Christine Granville jedna je od najpoznatijih špijunki iz Drugog svjetskog rata. Britanski premijer Winston Churchill ju je obožavao, a poznatom piscu Ianu Felmingu poslužila je kao inspiracija za prvu Bondovu djevojku, Vesper Lynd, iz romana Casino Royal.
Churchillova miljenica je tijekom Drugog svjetskog rata bila specijalna agentica iz Odjeljenja D (destruction -uništavanje), koje će kansije postati poznato pod imenom SOE (Postrojba za specijalne operacije). Ta je postrojba tijekom rata bila zadužena za špijunažu, izvižđanje i sabotažu na okupiranom teritoriju.
Krystyna Skarbek je rođena u Poljskoj, a nakon što je 1939. njenu domovinu okupirala Njemačka, dobrovoljno se prijavila u specijalne postrojbe gdje je dobila ime Christine Granville, a zadržala ga je i nakon rata.
Prve misije odslužila je na području između između tada neutralne Mađarske i okupiranje Poljske. Tamo je dokazala kao hrabra i inteligentna. U svojim misijama je na skijama izmicala graničnim patrolama na temperaturi i do minus 30 stupnjeva.
Christine je osim toga pokazivala veliku količinu hrabrosti i lukavštine kada se susretala oči u oči s neprijateljem izvlačeći se iz nevjerojatnih situacija.
U jednoj prilici je prevarila časnika Gestapoa tako da ga je natjerala da u paketima prenosti britanski propagandni materijal govoreći mu da je to čaj koji je kupila za bolesnu majku na crnom tržištu. Drugom prilikom Gestapo ju je zarobio zajedno s poljskim časnikom te se suočila s mogučnošću da bude mučena ako se dozna da je špijunka.
Reagirala je na tako da je zubima pregrizla jezik pa se pretvarala da iskašljava krv, a time je uvjerila okupatore da boluje od tuberkuloze. Gestapo ih je oboje oslobodio zbog straha od zaraze.
Među njene najveće podvige ubraja se oslobađanje njenog ljubavnika Francisa Cammaertsa. Njega je Gestapo zarobio kada je pokušao prijeći kontrolnu točku na jugu Francuske. Saznavši za to, odmah je odlučila djelovati. Pokret otpora joj je uskratio pomoć, a ona je sve preuzela na svoju ruku. Odšetala se u zatvor te je priznala da je britanska špijunka.
Glavnom čuvaru je rekla da se sprema bombardiranje obližnjeg grada Dignea, a da je jedini način kako bi ostao živ predaja zarobljenika. Iako je priča zvučala neuvjerljivo, posrećilo joj se. Njeno predviđanje se ostvarilo, što je prestašilo čuvare te su joj dogovorili sastanak s Gestapovim zapovjednikom. Nakon nekoliko sati uvjeravanja i davanja garancija da mu se ništa neće dogoditi zatvorenici su pušteni.
Cristine je postala svjetska vijest kada je umrla u zapadnom Londonu 1952. Ubio ju je George Muldowney, ljubomorni ljubavnik, zbog čeka je obješen. To ju je pretvorilo u legendu. Samo godinu da na poslije, Fleming je objavio knjigu Casino Royal u kojem se kao prva djevojka Jamesa Bonda pojavljuje Vesper Lynd za koju se vjeruje da je napisana prema jednoj od najvećih špijunki u povijesti.
Novinar Donald McCormick je tvrdio da da su njih dvoje nakon rata bili u vezi, a sam Fleming je u nizu intervjua dugo pričao o njoj, sugerirajući da je upravo ona prototip na kojem se temelji naše današnje viđenje špijunki.
OPREZ: Špijuniraju nas kroz kamere na kompjuteru i telefonu!
Otkriveno je kako hakeri, uz pomoć nekoliko starih trikova, mogu da zaobiđu zahtev koji traži dozvolu vlasnika računara pre nego što se veb sajt poveže s kamerom i mikrofonom na njegovom računaru
Savetnik za računarsku sigurnost Egor Homakov radio je istraživanje o veb kamerama na internetu i pokazalo se da hakeri mogu da snimaju fotografije koristeći vašu veb kameru i pretraživač. Bez vašeg znanja, naravno. Homakov je otkrio kako hakeri, uz pomoć nekoliko starih trikova, mogu da zaobiđu zahtev koji traži dozvolu vlasnika računara pre nego što se veb sajt poveže s kamerom i mikrofonom na njegovom računaru.
Laičkim jezikom rečeno, dozvolu za pristup podvale pod dugme koje ćete gotovo sigurno kliknuti - recimo "Play" na videu. Kad je aktivan, bug je gotovo neprimetan - jedini znak da nešto ne štima je kratko treperenje LED indikatora kamere, koje vam lako može promaći. Tehnika, nazvana clickjacking, nije nova. Štaviše, u svetu hakera dobro je poznata. Čak je Adobe na službenom blogu još 2011. godine objavio kako je rešio isti ili sličan bug za svoj "Flash Player".
Čini se da ipak nije. U Tech Crunchu su ga pronašli na novom "hromu" i "internet exploreru 10", ne i na svežim izdanjima "safarija" i "firefoxa".
Kako se zaštititi? Osim nalepnice na kameri - što je malo suludo, ali i prilično efikasno - možete (privremeno ili trajno) da promenite pretraživač ili isključite kameru. I, naravno, pazite gde i šta klikćete.
ŠPIJUNAŽA: Amerikanci znaju čak i kad idete u WCNacionalna bezbednosna agencija preko tajnog programa „Ekskiskor“ u realnom vremenu prati sve aktivnosti bilo kojeg korisnika interneta na svetu i skladišti lične podatke
LONDON - Korak ispred svih. Pored programa „Prizma“, koji Amerika koristi za špijuniranje priključujući se na servere velikih tehnoloških kompanija, Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) može da prati sve aktivnosti bilo kojeg korisnika interneta na svetu, i to u realnom vremenu, preko tajnog programa za nadzor „Ekskiskor“ (XKeyscore), otkriva britanski Gardijan.
Pozivajući se na poverljiva dokumenta koja mu je dostavio odbegli američki obaveštajac Edvard Snouden, list ističe da taj program predstavlja najrasprostranjeniji sistem za prikupljanje podataka i da se više od 700 njegovih servera nalazi na 150 lokacija širom sveta, između ostalog i u Srbiji!
Napravljen 2007.
Gardijan je objavio 32 slajda koji predstavljaju prezentaciju programa „Ekskiskor“, a koji se verovatno koriste za obuku kadrova NSA. Na njima je ukratko objašnjeno kako program za nadzor funkcioniše, koje su mu karakteristike, kao i koja je metodologija za prikupljanje podataka. Četiri slajda su cenzurisana jer navodno otkrivaju detalje pojedinačnih operacija NSA.
Slajdovi su obeleženi kao strogo poverljivi, uz naznaku da su namenjeni samo osoblju iz SAD, Britanije, Kanade, Australije i s Novog Zelanda. Napravljeni su 2007, a oznaka poverljivosti će s njih biti uklonjena tek 2032. godine. Iako se u objavljenim dokumentima ističe da je program „Ekskiskor“ omogućio američkim agentima da uhvate više od 300 terorista, taj tajni sistem može da služi i za špijuniranje običnih građana.
On je, naime, dizajniran tako da može da prati svaki otkucaj na tastaturi, da skladišti podatke o sajtovima posećenim na internetu, IP adrese, lozinke za mejlove, bankovne račune, sadržaj poslatih dokumenata... pa čak i metapodatke - podatke iza podataka, poput poglavlja na elektronskoj pošti ili mesta odakle se korisnik ulogovao na svoj mejl. Kao ilustraciju toga koliko informacija američka vlada prikuplja Gardijan navodi da je preko „Ekskiskora“ za mesec dana u 2012. uskladištena čak 41 milijarda podataka.
Pristup imaju svi!
Ono što je, takođe, specifično u vezi sa špijunskim programom jeste to da bilo ko u NSA na jednostavan način može da mu pristupi, bez ikakvog traženja odobrenja sa viših instanci, poput suda ili visokih zvaničnika Agencije. Pretraga u „Ekskiskoru“ je krajnje jednostavna - po imenu, telefonskom broju, IP adresi, ključnim rečima, jeziku, tipu brauzera za pretragu interneta... - drugim rečima, po bilo čemu.
