Tajne igračke špijuna KGB: Pištolji u lulama, kamere u panjevima i karminima


Dok smo kao deca gledali filmove o Džejms Bondu, maštali smo o špijunskim igračkama, kao što su sakrivene kamere ili oružje. Pravo iz KGB-ovog trezora stižu spravice koje koriste njihovi špijuni, kao što je sićušni fotoaparat sakriven u dugmetu od kaputa, koji omogućava agentima da fotografišu šta god im padne na pamet.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lula? Ne, ovo je - pištolj!

Najbolje od svega je to što agenti uz pomoć ovih naprava mogu da rade neopaženo, pa samim tim i potpuno opušteno.

Iako smo i ranije imali prilike da vidimo ovakve špijunske spravice koje koriste agenti CIA, KGB-ova zbirka, čije su fotografije objavljene na blogu “English Russia”, posebno je privlačna, jer se sastoji se od solidnih, korisnih spravica koje izgledaju kao da stvarno rade i nije teško zamisliti da ih koriste ruski Bondovi protivnici.

Evo nekoliko najzanimljivijih:

1. Minijaturni pištolj sakriven u rukavici

[You must be registered and logged in to see this image.]

2. Pištolj kalibra 4.5 mm sakriven u karminu

[You must be registered and logged in to see this image.]

3. Minijaturni fotoaparat sakriven u hemijskoj olovci

[You must be registered and logged in to see this image.]

4. Novčić sa skrivenim udubljenjem u unutrašnjosti

[You must be registered and logged in to see this image.]

5. Elektronski sistem za prisluškivanje sakriven u panju

[You must be registered and logged in to see this image.]

blic

Obaveštajna Služba

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obaveštajna služba je vladina institucija koja se bavi pribavljanjem informacija (obaveštajna delatnost) u cilju očuvanja nacionalne sigurnosti i odbrane. Sredstva obaveštajne delatnosti mogu obuhvatati špijunažu, kriptoanalizu, saradnju sa drugim ustanovama i evaluaciju javnih izvora. Sakupljanje i propagiranje ovih informacija skupa se nazivaju obaveštajnom analizom.

wikipedija

Bezbednost jedne države zavisi u najvećoj meri od informacija o planovima koje prave njeni neprijatelji, a pouzdanost tih informacija od kvaliteta njenih obaveštajnih službi.

Ne treba posebno naglašavati ni važnost tzv. špijunskih agencija, niti glamur, pustolovnost i misterioznost koji prate tajne agente.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Skandal koji je potresao Ameriku 70-ih počeo je hapšenjem pet osoba koje su provalile u kancelarije demokrata u hotelu ”Votergejt” u Vašingtonu 1972. Imali su za cilj da postave prislušne uređaje.
Kada je FBI počeo istragu, povezao je isplate provalnicima sa fondovima koji su bili predviđeni za predsedničke izbore.

Senat SAD je osnovao Votergejt komitet, posebno za ispitivanje ovog slučaja. Klupko je počelo da se odmotava. Provala je bila samo jedna u nizu nelegalnih aktivnosti republikanaca , na čijem je čelu bio Nikson, koji se borio za ponovni izbor na mesto predsednika.

Špijunaža, zastrašivanje, sabotiranje, tajni fond iz kog se finansiralo prikupljanje podataka o protivnicima – sve je to bilo delo republikanaca i njihov veliki peh. Predsednik Nikson je u svojoj kancelariji imao opremu za snimanje razgovora, a snimke je kasnije morao da preda sudu. Oni su dokazali predsednikovu umešanost u ilegalne igre i to da je u najmanju ruku bio upoznat sa njima.

[You must be registered and logged in to see this image.]
foto:rts.rs

Prljava politička igra tj. njeno otkrivanje rezultitalo je ostavkom Niksona, koga je nasledio Džerald Ford, kao potpredsednik. On je dao Niksonu pomilovanje ali su mnogi iz Niksonove administracije osuđeni.
Sinonim skandala

Ovaj skandal je imao toliki odjek , i to ne samo u SAD , tako da su mnogi skandali koji su dešavali kasnije dobijali sufiks ”gejt”.

”Duboko grlo”

Ova afera bila je najupečatljivije ispraćena od strane Vašington Posta, i dvojice novinara koji su postali junaci sedme sile. Bob Vudvord i Karl Berstin, heroji istraživačkog novinarstva imali su pomoć.

To je bio anonimni izvor koji je prozvan ”Duboko grlo”, po jednom porno filmu iz tog vremena. Najduže čuvana novinarska tajna je identitet Dubokog grla. U maniru špijunskog trilera, on je davao ovim novinarima kratke putokaze i nagoveštaje o ovoj aferi.

Jedan od najpoznatijih je bio nagoveštaj ”PRATI TRAG NOVCA” kojim je povezana provala u hotel Votergejt i donacije Republikancima. Decenijama se spekulisalo ko je tajni izvor.

[You must be registered and logged in to see this image.]
foto:vreme.rs

Novinari i urednik su održali svoju reč i nisu otkrili. I onda, 2005.godine izvor se otkrio sam. Mark Felt bio je drugi čovek u FBI i priznao je u svojoj 91.godini da je bio duboko grlo, davajući intervju za časopis ”VANITY FAIR”. Ovu informaciju je potvrdio i tadašnji urednik Vašington Posta, Bendžamin Bredli ali i novinari.

©Muskimagazin.com

Obaveštajne službe – KGB
Izvor:wikipedija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Komitet državne bezbednosti ili KGB je bilo ime glavne sovjetske službe bezbednosti i obaveštajne službe, kao i glavne tajne policije od 13. marta 1954. do 6. novembra 1991. godine. Zaduženja KGB-a se okvirno mogu porediti sa zaduženjima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), protiv-obaveštajne službe, odseka za unutrašnju bezbednost Federalnog istražnog biroa (FIB), i bezbednosti Savezne službe za zaštitu i Tajne službe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Amblem KGB u SSSR-u.

Istorija Marta 1953, Lavrentij Berija je ujedinio MVD i MGB u jedno telo, MVD. Nad Berijom je zatim izvršena smrtna kazna (ubrzo nakon Staljinove smrti) , i MVD je podeljen. Reformisani MVD je zadržao svoje funkcije unutrašnje bezbednosti (policija i pravosuđe) , dok je novi KGB preuzeo funkcije unutrašnje i spoljašnje bezbednosne funkcije. KGB je bio podređen savetu ministara. 5. Jula, 1978. KGB je preimenovan u „KGB SSSR – a“ a direktoru KGB – a je dato mesto u savetu. KGB je raspušten zbog učešća njegovog šefa, general – pukovnika Vladimira Krjučkova, u pokušaju puča u avgustu 1991. Čiji je cilj bilo svrgavanje Mihaila Gorbačova i sprečvanje raspada Sovjetskog Saveza. On je koristio značajne resurse KGB – a da pomogne puč. Kriučkov je uhapšen, i general Vadim Bakatin je postavljen za predsedavajućeg 23. Avgusta, 1991, sa mandatom da rasformira KGB. 6. Novembra 1991, Ruski KGB je zvanično prestao da postoji, mada je organizacija koja ga je nasledila, Federalna služba bezbednosti, ili FSB funkcionisala na način vrlo sličan KGB – u. Belorusija je jedina post – sovjetska zemlja, gde se organizacija naslednica još uvek zove KGB. U Belorusiji je takođe jedan od osnivača KGB – a, Feliks Dzeržinski — koji je rođen u gradiću koji je danas na teritoriji Belorusije — i dalje narodni heroj. Neki članovi KGB – a su ga zvali imenom „Komitet“ dok su ga ostali zaposleni zvali Kontora Grubih Banditov – „udruženje grubih bandita“.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zadaci KGB-a su bili špijunaža, kontra-špijunaža, likvidacija antisovjetskih i kontra-revolucionarnih formacija unutar SSSR-a, zaštita granica, i zaštita vođa partije i države i ključne državne imovine. KGB je takođe istraživao i procesuirao one koji su krali državnu ili socijalističku imovinu. Za razliku od zapadnih obaveštajnih službi, KGB (u teoriji) nije bio zainteresovan za otkrivanje namera neprijatelja, već samo njegovih sposobnosti.

Koristeći ideološko privlačenje, Sovjeti su uspešno regrutovali veliki broj špijuna na visokim funkcijama. Najznačajniji su uspesi KGB-a u sakupljanju američkih atomskih tajni, i Kembridž pet, posebno Kim Filbi u UK. Ova ideološka metoda vrbovanja je zakazala nakon slamanja Mađarske revolucije, 1956. Umesto toga, KGB je morao da se osloni na ucene i podmićivanje kod većine svojih špijuna. Ovaj metod je takođe doneo značajne uspehe, poput krtice CIA, Oldriha Ejmsa i krtice FIB, Roberta Hansena, ali su ovi uspesi bili znatno ređi nego ranije.

Značajne operacije KGB –

Alger His je bio špijun KGB – a. Robert Hansen je opskrbio KGB informacijama o američkim kontra – obaveštajnim naporima.
Oldrih Ejms je bio krtica KGB – a u CIA.
Etel i Džulius Rozenberg su osuđeni na smrt zbog zavere čiji je cilj bila krađa tajni američkih nuklearnih programa za KGB.
Džejms Džizus Englton, šef kontra – obaveštajaca CIA se navodno smrtno plašio da je KGB imao krtice na dve ključne pozicije: u kontra – obaveštajnom odseku CIA i u kontra – obaveštajnom odseku FIB. Sa te dve krtice, KGB bi imao kontrolu ili znanje o svim američkim naporima da uhvate špijune KGB – a, i mogao bi da ih zaštiti potkopavanjem svake istrage koja bi mogla da donese rezultate, ili barem da upozori svoje špijune; takođe, kontra – obaveštajci su imali zadatak da proveravaju strane obaveštajne izvore, tako da su krtice u toj oblasti mogle da daju ovlašćenja dvostrukim agentima koji bi radili protiv CIA.
Hvatanjem Oldriha Ejmsa i Roberta Hansena, izgleda da su engltonovi strahovi, koji su ranije smatrani paranoičnim, bili utemeljeni.
KGB je povremeno vršio atentate. Takođe je često pomagao bezbednosnim službama drugih zemalja u sprovođenju atentata; jedan od čuvenih primera je ubistvo Georgija Markova, u kome su bugarski agenti koristili KGB – ov kišobran.

wikipedija

Obaveštajne službe  – CIA


[You must be registered and logged in to see this image.]

Centralna obavještajna agencija SAD, daleko bolje poznatija pod svojom engleskom skraćenicom CIA (Central Intelligence Agency) je obavještajna služba američke vlade, u čijoj nadležnosti se nalazi prikupljanje i analiza podataka o stranim vladama, korporacijama i pojedincima, odnosno davanje takvih podatak raznim drugim odjelima vlade. Treća funkcija CIA je djelovanje kao "skrivena ruka" SADa u rušenju stranih vlada, ubojstvima, sabotažama, stvaranju "gerilskih" pokreta, po naređenju predsjednika. Posljednja funkcija je desetljećima izvor kontroverzi vezanih uz CIA-u.

Sjedište agencije se nalazi u općini Langleyu CDP-u McLean u okrugu Fairfax u državi Virginia, nekoliko milja od Rijeke Potomac i središta Washingtona. CIA je dio američke obavještajne zajednice, koje danas vodi direktor nacionalnih obavještajnih službi (DNI). Uloga i funkcije CIA-e su otprilike ekvivalentne MI6 u Velikoj Britaniji i izraelskom Mossadu.

Tijekom Drugog svjetskog rata SAD osniva OSS kao svoj organ zadužen za špijunske i gerilske akcije na području pod kontrolom neprijatelja kao i za analizu skupljenih podataka. Zapovjednik ove organizacije je bio general William J. Donovan koji 18.11. 1944. godine piše predsjednik Ruzveltu o potrebi osnivanja nakon rata mirnodopske organizacije koja bi raznim načinima dolazila do podataka. Kao odgovor na taj zahtjev osniva se komisija koja ispituje efikasnost OSS u doba rata i ona u svojim zaključcima govori o bezbrojnim debaklima koji su skupo koštali saveznike. Preporuka komisije postaje ukidanje tajnih operacija, dok se s druge strane predlaže održavanje analitičkog odijela koji je po njoj dobro vršio svoje poslove. Odluka te komisije kao i protivljenje predsjednika Trumana i ministra obrane rezultira naredbom o ukidanju organitacije 20.9. 1945. Protivno tom naređenje 6 dana kasnije zamjenik ministra obrane John McCloy donosi naređenje da se ostaci OSS uključe u rad raznih ministarstava kako bi se zaustavilo ukidanje. Do kraja godine broj zaposlenih u organizaciji nesigurne budućnosti pada s 10.000 na 1.967.

Kratko vreme nakon Nove 1946 godine situacija se drastično promjenila odlukom o potrebi za obavještajnom agencijom i postavljanjem admirala Souers za prvog zapovjednika onoga što će postati CIA. On će ostati na svom položaju 5 mjeseci, nakon čega ga nasljeđuje general Vandenberg koji počinje voditi prve veće operacije. U Rumunjskoj na "slobodnim" izborima 1946. godine pobjeđuju komunisti, a pripadnici Seljačke stranke povezani s OSSom uz pomoć njega bježe iz države, ali niti mjesec dana od početka operacije špijunska mreža je bila uhvaćena. Sljedeća velika operacija postaje ona u Grčkoj kada London obavještava početkom 1947 Washington da više nije u stanju pomagati tamošnju vladu. Na tu vijest SAD proglašava Trumanovu doktrinu koja govori da je svaki napad od strane neprijatelja SADa na bilo koju državu ujedno napad na SAD i šalje agente OSS s velikom količinom novca u Grčku da preuzmu kontrolu nad situacijom. Tamošnji šef ove špijunske organizacije će o tamošnjom situaciji reći da su svi znali tko je on i da je u Grčkoj bio kao kralj. Prvog maja general Vandenberg je zamijenjen s admiralom Hillenkoetterom, a u zadnjim danima svog mandata izjavljuje kako je potrebno još 5 godina da organizacija postigne svoj puni potencijal. Novi zapovjednik zahtjeva da se buduća CIA bavi samo skupljanjem informacija čemu se protive osobe oko George F. Kennana koje osnivaju takozvani "gerilski korpus".


wikipedija

Obaveštajne službe – Mossad


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ha-Mossad le-Modiin ule-Tafkidim Meyuhadim (heb. המוסד למודיעין ולתפקידים מיוחדים, "Institut za obaveštajne i specijalne zadatke") je izraelska obaveštajna agencija, u običnom govoru poznata pod imenom Mosad. Odgovorna je za obaveštajno sakupljanje, tajne akcije (uključujući paravojne aktivnosti i atentate) i antiterorizam. Fokus Mosada je na arapske zemlje i organizacije širom sveta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mosad je jedna od najčuvenijih obaveštajnih agencija u svetu, uz američku Ciju i britanski MI6. Poznata je po svojoj efikasnosti, i mnogi smatraju da daje veliki doprinos stabilnosti i bezbednosti Izraela.

Mosad je formiran u decembru 1949. kao "Centralni institut za koordinaciju", na preporuku Reuvena Šilaoha tadašnjem premijeru Izraela Davidu Ben-Gurionu. Šiloah je želeo centralno telo koje bi koordinisalo i unapredilo saradnju između postojećih bezbednosnih službi - Vojnog obaveštajnog odeljenja (MAMAN), Opšte bezbednosne službe (GSS ili "ŠAbak") i "političkog odeljenja" ministarstva spoljnih poslova. Marta 1951. je reorganizovan, i učinjen delom kancelarije premijera, odgovarajući direktno premijeru. Današnji broj radnika Mosada se procenjuje na oko 1200.

Mosad je civilna služba i ne koristi vojne činove, mada je većina službenika služila u Izraelskim odbrambenim snagama (u Izraelu je obavezno služenje vojnog roka), i mnogi od njih su oficiri.

