LJUBAV U IME UTKANA

Neki kažu da je nazvana po begu, drugi da joj je "kumovala" reka Ljuboviđa, ali se u jednome svi slažu: na lepše mesto se nije mogla "ugnezditi" podalje od plahovite Drine u podnožju planine Bobije

U Ljuboviju mnogi dolaze, ne da bi se divili širokim bulevarima i velelepnim građevinama, već zbog okoline kakvu bi poželeli i znatno veći gradovi koji pretenduju da budu turističke velesile. Njena "Drinska regata", kanjon Trešnjice nad kojim jedre beloglavi supovi, dok se u vodi praćakaju mladice, Sokograd ili Bobija, nadaleko su čuveni i rado posećivani.



Mapa lokacije Ljubovije

Ova pogranična varošica je i sedište istoimene opštine koja na površini od 356 kvadratnih kilometara ima 26 sela. Od Republike Srpske i opština Srebrenica i Bratunac razdvaja reka Drina. Susedne opštine Mali Zvornik, Krupanj, Osečina, Valjevo i Bajina Bašta su sa druge strane masiva Jagodnje, Sokolskih planina i Medvednika.



Panorama Ljubovije

Da bismo shvatili značaj područja opštine Ljubovija, naš domaćin Dragoljub Petrović, zadužen za turizam opštine, skrenuo nam je pažnju da su ovde bila naselja još u mlađe kameno doba. U vreme Rimskog carstva ovaj kraj je pripadao provinciji Dalmacija i kroz njega je prolazio put koji povezuje Domaviju (Srebrenicu) i Singidunum (Beograd). Iz tog vremena su i ostaci utvrđenja Đurim, Nemić, Gradac, Kulina i Mikuljak napravljeni da zaštite put. Zna se da su Rimljani koristili i rudnike u Crnči. Ostaci iz rimskog vremena su raštrkani po Azbukovici, nešto je i u Narodnom muzeju u Šapcu.



Latinska ćuprija

Na reci Ljuboviđi u selu Gornja Ljuboviđa je srednjevekovni, jednolučni, kameni most koji je bio na karavanskom putu prema Valjevu. Nažalost, Latinska ćuprija – okovana čudnom skalamerijom – danas tužno izgleda.

Zbog značaja rudnika Crnča, ova oblast je u vreme otomanske imperije bila carski has. Turci su joj dali ime has Bukovica. Otuda i sadašnji naziv celog kraja Azbukovica. Interesantno je da stanovnici, među kojima je dosta doseljenika iz Starog Vlaha, Bosne i Hercegovine i Dalmacije, za sebe vole da kažu da su Azbukovčani, mada ih zovu i "krivotorbići", po šarenim tkanim torbama koje i dan-danas nakrive preko ramena kada krenu u varoš.

Odnela je voda

Priča o gradu na Ljuboviđi počinje 1834. godine kada je Azbukovica – oslobođena od Turaka – postaje granična oblast. To je značilo otvaranje prelaza, u to vreme skelom, izgradnju karantina, magacina robe, a samim tim i osnivanje naselja – Ljubovije u Drabića polju. Posle 23 godine, ukazom kneza Milana Obrenovića, 3. juna 1871. godine, proglašena je za varoš. Katastrofalna poplava 30. oktobra 1896. godine za Ljuboviju je bila pogubna. Ostalo je zapisano: "I dok bi okom trepnuo, varošica beše sva pod vodom. Silna bujica odnese sve što je dohvatila." Od tada je izgrađena tri kilometra uzvodno i malo dalje od Drine, na uzvišenju zvanom Jabučje.



Mačkov kamen

Napredak Ljubovije su ometali i ratovi, najpre balkanski, zatim Prvi svetski rat u kojem se ovaj kraj našao prvi na udaru svih napada austrougarske vojske na Srbiju. Mačkov kamen i drugi visovi bili su krvava poprišta na kojima su ostale hiljade izginulih boraca. U Drugom svetskom ratu narod ovog kraja je podelio tragediju srpskog roda učestvujući od 1941. godine u oba pokreta – partizanskom i četničkom. Zbog ovog drugog su, po mišljenju mnogih, ostali u zapećku više od trideset godina. A i ovaj poslednji je ostavio svoj "pečat".

