Зигомар



Овај лик био је највољенији стрипски јунак на нашим просторима тридесетих година прошлог века. Та прича добила је наставак и данашњих дана. Крај тек следи – наставиће се...

Mало времена након што је лист „Политика”, 1934. године, почео да на својим страницама објављује неке од познатих америчких стрипова, тај нови медиј, стрип, придобио је у нашој земљи на само радознале читаоце, већ и цртаче спремне да и сами креирају „приче у сликама”.
  Тако је Београд у другој половини тридесетих година био град у коме је излазило више стрипских часописа, и где су различити илустровани листови и дневне новине објављивали стрипове домаћих и страних аутора. Постојао је низ цртача (Ђорђе Лобачев, Константин Кузњецов, Сергеј Соловјев, Ђука Јанковић и бројни други), који су у том недугом раздобљу до почетка рата створили читаву једну сцену, чији је развој био прекинут понајвише захваљујући трагичним историјским околностима које је диктирао рат и бурне промене кроз које је друштво пролазило.
   После рата занимање за стрип споро се обнављало, тако да су биле потребне читаве деценије да би се реконструисали зачеци ове уметности у овдашњем окружењу.
  Иако је о стрипу „Зигомар”, и лику који је био можда најомиљенији јунак домаћег стрипа, писано и повремено било репринтовано нешто од оригиналних епизода у часописима током седамдесетих и осамдесетих година и касније (једну од сторија је новосадски издавач „Комико” објавио 2010. године), шира читалачка публика готово га је заборавила.
Тек однедавно је ово остварење поново доступно заинтересованим читаоцима, захваљујући монографији чији је приређивач историчар стрипа Здравко Зупан: „Зигомар – маскирани праведник” (Културни центар Панчева, 2011), која је прошле јесени на београдском Салону стрипа проглашена за најбоље домаће издање стрипа у протеклој сезони.



                 
                               Насловна страница изворног ''Зигомара'' с почетка прошлог века

  Ова књига сабира све објављене епизоде стрипа, укључујући и „Летећег Зигомара”, сторију коју публика никада до сада није била у прилици да дочита зато што је 1941. године шестоаприлско бомбардовање прекинуло њено излажење у листу „Микијево царство”. Здравко Зупан је нашао оригиналне табле овог стрипа, захваљујући чему је и ова епизода објављена у целини.

                                                „З” као Зупан

  Ко је заправо Зигомар? Настао по узору на стрип о Фантому, то је јунак који носи маску на лицу и појављује се у костиму који краси слово „Z” одштампано на појасу, а његов заштитни знак је и печатни прстен којим током песничења отискује „Z” на лицима зликоваца. Овај јунак који се заклео на борбу против васколиког светског криминала, заправо потиче из богате америчке породице, али је, у намери да допринесе општем добру, напустио удобност средњесталешког живота. На његовим пропутовањима по егзотичним светским одредиштима, користећи сва замислива превозна средства, прати га верни асистент, кинески дечак Чи-Јанг.
  Ствараоци стрипа о Зигомару су сценариста Бранко Видић (алијас Брандон Вид), који је био познат као писац рото-романа али и сценарија за стрипове, и цртач Никола Навојев, један од најзначајнијих цртача београдског предратног стрипа.



  Навојев је рођен у Санкт Петербургу, али се након револуције, заједно с породицом, настанио у Србији. Током тридесетих објављивао је стрипове у листовима „Стрип”, „Робинзон”, „Мика Миш”, „Микијево царство” и у дневном листу „Време”. Године 1940. преминуо је од туберкулозе, у двадесет седмој години.