Originalni moto Mosada je: Betahbulot Ta'ase Lekha Milkhama (hebrejski: בתחבולות תעשה לך מלחמה, "Jer uz mudar savet ćeš voditi rat: a u mnoštvu savetnika je bezbednost." - Izreke XXIV, 6) ali je nedavno promenjen zbog trenda izlazka Mosada u javnost drugom izrekom: Be-ein Tahbulot Yipol Am; Uteshua Berov Yoetz (hebrejski: באין תחבולות יפול עם, ותשועה ברוב יועץ, "Gde nema saveta, ljudi padaju, ali u mnoštvu savetnika leži bezbednost." - Izreke XI, 14)

Mada Mosad ima dugu reputaciju vrlo efikasne agencije, on ima prilično liberalnu politiku kada su u pitanju kidnapovanja i atentati, i nekada ga nazivaju razbojničkom agencijom izvan Izraela. Takođe je bio umešan u nekoliko sramnih debakala.

Čuveni debakli Mosada

1973, je ubijen Ahmed Bučhiki, nedužni arapski konobar u Lilehameru, Norveška. On je bio pomešan sa Ali Hasan Salamehom, jednim od vođa Crnog septembra, palestinske terorističke organizacije odgovorne za Minhenski masakr. Agenti Mosada su koristili lažne kanadske pasoše, što je razljutilo kanadsku vladu. Ovo je bilo slično situaciji iz 1981. kada su lažni britanski pasoši pronađeni u jednoj torbi u Londonu, što je dovelo do diplomatske svađe sa Izraelom, oko mosadovog pokušaja da se infiltrira u Kinu. 1997, dva agenta Mosada su uhvaćena u Jordanu (koji je potpisao mirovni sporazum sa Izraelom) na zadatku da ubiju šeika Halida Mašala, vođu palestinske militantne grupe Hamas, ubrizgavši mu otrov. Ponovo su koristili lažne kanadske pasoše. Ovo je dovelo do diplomatske svađe sa Kanadom i Jordanom, i Izrael je bio primoran da pusti nekoliko palestinskih zatvorenika, posebno duhovnog vođu militantnog Hamasa, šejha Ahmeda Jasina, za koga Izrael tvrdi da je igrao istaknutu ulogu u napadima na izraelske civile (i vojnike) tokom Al-Aksa intifade, u zamenu za agente Mosada (koje je inače čekala smrtna kazna zbog pokušaja ubistva).

U julu 2004, Novi Zeland je stavio Izrael pod diplomatske sankcije zbog incidenta u kome su dva Izraelca, Uriel Kelman i Eli Kara, navodno radeći za Mosad pokušali da na prevaru pribave novozelandske pasoše.

wikipedija

Obaveštajne službe  – ISI


[You must be registered and logged in to see this image.]

Uprava za Inter-Services Intelligence (poznatija kao samo Inter-Services Intelligence, ili jednostavno svojim inicijalima ISI), je obavještajna služba Pakistana, operativno odgovorna za obezbeđivanje nacionalne sigurnosti i obaveštajnu procjenu Vladi Pakistana.

ISI je najveća od tri obavještajne službe u Pakistanu, a ostali su Intelligence biro (IB) i vojno-obavještajna (MI). Ranije u 20. stoljeću, ISI-n rad i aktivnosti uključuju podršku afganistanskih mudžahedina u tada komunističkom Afganistanu protiv SSSR-a u ratu protiv mudžahedina (u sprezi s CIA), a kasnije stratešku i obavještajnu potporu afganistanskim talibanima protiv sjeverne Alijanse u građanskom ratu u Afganistanu 1990 godine.

ISI je nasljednik IB i MUP-a formirana nakon Indo-pakistanskog rata 1947. da koordinira i upravlja špijunskim aktivnostima za tri grane Pakistanskih Oružanih snaga. ISI je osnovana kao samostalna obavještajne službe 1948. godine u cilju jačanja i deljenja vojne obaveštajne službe između triju grana Pakistanskih oružanih snaga u razdoblju nakon Indo-pakistanskog rata 1947. koja je pokazala slabosti u obavještajnom prikupljanju, dejeljenjem i koordinacijom između vojske, ratnog vazduhoplovstva i ratne mornarice.


wikipedija

Obaveštajne službe  – SIS (MI6)


[You must be registered and logged in to see this image.]

Tajna obaveštajna služba (engl. Secret Intelligence Service (SIS)) poznatija kao MI6 (engl. Military Intelligence Section 6, Vojni obaveštajni odeljak 6) je obaveštajna služba Ujedinjenog Kraljevstva.

Ova Služba je zadužena za špijunske aktivnosti u inostranstvu za razliku od MI5 koji se bavi kontraobaveštajnim delatnostima. Osnovana je 1909. godine.

Sedište Službe se nalazi u centralnom delu Londona, na obali Temze a lokacija se iz strateških razloga, i zbog povećanja kapaciteta zaposlenih, više puta menjala.[1] Prva adresa je bila u Viktorijinoj ulici ali je u kratkom nizu godina, seljena sa mesta na mesto da bi 1926. godine dobila stalniji boravak u Broudvej zgradi, gde je ostala sledećih 36 godina. 1964. godine sledi nova selidba i ovaj put je u pitanju Senčuri zgrada (engl. Century House), moderna višespratnica u četvrti grada koji se zove Lambet a 1994. se useljava u sadašnji Vaukshol Kros.
Ime Vaukshol Kros je izabrano zbog istomene raskrsnice puteva, i zato što se tu do polovine 19.veka nalazio Vaukshol vrt Uživanja (engl. Vauxhall Pleasure Gardens) umesto koga su tokom industrijalizacije, sagrađene fabrike stakla, sirćeta i fabrika za destilaciju džina. Tokom 80-tih godina prošlog veka je došlo do rekonstrukcije i urbanizacije celokupnog terena i tu je nikla građevina koja je trebalo da ima kancelarijske namene ali vlada ju je otkupila za sumu od 130 miliona funti, namenski preuredila i Tajna obaveštajna Služba je dobila prostor u kome se i danas nalazi.

wikipedija

CIA: Džordž Buš

U mnogim zemljama tajne službe su često moćnije od vlade. Sposoban agent može vrlo lako da dostigne i najvišu vlast. Staljin je svoju diktatorsku karijeru otpočeo kao tajni agent Koba, a predsednik Rusije Vladimir Putin je bio pukovnik KGB-a. Izraelski premijer Jicak Samir je bio funkcioner Mosada, Džordž Buš stariji je, pre nego je ušao u Belu kuću vodio CIA i istovremeno bio direktor celokupne obaveštajne službe SAD.

Najstariji pisani trag o špijunaži je glinena pločica stara 4.000 godina, kada je špijun Banum iz države Mavi na reci Eufrat javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. U Bibliji Mojsije šalje uhode da ispitaju kako izgleda život u obećanoj zemlji Haanan, pa ispada da su ljudi i božju reč špijunirali.


KGB: Vladimir Putin

Mletačka špijunska služba delovala je po svim dvorovima u Evropi i turskoj carevini, plaćali su dukatima za izveštaje što se tamo radi i govori, a spletkarili i podmetali gde god su stigli.

U 16. veku državni sekretar za obaveštajne poslove kraljice Elizabete imao je na platnom spisku 53 stalno plaćena agenta u inostranstvu, te još 18 ljudi koji su špijunirali po potrebi. U tu je obaveštajnu službu bio uključen i Isak Njutn, koji je pisao uputstva za agente.

Smatra se da su srpske uhode jos daleke 1330. odigrale važnu ulogu u bici na Velbuždu. Kad je u Srbiji osnovan Praviteljstvujušči sovjet 1811, prvi srpski ministar policije bio je Jakov Nenadović, ali je tajna služba bila u rukama vožda Karađorđa, koji je čak izdao i zakonik o špijunima, gde je uhođenje u korist Turaka navedeno kao najteže krivično delo.

Karađorđe je tako osudio nekog Raku na prebijanje nogu ispod kolena i ruku ispod lakata, a zatim na streljanje, jer su ustanici kod njega našli skriveno pismo koje je nosio za beogradskog dahiju Kučuk Aliju. Vujica Vulićević bio najpoznatiji ustanički uhoda, ali se još ne zna da li je radio za Karađorđa ili za Miloša, ili za obojicu istovremeno.


Temelje srpske službe bezbednosti postavio je knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidović i Mileta Radojković. Njihov zadatak je bio da paze "da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rđave reči da ne raznosi i da se tajna družestva u Srbiji ne pletu..." Najpoznatiji obaveštajac i profesionalni policajac Obrenovića bio je Sima Nešić, prevodilac kod Turaka. Studirao je u Beču trgovinu i bankarstvo, a koristio je svoja poznanstva sa Jevrejima da preko njih dođe do podataka o turskoj upravi i vojsci. Kasnije se ubacio u tursku upravu kao terdžuman, odnosno tumač. Tako je mogao da direktno prisluskuje i sultanovog izaslanika Afir pašu. Nešić je poginuo na Čukur česmi 1862. od zalutalog metka, dok je razdvajao zavađene Turke i Srbe.


Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca temelji novog bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine. Samo u Beogradu, koji je imao 100.000 stanovnika, u to vreme radilo je 1.000 žandara i stotinak inspektora. Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Za četiri godine borbe sa komunistima, tajna služba uhapsila je i saslušala 1.500, a streljala 600 simpatizera KPJ.


Biti komunista u Jugoslaviji između dva rata značilo je često i biti obaveštajac Kominterne. Mnogi istoričari tvrde da su i Tito i Jovanka bili obaveštajci. Prva državna služba bezbednosti bila je OZNA - Odeljenje zaštite naroda, osnovana u Drvaru 1944. Titovim dekretom. Agenti Ozne bili su "zaštitnici i čuvari NOB-a". Odeljenje zaštite naroda vodio je Aleksandar Leka Ranković.


Anton Duhaček u knjizi "Ispovest obaveštajca" tvrdi da su stručnjaci sa Zapada našu obaveštajnu službu svrstavali kao petu na svetu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trovanje je od davnina specijalitet CIA i KGB. Kao vođa ukrajinske opozicije Viktor Juščenko bio je jedan od glavnih kandidata na predsedničkim izborima 2004. Veruje se da su ga ruski špijuni otrovali dioksinom, kojeg je u krvi bilo 50.000 puta više od normalnog. Njegovo lice je bilo potpuno deformisano, a politički protivnici tvrdili su da je reč o "predizbornoj farsi". Pokojni rumunski predsednik Nikolae Čaušesku najviše se plašio trovanja jer ga je Fidel Kastro upozoravao da će ga CIA otrovati preko odeće, pa je specijalna jedinica rumunske vojske svakodnevno šila odela za rumunskog predsednika. Za svaki dan novo odelo.


Najveće tajne službe sveta:


FSB (KGB je ruska tajna služba, osnovana 1954, a zamenio ga je 1991. FSB, ima 200.000-300.000 zaposlenih)
CIA (američka tajna služba, osnovana 1947, ima 20.000 zaposlenih)
BND (osnovan 1956. godine, ima 6.050 zaposlenih)
MI6 (britanska tajna služba, osnovana u 16. veku, danas ima oko 2.000 agenata).
Mosad (izraelska tajna služba, osnovana 1949, ima oko 1.200 agenata)


Vesti online.

Za njihove propuste svi znaju, za uspehe niko, rečenica je koja možda najbolje opisuje tajne službe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva bezbednosna služba u Srbiji osnovana je 5. oktobra 1899. i nosila je naziv Odeljenje za poverljive policijske poslove, u sklopu Ministarstva unutrašnjih dela. To je preteča današnje BIA.

Osnivački akt potpisali su kralj Aleksandar Prvi i tadašnji ministar Đorđe Genčić, a služba je organizovana i ustrojena po uzoru na francusku i austrougarsku tajnu službu, što se tada smatralo dobrim modelom za Srbiju. Za prvog načelnika izabran je sudija Jovan S. Milovanović - priča Stojić o počecima moderne tajne službe u Srba.


Bezbednost države


BIA, Vojna obaveštajna agencija i Vojno-bezbednosna agencija prave zajednički izveštaj o najvažnijim stvarima bitnim za bezbednost države, koji se dostavljaju pojedincima iz vrha države. Oni se prave svakih nekoliko dana, a po potrebi i svakodnevno. Periodično se šalju i analize stanja, a svako od primalaca izveštaja ima pravo da od bezbednosnih službi zatraži dodatne informacije o problemima koje smatraju važnim.

U osam ormana nalaze se osnivački akti i nekoliko izveštaja agenata iz Srbije sa početka prošlog veka. Međutim, najviše pažnje izazivaju eksponati iz novije srpske istorije.



Tu su predmeti koji su pripadali vođi ravnogorskog pokreta generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, nađeni kada su ga uhapsili operativci Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), formiranog tokom Drugog svetskog rata i iz kojeg su kasnije iznikle Služba državne bezbednosti i vojna Kontraobaveštajna služba. Pored njegovih, nalaze se i predmeti koje je kod sebe imao četnički vojvoda Nikola Kalabić, uhvaćen nekoliko meseci ranije.


Od Mihailovićevih ličnih stvari u muzeju se nalaze naočare, tehnička olovka, penkala, velika turska muštikla i kurirska torba sa katancem. Možda najzanimljiviji eksponat zaplenjen od Draže je njegova ratna karta. Nju su odštampali Nemci 1943. godine i ne zna se pouzdano da li su je četnici zaplenili u sukobu ili dobili od Nemaca.



Na karti se vide granice onog doba, pa je Srbija svedena na teritoriju od Beograda do Kosovske Mitrovice, granična linija ide preko Kosova, koje pripada Italijanima, Zemun i Srem su u NDH, a Bačka u Mađarskoj. Karta je izuzetno kvalitetna i nakon 70 godina i dalje se nalazi u izvanrednom stanju. Zanimljivo je da Draža na njoj ništa nije ucrtavao.


Možda su najzanimljiviji eksponati koji su pripadali Stojanu Župljaninu, koga je Haški tribunal tražio zbog ratnih zločina. On je prilikom bekstva obrijao bradu, smršao, pa je na dve fotografije sa neke kućne zabave bio potpuno neprepoznatljiv. Čak i komšije kod kojih je bio na zabavi, iako su ga često viđale, nisu mogle da ga prepoznaju i bile su iznenađene kad su saznale ko im je dolazio u goste.

Lična karta preko veze


Među eksponatima se nalaze i lične stvari generala Ratka Mladića, zaplenjene prilikom hapšenja. Tu su pištolj glok i još jedan manji pištolj, takozvani damski pištolj, koje je imao pri sebi, vojne knjižice JNA i Vojske Republike Srpske, kao i lična karta iz 1999. godine, koja mu je nezakonito izdata, jer je nije lično preuzeo niti dao otisak prsta.

Tokom bekstva pisao je dnevnik o svetskoj zaveri protiv Srba, a nakon što je prebačen u Haški tribunal, tražio je da mu se pesme koje je napisao i dnevnik vrate, jer su njegovo vlasništvo. Na kraju je odlučio da mu se proslede fotokopije dnevnika, a za originalni je dao dozvolu da se izloži u muzeju BIA.

Radovana Karadžića operativci BIA otkrili su tokom jednog predavanja i fotografija koja je napravljena, gde se vidi sed čovek, duge brade, jeste prva njegova fotografija koju su napravili agenti BIA, posumnjavši da se upravo on krije iz lika doktora Dabića. Ipak, trebalo im je nekoliko meseci da provere sve podatke i budu sigurni da je to "njihov čovek".

Među eksponatima u muzeju BIA nalaze se i prislušni uređaji i uređaji za snimanje, koji su evoluirali decenijama. Dok je danas dovoljan mobilni telefon da snime i slikaju "bezbednosno interesantne stvari", nekada su ti uređaji jedva mogli da stanu u povelik kofer.


