Очување фаворизованих раса у борби за живот. Тако гласи поднаслов једног од најпопуларнијих научних наслова – О пореклу врста путем природне селекције Чарлса Дарвина



   Пише: Марија Николић

Еволуција је један од најчешће коришћених научних појмова у свакодневном језику. Рекло би се да jе реч о процесу који је толико једноставан и интуитиван, да се ни у школама више наставници претерано не задржавају на том делу градива. Међутим, ако изузмемо креационистичке трзаје, та тема модерне биологије и биохемије је и даље врло актуелна међу научницима – сваке године се на тему еволуције објави стотине књига и хиљаде научних радова.
Наиме, намера овог текста је да укаже на изражену подразумевајућу црту кључне теорије за  радознале хомо сапијенсе који, како се испоставља, ипак не знају много о Теорији еволуције.

Иако сви знају за Чарлса Дарвина, слабо ко зна да је почаст принципима еволуције одао Дарвинов деда Еразмус у својој песми Храм природе неколико година пре Чарлсовог рођења. Пре него што је млади Дарвин прочитао Есеј о принципу популације Томаса Малтуса (у коме је објашњено како увећање извора хране никада неће моћи да сустигне раст становништва из математичких разлога), и пре него што је Чарлс схватио да је живот вечита борба и да је природна селекција начин на који неке врсте успевају док друге пропадају, еволуцијом се интензивно бавио Жан-Батист Ламарк, а потом и Хуго де Фриз, Пол Камерер, Рихард Голдшмит и др.

ШТА ЈЕ ЕВОЛУЦИЈА?



Дарвин је еволуцију дефинисао у свега једном пасусу, где је рекао нешто типа: сви организми се такмиче око ресурса, а они који имају неку урођену предност успевају и преносе ту предност на своје потомство, и на тај начин се врста непрекидно усавршава – појашњење како се то заправо дешава је, ипак, уследило на неких 600 страница мало комплексније приче.

И као што смо имали прилику да прочитамо, живот на Земљи је почео са једном врло, врло једноставном врстом организама и постепено, у периоду од око 3,5 милијарди година, кроз мале (повремено велике) промене живот се мењао и те промене су се преносиле на наредне генерације (познате као наследне промене), што је допринело продукцији нових напреднијих врста. Еволуција се, дакле, по свим доказима које досад имамо, креће потпуно спонтано, производећи адаптације према тренутним потребама, и без дугорочних циљева.

Процес који подразумева малу промену зове се мутација и он је сасвим случајан догађај. Међутим, природна селекција је далеко од случајности. Природна селекција је процес у ком те мале промене обдаре организам повољним или штетним карактеристикама чинећи их тако више, односно мање пожељним за даљу репродукцију. Организми са корисним карактеристикама ће преживети и репродуковати се, док они са мање повољним неће. На крају ће све наредне генерације поседовати ту карактеристику. Али еволуциони часовничар је слеп: природна селекција није свесна – она не може да предвиди које промене ће бити потребне за преживљавање.



Битно је такође истаћи да еволуција није прича о томе како је живот настао, већ како се развија. Такође, еволутивна временска скала мери стотине хиљада милиона година. Погледајмо, на пример, пса који се развио од азијског сивог вука пре око 15.000 година и видећемо огроман број варијација које нису последица природне селекције. Да ли се иста ствар могла догодити за милион година природном селекцијом?
Еволуција је, дакле, постепена. Она путем природне селекције производи различите врсте настале од истог претка.

Теорија еволуције не предвиђа да ће се врсте стално развијати или којом брзином ће се то дешавати. Неке групе, попут китова и људи страховито су брзо еволуирале, док су се неке друге врсте једва промениле за преко сто милиона година. Док је селективни притисак снажан, промена се дешава брзо, чим притисак попусти и врста се добро адаптира, еволуција се успори.

Еволуциона биологија је историјска наука која не зависи од једног доказа, већ од спајања низа истраживачких линија. Она се заснива на знањима из неколико различитих области: геологије, палаентологије, биогеографије, компаративне анатомије и психологије, ембриологије, молекуларне биологије, генетике итд. На сличан начин ће, користећи различите научне области, један детектив успешно реконструисати сцену убиства од пре 30 година, употребаљаваујући сличну технику спајања доказа. Генетика такође показује да наизглед различите врсте имају идентичног претка. Геном (цела ДНК секвенца) шимпанзе има 98,5% сличности са геномом човека.

ШТА ЈЕ ВРСТА?



Врсте се могу дефинисати као репродуктивне групе. Нове врсте се појављују као еволутивна коинциденција када се једна група изолује од својих рођака. После дужег времена, геном те две групе ће се променити до те мере да њихова међусобна репродукција више неће бити могућа.

Та ситуација се може илустровати преко језика: латински језик је у једном тренутку био језик који се користио у пределу Иберијске пенинсуле и Италије. Данас, се у том региону говоре италијански, француски, шпански и португалски језик.

Заједнички корен свих ових језика јесте у латинском, али се људи ових говорних подручја више не разумеју. Иако су нпр. шпански и португалски веома блиски, као што су шимпанзе и људи доста слични. Природна селекција подразумева сексуалну селекцију по којој женка бира мужјака са одређеним карактеристикама, што временом доводи до тога да сви мушки потомци имају ту исту карактеристику.

Зачарани круг природне селекције се управо огледа у тој константној игри два делимично супротна процеса: адаптацији и разликовању.

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ ЕВОЛУЦИЈЕ

Еволуција: Постепена промена током времена.
Мутација: Случајна промена у генетичкој секвенци организма. Мутације креирају разлике и варијације међу индивидуама истих врста.
Природна селекција: Неопходан механизам еволуције. Најбоље адаптирани организми једне популације надмашују оне лошије прилагођене, репродукују се и преносе своје повољније гене.
Селективни притисак: Спољашњи притисак који води еволуцију у једном одређеном правцу.
Врста: Група животиња које су способне да имају репродуктивно плодно потомство.
Варијација: Разлике међу индивидуама.


Elementarijum.