало је у „Газети лепих уметности”, „од својих
портрета фотографија направио је несумњива уметничка дела. Посебно треба
похвалити начин на који он осветљава лица својих модела, њихову слободу
покрета, а надасве израз лица који успева да нађе. Сваки портрет је
књижевно-драмско-политичко дело. Генерација славних савременика нашла је
пут до његовог атељеа.”



Упркос похвалама, Надару је фотографија после извесног времена
досадила... Али не толико да би одбио младу глумицу која је затражила да
јој управо он уради портрет. Изгледа да је Сара знала шта ради. А и
Надар као да је био свестан кога има пред собом.
Надаров атеље посетила је и две године раније, одмах по завршетку
Конзерваторијума. Тај портрет урађен је на уобичајени начин. Није био
нарочито убедљив. Деловао је равно и неузбудљиво. Али, фотографија из
1864. године као да открива Сарину праву нарав. Показује особу која није
једноставна, а истовремено је спремна на све, потврђујући животни мото
славне глумице који је гласио: „Упркос свему!”



Ликовни критичари и данас истичу да су Сарине фотографије из Надаровог
атељеа његови најнадахнутији радови. Млада уметница огрнута је сомотским
плаштом. Коса јој је пуштена, природна – коврџава. Једини украс је
минђуша у левом уху и... обнажено лево раме. Фотографија, једногласни су
ликовни критичари, заправо подсећа на скулптуру. Представља неку врсту
споменика. Као да је Надар знао да ће Сара Бернар постати велика
глумица. А када се то убрзо догодило, његово занимање за чувену глумицу
потпуно је престало. Живе легенде нису биле његов „фах”! Али, Сара
Бернар опчинила је другог уметника – Алфонса Муху поставши јунакиња
његових плаката. Било је то три деценије касније, 1894. године. Наредних
шест година глумица „златног гласа” била је јунакиња његових плаката.
Сарини и Надарови путеви су се разишли.

Теслино одбијање

Надар је летео у балону, а Сара је блистала на светским позоришним
даскама. Њен глас узбуђује у залуђује, писали су критичари. Када је
посетила Њујорк, упознала је Томаса Едисона а он је снимио њено тумачење
„Федре” Расина. Међутим, Едисон није био научник који је највише
занимао славну глумицу. Њена пажња била је усредсређена на личност и
дело Николе Тесле. Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да
је види, била је свакако изненађена када је Тесла рекао да га глумичино
присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају.



Чувени париски атеље необичног фотографа Феликса Надара, писца,
карикатуристе, позоришног критичара…

Необично понашање било је својствено великој позоришној уметници. Куда год би путовала, носила је кофер препун љубавних писама које је добијала од
мушкараца „смртно” заљубљених у њу. Понекад би просула писма на кревет и
легла да спава преко њих. А Сарини љубавници били су бројни. Између осталих, то је био и Гистав Доре, чувени француски графичар и сликар.

Године 1882. ипак је одлучила да се уда за једанаест година млађег глумца Аристидеса Дамалу. Испоставило се да је млади муж био зависник од морфијума. Умро је у тридесет четвртој години. Од 1896. до 1919. године дописивала се с италијанским књижевником Габријелом д’Анунцијем.

Марсел Пруст јој се дивио. Надахнула га је за лик Берме из романа „У потрази за изгубљеним временом”. Мушкарци су се у двобојима борили бранећи њену част, а она за то као да није хајала. Један од оних који су изгарали за божанственом Саром био је и принц од Велса, потоњи краљ Едвард VII.

Иако је била навикнута да привлачи пажњу јавности, неустрашива Сара Бернар презирала је новинаре. Чинило се да нимало не хаје за оно што ће написати. Остало је упамћено да је приликом једног сусрета с новинаром питала: „Ви баш желите да будете новинар?” Не добивши одмах одговор,
напоменула је: „Зашто не бисте били свињар? То је много чистији посао!”

Сладак а јак

Новинаре је презирала, али је веома волела животиње. Са собом је вукла читав мали зоолошки врт. Пси, мачке, птице и корњаче били су обавезни. Неговала је чак и лава, као и шест камелеона. Молила је свог личног лекара да јој пришије прави правцати тигров реп. Када јој је он објаснио да то једноставно није могуће и да се реп не би „примио”, била је врло разочарана. Било како било, међу свим обожаваоцима истицао се и Александар Дима син. Растрзан између љубави и мржње, назвао је Сару Бернар „озлоглашеном лажљивицом”.



Приступајући свом глумачком занату страсно и одано, основала је позориште „Сара Бернар” које је после њене смрти водио син Морис. Чувена глумица успешно се бавила вајањем и сликањем. Учила је сликање код познатих мајстора, а излагала је на бројним изложбама. Сачувано је око двадесет пет скулптура Божанствене Саре. На несрећу, 1915. године одсечена јој је десна нога. Чим се опоравила, вратила се на сцену и чак играла улоге фаталних јунакиња. Наравно, не устајући са столице. Умрла је пре девет деценија, 26. марта 1923. године, од уремије.

Данску позоришну публику толико је одушевила да су, осим стајаћих овација које су јој приредили, у њену част једну посластицу назвали колачем Саре Бернар. Колач садржи бадем, бутер и чоколаду – истовремено је сладак, а врло јак! Попут сећања на славну глумицу. А сећање је једини рај из кога не можемо бити прогнани, како је још давно написао један писац.



Politikin Zabavnik