Danas možemo da kažemo da je špijuniranje lakše nego ikad. Prvo, u doba demokratije špijuniranje i nije mnogo kažnjivo. Ranije je svako za bilo kakvu malu naznaku špijuniranja bivao ubijen, dok danas i uz debele dokaze kazne su prilično minorne. Plus, informacione tehnologije predstavljaju prave rajeve za špijune. Dovoljno je samo nabaviti specijalan softver i on može da presreće komunikacije preko mobilnih telefona, interneta, računara i drugih uređaja. I ne samo to, nego može da se prati svačije kretanje. I ranije su sredstva informisanja i poruke bivale presretane, ali su pošiljaoci na to bili unapred spremni i šifrovali ih, dok sada nekako ljudi nisu ni svesni opasnosti novih tehnologija.
Smatra se da je špijuniranje druga po redu najstarija ljudska profesija. Ako zavirimo u tragove daleke istorije naći ćemo priče i dokaze o mnogobrojnim špijunažama između plemena, naroda, država i drugih sličnih grupacija.
Oblici špijunaže
Špijunaža se definiše kao tajno i često nelegalno prikupljanje poverljivih informacija. Može biti signalna i ljudska. Ljudska špijunaža predstavlja korišćenje ljudskih agenata u špijuniranju. Agenti se infiltriraju u određene grupe ili udruženja, ponekad sa lažnim identitetom kako bi pokušali da dođu do poverljivih informacija. Signalna špijunaža se odnosi na presretanje poruka i kanala komunikacije, razbijanje šifara i elektronska špijunaža između ljudi koje špijuniramo. Dosta je dobila na značaju u poslednje vreme razvitka informacionih tehnologija.
Vrste špijuna
Postoji nekoliko varijanta špijuna:
Dvostruki agent – Dvostruki agenti su špijuni koji se pretvaraju da špijuniraju za jednu stranu, a u stvari rade za drugu stranu koju „navodno“ špijuniraju. Zato su oni odlični za podmetanje lažnih informacija. Za neke dvostruke špijune se nikad ne zna za koga stvarno rade. Na primer Oleg Penkovski, najpoznatiji zapadnjački špijun u Sovjetskom savezu, bio je često optuživan da je dvostruki agent koji namerno govori zapadu da su Sovjetske vojne snage manje nego što stvarno jesu.
Krtica – Krtica je vrsta špijuna koji se infiltrira u odgovarajuću organizaciju i tu postepeno gradi svoj rang. To može da potraje i decenijama, pa se oni najčešće regrutuju dok su veoma mladi. Najpoznatiji primeri krtica su petorka sa Kembdriža, britanski studenti koje je KGB regrutovao dok su još studirali na Kembridžu, a koji su dospeli do bitnih pozicija u britanskim službama i koju su tokom Drugog svetskog rata, pa do 1950-ih slali redovno podatke Sovjetskoj službi.
Spavač – Spavač je vrsta špijuna koji dugo godina obavlja određenu funkciju u organizaciji koju špijunira, i tu je postavljen sa namerom, ali njegov zadatak nije da bude konstantno aktivan, već da čeka. Oni se aktiviraju samo u određenom ključnom trenutku. U međuvremenu, niko na njih ništa ne sumnja, jer oni zaista ništa ni ne rade. Problem sa ovakvim špijunima je da se oni opuste nakon određenog vremena, pa mogu i da zaborave zašto su tu.
Bitan element svakog špijuniranja su rukovaoci, to jest osobe sa kojima špijuni razgovaraju, kome prosleđuju podatke i koji špijunima govore kako da se ponašaju i koje informacije da traže. Oni su verovatno i najvažniji u celom procesu, jer posao špijuna nije nimalo lak. Dešava se da počne da ih grize savest, ili počnu da se brinu za svoju bezbednost i slično. Zato su tu rukovaoci koji ih umiruju i uveravaju da je sve u redu.
Komunikacije između špijuna i rukovaoca nije nimalo jednostavna. Obično se odvija na nekom javnom mestu, gde nema direktnog susreta, već se samo razmenjuju poruke. Na primer, slučajno se ispusti cedulja sa porukom na ulici, koju posle neko pokupi itd…
Kao što pomenusmo, nije nimalo jednostavno biti špijun, jer to zahteva neprestanu glumu i rad pod velikim pritiskom. Maltente stalno imate utisak da vas neko prati.
Postavlja se pitanje zašto bi se onda neko time bavio?
Motiva ima raznoraznih, od novca, do osvete, ali je najčešći razlog ideološki. Nažalost, sa špijunima koji to rade iz ideoloških razloga je najteže raditi, jer oni žele da znaju kako će njihove informacije biti upotrebljene i malo su svojeglavi. S druge strane, oni su najodaniji. Ponekad špijuni nisu ni svesni kakav se to posao od njih očekuje, već su zaluđeni pričama o heroizmu. To uglavnom nije ni mnogo uzbudljiva profesija, jer je veći deo vremena prilično monoton, i povremeno je isprekidan momentima straha.
Kako se postaje špijun?
Špijuni se uglavnom regrutuju od strane specijalne službe. Potraži se neko u službenoj ogranizaciji, za koga se smatra da bi mogao da bude špijun, pa se onda regrutuje. A ponekada se špijuni sami prijave za to. Takvima se u početku malo veruje, ali ako se dokažu tada je sve dobro.
I na kraju napominjemo da posao špijuna ne utiče uvek dobro na politiku. Ma koliko bio kvalitetan špijun, krajnje odluke o nekoj politici donose političari, koji i ne moraju da uvaže nalaze špijuna. Na primer, Staljin je sve do poslednjeg momenta odbijao da poveruje da će ga Hitler napasti, pošto ga je smatrao dobrim prijateljem, iako su vešti sovjetski špijuni mesecima upozoravali da se Hitler sprema za napad. Zato je SSSR bio i malo uhvaćen u nespremnosti, kada je Hitler stvarno napao.
Špijun, ženskaroš, seks simol i fatalni agent sa 'dozvolom za ubijanje' ... Bond, Džejms Bond je jedan od najvećih britanskih simbola popularne kulture, ali po svoj prilici je i još nešto. Iza književnog lika Ijana Fleminga krije se čovek koji je zaista postojao – Srbin Duško Popov.
U svetu elitne špijunaže, intriga i „pravih" tajnih agenata jedno ime redovno se navodi kao izor – Duško Popov. Bio je najuspešniji špijun tokom Drugog svetskog rata, dupli agent kome su verovali i Čerčil i Hitler, i verovatni uzor za čuvenog agenta 007 Ijana Fleminga.
Ko je bio Duško Popov?
Rođen je u Titelu u južnoj Bačkoj, u bogatoj porodici. Živeo je u centru Beograda, ali se porodica tridesetih godina preselila u Dubrovnik. Pohađao je najbolje škole, a 1936. godine se obreo u Frajburgu na studijama prava.
Tu je upoznao Johana Džebsena – čoveka koji će mu postati najbolji prijatelj, ali i zauvek promeniti život...
Duško Popov je tečno govorio italijanski, nemački, francuski i engleski jezik. Prezirao je naciste i zgražavao se nad diskriminacijom koju su vršili nad Jevrejima.
Početkom 1940. godine, kada je Drugi svetski rat već uveliko trajao, ali Jugoslavija još uspevala da ostane neutralna, upravo ga je Džebsen pozvao da se priključi „Abveru" nemačkoj obaveštajnoj službi.
– Duško bio iznenađen i zapanjen jer je znao da je Džoni protiv nacizma. Mislim da mu je Džoni rekao nešto ključno: „Najbolji način da se neko pobedi je biti u toj ekipi" – priča Marko Popov, sin tajnog agenta u dokumentarnom filmu „Tajne rata: Dupli agent Tricikl".
Ipak, plan Duškovog druga bio je još smeliji – on je predložio da postanu „dupli agenti" koji bi radili za Nemce, a zapravo prikupljali informacije za saveznike.
Duško Popov u posleratnim godinama sa sinom i prvom suprugom
I tako je rođen tajni agent Popov... Za Nemce kodnog imena „Ivan", za Britance „Tricikl".
Legenda o Džejms Bondu verovatno je nastala u kockarnici lisabonskog hotela „Palasio". Agent britanske tajne službe zadužen za praćenje Popova posmatrao je kako Srbin ulaže 80.000 dolara (oko 640.000 dolara u današnjoj vrednosti) kako bi naterao protivnika da odustane.
Taj agent bio je Ijan Fleming, a njegov prvi roman o agentu 007 zvao se „Kazino Rojal" i sadržao je identičnu scenu.
Stvarni agent Popov imao je i druge osobine svog izmišljenog dvojnika – obožavao je piće, skupa kola i iznad svega - žene! Jedno vreme, bio je u vezi sa čuvenom francuskom glumicom i lepoticom tog vremena Simon Simon.
Ipak, život Duška Popova bio je, pre svega, život pun opasnosti, na relaciji Lisabon (koji je bio sedište evropske špijunaže tog vremena) – London (gde je Britancima redovno podnosio izveštaje o nemačkim planovima i dobijao lažne informacije koje je trebalo da podmetne Rajhu).