Sudbina se čudno poigravala sa Ljubovijom. Danas je ponovo na granici. Dva kilometra nizvodno na Drini je most preko koga se uz ličnu kartu prelazi u Republiku Srpsku. Malo je nedostajalo da po drugi put bude i potopljena jer je bila u planu izgradnja hidroelektrane (Velika Dubravica), zbog koje se ovde godinama ništa nije gradilo. Tako da prema nedavnom popisu opština Ljubovija ima oko 17.000 stanovnika, a 1961. godine imala je 25.000 žitelja. Sam grad ima oko 5.000 stanovnika, srednjoškolski centar i biblioteku "Milovan Glišić", osnovanu još 1939. godine, koja je po potrebi bioskop ili pozorište… U etar svakodnevno ide program radio-stanica: Ljubovija, Soko i Tup-tup. A u kafanama "Tri šešira", "Soko grad" ili "Zeleni venac" pored dobrog zalogaja može da se dobije i prenoćište.



Drinska regata

U Ljuboviji sa ponosom pominju i znamenite ličnosti iz ovog kraja, navodeći da je njihov zemljak Petar Prokić Sokoljanin bio jedan od prvih doktora nauka u Srbiji. Doktorirao je pravne nauke u Hajdelbergu 1854. godine. Iz Drlača je glumac Nenad Nenadović. A ovdašnji šahovski klub uzora ima u šahovskoj legendi Svetozaru Gligoriću iz Donje Orovice. Dve fiskulturne sale, fudbalski stadion i više igrališta doprineli su razvoju sportova. Najstariji FK "Drina" postoji 75 godina. Ovde su za "bubamarom" trčali Milan Krstić, koji je trenirao klubove u Jugoslaviji i Tunisu, i Bogoljub Boba Kovačević, nekadašnji prvoligaš. Iz Ljubovije su i vaterpolo reprezentativci Nenad i Predrag Manojlović. Najtrofejniji je karate klub "Drina". A povodom 30 godina postojanja košarkaškog kluba "Ljubovija", rečeno je: "Pred vama je knjiga o malom, velikom klubu. Dokaz da sreću čine velike sitnice koje život znače. A sreća je ljubav, a ljubav Ljubovije je košarka. I to, što priču čini posebnim, ženska košarka."

I za najizbirljivije

Pored preduzeća koja se polako privatizuju i počinju da staju na zdrave noge, poljoprivreda je uzdanica ovog kraja. Malina je preporodila zaostala azbukovačka sela. Dok nije bilo malina Azbukovčanima nije ostajalo ništa drugo nego da nakrive torbu i sa prolećem krenu u pečalbu, u "majstoriju", kako se ovde kaže, jer su Azbukovčani vrsni zidari.



Drina

Uprkos mogućnostima i ovde je sve više zapuštenih šljivika i polja duvana, po kome je ovaj kraj na glasu od davnina. Planinski predeli Sokolskih planina, Bobije i Gornjih Košlja obiluju izvanrednim pašnjacima, ali je stada sve manje. Nadu ovdašnjim domaćinima daje razvoj seoskog turizma, o čemu je nedavno organizovano i predavanje u Ljuboviji i Gornjim Košljama. I da imaju šta da ponude, ubedio nas je Tomislav Krsmanović rečima da u Azbukovici i oni najprobirljiviji ostaju bez daha:

– Gostu ostaje samo da bira da li želi smeštaj pored reke Drine u selima Uzovnica, Gračanica, Vrhpolje ili na planinama u selima Podnemić, Gornje Košlje, Slavković, Sokolac.



Manastir Soko

Recimo samo to da u dužini od 38 kilometara kroz Azbukovicu teče Drina, raj za ribolovce i ljubitelje splavarenja. Za lovce su zanimljivi srndać, divlja svinja, fazan, a Lovačko udruženje "Mileta Polić Bata", osnovano daleke 1900. godine, dobro je organizovano. Planinarima preporučujemo Bobiju, koju ovde nazivaju i "krov Azbukovice". Ova planinska lepotica je bogata hladnim izvorima pijaće vode na velikim nadmorskim visinama, što predstavlja pravu retkost i čini je još izuzetnijom.