Posebno zanimljiv uređaj je aparat za registrovanje telefonskih brojeva, kako bi operativci znali sa kim komunicira osoba koju prisluškuju. To je proizvod Instituta za bezbednost i predstavljao je pravo čudo tehnike svog vremena.


Danas se Institut za bezbednost trudi da za potrebe BIA proizvede što više svoje opreme, iako nismo tehnološki napredni kao što su to, recimo, Nemci. Tako umesto da BIA kupi softver za prisluškivanje od neke strane službe, odlučili su se da proizvedu svoj jer nikad se ne zna da li će ta služba ubaciti "bubicu" i imati uvid u sve ono što radi srpska služba.

"Bubica" u betonu


U vitrinama muzeja se nalaze i "bubice" koje su bile ugrađene u zidove kuća ljudi koji su prisluškivani. Prilikom skidanja prislušni uređaji su morali da budu izbijeni zajedno sa betonom.


Vesti.

Jedan od prvih izveštaja srpskih tajnih službi, tadašnjeg Odeljenja za poverljive policijske poslove, bio je o korupciji u vlasti. U jednom od izveštaja, koji je 23. februara 1900. godine poslao načelnik okruga Užičkog ministru unutrašnjih poslova Đorđu A. Genčiću, opisuje se korumpiranost vlasti u ovom delu Srbije.

"Gospodine Ministre, Pre neki dan, saopštio sam vam Gospodine Ministre, da sam poverljivim putem opomenuo sreske i opštinske vlasti, da se čuvaju uzimanja mita od ljudi, koji sa njima zvanična posla imaju.


Odmah posle toga i to 20. ovog meseca, načelnik sreza Zlatiborskog gospodin Đorđe Nedeljković, izvestio me je svojim poverljivim pismom, da mu je 19. ovog meseca Vitor Aćimović, zemljodelac iz Čajetine, u jabuci dao jedan napoleon u zlatu na ime podmićivanja, te da poništi presudu opštine Čajetinske nad njim izrečenu, da je za taj postupak Vitora kaznio 15 dana zatvora, novac dosudio državnoj kasi i da je taj slučaj objavio svima opštinskim sudovima u njegovom srezu.


Tražio sam od načelnika sreskog da mi objasni kakav je predmet sadržavala presuda opštinskog suda, protivu koje je žalba ova uz mito bila i da mi pošalje presudu njegovu te da je razmotrim i vidim, po kome je zakonu ona donešena, a lažno pismo sreskog načelnika imam čast ovde u poverljivom prilogu podneti vam, s tim poniznim izvešćem, da ja smatram ovaj postupak imenovanog sreskog načelnika Nedeljkovića za izvijanje i podlo izvinjavanje kako je on častan i pošten, jer držim da je tužba Vitorova bila na protivu kod drugog suda opštinskog, samo ne čajetinskog, da bi bila i tužba i napoleon primljeni, ali pošto je tužba bila protivu Mijaila Jevremovića, predsednika opštine Čajetinske i njegovog zvaničnog rada, koji sreski Načelnik svaki put za svetinju i sebi pretpostavljenu smatra, to je ostala i tužba i novac ne primljen, a čistoću ruku

kapetanovih objavljena da se čuje i vidi, bajagi jedinstveni primer u Zlatiboru.

Šta vi Gospodine Ministre po ovome budete zaključili i naredili, ja vas molim, da bi imali dobrotu to saopštiti mi, a ovo je jedan dokaz više, da ovoga sreskog načelnika treba ukloniti iz sreza Zlatiborskog, kao poznatog velikog srebroljubca i uobražena čoveka, koji Jevremovića poslanika bezuslovno sluša i njegove zahteve pretpostavlja i mojim i vašim naredbama.



Ministru unutrašnjih dela Đorđu A. Genčiću"

Interesovanja tajnih službi su se godinama menjala. Uvek je bilo spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, kao u izveštaju od 28. novembra 1900. godine, o "opasnom Srbinu anarhisti", koji krstari Evropom.

[You must be registered and logged in to see this image.]


"Uprava grada Beograda. Poverljivo. 28. novembra 1900. godine. Gospodinu ministru unutrašnjih dela,


U izveštajima evropskih policija o anarhistima, nalazi se jedan Srbin, naš podanik - Života Lazarević zvani Lazar, ženski krojač, rodom iz Paraćina, koji je rešenjem od 19. oktobra 1897. godine prognan iz Pariza i iz Francuske.

Života je rođen 10. januara 1876. godine, visok je 1,74 metara, kose i obrva mrke boje, čela visokog, očiju plavih, nosa pravog, usta umerena, lica okruglog, brade mrke kad je nosi. A od osobenih znakova ima obeležen nokat na kažiprstu leve ruke, ožiljak na drugom zglavku istog prsta i mladež sa leve strane nosa. Života je proputovao skoro celu Evropu i sada živi u Berlinu, kao krojački radenik ženskog odela.


U Paraćinu ima majku i ostalu rodbinu, kojima često piše nežno i o kojima se brine, a tamo je i zaljubljen u jednu devojku u komšiluku njegove majke. O Srbiji često piše neprijateljski, a govori se, da je u Berlinu predsednik nekakvog tajnog udruženja. On je dolazio pri kraju prošle godine u Srbiju i proveo je kod svoje familije četiri meseca.


Čast im je o ovome izvestiti gospodina ministra sa molbom da bi izvoleo skrenuti vlastima pažnju na eventualan dolazak Životin, da se na njega pazi. Učtivo podnosim i 18 komada fotografija Životinih od 1899. godine, kada je poslednji put slikao u Londonu. Upravnik grada Beograda B. Maršićanin"

OZNA

[You must be registered and logged in to see this image.]

OZN ili OZNA (Odjeljenje za zaštitu naroda), zloglasna komunistička tajna policija ("siguronosno-obavještajna služba") Jugoslavije formirana pri "Povjereništvu za narodnu obranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije". 13. svibnja 1944 prema zapovjedi Vrhovnog zapovjednika NOV-a i POJ-a utemeljena je OZNA - centralizirana sigurnosno obavještajna organizacija s jedinstvenom organizacijskom strukturom i metodama rada na teritoriju Jugoslavije. Pomoću svojih doušnika OZNA je sijala strah i teror u bivšoj državi.

Ustroj

Prvi odsjek bio je zadužen za rad u inozemstvu i na okupiranom teritoriju.
Drugi odsjek je radio na oslobođenom teritoriju.
Treći odsjek imao je protuobavještajne zadaće u NOV i POJ.
Četvrti odsjek se je bavio statističko -tehničkim poslovima.

Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ), 31. siječnja 1946., reorganizirane su sigurnosne-obavještajno službe. U ožujku 1946. od Prvog i Drugog odsjeka OZNE formirane su pri Ministarstvu unutarnjih poslova Uprava državne bezbjednosti UDB-a(poznata kao UDBA), dok se od Trećeg odsjeka OZNE pri Ministarstvu narodne obrane formira Kontraobavještajna služba Jugoslavenske armije (KOS). Prema zapovjedi Vrhovnog zapovjednika od 14. rujna 1955. KOS se preformirao u službu sigurnosti Jugoslavenske Narodne Armije (JNA). Istovremeno su formirane i jedinice vojne policije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pod vodstvom Aleksandra Rankovića, visoko pozicioniranog člana Politbiroa i bliskog suradnika Josipa Broza Tita OZNA je snažno pojačala svoje djelovanje u zemlji i inozemstvu, te istovremeno uspjela skoro u potpunosti srbizirati kadar jugoslavenske obavještajne zajednice. Ta činjenica će kasnije utjecati na jačanje srbijanskog lobija u inozemstvu, te obilježiti kasnije razdoblje. Za OZN-u je zbog njezine agresivne politike i brutalnih metoda ispitivanja "osumnjičenika" s vremenom postala poznata uzrečica - "OZNA sve dozna". OZNA se drži odgovornom za niz masovnih likvidacija tijekom i nakon 2. svjetskog rata.

Управа државне безбедности (скраћено УДБА)

Служба државне безбедности (скраћено СДБ; слв. Služba državne varnosti, мк. Служба за државна безбедност) је била безбедносно-обавештајна служба и тајна полиција Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). До 1966. године, ова организација је носила назив - Управа државне безбедности (скраћено УДБА; слв. Uprava državne varnosti, мк. Управа за државна безбедност), када је после смене Александра Ранковића реорганизована.

Формирана је 1946. године реорганизацијом Одељења за заштиту народа (скраћено ОЗНА) на цивилни и војни одсек. Тада је од Првог и Другог одсека ОЗНЕ, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ формирана Управа државне безбедности, док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране ФНРЈ формирана Контраобавештајна служба Југословенске армије. Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. Распадом Југославије, почетком деведесетих година, Савезна служба безбедности је престала да постоји.

Управа државне безбедности (скраћено УДБА) је настала 1946. године реорганизацијом тадашње службе безбедности - Одељења за заштиту народа (скраћено ОЗНА) на цивилни и војни одсек. Од Првог и Другог одсека ОЗНЕ, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ формирана је Управа државне безбедности, а од Трећег одсека ОЗНЕ је при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба Југословенске армије.

Функционисала је на сличним принципима као и совјетска служба безбедности - Комитет државне безбедности (скраћено КГБ). Као цивилна контраобавјештајна служба налазила у саставу Министарства унитрашњих послова (касније Савезни секретаријат за унутрашње послове), и састојала се од четири главна одсека која су се бавили:

унутрашњим непријатељем
емиграцијом
страним обавјештајним службама
техником праћења и прислушкивања
У првим поратним годинама УДБ-а се бавила елиминацијом непријатеља нове власти, најчешће из редова странака и политичких опција поражених у Другом светском рату. Од 1948. године један од главних задатака УДБ-е био је елиминација „унутрашњег непријатеља“, што је укључивало чак и чланове Комунистичке партије Југославије, за које се сумњало да подржавају Резолуцији Информбироа и одржавају тајне везе са Совјетским Савезом. Захваљујући томе УДБ-а је стекла огромну моћ, која је почела угрожавати чак и самог председника СФРЈ Јосипа Броза Тита и довела до „Четвртог брионског пленума“ Централног комитета СКЈ, одржаног јула 1966. године на острву Бриони, на коме је са свих дотадашњих функција смењен Александар Ранковић, тада други човек Југославије.

Управа државне безбедности је тада реорганизована и име јој је промењено у Служба државне безбедности (скраћено СДБ).

После смене Александра Ранковића, због наводног прислушкивања Јосипа Броза Тита, јула 1966. године, уследила је реорганизације Управе државне безбедности, која је имала за циљ чистку њему оданих кадрова у служби. У оквиру организације је смењено комплетно руковидсто УДБ-е, као и савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ Светислав Стефановић Ћећа.

Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. СДБ је тада имало руковадство на савезном нивоу, али је свака република имала своју службу безбедности. Временом републичке службе безбедности ће добијати све већа овлашћења.

Служба државне безбедности је и даље наставила са ликвидацијама неистомишљеника али више у иностранству. Служба је имала доста проблема са екстремном емиграцијом поготова усташком која је нападала нпр. у Аустралији све што је имало било какве веза са Југославијом.

Током операције „РАДУША 72“ разбијена је група од 19 усташких екстремиста. Руководећу улогу у овоје операцији имала је Служба државне безбедности. Распадом Југославије нестала је и Служба државне безбедности.

(Wikipedija)

КОС (служба безбедности)

КОС је скраћеница за Контра-обавештајну службу Југословенске армије касније Југословенске народне армије. Настао је 1946. године од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране.

Након доношења Устава ФНРЈ, 13. марта 1946. године, реорганизоване су сигурносно-обавештајне службе. Од Првог и Другог одсека ОЗНЕ формиране су при Министарству одбране унутрашњих послова Управа државне безбедности УДВ-а, док се од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране формира Контра-обавештајна служба Југословенске армије (КОС).

1. марта 1948. године Управа Контраобавештајне службе улази у састав Генералштаба Југословенске армије и постаје XII управа.

23. марта 1955. године Контраобавештајна служба је преименована у Органе безбедности. Из Генералштаба, Органи безбедности су измештени у Државни секретаријат за народну одбрану – ДСНО (касније Савезни секретаријат за народну одбрану – ССНО). У организацијском саставу ДСНО (ССНО) постојала је Управа безбедности, а органи безбедности били су у формацијском саставу команди, јединица и установа војске и ССНО.

20. маја 1992. године, када је формирана Војска Југославије, Управа безбедности је измештена из ССНО у Генералштаб ВЈ.

Контра-обавештајна служба играла је значајну улогу током распада СФРЈ. Најпознатије операције су: Операција Лабрадор и Операција опера оријенталис као и тајно снимање Мартина Шпегеља – операција „Штит”.

(Wikipedija)

Ozna sve dozna - a ja mislila to je samo rokenrol

PESME MASOVNOG UNIŠTENJA



Špijunaža

Službe državne bezbednosti koji su spremni da progovore o akcijama u kojima su učestvovali za vreme Titovog i Miloševićevog režima. Jednu od najspecifičnijih priča ima nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Živan Velisavljević koji je penzionisan početkom 1990. godine ukazom tadašnjeg predsednika SFRJ.

Velisavljević danas živi u svojoj porodičnoj kući u rodnim Lojanicama, u blizini Šapca. Njegova kuća je daleko od onoga kako bi javnost zamišljala domove penzionisanih špijuna. Ovde nema visokih zidova, gvozdenih vrata koja se otvaraju daljinskim upravljačem i dobermana čuvara. Pa ipak, iako je Velisavljevićeva kuća kao jedna od mnogih u ovom kraju, u njoj postoji nešto po čemu se razlikuje.

Na brižljivo uređenom tavanu, Velisavljević ima kolekciju od nekoliko hiljada LP ploča isključivo zabavne i rok muzike nastale u SFRJ. Na pitanje da li je diskofil, Velisavljević kaže da mu te ploče nisu za razonodu već da su mu sredstvo za rad. Štaviše, Velisavljević nam otkriva da nijednu od ovih ploča nominalno ne može da otuđi jer mu ih je Resor državne bezbednosti dao na revers.

Operacija Miljacka


[You must be registered and logged in to see this image.]

Velisavljevićev angažman u službi počeo je 1968. godine. Studentske demonstracije su ozbiljno uzdrmale Tita. Iako je uspeo da ih umiri, Tito je primećivao da se stalno pojavljuju nova žarišta. U tom trenutku Tito je tek bio priveo kraju krizu oko Brionskog plenuma a odmah se pojavila studentska kriza i invazija na Češku i bilo je potrebno pacifikovati barem jedan od frontova. U tom cilju Tito je na tajnom sastanku diskutovao o tome koji se front može prvo rešiti. Veljko Vlahović je predlagao da SFRJ nabavi atomsku bombu koja bi joj bila garant suvereniteta, Edvard Kardelj je pominjao približavanje NATO paktu a Stane Dolanc je izašao sa najbizarnijim predlogom. Dolanc je naime objasnio kako je CIA koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi i da brojne progresivne mlade ljude pretvori u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje.

Dolanc je smatrao da se tako nešto može uraditi i sa našom omladinom. Veljko Vlahović je smatrao da su naši mladi ljudi zdraviji i zreliji od američkih, ali Tito je bivao sve više zabavljen Dolančevim predlogom. Na kraju je Dolancu dato zeleno svetlo a operacija je dobila kodno ime “Miljacka” po reci u Sarajevu pošto je Tito smatrao da je rat dobijen u Bosni i da sve nove bitke treba počinjati odande. Miljacka je izgledala kao najurbaniji toponim u toj republici.

Dolanc je u saradnji sa svojim najbližim poverenicima Srdanom Andrejevićem i Obradom Đorđevićem izabrao mladog Živana Velisavljevića da vodi Miljacku. I Velisavljević je vodio ovu operaciju pune 22 godine.