Huver je znao plan napada na Perl Harbur
Negde u toj komunikaciji, Popov je došao u posed neverovatnog podatka – Japanci su se uoči 1941. godine živo interesovali za mogućnost poletanja bombardera sa nosača aviona, a on je od „Abvera" dobio zadatak da ode u SAD i prikupi informacije o luci Perl Harbur.
Popov je sklopio „dva i dva" i odmah po dolasku u Ameriku otišao u sedište FBI-ja i predočio im da će Japanci napasti Perl Harbur.
Ipak, njegova upozorenja nisu shvaćena ozbiljno.
– Huver je na više načina bio izuzetan čovek. Verovatno je bio homoseksualac, mrzeo je strance, pogotovu Duška. Mrzeo je plejboje i sve u vezi sa Duškom – kaže Rasel Miler, britanski autor i novinar.
Zbog svega navedenog, prijem Popova u FBI je bio hladan, a u njegovu priču Huver nije poverovao. Nekoliko meseci kasnije, 7. decembra 1941. godine, verovatno se pokajao.
Do kraja rata, Popov je uspeo da od Nemaca izvuče preko 2 miliona dolara u današnjoj vrednosti za potrebe „tajne mreže nacista u Britaniji" koje je zapravo prosleđivao saveznicima.
Takođe, njegova uloga u „Danu D" bila je ključna. On je uspeo da lažnim izveštajima skrene pažnju nacista sa Normandije na naduvane tenkove i lažne vojne trupe strateški raspoređene na drugim delovima obale. Ova akcija zvala se „Fortitjud”.
Po okončanju rata, Popov je prestao da se aktivno bavi obaveštajnim radom. Živeo je kao i celog života – ekstravagantno i glamurozno. Ženio se dva puta i dobio četiri sina.
Pred kraj života je napisao memoare „Špijunaža i kontrašpijunaža". Njegovo svedočanstvo o Perl Harburu izazvalo je oštre polemike u Americi gde je FBI pokušao da zabrani štampanje.
Godine 1981. u 68. godini života, u Londonu, umire jedan od najvećih špijuna Drugog svetskog rata ... Popov ... Duško Popov.
Pravi Džejms Bond?
Kada se Ijan Fleming proslavio svojim romanima o tajnom agentu u „službi njenog veličanstva", časopis „Pablišers vikli" je napisao: „Taj šarmantni, očaravajući mladi jugoslovenski plejboj koji je poslužio kao uzor Janu Flemingu da stvori lik Džemsa Bonda, bio je neverovatno smeo i uspešan".
Ipak, sam Duško Popov je bio nešto uzdržaniji.
– To ste zaključili vi, mediji. Kad su Fleminga napali britanski mediji zato što previše slobodno prikazuje Džejms Bonda, agenta Britanske tajne službe, navodno je rekao: „Ne bih vam naveo njegovo ime, ali zvali su ga Tricikl – izjavio je Popov u jednom intervjuu pred kraj života ne poričući da to jeste bilo njegovo kodno ime, kao ni to da ga je slavni autor pratio jedan period za vreme Drugog svetskog rata.
dnevno.rs
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
KAO obaveštajac radio sam aktivno samo za Udbu 1947. za vreme građanskog rata u Grčkoj. Zadatak mi je bio da neutrališemo američku ambasadu u Atini. A, 1955. godine sam za Službu državne bezbenosti, na veliku radost Aleksandra Rankovića, razotkrio jedan od načina kojim engleska obaveštajna služba vrbuje naše ljude. Bio sam član Titovog tajnog tima koji je imao zadatak da napravi atomsku bombu. Taj posao su direktno kontrolisali Politbiro i Udba. Član sam čitave mreže ljudi u svetu koji otvoreno izučavaju problem obaveštajnog rada u 20. veku.
Glagoljiv i otvoren, kao čovek i kao profesor bezbednosti i špijunaže, Stevan Dedijer je u poznim godinama javno priznao da je bio svetski obaveštajac. Najpre je bio špijun, potom naučnik međunarodnog renomea, profesor na petnaestak univerziteta, ekspert mnogobrojnih institucija koje se bave analizama globalnih trendova u obaveštajnom i realnom svetu. Dok je pisao memoare, dao im je naslov „Špijun kojeg smo voleli”.
Rođen je u Sarajevu 1911., ali je dovoljno dugo živeo tako da je bio učesnik, svedok i analitičar tri svetska rata i ostalih istorijskih zbivanja. Kao potomak pripadnika tajne organizacije „Crna ruka” bio je predodređen da bude zagonetna ličnost. Njegov otac Jefto Dedijer iz Bileće bio je „crnorukac”, prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa i Mustafe Golubića, dvojice najtajanstvenijih ljudi u Kraljevini Srbiji.
Školovao se u Americi, a period između 1936. i 1949. bio je izuzetno buran u njegovom životu, jer je postao saveznički padobranac u Drugom svetskom ratu. Profesor Tvrtko Jakovina piše „da je Stevan Dedijer bio član vojne obaveštajna službe OSS, koja je preteča CIA”. Prošao je padobranski kurs i specijalnu obuku, tako da je postao telohranitelj američkog generala Maksvela Tejlora, komandanta 101. letačke divizije.
Kada se, posle rata, vratio u Beograd kao član KPJ dobio je obaveštajni zadatak da pomaže grčkim komunistima i partizanima generala Markosa. Potom su ga Josip Broz Tito, Politbiro KPJ i Udba angažovali da špijunira Pavla Savića u Nuklearnom institutu „Vinča“ i pomogne da Jugoslavija napravi atomsku bombu. Posle emigriranja u Švedsku 1961, Udba ga je proglasila neprijateljem države, agentom CIA i za njim poslala svoje tajne agente da ga ubiju.
U Lundu je Dedijer osnovao univerzitetsku katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti, postavši rodonačelnik jedne nove naučne discipline o industrijskoj špijunaži. Često je govorio: „Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć.”
Za sebe je govorio i potpisivao se „kao Srbin sa dna kace, koji smrdi na kiseli kupus”, na svojoj vizitkarti predstavljao se kao „obaveštajni savetnik”. Ovu ulogu igrao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka. Umro je 13. juna 2004. u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života.
SVUDA DOBRODOŠAO - Stevan Dedijer je najbolji socijalni obaveštajac na svetu. Bio je gost svih tajnih službi i pet svetskih univerziteta. Francuska je tražila da joj reorganizuje agenturu, a Britanija da radi za kraljičinu službu. U Americi smo ga cenili kao eksperta za informacije - izjavio je Vilijam Kolbi, šef CIA, impresioniran Dedijerovim sposobnostima i korišćenjem obaveštajnih znanja i veština u razvoju društva.
Španac Džon Pujol Garsija je tokom Drugog svetskog rata radio kao dvostruki špijun - i za naciste i za saveznike. Isprva je došao do saveznika da bi radio za njih, ali je odbijen, pa je izgradio lažni identitet i počeo da “radi” za naciste, snabdevajući ih lažnim informacijama. Ubrzo potom Garsija je primljen da radi kao dvostruki agent za Alijansu. Tokom svog rada nacistima je prosleđivao niz lažnih izveštaja, i dosta važnih informacija koje su stizale prekasno, a on i njegov britanski kolega iz MI5 čak su kreirali i mrežu od 27 fiktivnih agenata koji su svi primali plate od nacista. Garsija je kasnije odlikovan od strane Nemaca Gvozdenim krstom, a britanska imperija odlikovala ga je najvišim odličjem.
Kad zamišljamo špijune, prvi nam na pamet padnu osobe koje ne prezaju ni od čega kako bi sakupile potrebne informacije. Štaviše, smatramo ih potpunim anonimusima, jer specifičan posao kojim se bave to i zahteva.. Međutim, potpuno suprotno mišljenju većine, špijuni su bili mnogi slavni i svetski poznati ljudi . Mi vam predstavljamo neke od najpoznatijih.
Frank Sinatra Što se tiče ovog legendarnog muzičara, bitno je naglasiti, kako pišu strani mediji, da priče o njemu kao špijunu nikad nisu potvrđene. No, glasine o njegovoj povezanosti s mafijom i CIA postoje već decenijama, a čak je snimljeno i par filmova na tu temu. Prema tvrdnjama njegove ćerke Tine, Sinatra je često favorizovao CIA. Navodno nije bio špijun u tradicionalnom smislu, ali je radio za njih kao kurir određenih informacija, a svoj privatni avion stavio im je na raspolaganje. Kad bi bilo potrebno CIA bi ga kontaktirala i tražila od njega da preveze njima potrebnu osobu kako ne bi ostavili pisani trag.