Prilaz vrhu planine je makadamski, ali se do centra, doma "Srbijašuma", i crkve brvnare može stići i u zimskom periodu. A za one što vole izazove, tu jeneprohodan kanjon Trubuće. Prelepi su i za preporuku i neki drugi predeli: Sokolske planine, Sokograd, Etno-selo u Vrhpolju, udaljeno osam kilometara od Ljubovije, osmišljeno tako da starijima osveži sećanje i vrati ih u detinjstvo, a mlađima dočara život minulih vremena na ovim prostorima. Užitak čine kompletnim domaći specijaliteti.



Crkva svetom Preobraženju Gospodnjem u centru grada

One koji dođu u ovaj kraj zadiviće i objekti narodnog graditeljstva, vodenice potočare, vedrina i gostoljubivost domaćina koji vas dočekaju sa slatkom, a uz kafu posluže šljivovicu, i to tri čašice – "Tri puta Bog pomaže".

Osim "Drinske regate", koja je druge subote u mesecu julu, narod ovog kraja se okuplja za Vidovdan na Bobiji, o Petrovdanu je vašar u Donjoj Orlovici, a o Ivanjdanu, Preobraženju i Mitrovdanu vašari su u Ljuboviji…

– Na vama je samo da se odlučite i dođete – reče nam na rastanku Zoran Vojinović, kapetan "Drinske regate".

P.Travel

TAJANSTVENA SRBIJA: AZBUKOVICA


Kada neko mesto, stešnjeno između reke, s jedne, i surovih planina sa druge strane, ostavite bez puta, privrede ili bilo kakve perspektive, ne čudi što vremenom ljudi pobegnu, a gradovi zamiru. To je, naizgled, slučaj i sa opštinom Ljubovija, administrativnim centrom Azbukovice. Danas u njoj živi oko šest hiljada stanovnika, skoro isto kao i nekada u Soko Gradu, obližnjoj tvrđavi od koje, vek i po nakon rušenja, skoro da nije ostalo ni traga. Kažemo naizgled, jer ono što mnogi meštani ne vide, a retki prolaznici mogu samo da naslute, polako izlazi na svetlost dana. Svuda naokolo se prostire ogromno bogatstvo, koje decenijama niko nije znao da iskoristi.

Gostoprimstvo niko ne naplaćuje


Azbukovica se nalazi na krajnjem zapadu zemlje. Na severu se graniči sa Loznicom a na jugu sa Bajinom Baštom. Od Republike Srpske je deli reka Drina, a od ostatka Srbije planinski prevoj Sokolskih planina, Jablanik i Medvednik. Tesnac, za koji bi neki rekli da je »Bogu iza leđa«, predstavlja predeo izuzetnih prirodnih lepota, mesto koje pruža izuzetne uslove za razvoj skoro svih oblika turizma.
Najveći adut je, svakako, Drina. Reka pastelno zelene boje skoro da nema premca među našim vodotokovima. Doduše, kao i svaka lepotica, i ona ponekad zna da bude plahovita, ćudljiva i vragolasta, ali je leti pitoma i pristupačna. Svake godine se u julu, od Rogačice do Ljubovije, organizuje tradicionalna regata, koja okupi veliki broj učesnika. Obilje ribe privlači i veliki broj pecaroša, ali i retke zaljubljenike u netaknutu prirodu. Dok prolazite kroz podrinjska sela, zaključujete da skoro svaka kuća ima svoju plažu. Nažalost, od toga, za sada, malo ko ima koristi. Iako se u svakom domaćinstvu putniku namerniku nudi pun pansion, ovde još veruju da je greh naplatiti gostoprimstvo. Tek poneka kamp-prikolica, na tek kupljenom i ograđenom placu, govori da se i od te svetske pomame, zvane turizam, može uzeti neki dinar.
Posebna priča su Drinine pritoke. Kanjon reke Trešnjice, koja u Drinu stiže odnekud sa Pašine ravni, predstavlja prirodno stanište beloglavog supa. A orao - čudna ptica! Dostojanstvena i ponosita. Beži od ljudi, ali još više od deponija raznih vrsta. Tamo gde on živi, može se slobodno jesti i piti sve što priroda ponudi. Nešto dalje, skoro kroz centar varoši, prolazi i reka Ljuboviđa. Kada dođe vreme mresta, kompletno riblje društvo iz Drine se preseljava u ovu rečicu, koja postaje neka vrsta ribljeg porodilišta, što takođe predstavlja retku atrakciju. Desetak kilometara nizvodno je i početak (ili kraj, zavisno odakle se gleda) Zvorničkog jezera, koje pruža neslućene mogućnosti za sve vrste odmora u prirodi.