     
  Као што наводи Зупан, „према сећању савременика, до последњег тренутка из руку није испуштао прибор за цртање”, а у књизи „Зигомар – маскирани праведник” репродукована је и недовршена табла коју је Навојев нацртао непосредно пред смрт, радећи на стрипу „Окови прошлости” (сторију је довршио колега стрипски цртач Иван Шеншин). Био је то прерани крај једног од најистакнутијих представника београдског стрипа.
  Навојев је био познатог по стрипу о Тарцанети, која је била нешто као женска верзија Тарзана, али и по причама које је уобличио сценариста Бранко Видић, понекад према литерарним предлошцима („Тарас Буљба”, „Две сиротице”, „Смрт Смаил-аге Ченгића” и друге). Након Навојевљеве смрти, стрип о Зигомару наставио је да црта београдски сликар, стрипски цртач и илустратор Душан Богдановић.
  „Зигомар”, стрип о костимираном јунаку, био је на трагу тадашњих захтева у светском стрипу. Наши листови у то време већ су објављивали неке од омиљених светских серијала у којима се појављују маскирани јунаци – „Фантом” је излазио у чак неколико предратних стрипских часописа као што су „Мика Миш”, „Забавник”, „Фантом и Труба”, а „Усамљени јахач” у „Паји Патку”, „Микијевом царству” и „Политикином Забавнику”, док је „Супермен” објављиван у загребачком листу „Око”, непосредно пред рат.
  Био је то тренутак када је у америчком стрипу дошло до продора прича о маскираним јунацима (уколико су имали некакве надљудске моћи, били су названи суперхеројима). Све ће то прерасти у читав један жанр, суперхеројски, у скорије време прилично искоришћаван и на великом платну.
  Као што је приметио теоретичар стрипа Жика Богдановић, прва епизода „Зигомара” појавила се у штампи исте године и истог месеца (мај 1939) кад и прва епизода „Бетмена” у Америци (у часопису „Detective Comics” број 27). Заједничко им је било и да су оба лика уз себе имала малолетне помагаче, Бетмен Робина, а Зигомар Чи-Јанга.

Против Фантома

  У сваком случају, сторије о Зигомару биле су веома омиљене међу домаћим читаоцима, о чему говори и чињеница да је то био један од ликова који је, заједно с најпознатијим јунацима светског стрипа, био пародиран (под именом Мигозар) у стрипу „Пут на Месец”, који је у „Микијевом царству” 1941. године објавио млади Радомир Перица.    Штавише, „Зигомар” је био једна од ретких овдашњих креација које су доспеле и до иностранства – према бугарском цртачу и историчару стрипа Георгију Чапилеву, стрип је током 1941. и 1942. излазио у бугарским часописима „Ром стрип” и „Картинен свиат”. Иако ће се можда у будућности потврдити да су постојали преводи и у другим земљама (о чему за сада постоје само назнаке), познато је и да је седамдесетих година објављен репринт на италијанском, чији је приређивач Силвано Ското.

     
  Један од разлога што се о Зигомару у скорије време чуло ван граница наше земље је што је у епизоди „Зигомар против Фантома”, која је почела да се објављује септембра 1939. године, приказан сусрет ова два костимирана јунака – Зигомара и Фантома. Било је то неку годину пре него што се здруживање („team up”) стрипских хероја појавило у америчком стрипу.
  Два јунака приказана су као такмаци јер је зли факир својим чинима подстакао да постану непријатељи, али они упркос свему исказују поштовање и дивљење један према другом. Ова прича занимљива је историчарима и колекционарима широм света који се занимају за ране стрипове о Фантому. Зупан описује сведочење београдског адвоката и љубитеља стрипа Драгоша Јововића који је, средином деведесетих, америчком Фантом фан клубу проследио сторију „Зигомар против Фантома”, што је изазвало „праву малу сензацију”.
  Међутим, свакако једно од најнеобичнијих открића у вези са стрипом о Зигомару уследило је током представљања књиге у Културном центру Београда. Из публике се јавио стрипски цртач из Земуна Синиша Радовић, који је сасвим случајно, сурфајући интернетом, дошао до стрипа објављеног у Шпанији 1944. године, под називом „Галатор”. Свега две свеске изашле су из штампе, а као аутор је потписан P. Gabert, о коме не постоје никакви подаци.
  Потребно је свега мало времена да би се, упоређивањем, дошло до закључка да је прича о Галатору настала подражавањем, слику по слику, Навојевљевог стрипа „Зигомар против Фантома”! Уместо оригиналних ликова, доцртани су други, обучени у друкчије костиме и под различитим именима (Зигомаров, то јест Галаторов помоћник, овде није именован Чи-Јанг већ Ли-Фу!), међутим, сценарио у целости пресликава Видићев. Да ли је то дело неког уметника из Србије или из Бугарске (две земље за које за сада знамо да су у то време објавиле сторије о Зигомару), који се током ратног вихора некако затекао у Шпанији и, познајући овај стрип, решио да нацрта плагијат, или је то дело неког тамошњег цртача?