Keri Grant Glumac koji je važio za pravog šarmera, čak se i pojavio se u nekoliko filmova u kojima se radnja vrtela oko špijunaže. Navodno mu je bila ponuđena i uloga Džejmsa Bonda, ali ju je on odbio. Ono što niste znali je da je Keri Grant, dok je vladao Holivudom, radio i kao operativac za britansku vladu, barem tako pišu strani mediji. On nije pokušavao da sazna američke tajne već je morao držati oko na sumnjivim nacističkim simpatizerima tokom Drugog svetskog rata, uključujući i kolege glumce poput Erola Flina. Grant je bio veliki britanski pristalica tokom ratnih akcija i čak im je donirao i plate od svoja dva filma.
Marlen Ditrih Marlen je bila jedna od najpoznatijih nemačkih glumica, no po svemu sudeći čvrsto je bila protiv Hitlera i njegovog nacističkog režima. Glumica je 1939. godine postala američka državljanka, a bila je jedna od prvih zvezda koje su plasirale ratne obveznice. Tokom dve turneje za "United Service Organizations" pevala je za savezničke trupe na prvim linijama. Prema FBI podacima i dalje se sumnja da je na početku rata bila nemačka špijunka. S druge strane, mnogi veruju da je bila izdajica svoje domovine te da je očajnički želela da pomogne u borbi da se porazi Treći Rajh. Ditrihova je navodno špijunirala preko Kancelarije za strateške usluge, koja je 1944. godine započela projekat "Musac". Reč je bila o emitovanju muzičke propagande radi demoralisanja neprijateljskih vojnika. Njen najveći doprinos ratu bio je podizanje morala vojnika u borbi protiv nacista. Uostalom, njena porodica je i dalje živela u Nemačkoj, pa joj ne bi bilo u cilju da radi kao tajni operativac. Ipak, ona je jedna od najpoznatijih zvezda za koje se veruje da su radile kao špijuni tokom Drugog svetskog rata, a i jedina je na listi koja se na popisu špijuna našla s obe strane.
Hari Hudini Ako bi ikada razmišljali o tome koga da zaposlite kao špijuna, većini bi istog trena na um pao jedan od najvećih iluzionista u istoriji. Hari Hudini, prema jednoj od objavljenih autobiografija, radio je za savezničke snage (Velika Britanija, SSSR i SAD), tačnije Skotland Jard i za američke tajne službe. Hudini je navodno putovao svetom prativši ruske anarhiste i prikupljao vredne informacije za američku i britansku vladu. U Evropi je u svakom gradu izazivao lokalnu policiju da ga sveže u lance i stavi u ćeliju, a onda je svoje umeće bega koristio kako bi ih zadivio. Hudinija povezuju s Vilijamom Melvilom, britanskim špijunom koji ga je spomenuo u svom dnevniku, a koji je radio za Skotland Jard gdje su navodno bili i Hudinijevi počeci.
Sterling Hejden Ime Sterling Hejden možda nećete prepoznati, no reč je o američkom književniku i glumcu poznatom po ulozi korumpiranog policajca Meklaskija u Kopolinom "Kumu" iz 1972. godine, a publika ga pamti po ulogama u brojnim klasicima. Ovaj glumac bio je prikriveni operativac američke vlade što je, ni manje ni više, potvrđeno upravo sa njihove strane. Padobranom je sleteo u Hrvatsku kako bi špijunirao fašistički pokret koji je tada bio u nastajanju. To je bilo za vreme dok je radio u OSS-u tokom Drugog svetskog rata, i to samo nekoliko godina pre nego što je dobio ulogu u filmu "Asphalt Jungle".
Laki Lučijano Laki Lučijano je bez sumnje najozloglašenija osoba koju ćemo ovde spomenuti. On je bio jedan od najpoznatijih američkih mafijaša svih vremena, a smatraju ga i jednim od najodgovornijih za rast trgovine heroinom 40-ih godina prošlog veka u Americi. Tokom Drugog svetskog rata, mornarička tajna služba sumnjala je da su nacisti primali informacije o kretanju brodova na Atlantskom okeanu, a znali su da porodice kriminalaca kontrolišu sve što se događa na dokovima u Njujorku. Lučijano je bio angažovan od strane OSS-a, zajedno sa šefom mafije Majerom Lanskijem kako bi otkrili one koji prenose informacije. Dvojac je na hiljade informatora isporučio vladi pod šifrovanim imenom "Operacija Podvodni svet". To nije bilo sve. OSS ga je opet angažovao kako bi iskoristio svoje kontakte na Siciliji i pronašao informacije o pokretima nacističkih grupacija u Italiji.
Greta Garbo Rođena u Švedskoj, bila je jedna od prvih evropskih glumica koja je postala vrhunska holivudska zvezda početkom tridesetih godina. Pre nego što se 1941. penzionisala od glume, iako je imala tek 35 godina, četiri je puta bila nominovana za Oskara. Prema mnogima, njen odlazak u penziju baš u to vreme ne može se nazvati slučajnim, pa mnogi veruju da je radila kao britanska špijunka tokom Drugog svetskog rata. Garbo je, prema engleskom spisatelju Čarlsu Hajamu, bila angažovana od strane britanske obaještajne službe, a prema mnogim pričama provodila je brojne razgovore i nekoliko misija za saveznike. Jedna od navodnih misija bila je pomoći kod prevoza čoveka koji je trebao da stigne iz Kopenhagena u Britaniju što je uspešno odradila za Vinstona Čerčila i kanadskog špijuna Vilijama Stivensona. Čovek kome je pomogla bio je Najls Bor, danski fizičar i naučnik. Za vreme okupacije Danske od strane Nemačke, on je odbio da pomogne nacističkim vlastima i napustio je državu. Tada je otišao u Alamost, i zanimljivo, pridružio se grupi naučnika koji su radili na atomskoj bombi, na takozvanoj operaciji "Menhetn".
Roald Dal Tokom svog detinjstva zasigurno ste pročitali barem jednu knjigu legendarnog dečjeg pisca Roalda Dala. Prvi njegov roman bio je "Gremlini", a nakon toga je usledio "Čarli i fabrika čokolade" koji ga je i proslavio. U vreme kad je pisao bestselere, špijunirao je SAD za britanske obaveštajne službe. Uglavnom, najzabavniji deo cele ove priče bio je da je Dal bio poslat u Ameriku kako bi potrebne informacije saznao od supruga naftnih tajkuna, pa čak i od kongresmenke Klare But Lus čiji je suprug bio izdavač časopisa "Tajm". Priča postaje zabavnija jer je Dala izmorio njen seksualni apetit pa je britanske obaveštajne službe zamolio da napusti misiju.
Džulija Čajld Reč je o poznatoj američkoj kuvarici, autoru i televizijskoj ličnosti koja je Amerikancima približila francusku kuhinju. Džulija Čajld često je u svojim emisijama, od kojih je najpoznatija bila "Francuska kuhinja", delovala pripito. Nekad manje, nekad više. Tokom Drugog svetskog rata radila je za OSS kao obaveštajac, a organizovala je i usmeravala podatke saveznicima iz mesta kao što su Kina i Cejlon. Pre toga radila je kao daktilografkinja u kancelariji za informacije. U OSS-u je upoznala svog supruga Pola. Iako je u kuhinji uvek pravila nered, bila je precizna i imala je oko za detalje, a dobijala je i nagrade za snalažljivost.
Храбри комита познат је по томе што је шамарао Черчила, вукао за уши принца Ђорђа, али и својим деловањем започео Први балкански, а затим и Велики рат. У ултиматуму који је Аустроугарска упутила Србији уочи Првог светског рата тражило се хапшење само двојице људи – Милана Цигановића, који је предао оружје Гаврилу Принципу, и Војина Танкосића.
Танкосић је рођен 1880. у селу Руклади, између Уба и Лајковца. У Београду је завршио Војну академију и готово одмах по дипломирању изазвао дипломатски инцидент. Незадовољан писањем једног енглеског новинара о Србима, ишамарао га је у кафани у Кнез Михаиловој улици, што је довело до протеста амбасадора Велике Британије. Новинар се звао Винстон Черчил и касније је постао премијер.
Танкосић је имао 23 године кад се укључио у заверу против краља Александра Обреновића и краљице Драге 1903. У ноћи преврата командовао је водом који је стрељао Драгину браћу Николу и Никодија. Није му сметало што је с Никодијем ишао у исти разред Друге мушке гимназије… По Београду се чак причало да је то урадио без наређења, на своју руку.
Славу је стекао 1905. као комита у Македонији. Тамо је „стизао да командује, сипа метке на Турке и Арнауте и задржава њихов налет, али и да превија рањене четнике“.