“Prvi regrut prirodno bio mi je Goran Bregović. Sa njim nije bilo problema, on je voleo i ideju jugoslovenstva i seks i drogu, tako da smo se lako dogovorili”, svedoči Velisavljević. “Sa Bregovićem sam čak primenjivao i jedan sistem koji je Služba koristila sa kriminalcima-omogućavala im je da kradu u inostranstvu a da dobijaju sklonište u Jugoslaviji u zamenu za obavljanje ponekog posla za nas. Tako sam i ja omogućavao Bregoviću da krade strane pesme, da ih objavljuje ovde kao svoje, a da u njima propagira ono što je nama bilo potrebno.”

Zdravko Čolić već nije bio tako jednostavan za regrutaciju.

Samit u Skenderiji

“Zdravko Čolić je bio izuzetno talentovan izvođač i njega nismo mogli da regrutujemo tek tako. On nije imao ništa protiv nas ali nije želeo da ikome išta duguje” Ipak, kada je uhapšen u Ohridu zbog razmenjivanja deviza, Velisavljević je u tome video svoju priliku. “Obišao sam ga u zatvoru u Ohridu i dogovorili smo se za petnaest minuta.”

U Velisavljevićevom odeljenju u resoru državne bezbednosti nastupila je histerija kada su saznali da je Čola regrutovan. A onda se pojavila panika kada su shvatili da su mu potrebne velike hit pesme. Deo Službe je sumnjao u Kornelija Kovača, i odlučeno je da cela jugoslovenska pop scena stane iza Čolića.

“Napravili smo tajni sastanak jedne noći u Skenderiji. Šest mlaznih aviona RV i PVO je dovezao sve ključne pop kompozitore kod nas. Bili su tu Arsen Dedić, Đorđe Novković, Kornelije Kovač, Bojan Adamič, Žika i Radovan iz Zane, Momčilo Bajagić, mali Zlaja Arslanagić iz Crvene Jabuke, Iztok Turk, Jasenko Houra, Jura Stublić, Vladimir Divljan, Zoran Lesendrič i mnogi drugi.”

“Smestili smo ih u Skenderiju. Sedeli su potpuno nepripremljeni šta ih čeka. Onda sam ja izašao za govornicu, osetio sam se kao Tito, i rekao im da je svako dužan da pripremi po jednu pesmu za Čolin povratnički album.”, Velisavljević ni danas ne može da sakrije ushićenje.

Ekipa kompozitora je potom vraćena avionima u svoje gradove i započet je rad na pesmama. Međutim, u Službi je zavladala nervoza pošto se toliki broj ljudi nije mogao bezbednosno kontrolisati, tako da su se na kraju opredelili da ipak Bregović uradi ceo album kako pesme ne bi iscurele u javnost.

“Čolićev povratnički album je u jednom trenutku delovao kao da će biti največi album u istoriji pop muzike. Činilo se da će ovo biti za Čolića ono što je “Smile” bio za Beach Boyse, a mi to nismo smeli da dozvolimo, Čola je bio potreban Jugoslaviji u tom trenutku, i na kraju je sve rešio Brega.”

Ratne trake

Služba državne bezbednosti je vila zadužena i za pripremanje konceptualnih albuma koji su imali funkciju da se zavrte u etru u slučaju rata, pa čak i nuklearne apokalipse. “To su tzv. Albumi sudnjeg dana, tako smo ih zvali u službi, na njima su snimljene poslednje pesme na svetu, pesme uz koje je ovaj narod trebalo da preživi nuklearnu zimu.”

Na pesmama je radio sam kren jugoslovenske scene, u saradnji sa timom psihologa. “Ima nekih ljubavnih pesama koje smo testirali na životinjama. I zaista kada bi im pesma bila puštena, one su ih navodile na parenje kroz lučenje određenih hormona. Takve pesme u principu su pravljene za slučaj da u bunkerima posle nuklearnog rata moraju da se ljudi stimulišu na produžavanje rase.”

“Pustiti takvu pesmu u etar u regularnim okolnostima je krivično delo. Ti snimci se nalaze u sefu Načelnika SDB dan-danas.” Velisavljević nerado govori o ovim pesmama. Ipak, posle velikog navaljivanja rekao je da je neke od njih pisao Kiki Lesendrić a da ih pevaju Zana Nimani, Anja Rupel i Marina Perazić. Kada smo ga upitali, liče li te pesme na njihove ranije radove, Velisavljević se osmehnuo i lakonski odgovorio, “Denis i Denis su za ovo vrtić…”

Dvostruki agenti

Velisavljević kaže da se u svojoj praksi samo jednom sreo sa dvostrukim agentom. To je bio slučaj Iztoka Turka, vođe i glavnog autora grupe Videosex. “Iztok je radio za nas. Negde u vreme albuma “Lacrimae Christi” kontaktirala ga je nemačka služba BND. On je želeo da prekine kontakte sa njima ali mi smo insistirali na tome da ih on nastavi.” Kako se približavao raspad Jugoslavije, Velisavljević tvrdi da se i Turkova lojalnost pomerala ka Nemcima. “Nisam siguran da je Turk izdao Jugoslaviju, mislim da joj je bio lojalan do samog kraja, ali kako je vreme odmicalo sve manje i manje. O tome govore njegovi neuspeli pokušaji da sa Videosexom snimi pesme na engleskom”

Snimanje pesama na engleskom je po Velisavljeviću bilo smišljena provokacija u samim centrima nemačke obaveštajne službe kako bi se kolonijalizovala jugoslovenska muzička scena. “Oni su želeli da marginalizuju naše bendove time što su ih nagovarali da snimaju na engleskom čime su ih odvojili od domaće publike, a nisu dobijali pravu šansu na inostranoj sceni. Na svu sreću, to im je uspevalo kod alternativnih bendova. Mi smo Bregu, Čorbu i Azru držali pod gvozdenim stiskom.”

“Album Divljih jagoda na engleskom bio je klasična zavera MI6. Njih je kao svoje agente u tom periodu držao ozloglašeni Entoni Monkton. On je počeo svoju karijeru kao rokenrol operativac za SFRJ da bi na kraju završio službujući u Beogradu.” Na svu sreću. DB je imao svog aduta u grupi. “Alen Islamović je bio naš čovek i razarao je englesku karijeru Divljih jagoda iznutra. On je bio zdrav element u toj grupi, i zato smo ga i nagradili mestom pevača u Bijelom dugmetu.”

Velisavljević sebe i danas smatra Jugoslovenom. On veruje da su same republičke službe državne bezbednosti radile protiv zajedničke države, čak i u domenu rokenrola. “Jasenko Houra je bio čovek hrvatske republičke Službe. Nekoliko puta sam im slao dopise da nam ga stave na raspologanje u saveznoj službi jer je talentovan muzičar, a oni su odbijali i smišljali neke formalnosti. Odgovorno tvrdim da je njegova pesma “Mojoj majci (zadnja ruža Hrvatska)” maslo zagrebačkog odeljenja.”

“Nema nevinih”, nastavlja Velisavljević, “kada smo primetili da se bog i crkva često pominju u pesmama Pilota, priveli smo Lesendrić Zorana da vidimo o čemu se radi. Tokom noći javio nam se šef beogradskog odeljenja i rekao nam da je on njihov. Mi smo morali da ga pustimo. Ja sam tada shvatio da svaka republička služba ima svoj bend.”

Ibarska magistrala

“Rata ne bi bilo bez propagande i bendova poput Prljavog kazališta”, naglašava Velisavljević. On smatra da je naivno očekivati da je borba između tajnih službi bila išta pitomija na polju rok scene nego na drugim poljima. “Scenario Ibarske magistrale je prvi put primenjen na Krcunu, a drugi put na Draženu Ričlu.” Velisavlljević odgovorno tvrdi da u saobraćajnoj nesreći člana Crvene Jabuke nisu čista posla. “Zlaja je ubrzo napustio bend, on je bio anđeo, jedan od mojih najdražih operativaca, pravi Jugosloven”, kaže Velisavljević. “Mislim da će biti zanimljivo ako Žera ikada progovori, on zna celu priču.”

Sadašnja scena

Velisavljević ne prati sadašnju scenu od kada se penzionisao. Ipak ono što vidi po televiziji i Internetu mu ne uliva poverenje. “Dosta talentovanih ljudi je otišlo u narodnjake, a na rok sceni dosta bendova peva na engleskom, a to ništa ne valja. Scena je bila mnogo bolja dok je DB kontrolisao jer mi smo i kreativno pomagali kad je nailazila kriza.” Velisavljević se ponosi podatkom da je DB za pesmu “Lipe cvatu” angažovao čak tri profesora Muzičke akademije i jednog profesora knjževnosti da pomognu Bregoviću da je osmisli. “Danas više nema takve ambicije, nažalost. Plašim se da DB više ne kontroliše ni one bendove koje je sam osnovao.”

Posted by Brana Stanimirov
Blog.dnevnik

Мата Хари

Mata Hari

[You must be registered and logged in to see this image.]

Луцијен Валери: Мата Хари 1906.
Пуно име Маргарета Гертреуда Зеле
Датум рођења: 7. август 1876.
Место рођења: Леуварден (Холандија)
Датум смрти: 15. октобар 1917.
Место смрти: Венсен (Француска)

Маргарета Гертруда Зеле (хол. Margaretha Geertruida (Grietje) Zelle; Леуварден, 7. август 1876 — Венсен, 15. октобар 1917), познатија под уметничким именом Мата Хари, је била холандска егзотична играчица и куртизана. Стрељана је као немачки шпијун у току Првог светског рата.

Биографија

Потицала је из имућне породице. Удала се 1895. за официра шкотског порекла у холандској војсци Кембела мек Леода. Од 1897. до 1902. живели су на Јави и Суматри. Касније су се вратили у Европу и развели. Имали су двоје деце која су умрла у детињству и раној младости. Маргарета је постала егзотична плесачица у Паризу 1905. Убрзо је узела уметничко име Мата Хари, што на малајском језику значи „сунце“ или „око дана“. Била је висока, атрактивна и вешта у индијским плесовима. На сцени се појављивала скоро нага. Постигла је велики успех у Паризу. Постала је љубавница милионера и индустријалца Емила Гимеа, а имала је и низ веза са богаташима и племством. Представљала се као јаванска принцеза која је плес учила од малих ногу, што у је у Европи оног времена представљало мистерију. Поред плеса, сликала се за еротски провокативне фотографије.

За време Првог светског рата Мата Хари је путовала између Енглеске, Француске, Холандије и Шпаније. Била је куртизана многих високих официра. Постојале су гласине да ради као шпијун за Француску. Јануара 1917. једна од немачких тајних порука је помињала услуге шпијуна H-21. Француска тајна служба је овога шпијуна идентификовала као Мату Хари. Ухапшена је 13. фебруара 1917. у хотелској соби у Паризу. Осуђена је као немачки шпијун и стрељана 15. октобра, 1917. Њен стварни ангажман у улози шпијуна није никада био потврђен. Неки историчари сматрају да је Мата Хари жртвована да би се прикрили други промашаји француске тајне службе. Тајни документи о њеном случају ће постати јавно доступни 2017. Судбина Мате Хари је била инспирација за више филмова

Wikipedia.

Rihard Zorge i njegova grupa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zorge na poštanskoj markici

Jednog vlažnog januarskog dana 1930. godine stigao je u kinesku luku Šangaj elegantno odeven plavook, poprilično visok čovek sa gotovo neprimetno malo kraćom desnom nogom. Tajfun je negodstoljubivo dočekao na kineskoj zemlji doktora Riharda Zorgea (Richard Sorge), koji je ovde došao s velikim simpatijama prema njenom drevnom narodu i revolucionarnom pokretu. Taj čovek je došao da bi aktivnom borbom protiv sila zla, mraka i agresije, protiv nemačke i japanske soldateske pomogao ne samo prvoj zemlji socijalizma, već i čitavom slobodoljubivom svetu, razume se i velikom kineskom narodu. Zorge je stigao u Šangaj preko Pariza i Marselja. Neposredan zadatak mu je bio da za sovjetsku obaveštajnu službu redovno prikuplja informacije i daje ocene o političkom stanju u Kini, o odnosima te zemlje i Sovjetskog Saveza, kao i o politici Kine prema vodećim kapitalističkim državama i obrnuto.

Ipak, najvažnija strana njegove misije sastojala se u stvaranju organizovane obaveštajne grupe za skupljanje informacija o planovima japanskih militarista u odnosu na Kinu, Mongoliju i SSSR. Zorge je slao u Moskvu podatke o japanskoj agresiji na Manđžuriju, a kasnije i o drugim krajevima Kine. Kao istaknuti naučnik erudita, on je takođe pisao dugačke analize i izveštaje o japanskim, ekonomskim i čisto vojnim problemima, kao i o raznim aspektima politike Čang Kaj Šeka, čija je vlada bila smeštena u Nankingu. Zorgea je posebno zanimao uticaj SAD na stanje na Dalekom istoku i pozicije koje u raznim sferama ima ili pokušava da zadobije ova velika sila.

Kada je u januaru 1933. godine u Nemačkoj preuzela vlast Nacional-socijalistička stranka Adolfa Hitlera, Centar iz Moskve pozvao je Zorgea da dođe u sovjetski glavni grad, gde se on odmah sastao sa šefom sovjetske obaveštajne službe Pavelom Ivanovićem Berezinom. Ovde je bilo odlučeno da se Zorge uputi na rad u Tokio, ali preko Berlina, gde je trebalo da dobije nemački pasoš i novinarsku akreditaciju nekog nemačkog lista.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zorgeova lična karta u vreme ulaska u Japan

Dok je radio u Kini Zorge je formalno bio dopisnik više nemačkih listova, pa su njegovi članci nailazili na odličan prijem kod čitalaca i na visoku ocenu u berlinskim krugovima. Osim toga uspeo je da uspostavi bliske odnose i sa brojnim nemačkim savetnicima, tačnije obaveštajcima u Čang Kai Šekovoj armiji. Zbog toga je centar iz Moskve smatrao da on treba da putuje u Tokio pod punim imenom i prezimenom s obzirom da u toku dva predhodna meseca postojanja fašistički državni aparat još nije mogao da prikupi dovoljno podataka o njegovoj ranijoj političkoj aktivnosti. Razume se da je to sadržavalo celi niz opasnosti, ali je još veći rizik bio da Zorge dobije neko drugo ime s obzirom na poslove koji su ga očekivali.

Ko je bio ovaj istinski komunista, naučnik i obaveštajac koji sve do danas izaziva interes i divljenje kod miliona ljudi u svetu. Rihard Zorge je rođen 4. oktobra 1895. godine u gradiću Sabunčiju, blizu glavnog grada Azerbejdžana Bakua od oca Adolfa Riharda Kurta Zorgea, Nemca i majke Ruskinje-Nine Kobeljeve Herman Zorge.

Stariji Zorge je najpre radio kao tehničar u naftnoj industriji Bakua, a zatim je stekao izvestan kapital i kupio jednu manju čeličanu i mehaničarsku radionicu u Sabunčiju. Kada je Rihardu bilo 3 godine otac se sa prikupljenim kapitalom preselio u Nemačku, kupivši u Berlinu ne tako veliku zgradu. Ovde je nastavio miran život kao tipičan nacionalista Pruskog formata, odgajan na reakcionarnim idejama "gvozdenog kancelara" Bizmarka.

Hermanov stric - Fridrih Adolf Zorge bio je istaknuti aktivista međunarodnog pokreta, prijatelj i saradnik Karla Marksa (Marx) i Fridriha Engelsa. Zbog učešća u revoluciji 1848. godine u Nemačkoj je osuđen na smrtnu kaznu, ali je uspeo pobeći i emigrirati u Švajcarsku, a zatim u SAD, gde je postao rukovodilac Američke sekcije međunarodnog bratstva radnika. Potom je postao generalni sekretar Internacionale u Nju Jorku (New York). U revoluciji 1848. godine takođe su učestvovali i Rihardov deda, kao i braća njegovog oca.