Manastir kao hotel


. Ono što država nije znala ili nije mogla, po svemu sudeći, shvatila je Crkva. U podnožju Soko Grada, poslednjeg turskog utvrđenja na Balkanu, pre 16 godina je podigla  manastir posvećen svetom Nikolaju. Hram je nov, ali su izgleda i običaji novi. Umesto vekovnog mira i tišine, svakog leta ovde vri kao u košnici. Više stotina dece, iz svih krajeva Evrope, dolazi na tradicionalnu mobu. Moba je, zapravo, stari i pomalo zaboravljeni običaj da se nešto dobro ili korisno uradi zajedničkom snagom svih članova zajednice. Deca naših iseljenika se druže sa vršnjacima, upoznaju zavičaj predaka, uče jezik, a kući se vraćaju sa željom da se što pre ponovo vrate.
           Ovde se, međutim, prilično i radi. Napravljeno je i poribljeno veštačko jezero, grade se sportski tereni, postavljeni su mali bazeni, prosecaju se i uređuju pešačke staze. Umesto manastirskih kelija, izgrađene su savremene jednokrevetne sobe u kojima, kada nema dece, smeštaj mogu dobiti i drugi gosti. Pun pansion po osobi košta svega 800 dinara, a jedini uslov za boravak, što valjda predstavlja običaj svuda u svetu, jeste pristojno ponašanje.
           U blizini manastira su i brojni kulturno-istorijski spomenici, koje vredi posetiti. Oko petnaest kilometara je udaljen Mačkov kamen, spomen-obeležje bitke iz Prvog svetskog rata, manastiri Čitluk i Tronoša, Banja Koviljača, Bela Crkva, Tršić i druge znamenitosti. Najbliži je, ipak, Soko Grad, do koga se stiže vijugavom stazom dugom oko kilometar i po. Na svakih 150 metara, kao mesto za predah ili za razmišljanje, podignute su male kapele. Izgrađene su od kamena, pokrivene kamenom, drvetom, ciglom, ili su jednostavno udubljene u steni. U svakoj kapeli je po jedna ikona i po jedna Božija zapovest. Deset kapela - deset zapovesti. Slučajno ili ne,  najlepše mesto na kojem se većina turista obično duže zadrži je sedma kapela.
           Od nekadašnjeg turskog utvrđenja, srušenog 1862. godine, malo je šta ostalo. Dok gledate naherene zidine zarasle u korov, teško je i poverovati da je neposredno pred rušenje ovde živelo oko četiri hiljade ljudi, da je tu bilo pet džamija, da su postojale magaze, pijace, gradski trg i sve što je neophodno za život jedne varoši. Na mestu nekadašnje tvrđave, nad celom okolinom, danas dominira pozlaćeni krst monumentalnih dimenzija, pored kojeg je izgrađen vidikovac sa  predivnim pogledom na sve četiri strane sveta.
           U samoj Ljuboviji već nekoliko godina skoro da ništa ne radi. Nema privrede, nema posla, ali nema ni deponija, zagađivača i drugih "blagodeti" savremene civilizacije. Upravo tu činjenicu pokušava da iskoristi grupa entuzijasta na čelu sa Dragoljubom Petrovićem Čaletom. Prvi korak je osnivanje opštinske turističke organizacije, a zatim sledi mukotrpan rad da se ovaj živopisni kraj izuzetnih lepota predstavi široj javnosti. Na osnovu svega što smo ovde videli, verujemo da će uspeti.


casopishorizont