Краљ Петар Карађорђевић изабрао га је за друга и васпитача својим синовима, али се то неславно завршило – принцу Ђорђу, који је већ био момак, ишчупао је уши!
У време немира због анексије Босне 1908. на Теразијама је ускочио у фијакер министра спољних послова Милована Миловановића, париског доктора права, и извикао се на њега због помирљиве спољне политике Србије. Чаршија је данима брујала о томе, а на задњем крају министровог фијакера од тада је стајао пандур…
Средином 1912. борави на Космету, где са Исом Бољетинцем предводи Арнауте у сукобу са Турцима. Другог октобра 1912. самостално напада и заузима турску караулу код Мердара, пре објаве непријатељстава, чиме практично почиње Први балкански рат.
Због ултиматума Аустријанаца, који су тражили његово хапшење као једног од главних организатора Сарајевског атентата, српске власти су га ухапсиле, али је првог дана рата пуштен да би командовао својом јединицом у одбрани Београда. Његов Савски четнички одред три ноћи и три дана спречавао је прелазак непријатеља преко Саве.
У октобру 1915. године смртно је рањен, а затим и тајно сахрањен. Аустријанци су ипак нашли Танкосићев гроб, откопали га, сликали леш и фотографију објавили у новинама, уз текст да је демон светског рата мртав. Посмртне остатке пренела је његова мајка и сахранила их на београдском Новом гробљу 1922.
Каријеру је започео као завереник у Мајском преврату, наставио као комита, пуковник Црвене армије и амбасадор краља Петра, а завршио као Титов амбасадор.
За Божина Симића Црњански је писао да је био „сарадник Коминтерне“, а истакнути пуковник Владимир Туцовић, брат Димитрија Туцовића, говорио је да је Симић „међународни хохштаплер“.
Божин Симић рођен је 20. октобра 1881. у Великом Шиљеговцу код Крушевца. Син учитеља, завршава Војну академију, постаје масон и 1903. учествује у убиству краља Александра и краљице Драге.
Пет година касније је у Врању, одакле убацује комите на турску територију, а крајем лета 1912. он је сам дубоко иза непријатељских линија: маскиран у сељака, црта мапе Скопске Црне Горе, Јањева и Приштине, неопходне за предстојећи Балкански рат.
За време Првог светског рата командује батаљоном, а 1916. године Драгутин Димитријевић Апис га шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима и другим Словенима прикупља добровољце за српску војску.
Кад Апис на Солунском процесу 1917. године буде осуђен на смрт, Симић ће са још тројицом српских официра покренути акцију да га спасе погубљења. Из Петрограда упућују меморандум свим водећим државницима и владарима у свету, пишу писма и главним дневним листовима у Русији, Француској и Енглеској…
А после тога, повратка им у Србију нема.
Божин Симић остаје у Русији и после Октобарске револуције постаје пуковник Црвене армије. Године 1936. вратио се у Београд – али га југословенске власти само два дана држе у затвору, а онда пуштају на слободу и враћају му чин пуковника!
У Београду се отворено дружио с московским амбасадором. Редовно су играли карте. Петог априла 1941. из Београда у Москву путује делегација да са Стаљином закључи Пакт о пријатељству и ненападању. У њој су и Мустафа Голубић и Божин Симић.
Он прелази у Лондон, а краљ га поставља за амбасадора код Де Гола.
У једном обраћању посланицима у Доњем дому Парламента Британије оштро се супротставио бомбардовању Београда од стране савезника. Рекао је да је чудно да се разара Србија, у којој постоји покрет отпора окупационим снагама, а да, на пример, ниједна бомба није пала на Бугарску, која је отворено прешла на страну Сила осовине. Неколико дана после овог говора уследило је вишедневно бомбардовање Софије.
Пред крај рата Симић прелази на Титову страну. Кад је као његов амбасадор пошао преко Бугарске у Анкару да преузме дужност, у Софији ће покушати да га убију. Стари мајстор конспирације одмах ће рећи да је тај напад „освета за говор у Парламенту Британије и бомбардовање бугарских градова“.
Умро је у Београду 24. фебруара 1966. у 85. години.
Као припадник Младе Босне покушао је да убије Оскара Поћорека, Франца Фердинанда, грчког краља Константина, али ни у једном атентату није био успешан.
Мухамед Мехмедбашић, рођен 1886. године у Стоцу, у Херцеговини, био је припадник револуционарне организације Млада Босна. Као таквог, Мустафа Голубић позвао га је крајем 1913. да дође у Француску, у Тулуз, где му је поверен задатак да убије аустроугарског поглавара Босне Оскара Поћорека. Снабдевен бочицом отрова и камом са оштрим врхом, вратио се из Тулуза у Марсељ да се ту укрца у брод. У Дубровнику је сео у воз. У једном тренутку приметио је да жандарми претресају вагоне, па се уплашио да траже њега. Отров и оружје бацио је у нужник. Тек касније сазнао је да су жандарми трагали за неким лоповом.
Одустао је од атентата на Поћорека кад је сазнао да Гаврило Принцип с друговима спрема атентат на престолонаследника Франца Фердинанда. Прикључио им се, али на Фердинанда није бацио бомбу, правдајући се да је колона поред њега брзо прошла.
Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је после пуцњева Гаврила Принципа успео да се извуче из Сарајева и преко планина побегне у Црну Гору, у Никшић. Мислећи да је ту безбедан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније, а на Солунском фронту прикључио се Апису и организацији Црна рука.
У пролеће 1916. Апис је прихватио предлог младобосанаца да жртвују свој живот „за ствар савезника“ и убију два највернија помагача Немаца на Балкану, грчког и бугарског краља Константина и Фердинанда.
Снабдео је оружјем Мехмедбашића и његовог помагача, којима је запао овај први, и отпремио их у Атину. Мехмедбашић је своју жртву чекао у позоришту, али је Константин у последњем моменту због назеба остао код куће. Пошто их је открила српска полиција, непријатељски расположена према Аписовој обавештајној служби, морали су да се склоне. Мехмедбашић се пријавио у болницу због наводне болести, а његов помоћник је убијен. Ни данас се не зна да ли је његово убиство наредио Апис јер није извршио задатак или је српска полиција уклонила непожељног сведока.
На Солунском процесу 1917. године, када је Апис због учешћа у наводној завери за убиство српског престолонаследника Александра Карађорђевића осуђен на смрт, Мехмедбашић је осуђен на 15 година затвора. Амнестиран је 1919. и вратио се у Сарајево.
Одличан ђак постао је један од главних Аписових људи, па отишао у Русију и постао Стаљинов човек. У Београд се вратио у време Другог светског рата.
У првој половини двадесетог века није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.
Рођен је 1891. године, у породици ни сиромашној ни богатој. Као даровито дете и као најбољег ђака основне школе у Стоцу, општина га је послала у гимназију у Сарајеву. Школовање прекида због Првог балканског рата, из којег је изашао је с чином наредника српске војске и Орденом Обилића за показану храброст.
Након матуре 1913. са стипендијом владе у Београду отишао је на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где је ступио у Црну руку, којом је руководио Драгутин Димитријевић Апис.
Апис га је 1914. поставио за писара у Ужичкој армији, а 1915. шаље га у Русију да прикупља добровољце за српску војску. Враћа се с хиљаду нових ратника у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније. На суђењу Апису 1917. Голубић је осуђен на годину дана, али је побегао у Француску.
У Београд се вратио 1918, а српске власти га хапсе 1921. због сумње да је спремао атентат на краља Александра. Детаљи о овом атентату нису познати, али се зна да се Голубић једном приликом на Теразијама, док је пролазио краљев аутомобил, пред сведоцима заклео да ће осветити Аписа. Отишао је у Париз, па у Беч, где су га четири пута хапсили на захтев Београда.
Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу, али је врло брзо стекао такав углед да је и код Стаљина у Кремљ улазио без пропуснице.
Извршиће неколико спектакуларних подухвата, а свакако је највећи међу њима убиство Лава Троцког.
Троцки је био други човек Октобарске револуције, а после сукоба са Стаљином потуцао се по Европи док се 1937. није сакрио у Мексику. Зна се да је Голубић открио његово склониште, а после је било лако – други руски агент убио је Троцког ударцима пијуком у главу.
На почетку Другог светског рата Голубић је дошао у Београд. Са Матом Видаковићем, диверзантом школованим у Москви, 5. јуна дигао је у ваздух тврђаву у Смедереву. У страховитој експлозији, која је готово уништила град, погинуло је 2.500 људи.