Rihard Zorge je sudelovao u Prvom svetskom ratu počevši od oktobra 1914. godine. Tada je kao devetnaestogodišnji mladić upućen na Zapadni front u Belgiju. Ubrzo je ranjen na reci Ipru i prebačen u jednu berlinsku bolnicu. Tu se upoznao i zbližio sa takođe mladim vojnikom Erikom Korensom, budućim krupnim naučnikom i predsednikom posle Drugog svetskog rata - Nacionalnog saveta nacionalnog fronta DR Nemačke. Već oformljeni levičar, Korens je veoma uticao na političko-ideološko opredjeljenje izuzetno elokventnog, ali do tada idejno smušenog Zorgea.

Rihard je potom poslat na Istočni front a nedugo potom ponovo se vratio na zapadni front. Učestvovao je u Verdenskoj bitci u kojoj su Nemci imali oko 600.000, a Francuzi preko 350.000 ubijenih i ranjenih vojnika. Sama ta činjenica bila je dovoljna da Zorge omrzne rat kao najstrašniju pojavu na ovom svetu. I ovde je po treći put teško ranjen, pa mu je posle operacije u Kenigzbergu desna noga ostala malo kraća. Slučaj je hteo da i u Keningzbergu upozna istinske komuniste u licu vojnog lekara i njegove kćeri, medicinske sestre, koji su ga lečili. Oni su uspeli da kod njega probude interes za naučni socijalizam.

Oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji konačno je opredelila daljnji životni put Riharda Zorgea. On će aktivno sudelovati u narednim revolucionarnim događajima u Nemačkoj, kao student Pravnog fakulteta u Kilu (Kiel). Po skraćenom kursu će završiti fakultet i 8. avgusta 1919. godine brani doktorsku disertaciju na Hamburškom univerzitetu. U Hamburgu će se upoznati i sa lučkim radnikom Ernestom Telemanom, budućim sekretarom Komunističke partije Nemačke. Zajedno sa njim učestvovao je na mnogim mitinzima i drugim aktivnostima partije, kao i u kampanji za pomoć Sovjetskoj Republici. U decembru 1919. godine Zorge je postao član KP Nemačke, dobivši partijsku knjižicu broj 08678. Celi njegov budući život biće neodvojivo povezan sa borbom radničke klase i komunističkog pokreta u svetu.

U toku revolucionarnih zbivanja u Vajmarskoj Republici Nemačkoj Zorge je obavljao najrazličitije partijske zadatke u mnogim gradovima svoje zemlje. Uređivao je partijske listove, predavao je u partijskim školama, pisao mnogobrojne članke, studije i analize, tukao se sa policijom na radničkim barikadama i, razume se, više je puta hapšen i premlaćivan u tamnicama. Na ilegalnom kongresu KP Nemačke, održanom u Frankfurtu (na Majni) aprila 1924. godine, prisustvovala je i Sovjetska partijska delegacija na čelu sa poznatim revolucionarima Dimitrijem Zaharovičem Manuilskim, Otom Vulhelmovičem Kusinenom i Josifom Aranovičem Pjatnickim. Kao delegat na kongresu, Zorge se i lično upoznao sa njima i zadivio ih svojim umom, obrazovanjem i odlučnošću. Pozvan je na partijski rad u Moskvu, gde je stigao krajem 1924. godine.

U Moskvi je započela nova etapa u životu Riharda Zorgea. Tamo su odmah zapažene njegove izuzetne sposobnosti pa mu je predloženo da primi sovjetsko državljanstvo s obzirom da je rođen na teritoriji SSSR-a. Postao je i član KP Sovjetskog saveza sa partijskom knjižicom broj 0049927. Tokom boravka u Moskvi on je u raznim partijskim i naučnim časopisima objavljivao mnogobrojne naučne natpise i studije iz oblasti svetske privrede, politike i međunarodnog radničkog pokreta. Takođe je napisao više radova o nemačkom proleterijatu, fašizmu i "novom nemačkom imperijalizmu".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rihard Zorge

Zorge je 1929. godine prešao na rad u obaveštajnu službu Crvene armije. Posle povratka iz Kine poslan je u Japan preko Nemačke. Sredinom 1933. godine uspeo je, uz pomoć uticajnih antifašističkih ličnosti, da postane saradnik buržoasko - liberalnog lista "Frankfurter zajtung", teško povezanog sa najmoćnijim nemačkim industrijskim kompanijama. Dogovorio se takođe i sa berlinskim listovima "Berzen zajtung" i "Dojčen folksfrit" da im redovno šalje dopise iz japanskog glavnog grada. Zatim je u Minhenu stupio u kontakt sa generalom Karlom Haushoferom, jednim od glavnih teoretičara ekspanzionističko -rasističke politike nemačkih militarista. General je zatražio od Zorgea da šalje specijalne članke o japanskim i kineskim problemima za fašistički list "Cajtštrit fir geopolitik". Naravno sovjetski obaveštajac je to oberučke prihvatio.

Veštim držanjem i određenim vezama Zorge je uspeo pridobiti naklonost ministarstva propagande, kojim je rukovodio Gebels. Potom je otputvao preko SAD i Kanade za Japan. Kada je stigao u japansku luku Jokohama, Zorge je sve izveštaje upućene u Centar u Moskvu slao pod pseudonimima RAMZEJ, FIKS i INSON. Ubrzo je prešao u Tokio i nastanio se u blizini policijske uprave. Ovde je počeo njegov hod po oštrici noža. Već na samom početku u stan "uvaženog nemačkog novinara" navalili su razni "merači vode", "elektromonteri", "predstavnici osiguravajućih društava", tačnije agenti japanske kontraobaveštajne službe, koji međutim, tokom 8 godina njegovog boravka u Japanu ništa nisu mogli da otkriju što bi izazvalo nekakvu sumnju. U to vreme "Japan je potresala psihoza totalne špijunomanije"-piše sovjetski istoričar Fjodor Volkov. Tajna japanska vojna policija "Kempetai", politička policija "Toko keisacu", kriminalistička policija "Siho keisacu" i japanska kontraobaveštajna služba bile su prekrile celu zemlju nevidljivom špijunskom mrežom. Famozni "Režim oka", odnosno praćenje svakog "podanika zemaljske imperije", uključujući i predsednika vlade i svakog stranca, ustanovljen je još od vremena tokugavskog Japana iz 18. veka postao je još svirepiji. Japanci su posebno strogo kažnjavani za intimne veze sa strancima. Za odavanje vojne tajne ili sami pokušaj odavanja se, prema zakonu iz 1936. godine, izricala smrtna kazna.

Zorge je počeo da šalje dopise nemačkim listovima u onom smislu i duhu kakav je odgovarao fašističkoj kamarili. Zbog toga nije nikakvo čudo što ga je Ministarstvo inostranih poslova proglasilo u oktobru 1941. godine "najboljim novinarem kojeg trenutno imaju u Istočnoj Aziji". Ali za komunistu Riharda Zorgea ovo je bila samo dobrodošla kamuflaža. Istinske izveštaje i analize (realno stanje) sa dalekosežnim porukama Zorge je iz Tokija slao u Centar u Moskvu tajnim kanalima.

Da bi uspešno mogao obavljati svoju misiju Zorge je Japanski jezik naučio dobro kao i svoj materinji jezik, a 1935. godine formirao je svoju obaveštajnu ćeliju. Grupu su sačinjavali jugoslaven Branko Vukelić, nemac Maks Klauzen i dva japanska levičara i komuniste Jotoku Mijagi i Hocumi Ozaki.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hocumi Ozaki

Vukelić je rođen i Zagrebu. U Japan je stigao u februaru 1933. godine kao specijalni dopisnik francuskog nedeljnika "VI" i Beogradske "Politike". On je postao najsposobniji, najodaniji i najkorisniji Rihardov saradnik, "njegova treća ruka". Maksa Klauzena Zorge je upoznao u Moskvi, koju je "obaveštajac veka No 1" posetio krajem jula i u prvoj polovini avgusta 1935. godine. Zadatak ovog iskusnog stručnjaka je bio da održava radio vezu između Tokija i Vladivostoka, što u ono vrijeme iz tehničkih i sigurnosnih razloga nije bio ni malo lak posao. Predajnici su se nalazili u Vukelićevom stanu, a po potrebi su se selili na druge lokacije. Ocakija je Zorge upoznao još u Kini iz koje je ovaj bio dopisnik uglednog japanskog lista "Osaka Asahi". Kao liberal i antimilitarista brzo je našao zajednički jezik sa Zorgeom, zagrejao se za ideje socijalizma i u tom cilju počeo da sarađuje sa svojim nemačkim prijateljem. Kao novinar po zanimanju, spadao je među vrlo informisane ljude. Njegovi neposredni novinarski izvori išli su čak i do predsednika vlade i carskog dvora. Glavne informacije Ocaki je crpio iz tzv. "trusta mozgova", koje su sačinjavali poverljivi ljudi princa Konojea. To su bili njegov prvi sekretar Kavami kao i njegovi prijatelji Sajonze, Jinukajn, Hoto i drugi. Odzaki je često primao informacije i direktno od premijera Konojea, prilikom privatnih audijencija u predsjedništvu vlade. Važnu ulogu u grupi "Ramzej" igrao je i japanski slikar Jotoku Mijagi, koji je još 1929. godine, pri putovanju u SAD pristupio komunističkoj partiji te zemlje.

Zorge je uspeo uspostaviti bliske veze sa nemačkim diplomatama, vojnim licima i privrednicima u Tokiju. On je jednostavno fascinirao, kao "uzorni nacista izuzetnih kvaliteta" nemačke ambasadore Herberta Dirksena i Ojgena Otoa. Oto je predhodno bio vojni ataše, ali je upravo zahvaljujući Zorgeu napredovao u diplomatskoj karijeri, postavši čak i ambasador. Osim njih, Zorge je uživao veliki ugled i kod vojnih atašea: Šola, Gerharda Matskog i Paula Venekera. Svojom elokvencijom i izigrivajući nacistu strpao je u džep celi nemački diplomatski kor u Tokiju.

Kada je ambasador-obaveštajac Dirksen prebačen za nemačkog predstavnima u Londonu, na njegovo mesto došao je u maju 1938. godine dotadašnji vojni ataše. On je bio u veoma bliskim vezama sa doajenom japanske obaveštajne službe Doiharom, načelnikom kontinentalne službe japanske imperije. Pa opet Oto nije dobro poznavao Japan, čak nije naučio ni jezik tog naroda. Zbog tih razloga, za Ota je Zorge predstavljao pravo otkrovenje, kao izvrstan poznavalac političke, privredne i vojne situacije u Zemlji Izlazećeg Sunca. Volkov piše da je izveštaj, koji je ambasadoru Otu pisao Zorge, predstavljao pravu senzaciju u nemačkom Ministarstvu vojske. Od tada je Otova diplomatska karijera munjevito krenula uzlaznom linijom. Ubuduće će sve izveštaje o situaciji u Japanu i namerama te zemlje pisati pod pokroviteljstvom Zorgea i neće poduzeti ni jedan važniji korak bez konsultacije sa ovim sovjetskim obaveštajcem.

I tako je i Zorge bio u mogućnosti da istovremeno brzo i efikasno saznaje sve o namerama Njemačke i Japana, kao i o njihovim planovima na Dalekom istoku, Pacifiku, u Europi i ostalim delovima sveta (san svakog obaveštajca). On je unapred mogao da javi Centru u Moskvi sadržaj i tačno vreme potpisivanja "Antikominternskog pakta", o karakteru "mlado-oficirske" zavere i neuspelog puča 1936. godine, o japanskoj invaziji Kine. U maju 1936. godine on je javio Centru u Moskvi da je u datom trenutku "malo verovatno da bi Japan napao SSSR, jer se već ublatio u ozbiljan konflikt sa Kinom". Međutim usledila je druga vest, nemački vojni ataše u Tokiju Šol tvrdio je da će Nemačka napasti SSSR za nekih 5-6 godina, dakle 1941. ili 1942. godine. Nešto kasnije isto će tvrditi i ambasador Dirksen. Pored grupe "Ramzej" u Japanu su radile i druge obaveštajne sovjetske ćelije, ali su takođe jake špijunske mreže imale i SAD, Britanija i Nemačka.

ISPITIVANJE SNAGA NA DALEKOM ISTOKU

Japanci su požudno gledali na ogromne prostore Sibira, sovjetskog dalekog istoka, primorja i na teritoriju Mongolije u kojoj je tada živelo samo 800.000 ljudi, mada je prostorno bila 6 puta veća od bivše Jugoslavije. Trebalo je učiniti sve da bi se nekim lokalnim sukobom isprobala snaga sovjetske vojske i da se uspostavi mostobran za daljnja osvajanja severno od Mandžurije.

U Tokiju je 25. jula 1938. godine predana nota sovjetskoj ambasadi u kojoj Japan zahteva da se trupe crvene armije smesta povuku sa visova Zaozernaja i Bezimjanaja, koji su navodno pripadali Mandžurijskoj marionetskoj vladi. Rusija je odbacila ovaj zahtev, pozivajući se na Hunčunski protokol iz 1886. godine potpisan sa Kinom. Japanci su kao odgovor prebacili u područje oko 38.000 vojnika sa tenkovima, artiljerijom i avijacijom i započeli vojne operacije da silom preotmu ta dva uzvišenja. Crvena armija i ratno vazduhoplovstvo su u toku dve nedelje porazili protivnika koji je pristao na rješenje mirnim putem.

Zatim je Šesta Japanska armija, iz sastava Kvantuške armije, započela agresiju na Mongoliju, prodrijevši 28. maja 1939. godine u dolinu rijeke Halhin Hol. Ova armija je raspolagala sa 75.000 vojnika, preko 500 artiljerijskih oruđa, 182 tenka i 350 aviona. Rasplamsale su se krvave borbe uz primenu tenkova i avijacije. Ovde je prvi put u istoriji došlo do masovne upotrebe tenkova u jednom ratnom okršaju. Na čelu sovjetsko-mongolskih trupa nalazio se tada još uvek general armije Georgij Konstantinovič Žukov, kasnije jedan od najvećih vojskovođa drugog svetskog rata. Crvena armija i mongolske jedinice prešle su 24. avgusta u odlučujuću kontraofanzivu, imajući premoć u pešadiji 1,5 puta, u artiljeriji oko 2 puta, u tenkovima 4 puta i u avijaciji potupunu dominaciju po broju i kvalitetu letelica. Invazione snage su 31. avgusta potpuno razbijene. U ovoj žestokoj bitki japanci su izgubili 55.000 vojnika, od toga 25.000 poginulih, dok su sovjetsko-mongolski vojnici izgubili 9.824 vojnika.

Poslje ovog poraza japanci su shvatili da je Sovjetski Savez protivnik sa kojim nema šale i da ne mogu parirati moderno naoružanom, strateški, operativno i taktički izvrsno uvežbanoj crvenoj armiji, a japanska štampa je svu krivicu za vlastitu nepripremljenost pripisala "agresivnosti komunističke rusije". Tu je Crvena armija opalila "sinove rase Jamato" koja se više nije usudila upuštati u okršaj sa SSSR-om.

PRIPREME I OPERACIJA "BARBAROSA"

Grupa Riharda Zorgea i drugi sovjetski izvori neprestano su od novembra 1940. godine upozoravali Kremlj da Nemci svakodnevno koncentrišu trupe na zapadnim granicama SSSR-a s namerom da u proleće započnu agresiju. Grupa "Ramzej" je konačno javila Centru u Moskvi da nemački napad počinje "u zoru 22. juna na širokom frontu". Isti je podatak potvrdila i sovjetska obavještajna služba iz Berlina i ostalih svetskih gradova. Međutim u moskovski Centar je dolazilo još više izveštaja iz takođe pouzdanih izvora da do napada u određenom trenutku neće doći nego da je to sve Nemačka kamuflaža za napad na Britaniju, Staljin je odlučio pouzdati se na sporazom sa Hitlerom o 50-o godišnjem nenapadanju.

