На живописном острву Проћида, живеле су чаробнице које су у посебном раму гледале оно што се догађа негде далеко...



остоје бројне претпоставке о пореклу назива острва Проћида. Реч је о једном од најживописнијих острва Напуљског архипелага и читаве данашње Италије, премда његова површина износи само четири квадратна километара. Бурна прошлост која дотиче микенску, римску, византијску, шпанску, бурбонску и аустријску историју, ипак не уноси забуну у оно што представља основу легенде, предања или, пак, древног записа. Дакле, антички историчари помињу мит о подземним потресима, односно о борбама између Дивова и Богова. Повест каже да управо испод Проћида спава див Мимант. Према грчком историчару Дионизију из Халикарнаса, назив острва потиче од Енејине хранитељке која је умрла на Проћиди. Плиније Старији помиње како се острво Проћида одвојило од острва Искије после снажне ерупције вулкана. По њему, име Проћида потиче од грчког израза „prochyo”, што значи појавити се из дубине...
Толико о називу острва. Осим што је познат по роману Елзе Моранте „Артурово острво” (1957) и играног филма „Нерудин поштар” Мајкла Редфорда (1994), Проћида је као и друга места с југа Италије чувена по народној култури у којој и даље опстају и остају поштовани магијско-религијски обреди. Не тако давно, празноверја и посебни облици враџбина били су део свакодневице мештана Проћиде. Није било потребно посебно истраживање да би се дошло до закључка како су враџбине биле окренуте поништавању разноразних урока и лечењу, како рањених срца, тако и тешких болести.

Магија и молитва



Наравно, људи су од давнина радо прибегавали неком другом путу од оног званичног, без обзира да ли је реч о решавању правних или здравствених невоља. У тренуцима када би их снашле невоље или под теретом неподношљивих осећања, они су се обраћали посебним особама. Таквих је увек било на малом, чаробном острву какво је Проћида.
Можда би то неко закључио – голим оком да је магијски свет Проћиде био жив и свакодневан, премда су чаробњаци –посебно чаробнице – нарочиту пажњу посвећивале данима верских празника. То је само по себи врло необично. Религије обично не признају чаробњачке вештине! Напротив! Међутим, на малом, издвојеном острву постојала је несумњива веза између религије и такозване чаробњачке праксе. Тако је сваки магијски обред почињао неком од уобичајених молитву (Здраво Маријо, Оче наш...). Није било никаквих несугласица између римокатоличких верника и оних који су се бавили неком врстом „граничног” посла – између чаробњаштва и молитве.
Један од најзанимљивијих примера свакако су биле кућне монахиње. Биле су то неудате жене, углавном прилично старе. Њима се, ваљда, више веровало. Задатак им је био је да воде рачуна о старим и изнемоглим људима, рођацима пре свега, или свештеницима у позним годинама. Оне су биле упечатљиве и по изгледу, тачније, начину облачења: дугачка црна сукња, кошуља, такође тамна, бела крагна и дугачки црни шал преко главе. Такво одело називало се „проћидана”.
Веровало се да су те жене – које се по начину живота нису много разликовале од осталих – обдарене посебним моћима. Другим речима, чињеница да никада нису биле удате, водила их је ка некој врсти самоспознаје, размишљања о милосрђу, самилости. А пред крај живота те мисли спроводиле су и у дело.



Поштански бицикл пред истоименим рестораном,
враћа у сећање славни филм Мајкла Радфорда

Помоћ ових старица које су називали бицокама, тражена је у многим приликама. Како и не би? Осећање издвојености, својеврсне тајновитости понекад је личило на рај. А понекад изазивало језу и страх. Људи су веровали да их невоље сналазе јер их је неко урекао. Други су желели да сазнају вести о ближњима који су се отиснули на море. Трећи су упирали очи у кућне монахиње тражећи лека болести. Било је и оних који су покушавали да уз помоћ бицоке освоје нечије срце.
Остала је упамћена извесна тетка Марија која је са својим тајним молитвама успевала да помири најзараћеније бивше пријатеље и рођаке и сазна шта се дешава на мору са неким од младића пореклом са Проћиде. Како јој је то успевало, нико се тачно. не сећа Али, успевало је!

Тајне слике у квадрилу

Битна справа за извођење „чаробњачке делатности” био је кватридо или квадрило. Реч је о својеврсној реликвији везаној за култ Богородице са седам велова којој је иначе посвечана богомоља у граду Фођи. То је мали овални оквир у којем је под стаклом урамљен, према народном веровању, делић једног од велова приписаних Богородици. Према обичају поштованом на острву Проћида, квадрило наслеђују жене од ближих или даљих рођака – предака. Сам поклон већ на неки начин утире пут будућој чаробници. Или се даје оној која од детињства, односно младости показује такве склоности? Јер, квадрило јој помаже да види и осети оно што други нису у стању. Када изговоре молитве и тајне „формуле”, бицоке у раму виде нешто што други или не могу да виде, или нису у стању да поднесу. Укратко, њихова моћ састоји се у томе да виде слике које другима нису видљиве. То што оне примете, приповеда се и данас на Проћиди, ужаснуло би сваку другу људску душу. Њих не. Помажу им молитве и жеља да другима буду од помоћи.
Бицоке су најчешће се избегавале предвиђање будућности, с обзиром на то да су биле хришћанке, поштовале Господа и сматрале да је људска судбина у његовим рукама. То су истицале да би одагнале сваку оптужбу за вештичарење. Квадрило је био више нека врста психолошке подршке која јој помаже да оснажи и окрепи неку напаћену душу. Иако становници Проћиде нису имали храбрости да сами погледају шта се то одсликава у раму, они су изгледа очекивали пре свега речи утехе. Држећи рам у рукама, гледајући помно у њега, као неким „трећим оком” бицоке су прелетале континенте и мора, тражећи морнаре по бродовима, лек за напаћено срце или оболело тело. Шта су тачно говориле, ни то није познато. Извесно је да је то било оно што људе подстиче на веровање у бољитак и срећно окончање неког догађаја..
Дакле, квадрило са Проћиде није никада био Аладинова лампа коју ваља протрљати, а остало ће да учини џин из лампе. Није ни божански предмет у уобичајеном смислу те речи. Више као помагало којим се бицока служила да би помогла другима.



Залазак сунца на острву Проћида

Уочи празника Сан Ђованија, становници Проћиде топили су олово и тумачили шаре, што је и код нас обичај. Али, за то им није била потребна ничија помоћ. Усамљени и издвојени од света, неки су се бавили чак и „читањем” беланаца из јајета!

Данас је међу десетак хиљада становника Проћиде све мање чаробних, милосрдних душа, а све више туриста које ваља привући и угостити. Многи обилазе места на којима је Мајкл Редфорд снимио филм, а глумац Масимо Троизи одиграо улогу живота, тумачивши лик песника-поштара, пријатеља Пабла Неруде. Посетиоци неће пропустити да погледају филм, а неки ће се можда одлучити да прочитају бар који ред из књиге „Артурово острво” Елзе Моранте. Између осталог, главни јунак, дечак Артуро, у једном часу каже:
„Не волим да видим Проћиду како се удаљава и губи се, постаје као некаква сива ствар... Више волим да се правим као да никада није постојала. Зато, до часа када се од ње више ништа неће видети, боље је да не гледам у том правцу. Реци ми кад дође тај тренутак.
Око нашег брода, залив је био једноличан, бескрајан, као океан. Острво се више није видело.”


П.Забавник