Изгледа да га је Тито, плашећи се његових веза са Стаљином, одао Немцима. Они су га ухапсили и после мучења, изломљеног, у шаторском крилу изнели у парк испред данашњег Председништва и стрељали. Био је 26. јун 1941.
Кад су 1944. Руси и партизани ослободили Београд, обавештајци Трећег Украјинског фронта пронашли су и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Тамо је сахрањен уз све војне почасти као генерал-лајтнант руске обавештајне службе НКВД. У првој половини двадесетог века није било важнијег историјског догађаја на Балкану у којем Мустафа Голубић није учествовао.
Овај Врањанац, ађутант Драже Михаиловића, чак три пута је успевао да побегне из ропства – једном из немачког, а двапут из совјетског.
Михајло Сотировић рођен је 1913. у Врању. Завршио је Војну академију, а кад је у априлу 1941. Југославија капитулирала, одлази код Драже Михаиловића на Равну гору. Дража га поставља за свог ађутанта.
Немци су га заробили 1942. године и заједно са осталим официрима Краљевине Југославије спровели у логор Рава-Руска, на територији која се тада налазила у Пољској, а данас је у Украјини.
У јануару 1944, симулирајући напад слепог црева, издејствовао је да га пошаљу на преглед и током транспорта отео се на станици Стриј и успео да побегне и придружи се пољском покрету отпора под називом Армија Крајова. Лако је прошао проверу идентитета јер је његов брат био министар у избегличкој влади Краљевине Југославије у Лондону и одмах је распоређен у јединицу код Лавова.
Као заменик команданта 14. регименте учествује у операцији „Бура“, заједничкој акцији пољског покрета отпора и Црвене армије. Циљ офанзиве био је да се од Немаца ослободи Лавов и, после само недељу дана борбе, нацисти су се повукли. Сотировићу је због храбрости у тим борбама уручено највише пољско одликовање – Милитари виртуе.
Спремајући се за преузимање Пољске после рата, Совјети су наложили да се расформира Армија Крајова, а кад је Михајло Сотировић одбио да разоружао своје људе, ухапсила га је руска тајна служба НКВД. Издржао је мучење и није пристао да шпијунира за њих, па је осуђен на 10 година тешке робије, иако му је ногу захватила гангрена због ране задобијене код Лавова. У очају, позива се на брата министра и његове везе с Черчилом, па га Совјети враћају у Лавов.
У Лавову је Сотировић опет саслушаван и мучен. Побегао је 15. септембра 1944. тако што је искористио неопрезност иследника, скочио на њега и убио га голим рукама. Пресвукао се у униформу убијеног и изашао из зграде. Опет је био у редовима Армије Крајове, која је сада, осим с Немцима, ратовала и с Црвеном армијом.
Сотировића су Руси други пут заробили у мају 1945. У покушају бега скоком с другог спрата, поломио је обе ноге. Али совјетска полиција није знала ко им је у рукама. Сотировић је имао документа француског официра Жака Романа, који се враћа кући из заробљеништва у Одеси. Пребацили су га у болницу, одакле су га два припадника Армије Крајове, маскирана у полицајце, извела на слободу. Крај рата дочекао је у Француској као Жак Роман. Преминуо је 1987. године на ходочашћу на Светој гори, где је одлазио сваке године.
Овог Србина из Титела Британци сматрају једним од својих највећих тајних агената, а инспирисао је и писца Јана Флеминга за креирање лика Џејмса Бонда
Душко Попов је рођен у Тителу 1912. године, одрастао је у Дубровнику, а школовао се у Енглеској, Француској и Немачкој.
Постао је британски агент у Лондону 1940. Британци су га вратили у Београд, где је, уз њихову сагласност, пристао да га један пријатељ Немац врбује за рад у немачкој војној обавештајној служби Абвер.
Попов за Немце организује измишљену мрежу шпијуна и све до Хитлеровог напада на Француску немачком Генералштабу прослеђује лажне податке које су за њих Британци лукаво смишљали.
После слома Југославије Попов се 1941. пријављује југословенској избегличкој влади у Лондону и ради као њен службеник за специјалне задатке. Тако је постао троструки агент: шифровано име за Абвер му је било „Иван“, за британску тајну службу „Трицикл“, а за југословенску владу у избеглиштву „Душко“. Био је комуникативан, шармантан и образован. Говорио је немачки, француски, енглески и српски.
Као „Трицикл“, преко Лондона је први обавестио Американце да ће Јапанци напасти њихову војну ратну луку Перл Харбор, али је ФБИ 1941. године ту информацију занемарио.
Као „Иван“ је током Другог светског рата знатно допринео успеху бројних акција чији је циљ био да обману Немце. Свакако је најважнија била она везана за инвазију у Нормандији. Преко Абвера је пласирао Немцима „поуздану вест“ да ће се савезници, да би ослободили Европу, искрцати у Па де Калеу, а да је искрцавање у Нормандији само амерички и енглески мамац.
Један немачки пуковник после рата јавно је признао „да је Душко лично заслужан за задржавање седам немачких дивизија у Па де Калеу, три недеље након искрцавања у Нормандији“. Битка за Нормандију је одлучила Други светски рат. Попов и Британци су преваром сачували велики број људских живота.
Одликован је Орденом Британске империје, једним од највећих одликовања у Енглеској, али и немачким Гвозденим крстом! Преминуо је 1981. на Азурној обали у Француској.
Душко Попов је легенда Другог светског рата и светске шпијунаже. Британци тврде да је он један од десет највећих британских шпијуна.
Послужио је енглеском писцу Јану Флемингу као основа за креирање лика Џејмса Бонда. Флеминг је и сам био британски агент и извесно време задатак му је био да „води“ Душка Попова, то јест да прати и проверава његов рад. Тада се упознао с његовим способностима и сазнао за подухвате на терену.
7.Познати удбаш је за себе често говорио да је државни убица, шпијун и швалер и да је „убио 2.000 људи и био са 2.000 жена“
Непосредно по завршетку Другог светског рата Тито је основао Мисију за хватање ратних злочинаца и издајника. Задатак њених чланова био је да пронађу што више од 2.000 ратних бегунаца са списка тајне полиције Озне, касније назване Удба, да их приведу у Београд или ликвидирају на терену. Партизански комесар Ратко Дражевић, рођен 1918. године, био је један од истакнутих функционера Мисије.
- Мрзео сам то, али Крцун Пенезић ми је просто наредио: „Мораш да пређеш. Ј.би се, научићеш временом како се то ради!“ – записао је Дражевић сећање на почетак своје удбашке каријере, током које је ликвидирао велики број четника и трагао за усташким главешинама Антем Павелићем и Андријом Артуковићем.
Кад је средином шездесетих СФРЈ почела да се отвара према Западу, Тито је у свет послао агенте Удбе да се баве увозно-извозним пословима. Ратко Дражевић основао је представништво фирме „Генекс“ у Њујорку, наставио да се бави шпијунажом, али и шверцом накита, енглеских штофова, цигарета… Све, наравно, у корист државе.
Године 1962. године Ратко Дражевић, као човек који је говорио разне језике и добро се сналазио у белом свету, постављен је за директора „Авала филма“. Тадашња државна власт је схватила да је филмска индустрија врло уносан посао, а његов задатак био је да доведе холивудске, италијанске и остале западне копродукције и да донесе америчке доларе.
Пошло му је то за руком, захваљујући везама, као и спуштању цене филмских пројеката, да доведе на снимање у Београд најпознатије звезде светског филма. За неколико година снимљено је четрдесет филмова, у којима су учествовали Дејвид Лин, Орсон Велс, Ентони Квин, Клинт Иствуд, Берт Ланкастер, Френсис Форд Копола, Џејмс Мејсон и други. Он сам изашао је на глас као освајач домаћих и светских дива. Касније се хвалио да је „убио 2.000 људи и био са 2.000 жена“. Представљао се јавно као државни убица, шпијун и швалер.
Дражевић је донео Југославији награду из Кана за филм „Скупљачи перја“, а он је започео седмогодишњу везу с главном глумицом Оливером Вучо, доцније Катарина.
Обезбеђивао јој је главне улоге, некад и преварама, као у случају немачко-југословенског филма о шпанском сликару Гоји. Редитељу је рекао да Тито жели да Оливера игра главну женску улогу, и тако је и било. А кад је на премијери Титу редитељ рекао нешто о тој теми, овај је одговорио да појма нема о чему говори.
Сама Оливера је говорила о Ратку Дражевићу као о „српском Џејмсу Бонду“.
Доцније је отишао из Југославије у Италију, где је био генерални директор филмске куће „Проди“. Због тога су га комунистичке власти прогласиле за издајника. Умро је као пензионер 1992. године.