   


  За сада нема одговора на ова питања. Можда ће читав случај открити и да је аутор Галатора италијански цртач, с обзиром на то да је издавачка кућа која је објавила ове стрипове – „Hispano Americana de Ediciones” – заправо била испостава миланске издавачке куће „Casa Editorial Vecchi”. О свему томе преостаје само да нагађамо.

Торта „зигомар”

  Иначе, и сама прича о Зигомаровом имену крије у себи нешто необично. Наиме, српски стрипски јунак Зигомар извесно је преузео име од старијег, „изворног” Зигомара, који је био остварење француског писца Леона Сазија. Сазијев „Зигомар” доживео је изванредан успех појавивши се најпре у облику приче у наставцима у дневном листу „Матан”, 1909–1910. године, а затим и у облику серије рото-романа. Осим по имену и склоности да носи маску, овај Зигомар нема никакве везе с јунаком стрипа створеног у Србији тридесетих – приказан је као неухватљиви и прерушавању склон изгредник који излуђује инспекторе и париску полицију својим непочинствима, остављајући за собом „потпис” у облику слова „Z”.
  Сам концепт да је главни јунак ових прича приказан као негативац чини се да је опчињавао публику тог времена, можда уморну од моралисања и поучних прича из претходних времена. У сваком случају, Зигомар је био међу првим јунацима који су се из света популарне литературе преселили у свет филма. У раздобљу 1911–1913. појавила су се три веома успешна филма о Зигомару, који су постали познати и ван Француске. Чак толико да је у Јапану снимљена серија филмова о Зигомару, тамо названом Јигома, након чега је уследила едиција рото-романа, што је све било зачетак савремене, популарне културе у овој далекоисточној земљи.




  Међутим, „изворни” Зигомар био је током наредних деценија заборављен, будући да је продукција из доба немог филма већ била осуђена да ишчили из сећања публике, у тренутку када су биоскопи кренули да приказују искључиво тонске филмове. С друге стране, Зигомара из рото-романа потиснуле су приче у којима фигурирају неки новији јунаци сличног профила. Па ипак, само име Зигомар наставило је да се појављује у различитим медијима и у различитим земљама, као да је остало сачувано у колективној подсвести. Тако бележимо рото-романе објављене у Данској двадесетих и тридесетих година, чији је главни јунак назван Др Зигомар. Током педесетих, белгијски стрипски цртач Боб де Мур створио је серију стрипских албума о    „Доживљајима ујка Зигомара”. Шездесетих, на Филипинима је снимљен филм о Зигомару, с маском и у оделу налик Зороовом, и – попут српског стрипског јунака из тридесетих – с појасом украшеним словом „Z”.
  Постоје ликови названи Зигомар и у позоришту, књижевности за децу, чак и један бразилски певач наступа под тим именом, као и француски бенд који изводи хип-хоп и даб музику. Занимљивост своје врсте је и рецепт за „торту зигомар” – рецепт је објављен 1935. године у књизи познатог француског гурмана Анри-Пола Пелапрата. Ова посластица је на врху украшена надевом у облику слова „Z”, и може се рећи да је прилично укусна, као што су се уверили посетиоци током недавне панчевачке промоције књиге „Зигомар – маскирани праведник”, када су послужени „тортом зигомар”.
  Делић тајне Зигомара, у свим његовим облицима и отелотворењима, крије се можда и у почетном слову „з” као заједничком чиниоцу који се током година појављује у различитим популарним медијима, и који очигледно у понекад удаљеним земљама буди подсећање на нешто скривено и тајанствено. Зашто је тако? Можда би сваки читалац могао да створи некакву властиту теорију...

П.Забавник