Kada su na osnovu plana "Barbarosa" fašističke trupe Nemačke, Italije i njihovih satelita napale 22. juna 1941. godine SSSR, japanska vlada je donekle ostala iznenađena. U japanskoj vrhuški se 10 dana neprestano raspravljalo o daljnjim postupcima. Zorge je obavestio Moskvu da "ambasador Oto veruje da će za mesec-dva započeti pripreme za vojne operacije protiv SSSR". Japanci su bili donekle uvređeni što ih Hitler nije blagovremeno obavestio o svojim konkretnim planovima, a sada zahteva od njih da se upuste u sukob protiv RUSKOG MEDVEDA koji ih je prije dve godine porazio do kolena. Smatrali su da im je potrebno najmanje šest meseci da bi pripremili napad. Kvantunška armija se još nije oporavila od sukoba kod jezera Hasan i Halhin Hola. Rane su još bile sveže i ožiljci poraza nezaceljeni.

Naravno, deo utecajnih krugova se zalagao za momentalno otpočinjanje rata protiv SSSR. Na sednicama Državnog saveta, koje su održane krajem juna i početkom jula 1941. godine, takvu odluku su predlagali Ministar inostranih poslova Macuoka, ministar unutrašnjih poslova Hiranuma, član Vrhovnog vojnog saveta princ Asaki i drugi. Njima se usprotivio ministar vojnih poslova Tođo argumentima da Japan nema jakih vojnih snaga na severu, da mu smeta još uvek neokončan "Kineski incident", ali da SSSR treba napasti onda kad ga Nemačka dovoljno oslabi.

Na savetovanju 2. jula je prisustvovao i sam car. Tada je doneta odluka da se otpočnu pripreme za sukob protiv SSSR, ali vreme za takav napad nije bilo određeno. Međutim na istom sastanku je utvrđeno da se vojne operacije nastave u Jugoistočnoj Aziji. Usvojen je i "Tajni program nacionalne politike imperije". U njemu je pored ostalog utvrđeno: "Mada je naš odnos prema nemačko-sovjetskom sukobu određen duhom osovinskog pakta, mi se ipak trenutno nećemo mešati u taj sukob, ali ćemo po sopstvenoj inicijativi otpočeti tajno naoružavanje protiv SSSR. Ukoliko se nemačko-sovjetski rat bude odvijao u korist Nemačke mi ćemo primijeniti to naoružanje, rešiti severni problem i obezbediti stabilnost na sjevernim područjima.".

Isto veče Zorge je obavestio Moskvu: "1) Japan će odrediti svoj stav i sprovesti pripreme u skladu sa promenama koje se odigraju u svetu. 2) Ukoliko na međunarodnom planu situacija ne pretrpi izmene, Japan će se pridržavati japansko-sovjetskog ugovora o neutralnosti. 3) Japan će nastaviti ekspanzionističku politiku u južnom pravcu".

Kasnije, 30. jula 1941. godine Zorge je javio centru:"Japan će napasti SSSR ako Nemci zauzmu Moskvu". Potom je član grupe "Ramzej" Ocaki došao do novih informacija:"Japan će napasti SSSR pod 2 uslova : 1) ako Kvantunška armija bude tri puta brojnija i nadmoćnija u naoružanju od sovjetskih snaga u Sibiru, 2) ako u sovjetsko-njemačkom ratu SSSR bude pretrpeo takve poraze koji će izazvati raspad unutar Crvane armije.

To je naravno prinudilo SSSR da na Dalekom istoku zadrže milionsku armiju, ogromnu flotu, veliki broj artiljeriju, tenkova i aviona. Nepotrebno je komentarisati koliko bi ove statične trupe i naoružanje dobro došle Crvenoj armiji u leto i jesen 1941. godine dok su njihovi saborci nadčovečanski pružali otpor fašističkoj Nemačkoj i njenim brojnim satelitima na zapadu. Za slučaj "povoljnog" razvoja situacije na nemačko-ruskom bojištu, Japan je napravio novi plan za rat protiv SSSR. Njegov glavni autor bio je vojni ministar Tođo. Plan je usvojen 5. jula 1941. godine i imao je šifrovani naziv "Kan-Toku-EN" ("Specijalni manevri Kvantuške armije").

Zamišljeno je bilo da se iznenadnim napadom vazduhoplovstva unište sovjetske baze avijacije na Dalekom istoku i zadobije prevlast u vazduhu. Istovremeno je trebalo naneti glavni udar na području sovjetskog Primorja, izbiti u pozadinu Vladivostoka i u saradnji sa mornaricom zauzeti ovu pomorsku bazu. Kasnije bi trebalo ovladati Habarovskom, Blagoveščenskom i drugim područjima Dalekog istoka. Specijalna grupa armije i mornarice osvojila bi u međuvremenu Severni Sahalin i Kamčatku.

Međutim u Istočnoj Evropi se sve više otežavao "munjeviti rat". Vermaht se upetljao kao brod na pučini beskrajnih prostora zapadnih delova SSSR. Crvena armija je na pojedinim mestima preuzimala snažne protivudare. To je navelo japanske vođe da 9. avgusta donesu odluku o odustajanju izvršenja "Sjevernog problema do kraja 1941. godine". Razumljivo je da je to izazvalo najodlučnije nemačke proteste, pa su se u jesen iste godine pojavile određene trzavice između dva agresivna saveznika. Nemački vojni ataše u Tokiju Krečmer, dobio je od Ribentropa upustva da obavesti vojne krugove u Japanu o "grandioznim uspesima Nemačke u ratu protiv SSSR". On je tvrdio da će Moskva pasti najdalje za mesec-mesec i po dana, da je Crvena armija praktično uništena te joj je ostalo jedva još šezdesetak divizija, pa je krajnje vrijeme da "Japan stupi u rat protiv svog sjeverozapadnog komšije.".

Ali lukavi ministar Macuoka je zamolio ambasadora Otoa i Krečmera da malo pričekaju, jer Japan nije potpuno izvršio mobilizaciju ljudstva. Ona će biti gotova za mjesec i po-dva, upravo kad "Vermaht osvoji Moskvu i stigne bar do Volge". Tada će trupe Zemlje izlazećeg sunca "Ukrstiti svoje mačeve sa sovjetima i pridružiti se svetoj misiji Rima i Berlina". Na imperatorskoj konferenciji održanoj 6. septembra u Tokiju usvojena je konačna odluka:"Imperija treba da se odlučno orjentiše na rat protiv Amerike, Engleske i Holandija. Do kraja oktobra moraju se završiti sve vojne pripreme.". Japanska diplomatija je dobila zadatak da spreči jedinstveno bojište protiv SAD i SSSR. Nedelju dana kasnije, Zorge je javio Centru u Moskvi:"Japanska vlada je odlučila da ne stupa u rat protiv SSSR".

U odlučujućim trenucima bitke za Moskvu, 4. oktobra 1941. godine, ambasador Oto javlja Berlinu: "Japan će stupiti u rat tek kad pobedimo SSSR". Istog dana i Zorge javlja Centru : "rata do kraja godine neće biti". Koristeći se ovako pouzdanim informacijama, Crvena armija donela je odluku da sa dalekog istoka prebaci kod Moskve 16. armiju i znatan broj aviona, tenkova i artiljerije. U velikoj sovjetskoj kontraofanzivi kod Moskve, u jesen i zimu 1941. godine, Sibirci su direktno sa marša stupili u ljuti boj protiv Hitlerove čelične armade, koja je imala za cilj osvojiti glavni grad SSSR. Tada je prvi put u toku drugog Svetskog rata slomljen mit o nepobedivosti Vermahta koji je doživeo poraz i bio odbačen 50km na zapad.

Nažalost Zorge i njegova grupa pali su u ruke japanske kontraobaveštajne službe u noći između 17. i 18. oktobra 1941. godine. Zorge je osuđen i ubijen 7. novembra 1944. godine, Branko Vukelić je umro u zatvoru 13. januara 1945. godine, Ocaki i Mijagi su takođe dali svoje živote u borbi protiv fašizma i militarizma. Iz čitave grupe jedino je preživio bračni par Maks i Ana Klausen, koji su bolesni i do kraja iscrpljeni izvučeni iz japanske tamnice 8. oktobra 1945. godine. Oboje su neko vrijeme živeli u Moskvi, a zatim u DR Nemačkoj. Zorge je posmrtno proglašen herojem Sovjetskog saveza.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grob Zorgea na groblju Tama u Tokiju

Zasluge Zorgea, Vukelića, Mijagija i cele grupe "Ramzej"su od neprocenjivog značaja za pobedu protiv fašizma i militarizma. Njihov podvig ima svetsku dimenziju i predstavlja vrhunac hrabrosti, umeća i upornosti u borbi za uzvišene ideale slobode i humanosti.

(Drugi svetski rat - Damir Beroš)

Ko je agent koji stoji iza lika Džejmsa Bonda

Baš kao i Bond, i Jeo-Tomas je bio šarmantan i privlačan ženama – glavni članovi njegove jedinice bile su sve žene

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tomas

Šarmantni špijun, stalno okružen ženama, koji se nemilosrdno rješava svojih neprijatelja i prolazi kroz niz akcionih avantura – ne, ovdje nije riječ o Džejmsu Bondu, već o pravom junaku koji je inspirisao pisca Jana Fleminga da stvori jednog od najpoznatijih likova na svijetu – tajnog agenta 007.

Riječ je o Foristu Frederiku Edvardu Jeo-Tomasu zvanom Tomi (17. jun 1902–26. februar 1964), jednom od najpoznatijih britanskih špijuna iz Drugog svjetskog rata, čije je šifrovano ime bilo “Bijeli zec”, prenio je “Telegraf”.

Kako se tvrdi u novoj biografiji Jeo-Tomas, komandant puka vazduhoplovnih snaga i Legije časti, i stvarni događaji iz njegovog života poslužili su Flemingu kao inspiracija za njegove romane.

Jeo-Tomas se spustio padobranom u okupiranu Francusku tri puta prije nego što ga je Gestapo uhvatio i mučio. Nakon jedne od tih misija podnio je izvještaj lično tadašnjem britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu.

Agenti Gestapoa odveli su Jeo-Tomasa u zloglasni logor Buhenvald, ali je on uspio da pobjegne i dođe do savezničke teritorije.

Vezu između “Bijelog zeca” i Džejmsa Bonda otkrila je istoričarka Sofi Džekson, dok je proučavala život Jeo-Tomasa, piše Blic.

Ona je u Nacionalnoj arhivi u Londonu pronašla dopis iz maja 1945. godine, u kome Fleming, koji je tokom rata takođe radio za obavještajnu službu, obavještava kolege o Jeo-Tomasu i njegovom uspješnom bjekstvu od nacista.

Fleming i Jeo-Tomas su radili u odvojenim jedinicama – “Beli zec” je bio u Odjeljenju za specijalne operacije, a budući pisac u Diviziji obavještajne službe mornarice.

Ovaj dopis bio je prva ustanovljena veza između njih dvojice.

Istoričarka Džekson kaže da je ta veza, zajedno sa nevjerovatnim sličnostima između karaktera Jeo-Tomasa i Bonda i njihovih vratolomija, podržavaju ideju da je Fleming zasnovao svoj lik na “Bijelom zecu”.

Povrh svega, tu je još jedna značajna paralela između Jeo-Tomasa i Bonda, a riječ je o njihovom privatnom životu, vezama sa ženama i ponašanjem prema njima, kao i način na koji se Jeo-Tomas ponašao dok je radio kao agent "To pokazuje da je Fleming bio zainteresovan za slučaj Jeo-Tomasa i da ga je pratio. On je pronašao priču koja ga je privukla", kaže Džeksonova.

On je djelovao na način na koji mi mislimo da fiktivni špijuni rade. Neke stvari kroz koje je Jeo-Tomas prošao su se poslije našle na stranicama priče o Džejmsu Bondu. A to su bila iskustva za koja je Fleming znao", navela je ona.

Iskustvo kroz koje je prošao Jeo-Tomas, a koje najviše podsjeća na Bonda, je upravo ono kad špijun završava u rukama Gestapoa koji ga muči istim tehnikama kao u prvom romanu o agentu 007 – “Kazino Rojal”, te u posljednjem istoimenom filmskom nastavku.

U jednoj od prethodnih misija Jeo-Tomas je putovao vozom Lion-Pariz ekspres, krcatim njemačkim putnicima. Sjeo je na posljednje slobodno mjesto u vagonu za ručavanje i naručio čaj, da bi ubrzo potom shvatio da sjedi pored ozloglašenog naciste Klausa Barbija, poznatog kao “lionski kasapin”.

Nacisti su u to vrijeme tragali za Jeo-Tomasom, ali je britanski agent, koji je tečno govorio francuski jezik, počeo konverzaciju sa Barbijem, pretvarajući se da podržava njemačku okupaciju. Na kraju nije bio siguran da li je Barbi shvatio ko je on, ali je uspio da bezbjedno napusti voz po dolasku u Pariz.

Ovaj događaj neodoljivo podsjeća na dio iz romana “Iz Rusije, s ljubavlju”, u kojem Bond u “Orijent ekspresu” večera sa neprijateljskim agentom, koji se pretvara da je saveznik.

Drugom prilikom, Jeo-Tomas je preuzeo tuđi identitet da izbjegne da ga razotkriju, što je upravo taktika koju je koristio Bond u “Dijamanti su vječni” i “U tajnoj službi njenog veličanstva”. Skrivanje u mrtvačkim kolima, skakanje po krovovima vagona, davljenje čuvara, prerušavanje – sve su to Jeo-Tomasovi potezi koje je kasnije primijenio i Bond. I Jeo-Tomas je stalno bio naoružan, i spreman da upotrijebi oružje, iako je to bilo suprotno politici Odjeljenja specijalnih operacija.

Dok je jednom bježao od neprijateljskog agenta ulicama Pariza, Jeo-Tomas je došao do mosta i sakrio se u sjenci. Kada je progonilac stigao, britanski agent ga je udario i pucao u njega iz blizine, da bi kasnije bacio tijelo neprijatelja u rijeku. Znao je da ubije i golim rukama. Godine 1920, nakon što se prijavio u poljsku armiju kao dobrovoljac protiv Sovjeta, pobjegao je iz ruskog zatvora tako što je zadavio čuvara.

Nakon rata, Jeo-Tomas se razbolio i patio je od stalnih noćnih mora, što se pripisivalo njegovim iskustvima iz rata. Po ovome je najbliži mračnom i zabrinutom Bondu iz Flemingovih romana, nego vedrijim likovima iz filmova o agentu 007. Jeo-Tomas je umro 1964, u 62. godini života.

Ženskaroš

Baš kao i Bond, i Jeo-Tomas je bio šarmantan i privlačan ženama – glavni članovi njegove jedinice bile su sve žene. Bio je zavodnik koji je imao buran ljubavni život. Nikada se nije oženio svojom djevojkom Barbarom, koju je upoznao tokom rata, koja je promijenila svoje prezime u njegovo, jer nije mogao da dobije razvod od svoje otuđene supruge Lilijan, koja je živjela u okupiranoj Francuskoj.

Posljednji u nizu

Jeo-Tomas je posljednji u nizu ljudi za koje se smatralo da su poslužili kao inspiracija za lik Bonda. Prije njega na listi su se našli oficiri obavještajne službe iz tog vremena Konrad O’Brajen, atrik Dalzel-Džob, Flemingov brat Bil Danderdejl – Bifi, pa čak i sam autor, navodi Blic.

Ženski dodir: Špijunke koje su uzburkale svet
Kombinacija seksepila, inteligencije i smelosti



Sigurni smo da ste bar nekada čitajući literaturu, ili pogledavši neku interesantnu emisiju na televiziji, imali prilike da čujete za tajni svet špijunaže koji je u svojoj mističnoj tajnovistosti bio veoma raskošan. Ako ne znate za ranije slučajeve, onda znate bar da je tokom Svetskih ili za vreme Hladnog rata koji su vodile SAD i Sovjetski savez, to bila sasvim normalna aktivnost za pojedine dame.