Ана је паузу за ручак обично проводила у канцеларији, меморишући најновије брифинге страницу по страницу. Никада није ризиковала да однесе неки документ кући Дању их је памтила, ноћу прекуцавала по сећању на свом „тошиба“ лап-топу. Најповерљивије тајне је годинама снимала на јефтине флопи дискове. Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана Чак је научила како да превари полиграф. Касније је у истрази испричала да то укључује и стратешко грчење мишића чмара Већину наредби добијала је нумеричким порукама анонимно послатим преко кратких радио таласа. Наместила би радио на одређену АМ фреквенцију и чула женски глас који је на шпанском диктирао око 150 бројева на ноћ које би она укуцавала у компјутер, а програм за дешифровање инсталиран на Куби би бројеве преводио у текст на шпанском „Оданост дугујем принципима, а не било којој земљи, или влади, или појединцу“, написала је Монтесова у писму нећаку. „Нисам дужна да будем одана ни САД, ни Куби, ни Обами, ни браћи Кастро, па чак ни богу”
Аутор: Џим Попкин, Вашингтон пост
НЕКАДАШЊИ високорангирани обавештајни аналитичар САД - Ана Монтес - више од десет година борави у женском затвору са највећим мерама безбедности у земљи.
Монтесова је 17 година стрпљиво и методично шпијунирала за Кубу.
„Затвор је једно од последњих места где би хтела да будем, али су неке ствари у животу вредне одласка у затвор“, написала је Монтес у писму једном рођаку. „Или су вредне да се ураде и да се онда изврши самоубиство пре него се превише времена проведе у затвору.“
Ана Монтес је током дана је била високорангирана службеница безбедносно-обавештајне агенције, ноћу је била на располагању Фиделу Кастру, слушала шифроване поруке преко краткоталасног радио пријемника, у препуним ресторанима прослеђивала шифроване фајлове посредницима и са периком и лажним пасошем непримећена ишла на Кубу.
Монтесова је 17 година стрпљиво и методично шпијунирала.
Проследила је толико тајни о својим колегама - и о напредним платформама за прислушкивање које су Американци тајно инсталирали на Куби - да је обавештајни стручњаци сматрају једним од најштетнијих шпијуна савремене историје.
Ана Монтес је студирала на Универзитету у Вирџинији када је у Шпанији срела једног згодног студента током програма размене. Био је левичар из Аргентине и помогао је Ани да „отвори очи” у вези са америчком владом и њеном подршком ауторитарним режимима.
По завршеном факултету пријавила се за место службенице у министарству правде, оставивши по страни политичка убеђења - посао је посао.
Убрзо је напредовала и, након провере FBI, добила је дозволу за приступ најосетљивијим документима министарства. Успут је учила за звање мастер у Школи напредних међународних студија Универзитета Џонс Хопкинс. Њени политички ставови били су све тврђи - мрзела је политику администрације Роналда Регана према Латинској Амрици.
Кубанска обавјештајна служба ју је регрутовала 1984. Куба је проналазила политички подобне студенте на водећим факултетима у САД који ће „доћи на важна места у влади и приватном сектору“, објаснио је бивши агент кубанске обавештајне службе Хозе Коен.
Монтесова је вероватно изгледала као дар од бога - левичарка слаба на угњетене нације. Говорила је и енглески и шпански и имала је приступ тајним документима.
Ана је тајно посетила Кубу 1985. и, како јој је сугерисано, почела је да се пријављује за послове који су јој омогућавали приступ поверљивим информацијама. Запослила се у Одбрамбеној обавештајној агенцији (DIA), главном одељењу Пентагона за иностране војно-обавештајне податке.
Током наредних 16 година, Ана је напредовала и унутар DIA и у Хавани. Постала је главни аналитичар за Ел Салвадор и Никарагву, а касније и главни војно-политички аналитичар за Кубу.
У круговима DIA, добила је надимак „Краљица Кубе“. За успешан рад добијала је бројне новчане бонусе и признања.
Признање је добила и на Куби - специјалну медаљу коју није смела да понесе кући.
Унутар DIA-е постигла је оно што Кубанцима није било могуће ни у најлуђим сновима.
Подносила је извештаје о војним способностима Кубе Савету за националну безбедност, а помагала је и у изради контроверзног извештаја Пентагона у коме се наводи да Куба има „ограничен капацитет“ да науди САД и да би могла представљати опасност „само у одређеним условима“.
И таман када је требало да напредује до престижног места сарадника Савета за националну безбедност, где би имала приступ још драгоценијим подацима, умешао се службеник DIA-е Скот Кермајкл који последњих 25 година открива шпијуне за DIA.
У септембру 2000. добио је информацију да FBI две године безуспешно покушава да открије некога из владе ко шпијунира за Кубу. Знали су само да тај неко има приступ америчким обавештајним подацима о Куби и да са Хаваном комуницира користећи лап-топ „Тошиба“.
По оскудним подацима FBI, Кермајкл је издвојио више од 100 могућих службеника, међу којима и Ану Монтес.
Кермајкл је знао ко је она - четири године пре тога једна колегиница ју је пријавила јер је агресивно покушавала да добије приступ осетљивим информацијама. Тада је разговарао с Монтесовом и стекао утисак да лаже. Међутим, Ана је оправдала сваки свој поступак и он је затворио случај.
Када је компјутер избацио њено име, Кермајкл се сетио тог инцидента.
После целих 9 недеља Кермајкловог указивања на доказе, датуме и коинциденције, против Монтесове је отворена истрага. Пратили су је и снимали сумњиве разговоре. Провером рачуна су утврдили да је 1996. купила исти модел лап-топа „тошиба“ какав је FBI навео да користи тражени шпијун. Тајно су јој претресли стан, канцеларију и аутомобил.
Баш кад се случај FBI захуктавао, Монтесова се заљубила. Почела је да излази са осам година млађим Роџером Корнеретом, високим безбедносним званичником који је био на челу кубанског обавештајног програма за Саутком (SouthCom), војне исталације у коју је кубанска мрежа шпијуна покушала да се инфилтрира. Према речима Корнерета, у почетку му је био изазов да освоји „ледену краљицу“ из DIA.
У мају 2001, док је Монтесова била ван града са Корнеретом, агенти FBI су јој претресли цео стан и испод кревета пронашли кутију са краткоталасним радио пријемником и лаптопом чији су хард диск ископирали.
Агенти FBI су позвали Монтесову и издалека јој наговестили да су истрагом контаката са кубанским званичницима дошли до ње. Надали су се да ће понудити неко безазлено објашњење, али када је пребледивши питала да ли је под истрагом и захтевала адвоката, ствар је била јасна и она је ухапшена.
„Мислили смо да ће пасти у несвест или се сломити“, присећао се један од агената. „Али мислим да нас је могла обојицу изнети на леђима. Изашла је мирно - не бих рекао поносно - али са том врстом прибраности“.
Ана Монтес данас борави у Федералном медицинском центру Карсвел у Форт Ворту, затворској јединици резервисаној за најопасније преступнице у којој је смештено 20 затвореница.
Могла је бити оптужена за велеиздају и добити смртну казну, али је признала да је крива за шпијунажу у замену за 25 година затвора.
На прошлогодишњем саслушању у Конгресу, службеница задужена за процену штете свеочила је да је Монтесова „један од шпијуна који је нанеo највише штете у целој историји САД“.
Бивша шефица Националне контраобавештајне службе Мишел ван Клив казала је Конгресу да је Монтесова „угрозила све програме прикупљања везане за Кубу“ који су кориштени за прислушкивање високорангираних Кубанаца, а „информације које је она проследила допринеле су смрти и рањавању америчких и проамеричких снага у Латинској Америци“.
Строгим затворским правилима Монтесовој је забрањено да разговара са медијима и са било ким осим са малим бројем пријатеља и рођака. Међутим, у приватној коресподенцији, она одбија да се извини. Шпијунирање је, како каже, оправдано јер су САД кубанској влади „учиниле неке ствари које су ужасно сурове и неправедне“.
„Ја дугујем оданост принципима, а не било којој земљи, или влади, или појединцу“, написала је Монтесова у писму нећаку. „Нисам дужна да будем одана ни САД, ни Куби, ни Обами, ни браћи Кастро, па чак ни богу“.
Ана је паузу за ручак обично проводила у канцеларији меморишући најновије брифинге страницу по страницу. Никада није ризиковала да однесе неки документ кући.
Дању их је памтила, ноћу прекуцавала по сећању на свом „тошиба“ лап-топу. Најповерљивије тајне је годинама снимала на јефтине флопи дискове. Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана.
На Куби су је научили како да неприметно дотури агенту пакетић, како да комуницира у шифрама и како да нестане уколико је то потребно.