Mata Hari


Prva dama špijunka koju ćemo predstaviti svakako mora biti i ona najpoznatija za koju smo svi čuli još kao deca – Mata Hari. Ona je poreklom bila iz Holandije, a pravo ime joj je bilo Margaretha Geertruida Zelle. Iako ova dama nije imala perfektne crte lica i strukturu kostiju koju bi svaka žena poželela, imala je ona svoje adute – bila je visoka, zategnutog tela i nestašne prirode, ukratko rečeno "vlažni san" većine muškaraca.

Uz malo igranja pod čaršavima, fatalna Mata Hari je uspevala da umesto slatkorečivih gluposti pristeklih iz postkoitalnog zanosa, izmami tajne vojne planove od svojih ljubavnika. Kada je otkriveno da Mata Hari sedi i na francuskoj i na nemačkoj stolici, uhapšena je i osuđena na smrt.

Ovo će možda za neke biti još jedna sočna informacija koju nisu znali, a to je legenda koja kaže da je pred streljanje Mata Hari vojnicima poslala fatalni poljubac i otvorila haljinu da bi nagim telom primila kišu metaka koja je usledila par sekundi kasnije.

Elizabeth Van Lew



Ova dama je za vreme Američkog građanskog rata predstavljala svoje aktivnosti kao pomoć za potpuno naivno dobrotvotno društvo, dok je zapravo sve vreme radila za Uniju.

Zahvaljujući njenom društvenom statusu, ona je pod izgovorom da nosi hranu zatvorenicima Unije, imala mogućnost da ih posećuje u zatvoru bez mnogo proveravanja, ali i da zahvaljujući mirisnim kolačima i sitnim potrepštinama, izvlačila informacije o kretanju vojske Konfederacije koje je zatim prosleđivala svojim nadređenima. Pred kraj rata je čak koristila i robove koji su joj pomagali pri špijunaži, što je pokazivalo da je ona žena na sve spremna.

Ethel Rosenberg



Može se reći da je njeno političko opredeljenje bilo prilično neobično, obzirom na to da je Ethel bila amerikanka koja je odavala tane SSSR-u, što se definitivno ne smatra previše patriotskim nigde, a kamoli u tom bastionu ljubavi prema naciji – Američkim državama. Naime, Ethel je upoznala svog muža Juliusa Rosenberga dok je bio vođa u Komunističkoj omladini, da bi se tri godine nakon prvog susreta njih dvoje venčali i započeli bračne, špijunske putešestvije.

Par godina nakon toga i dva sina kasnije, gdin Rosenberg postaje jedan od najboljih špijuna ruskog KGB-a, a Ethel je kao svaka odana supruga pomagala svom muškarcu u izvršenju zadataka. Njihova špijunsko-bračna idila bi verovatno trajala još duže da se Ethelin rođeni brat nije umešao i svedočio protiv sestre i zeta. Sapunica se završila sa tužnim krajem, i Rosenbergovi su osuđeni na smrt i pogubljeni na električnoj stolici 1953. godine.

Shopingstayle.

Sovjeti oborili Američki avion 60-ih godina

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ubrzo po zavrešetku Drugog svetskog rata, odnosno po izbijanju hladnog rata između socijalističkog bloka i zapadnih zemalja, počinje grozničava trka u razvoju i proizvodnji oružja između ove dve grupacije, ili, bolje rečeno, između njihovih čelnih zemalja, SAD i SSSR-a.
SAD su u trku ušle sa značajnom prednošću jer su iz drugog svetskog rataizašle kao jedina nuklearna sila. Uz to, zapadni blok je imao ogromnu prednost u ekonomskoj snazi. Veliki vojnoindustrijski kompleks zapadnog takmaca je ekonomski hranjen od praktično svih ekonomski najrazvijenijih zemalja na svetu.
Sa druge strane, ravnotežu je morao da obezbedi relativno ekonomski zaostao Sovjetski Savez sa nekoliko zemalja u koje je socijalizam bio nasilno uvezen, što je moralo negativno da utiče na motivisanost stanovništva tih zemalja.A, osim toga, privredni potencijal zemalja koje su činile istočni blok je tokom drugog svetskog rata skoro sasvim uništen.

U takvoj situaciji je Sovjetski Savez imao samo dve mogućnosti da izdrži ovu trku u naoružanju. Prva je bila da se istraživanje, razvoj i proizvodnja sredstava ratne tehnike organizuje na račun socijalne izdržljivosti mnogobrojnog stanovništva a, druga, da se pokušaju da pronađu fundamentalno nova i superiorna tehnička rešenja za novo i moćno oružje čime bi se put ka željenom cilju, vojnoj ravnoteži ili premoći, skratio i pojeftinio.
Neosporno je da je SSSR koristio obe ove mogućnosti, a, takođe je neosporno da je suprotna strana sve to vrlo dobro znala. Pribojavali su se samo eventualno novih i radikalnijih pronalazaka. Zbog ovoga je teritorija Sovjetskog Saveza već od 50-tih godina bila predmet veoma intenzivne izviđačko-obaveštajne delatnosti.

Zahvaljujući tehničkoj superiornosti u vazduhu, Amerikanci su vršili snimanje teritorije Sovjetskog Saveza iz aviona sa velikih visina sve do 60-tih godina. Tada su Sovjeti, novim protivavionskom raketom velikog dometa, oborili američki izviđački avion U-2 sa pilotom Pauersom sa visine od oko 20 kilometara. Poznato je da se pilot spasao iskakanjem i kasnije je razmenjen za najpoznatijeg sovjetskog špijuna Aleksandra Belova (Abel).

Net.

Секуритатеа

[You must be registered and logged in to see this image.]

Секуритатеа (на румунском безбедност; званични назив Departamentul Securităţii Statului, Министарство за државну безбедност), је била обавештајна служба и озлоглашена тајна полиција Народне Републике Румуније. Пређашња румунска служба безбедности се звала Siguranţa statului (Сигурност државе). Секуритатеа је била, у односу на број становника Румуније, највећа тајна полиција у Источном блоку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Генерална дирекција за безбедност народа (румунски иницијали: ДГСП, али уобичајено само Секуритатеа) је званично основана, под блиским вођством официра совјетског КГБ, 30. августа, 1948. декретом 221/30. Међутим, ефективно је постојала од 1944, када су комунисти почели у великој мери да се инфилтрирају у министарство унутрашњих послова.

Декларисана сврха је била „одбрана демократских постигнућа и гаранција безбедности Румунске Народне Републике од унутрашњих и спољњих непријатеља."

На позицију директора Секуритатее је постављен генерал Георге Пинтилие (право име Пантелеј Бондаренко; познат као Пантјуша), док су два совјетска официра била на местима заменика директора. У пракси, два совјетска овицира, генерал мајори Александру Николши (који је у стварио био Румун рођен у Бесарабији) и Владимир Мазуру, су држали моћ у својим рукама, и нико није могао да буде постављен у руководство Секуритатее без њиховог одобрења.

У почетку, велики број агената Секуритатее су били бивши чланови Краљевске сигурносне полиције (Генерални директорат безбедносне полиције - Direcţia Generală a Poliţiei de Siguranţă). Међутим, није прошло пуно времена пре него што је Пинтилие наредио да се ухапси свако ко је служио у краљевској полицији у било ком својству, а на место ухапшених је поставио загрижене чланове комунистичке партије, како би осигурао потпуну лојалност унутар организације.

Први буџет Секуритатее из 1948. је предвиђао 4641 радно место, од чега је 11. фебруара 1949, било заступљено 3549: било је 64% радника, 4% сељака, 28% службеника, 2% особа неодређеног порекла, и 2% интелектуалаца.

Кампања против „класних непријатеља“

До 1951, бројност особља Секуритатее је порасла пет пута, заједно са ескалацијом класних борби у Румунији. Те године је Секуритатеа, на захтев партије, почела да систематски истребљује противнике режима. Успостављени су специјални затвори за „класне непријатеље“, у које су људи слани, обично без налога, суђења или истраге. У овим затворима, затвореници су или терани да раде до смрти, или извођени пред стрељачки вод.

1964, влада је прогласила амнестију, и 10.014 (према званичним статистикама Секуритатее) људи је пуштено из ових затвора. Међутим, пропаганда је (лажно) тврдила да више нема политичких затвореника у Румунији, иако су хапшења због „завера против социјалног реда“ или просто „завереништва“ била честа.

„Позив на савест народа“

Након ове амнестије, Секуритатеа је „позивала на савест народа“, што је у пракси значило да је ова организација у великој мери повећала употребу доушника. Многи Румуни су путем уцена били приморани да оптужују своје пријатеље или чланове породица, мада су многи добровољно постајали доушници ради личних освета. Доушници су потписивали уговор у коме су обећавали да ће „обавештавати о претњама за државу“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Током 1980-их, Секуритатеа је започела широку кампању искорењивања различитог мишљења, манипулисањем становништва помоћу гласина (као што су наводни контакти са западним обавештајним службама), махинација, намештаљки, јавних осуда, охрабривања сукоба између делова становништва, јавног понижавања дисидената, пооштрене цензуре и репресије према и најмањим актима независности интелектуалаца.

Насилни упади у домове и канцеларије су били још једна од тактика Секуритатее за прикупљање информација од становништва.

Пад

Секуритатеа је укинута касне 1989, након пада комунистичког диктатора Чаушескуа.

До 2005. је било опште прихваћено да је до самог краја Чаушескуове владавине, Секуритатеа била жестоко лојална власти. Међутим, у румунским новинама су након окончања другог председничког мандата пост-комунистичког лидера, Јона Илијескуа, објављивани чланци, који сугеришу да су велики делови Секуритатее у ствари били умешани у пад Чаушескуа. Ову теорију подржава чињеница да је унутар саме Секуритатее постојао снажан покрет против Чаушескуа.

За велики број милионера у данашњој Румунији се сумња или зна да су били високи чланови или сарадници Секуритатее.

Организација

Генерални директорат за техничке операције

Генерални директорат за техничке операције је био кључни део Секуритатее. Основан је уз совјетску помоћ 1954, и служио је да прати гласовне и електронске комуникације унутар, и изван Румуније. Прислушкивао је телефоне и пресретао све телеграфске и телепринтерске поруке. Постављао је микрофоне у јавне и приватне зграде.

Директорат за контра-шпијунажу

Директорат за контра-шпијунажу је пратио све странце у Румунији, и трудио се да отежа контакте између странаца и Румуна. Контакти који нису могли да буду спречени, су надзирани. Овај директорат је користио различите мере како би спречио да Румуни живе са странцима. Једну од ових мера је представљао захтев да се сви познати странци пријаве Секуритатеи у року од 24 сата. Овај директорат је такође спречавао Румуне да траже азил у страним амбасадама.

Директорат за казнионице

Директорат за казнионице је управљао румунским затворима, који су били познати по лошим условима. Затвореници су редовно тучени, ускраћивана им је медицинска нега, одузимана им је пошта, а понекада су им даване смртоносне дозе отрова.

Директорат за унутрашњу безбедност

Директорат за унутрашњу безбедност је био задужен за искорењивање различитих мишљења у самој комунистичкој партији. Овај директорат је деловао као Секуритатеа за Секуритатеу, и био је задужен за прислушкивање других чланова Секуритатее како би се обезбедила потпуна лојалност.

Национална комисија за визе и пасоше

Национална комисија за визе и пасоше је контролисала сва путовања и емиграцију у, и изван Румуније. Емиграција није била могућа осим за високе партијске званичнике, а обични Румуни који би поднели захтев за емиграцију би обично одмах били отпуштени, и не би могли да раде ништа осим физичких послова. Када су прописи о емиграцији олабављени 1988, 40.000 Румуна је пребегло у Мађарску.

Директорат за безбедносне трупе

Директорат за безбедносне трупе је деловао као паравојна формација владе, са људством које је бројало 20.000, и наоружана артиљеријом. Овај директорат је чувао телевизијске и радио станице, као и партијске зграде. Како би се осигурала потпуна лојалност међу овим трупама, било је пет пута више политичких официра у Директорату за безбедносне трупе, него што је било у регуларној армији. у случају пуча, овај директорат би био позван да штити режим. Припадници ових трупа су уживали посебан третман, и често су живели у бољим условима од опште популације.

Директорат за милицију

Директорат за милицију је контролисао стандардне румунске полицијске снаге, које су извршавале обичне послове, као што је контрола саобраћаја.

V директорат

V директорат су сачињавали телохранитељи за високе владине званичнике.


Wikipedia.

Гестапо

[You must be registered and logged in to see this image.]


Гестапо је био званична тајна полиција нацистичке Немачке. Име „Гестапо“ је настало као кованица почетних слогова немачког назива Geheime Staatspolizei, што значи „државна тајна полиција“.
Гестапо је основан 26. априла 1933. у Пруској. Састављен од професионалних полицајаца врло брзо је под Геринговим утицајем, а након Хитлеровог доласка на власт марта 1933, трансформисан у политички инструмент. Рудолф Диел је био први вођа организације, која је првобитно носила назив „Одељење 1А пруске државне полиције“.

Улога Гестапоа је била да истражује и да се бори против свих активности које представљају опасност за државу. Имао је овлашћење да истражује издају, шпијунажу и саботаже, као и случајеве криминалних напада на Нацистичку партију или на Немачку.

Закон је био промењен на начин који је дозвољавао Гестапоу да делује без икаквог судског надзора. Нацистички правник Др Вернер Бест је изјавио да "Док год Гестапо... спроводи вољу руководства, дотле ће се његова делатност сматрати легалном." Гестапо је посебно био изузет од надлежности административних судова пред којима су грађани могли да туже државу и да траже од ње да се понаша у складу са законом.

Највише злоупотребљавано овлашћење Гестапоа је свакако било Schutzhaft или „заштитни притвор“ — еуфемистички израз за лишавање појединаца слободе без икаквог претходног судског поступка, што је био чест случај приликом депортација у концентрационе логоре.

Јачање моћи под СС-ом

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хајнрих Химлер

Херман Геринг се 1934. под притиском Хајнриха Химлера сложио да Гестапо пређе у надлежност СС-а.

1936. донети су закони који су Гестапоу дали carte blanche да делује без судског надзора. Додатни закони донети исте године одредили су Гестапо као државну организацију одговорну за формирање и управљање концентрационим логорима. 1936. шеф Гестапоа постаје Рајнхард Хајдрих, а шеф операција Хајнрих Милер. Адолф Ајхман је био директно потчињен Милеру док се налазио на функцији шефа четвртог одељења, сектора Б4, надлежног за решавање јеврејског питања.

Током Другог светског рата Гестапо је достигао цифру од 45.000 запослених. Његове активности прошириле су се и на окупирана подручја Европе, где је вршио идентификацију Јевреја, социјалиста, хомосексуалаца и других ради слања на принудни рад или депортације и ликвидације.

На Нирнбершком процесу читава организација је проглашена за злочиначку и осуђена због злочина против човечности.

Одржавање Хитлера на власти

У фебруару и марту 1942. у Немачкој су избили студентски протести против нацистичког режима. Упркос значајној јавној подршци за уклањање Хитлера са власти, револуционарни покрет није узео замаха због страха од одмазде немачке тајне полиције. Заправо, Гестапо је, као одговор на протесте предузео читав низ мера. У страху од могуће промене власти Химлеру и Гестапоу су дате одрешене руке да се разрачунају са опозицијом. Током први пет месеци 1943. у којима је Гестапо испољио до тада невиђену суровост, ухапшено је и погубљено неколико хиљада људи. Студентске вође су погубљене у фебруару 1943. док је до априла исте године била уништена и главна опозициона организација Oster circle.

У касно пролеће и рано лето 1943. немачка опозиција нашла се у незавидном положају. С једне стране, чинило се готово немогућим свргавање Хитлера са власти. С друге стране, савезничко инсистирање на безусловној капитулацији искључило је могућност закључења компромисног мира због чега је наставак непријатељстава деловао као једина алтернатива.

Опозиција унутар Немачке

Упркос страху од немачке тајне полиције неки појединци у Немачкој су говорили и протестовали против режима што се манифестовало у лето 1943. године. Упркос спроведеним масовним хапшењима и егзекуцијама, опозиција је и даље ковала заверу. Неки Немци су сматрали да је њихова дужност да предузму све неопходне мере како би се рат што пре завршио, тј. како би се убрзао немачки пораз.

Пад Мусолинија пробудио је наду код немачке опозиције да ће моћи да постигне исти резултат у Немачкој и створио је повољну основу за свргавање Хитлера са власти. На Хитлера је извршено неколико атентата. Најзначајнији је свакако био покушај неколико истакнутих немачких генерала да убију Хитлера у акцији коју су назвали „Операција Валкира“. 20. јула 1944. пуковник Клаус Шенк фон Штауфенберг унео је бомбу у торби за документа у бункер у коме је Хитлер држао састанак са својим генералима. Бомба је експлодирала и убила неколико присутних особа. Међутим, Хитлер је био само рањен јер му је конференцијски сто, направљен од масивног дрвета, спасао живот ублаживши силину експлозије. У репресалијама спроведеним након овог атентата ухапшено је 7.000, а погубљено 5.000 људи.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Током јула, јуна и августа месеца Химлерова организација наставила је да се немилосрдно обрачунава са преосталом опозицијом. Хапшења и погубљења су постала свакодневни призор. Терор је постао начин живота. И поред великих напора и жртава опозиција није успела да започне преговоре са савезницима о закључењу мира. Један од главних разлога за то био је тзв. Венло инцидент који се догодио 1939. године када је Гестапо, представљајући се за антинацисте киднаповао у Холандији два агента британске обавештајне службе намамивши их у клопку под изговором да желе да преговарају о миру. Овај инцидент приморао је Черчила да забрани било какве даље контакте са немачком опозицијом. Британци и Американци су такође избегавали контакте са немачким антинацистима због страха да ће њихов савезник Русија помислити да западне силе покушавају да склопе договор са нацистима иза њихових леђа.

Нирнбершки процес

Између 14. новембра 1945. и 1. октобра 1946. савезници су установили Међународни војни суд да би судили двадесет четворици најзначајнијих немачких ратних злочинаца подељених у шест група. Требало је да им се суди због злочина против мира, ратних злочина и злочина против човечности.

Вође, организатори, подстрекачи и саучесници који су учествовали у формулисању или спровођењу заједничког плана или завере да се изврше наведени злочини, проглашени су одговорним за све радње спроведене од стране било ког појединца, а у циљу реализације тог плана. Званични положај оптужених као вођа државе или високих владиних званичника није их ослобађао од одговорности нити је могао да ублажи њихову казну; нити је чињеница да је оптужени поступао по наређењу претпостављеног могла да га ослободи одговорности, иако је од стране Међународног војног суда могла да се узме у обзир као олакшавајућа околност приликом изрицања казне.
Оснивач Гестапоа Херман Геринг на Нирнбершком процесу

На суђењу било ком члану неке групе и организације, Међународни војни суд је био овлашћен да прогласи (у вези са било којим делом за које је то лице осуђено) групу или организацију којој је припадао за злочиначку организацију. И уколико би нека организација била проглашена за злочиначку, надлежни државни орган имао је право да суди појединцима због чланства у тој организацији.

Ове групе, нацистичко руководство, кабинет Рајха, немачки генералштаб и врховна команда, СА, СС и Гестапо, имале су чланство од преко два милиона људи, а процењено је да би отприлике половина чланства била осуђена уколико би оне биле проглашене за злочиначке.

Суђење је почело у новембру 1945. и трајало је до 1. октобра 1946. године. Међународни војни суд осудио је 21 високог званичника Трећег рајха. Суд је највећи део оптужених осудио на смртну казну или на дуге затворске казне док је тројицу оптужених ослободио оптужбе. Међународни војни суд је три групе прогласио за злочиначке: нацистичко руководство, СС (укљућујући и СД) и Гестапо. Чланови Гестапоа Херман Геринг и Артур Зајс-Инкварт су појединачно осуђени од стране суда.

Три групе су ослобођене оптужбе за ратне злочине, али то није ослободило одговорности поједине чланове ових група којима је суђено и који су кажњени у складу са програмом о денацификацији Немачке. Члановима ових група суђено је од стране националних, војних и окупационих судова четири савезничке силе. И иако су поједини чланови злочиначких група могли бити ослобођени оптужбе за ратне злочине, њима је ипак суђено по програму о денацификацији.
Данас
Табла на месту затвора Гестапо-а 1941-1945

После Нирнбершког процеса Гестапо је престао да постоји.

1997. у Келну, у Немачкој основан је музеј жртава Гестапоа који је смештен у згради у којој се некада налазио регионални штаб ове организације.

Иако сам израз Гестапо има историјско значење, његова употреба се данас сматра вулгарном и увредљивом, нарочито од стране људи који су претрпели психичке последице или били мучени од стране ове организације. Коришћење речи Гестапо, чак и када се она односи на било коју полицију са неограниченим овлашћењима, сматра се непримереним.
Организација

Када је Гестапо основан већ је имао чврсту бирократску основу захваљујући томе што је формиран на основама некадашње Пруске тајне полиције. 1934. Гестапо је прешао из надлежности Пруског министарства унутрашњих послова у надлежност СС-а. У наредних пет година доживео је невероватну експанзију.

1939. Гестапо је стављен под надлежност РСХА, главне канцеларије СС-а. Унутар РСХА Гестапо је био познат као "Amt IV". Унутрашња организација је изгледала овако:
Реферат Н: Централна обавештајна команда

Централна обавештајна команда Гестапоа формирана је 1941. године. Пре 1939. њиме је командовала управа Sicherheitspolizei и СД. Између 1939. и 1941. Гестапом је директно управљала РСХА (Reichsicherheitshauptamt).
Одељење А (Непријатељи)

Комунисти (А1)
Саботери (А2)
Реакционари и либерали (А3)
Убице (А4)

Одељење Б (Секте и цркве)

Католици (Б1)
Протестанти (Б2)
Масони (Б3)
Јевреји (Б4)

Одељење Ц (Администрација и партијски послови)

Централна административна канцеларија Гестапоа, одговорна за вођење досијеа свих запослених.
Одељење Д (Окупиране територије)

Противници режима (Д1)
Цркве и секте (Д2)
Евиденције и партијски предмети (Д3)
Западне територије (Д4)
Контрашпијунажа (Д5)
Странци (Д6)

Одељење Е (Контрашпијунажа)

У Рајху (Е1)
Политичке групације (Е2)
На западу (Е3)
У Скандинавији (Е4)
На истоку (Е5)
На југу (Е6)

Одељење Ф (Гранична полиција)

Гранична полиција у Немачкој била је директно потчињена Гестапоу како би се пажљиво пратила имиграција и емиграција у Рајху. Након почетка Другог светског рата гранична полиција је изгубила већину својих овлашћења с обзиром на чињеницу да је обезбеђивање граница Немачке и окупираних територија преузео Вермахт.


Wikipedia.

Штази

[You must be registered and logged in to see this image.]


Министарство за државну безбедност НДР или Штази (нем. Das Ministerium für Staatssicherheit der DDR, Stasi) била је главна тајна обавештајна служба Немачке Демократске Републике (НДР) и уједно организација за прогон такозваних политичких преступника. Штази је било оруђе којим је владајућа источнонемачка партија СЕД надзирала, контролисала и владала народом. Ова организација се служила обавештајним методама, методама насилног и психолошког застрашивања, терором и сличним методама у борби против „непријатељских личности“ (опозиције и критичара режима).

Основана је 8. фебруара 1950. године са операционим центром у Источном Берлину, где се налазио њен велики комплекс у Лихтенбергу и други мањи распоређени по осталим деловима града. Расформирана је 1989. године.

Wiki.

Bundes Nachrichten Dienst


[You must be registered and logged in to see this image.]


Savezna obaveštajna služba (Bundes Nachrichten Dienst) glavna je obaveštajna služba SR Nemačke,i direktno je potčinjena Saveznom kancelaru. Nadležna je za prikupljanje i analizu podataka koji su od značaja za unutrašnju i spoljnu bezbednost zemlje. Težišni zadaci su pravovremeno i detaljno informisanje Savezne Vlade o svim događajima iz inostranstva, kao i informisanje o stanju i prilikama u zemljama koje su predmet interesovanja Nemačke. Sedište BND-a je u Pulahu kod Minhena i u Berlinu. Planirano je da se do 2014. godine u potpunosti preseli u Berlin.

Za preteču BND-a smatra se Gelenova organizacija, koja je nazvana po svom osnivaču nacističkom generalu Rajhardu Gelenu. Rajhard Gelen (03. april 1902-8.jun 1979) bio je general u nemačkoj armiji tokom Drugog svetskog rata i šef obaveštajne organizacije koja je težišno delovala na istočnom frontu protiv Sovjetskog Saveza. Njegova organizacija prikupila je najznačajnije podatke o Sovjetskom Savezu i Crvenoj armiji. Uvidevši da će Nemačka biti poražena Gelen je nastojao da se osigura nakon rata, i naređuje mikrofilmovanje operativne dokumentacije Vermahta koju skriva na nekoliko lokacija u planinama Gornje Bavarske. Dana 22. maja 1945. godine general-major Gelen se predao pripadnicima američke vojske (U.S.Army Counter
Intelligence corps) u Bavarskoj. U avgustu su ga saslušavali pripadnici
Kancelarije strateških službi (ОСС-Office of Strategic Services).

[You must be registered and logged in to see this image.]



Tokom saslušanja Gelen je identifikovao nekoliko oficira OCC-a koji su bili tajni članovi američke Komunističke partije. Zbog hladnoratovskih tenzija koje su u to vreme vladale između SAD-a i Sovjetskog Saveza, kao i potrebe intenzivnijeg sagledavanja daljeg uticaja Sovjetskog Saveza od strane američke Vlade, doneta je odluka da se Gelen angažuje na stvaranju agenturne mreže koja bi prikupljala značajne informacije o Sovjetskom Savezu. On 1946. godine formira obaveštajnu organizaciju u kojoj angažuje veliki broj bivših oficira Vermahta i Gestapoa. Uz finansijsku pomoć CIA-e Gelenova organizacija je proširila svoju delatnost i na prikupljanje podataka iz oblasti ekonomske i tehnološke špijunaže. BND je osnovana 1. aprila 1956. godine osnovana, a Gelen postaje njen prvi predsednik. Na čelu BND-a bio je do 1968. godine.

Obaveštajno-bezbednosni sistem Republike Nemačke čine sledeće obaveštajno-bezbednosne ustanove: Savezna obaveštajna služba u okviru Ministarstva odbrane, Vojno obaveštajna služba, Vojno kontraobaveštajna služba i Vojno obaveštajni centar Bundesvera, i u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova Savezna kancelarija za zaštitu ustavnog poretka i Savezna kriminalistička kancelarija.

Sadašnji šef nemačke Savezne obaveštajne službe Gerhard Šindler preuzeo je dužnost 01. januara 2012. god, i do sada je obavljao dužnost šefa Odeljenja za javnu bezbednost Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova. Bio je nadležan između ostalog i za Saveznu službu za zaštitu Ustava. Pored predsednika BND ima i dva zamenika (potpredsednika), od kojih je jedan zadužen isključivo za vojna pitanja. Od osnivanja do danas dužnost šefa BND-a obavljalo je dvanaest predsednika.


Organizacija i struktura

BND se sastoji iz sledećih direkcija i odeljenja: Оdeljenje GL, Situacioni centar, Odeljenje UF, Specijalizovane prateće usluge, Оdeljenje EA, Odeljenja za oblasti Međunarodni odnosi, Tehnička uprava TA, Regionalne analize A/B zemlje,(LA i LB), Terorizam i međunarodni organizovani kriminal TE, Proliferacija NBC oružja TW, Bezbednost SI, Tehniča podrška TU, Tehnički razvoj TK, Centralne usluge ZY, Preseljenje UM.

Veliki značaj pridaje se agenturnom prikupljanju podataka. Svi operativci BND-a koji se bave agenturom žive pod posebnim režimom, drugim imenom i pod merama su zaštite. Prilikom odlaska u penziju za njih i dalje važi obaveza ćutanja o poslu na kome su radili. Pripadnici BND-a sudelovali su u svim misijama u kojima učestvuje SR Nemačka. Posebno se njihova delatnost povezuje sa prostorom bivše Jugoslavije, gde su operativci BND-a bili optuživani za podršku slovenačkim i hrvatskim obaveštajnim strukturama za vreme rata. Takođe su od 1999. godine prisutni i na Kosovu i Metohiji.

U tajnom izveštaju BND-a, čiji su delovi krajem 2005. dospeli u javnost, iznete su teške optužbe protiv bivših pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja i Džavita Haljitija, u kojima se navodi njihova povezanost sa organizovanim kriminalom i likvidacijama.

Nakon napada na sedište Međunarodne civilne kancelarije 14.11.2008. godine pripadnici kosovske policije uhapsili su trojicu nemačkih državljana, za koje su tvrdili da su pripadnici BND-a, i optužili su ih za teroristički napad. Nemačka Savezna obaveštajna službademantovala je da su lica uhapšena zbog napada na sedište Međunarodne civilne kancelarije u Prištini njeni pripadnici, ali je zbog pritiska javnosti Vlada kancelarke Angele Merkel saopštila poslanicima Bundestaga da su trojica uhapšenih pripadnici nemačke obaveštajne službe BND. Svaki slučaj otkrivanja i kompromitovanja agenture posebno se analizira, utvrđuju se okolnosti kako je do toga došlo, registruju se slabosti u rukovođenju agenturom, kao i posledice koje se mogu negativno odraziti na dalji rad.


Propusti BND-a: Minhenski masakr

Kao jedan od ozbiljnijih propusta BND-a uzima se iznenađenje koje su doživeli 1972. godine za vreme održavanja Olimpijskih igara u Minhenu, kada su pripadnici PLO-a ubili izraelske sportiste.

Dana 4. septembra 1972. godine u 04.30 časova pripadnici palestinske terorističke organizacije “Crni septembar” upali su u zgradu gde su bili smešteni izraelski sportisti, ubili su dvojicu sportista, a devetoro držali kao taoce. Svi taoci su ubijeni nakon neuspele akcije nemačke policije. Teroristi su zahtevali oslobađanje 234 palestinska zatvorenika iz Izraela, kao i oslobađanje dvojice nemačkih terorista. Nemačka Vlada odbila je ponudu izraelske Vlade da pošalju svoje specijalne jedinice u Minhen. U toku pregovaranja više puta su teroristima ponuđene velike količine novca za puštanje talaca. Nakon neuspelih pregovora krenulo se sa akcijom oslobađanja, koja je zbog slabe organizacije prerasla u opštu pucnjavu. Od osam terorista petorica su ubijeni, dok su trojica uhapšeni. Pokazalo se da čitav obaveštajno-bezbednosni sistem Nemačke nije imao informacije o planovima palestinskih terorista, kao i da nisu imali vrhunsko obučene i opremljenje jedinice za izvršenje složenih akcija oslobađanja talaca. Za nemačku Vladu posebno je bila otežavajuća okolnost što se radilo o jevrejskim taocima. Od tada BND počinje značajnije da sagledava terorizam u zemlji i na međunarodnom planu.

U poslednje vreme BND se sve više težišno bavi pitanjima međunarodnog terorizma i proliferaciji oružja za masovno uništenje.

Ima razgranatu saradnju sa obaveštajno-bezbednosnim sistemima drugih zemalja, kao i obaveštajnim službama pojedinih afričkih i arapskih zemalja. Prema nekim pokazateljima BND sarađuju sa preko 120 zemalja, ima svoje filijale u oko 80 zemalja sveta, i raspolažu godišnjim budžetom od oko 500 miliona evra. Smatra se za jednu od pet vodećih službi u svetu.

akter.co