Чак је научила како да превари полиграф. Касније је у истрази испричала да то укључује и стратешко грчење мишића чмара.
Већину наредби добијала је нумеричким порукама анонимно послатим преко кратких радио таласа. Наместила би радио на одређену АМ фреквенцију и чула женски глас који је на шпанском диктирао око 150 бројева на ноћ које би она укуцавала у компјутер, а програм за дешифровање инсталиран на Куби би бројеве преводио у текст на шпанском.
Са Кубанцима, којима је предавала флопи дискове, сваких неколико недеља се састајала у једној четврти пуној кинеских ресторана или на Карипским острвима где је обично ишла на одмор.
На Кубу је ишла четири пута, два пута тајно (преко Европе да завара траг), а два пута је добила дозволу од Пентагона да иде у мисију прикупљања података.
Rodio se 1908. godine u imućnoj i aristokratskoj engleskoj porodici. Bio je vrlo značajan špijun o čijoj delatnosti kao agent i vođa komandosa je dosta poznato, ali još nam izmiču „fini detalji“. Bio je poznati dopisnik agencije Rojters i kolumnista u par prestižnih novina. Bio je razočarenje za svoju majku koja je želela da nastavi porodični, bankarski, biznis. A on je, tokom većeg dela svog života pokušavao da postigne uspehe oca koji je umro kad je Fleming bio osam godina star. Potom se takmičio s bratovljevim socijalnim dostignućima. Javno se posvetio novinarstvu, ženama, viskiju i cigarama. Tajno je bio agent.
Pripisuje mu se da je, između ostalog, organizovao evakuaciju albanskog kralja Zoga. Takođe je poznato da je pisao poruke Vilijamu „Divljem Bilu“ Donovanu, upućujući ga kako da organizuje američku špijunsku agenciju OSS. To je bila neposredna preteča CIA. Kao zahvalnost iz Vašingtona je dobio revolver sa gravurom: „Za specijalne usluge“. Zatim se, mic po mic, preselio na Jamajku i tamo je, uživao u ljubavi i piću. Takođe je pisao špijunske romane. Kreirao je tajnog agenta 007. Prva knjiga o Džejms Bondu nosila je naslov „Kazino rojal“.
Zahvaljujući ogromnom uspehu svojih knjiga, Fleming je uspevao da živi raskošnim životom kojem je uvek težio. Kad mu je umrla majka, ispostavilo se da mu porodično bogastvo nije bilo potrebno. Nastavio je da pije, jede gurmanska jela i ***** tompuse. Nikada nije prestao da voli prelepe žene. Umro je 12. avgusta 1964. Imao je 56 godina. Njegov sin jedinac izvršio je samoubistvo 1975. godine ubrizgajući preveliku količinu opojne droge. Žena mu je umrla 1981. Svi troje su sahranjeni zajedno, u senci jedne male crkve u Engleskoj, blizu granice s Velsom.
Izrael ju je angažirao da razotkrije mozgove koji stoje iza terorističkog napada koji se dogodio na Olimpijskim igrama 1972. godine. Ona je Sylvia Rafaeli, a njen je životni put opisan u knjizi autora Moti Kfira 'Život i smrt Mossadovog špijuna'. To je priča o mladoj agentici Mossada, a navodno ju je novinaru i koautoru knjige Ram Orenu ispričao muškarac koji ju je pripremao i obučavao za agenticu.
Knjiga se temelji na opsežnim istraživanjima i intervjuima, a opisuje njen uspon u organizaciji te rad na pronalasku Ali Hassan Salameha, vođe palestinske organizacije 'Crni rujan'. Upravo je on bio mozak operacije koja je 1972. godine potresla svijet. Tada je na Olimpijskim igrama u u Münchenu ubijeno 11 izraelskih atletičara.
Članovi palestinske terorističke organizacije Crni rujan upadaju 5. rujna, 11-og dana Igara, u Olimpijsko selo i uzimaju jedanaest izraelskih sportaša i trenera za taoce od kojih dva sportaša ginu u prva dva sata akcije. Crni rujan je operaciju nazvao "Ikrit i Biram" po dva kršćanska palestinska sela čiji su stanovnici pobijeni ili protjerani od stane Hagannaha 1948. godine.
Njemačke vlasti pokušavaju kasnije bezuspješno osloboditi ostale taoce i tijekom te operacije svih devet taoca gine kao i pet terorista i jedan policajac. Sveukupno u Münchenu i u zračnoj luci Fürstenfeldbruck poginulo je 17 osoba.
Sve je to, putem televizora u svome malome stanu u Parizu, pratila i Sylvia Rafalem. Tamo je živjela i djelovala pod lažnim identitetom. Radila je kao fotoreporterka. Nakon maskara u Münchenu Sylvia je regrutirana za novu akciju. Morala je otkriti i locirati ljude koji su djelovali u palestinskoj terorističkoj skupini 'Crni rujan'. U tome je zahvaljujući svojim nevjerojatnim vještinama i uspjela. Svojim špijunskim djelovanjem pomogla je u lociranju i smaknuću trojice muškaraca iz zloglasne skupine. U osvetničkim akcijama koje su Izraelci poduzeli na osobe koje su bile povezane sa masakrom gine još nekoliko osoba od kojih su bar dvije bile nevine.
U jednoj od takvih akcija sudjelovala je i Rafaelm. Upravo je ona kirva za smrt marokanskog pisca Ahmeda Bouchikija u Lillehammeru 21. srpnja 1973. Tog su muškarca agenti Mossada zamijenili s vođom organizacije Ali Hassan Salamehom. Rafaelm je nakon toga uhićena u Norveškoj te je osuđena na pet godina zatvora zbog špijunaže i ubojstva, ali je izašla nakon 15 mjeseci. Nakon toga udala se i vratila u Južnoafričku Republiku gdje je rođena te je tamo i umrla od leukemije 2005. godine.
U dosjeu u kojem je sačuvana njena psihološka evaluacija stoji: 'U njoj je manjak mira, ona žudi za akcijom. Svjesna je da je posebna i da posjeduje neobične i različite sposobnosti'.
Slučajno otkrivena istina o "ženskom Džejmsu Bondu" u Londonu
Fascinantna životna priča Britanke Ajlin Burgojn, špijuna iz Drugog svetskog rata otkrivena je nedavno nakon što je Skotland Jard pretresom njene kuće pronašao dokumentaciju o učešću u ispitivanju zarobljenih nacista.
Ajlin Burgojn je preminula 2014. godine, a komšije su je opisale kao stidljivu, povučenu i ljubaznu staricu. Postojale su pojedinačne glasine o njenom učešću u Drugom svetskom ratu, ali sve je ostalo na čaršijskim pričama dok britanska policija nije pretresla njen dom.
Tom prilikom policija je otkrila oružje iz perioda Drugog svetskog rata. Ispostavilo se da je Ajlin Burgojn radila kao pripadnik obaveštajne službe od 1944. godine.
Dodeljivane su joj komplikovane misije širom sveta, a specijalnost joj je bila sakupljanje vitalnih informacija.
Policija je pronašla brojna pisma i telegrame koja je Ajlin dobila od tadašnjeg Ministarstva rata Velike Britanije, kao i fotografije nemačkih gradova Hamburga i Berlina razrušenih nakon savezničkog bombardovanja. Pored toga, pronađena je i pozivnica za nemački hotel u Bad Nenforfu, koju je Burgojnova dobila od jednog istaknutog bitanskog pukovnika i propusnica za slobodno kretanje koju je dobila od države Danske.
Bad Nendorf bio je jedan od najpoznatijih posleratnih centara u kojima su ispitivani zarobljeni nacisti.
Istražujući obimnu dokumentaciju, policajci su otkrili da je Ajlin bila poliglota, te da je studirala francuski i španski jezik.
Portparol londonske policije izjavio je da su pronađeni samo delići slagalice, te da je veliki deo podataka o Ajlin Burgojn uništen ili se nalazi pod oznakom "državna tajna", te se njima ne može pristupiti.
- Ono što smo uspeli da saznamo jeste da je Ajlin Burgojn bila optužena za kontraobaveštajni rad, odnosno da su postojale indicije da je radila i za Sovjetski Savez. Ako pogledate sve bitne događaje u svetu u tom periodu, uvidećete da se Ajlin Burgojn uvek nalazila tamo gde je bilo "najgušće". Bila je u Nemačkoj 1945. godine, što baš i nije bila omiljena destinacija Britanki u tom periodu. - dodao je portparol.
Celokupan dosije Ajlin Burgojn nikada nije otkriven, a po svemu sudeći ni sada neće ugledati svetlost dana, pa su je britanski mediji s pravom prozvali "ženskim Džejms Bondom".
Blic.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Gost
Gost
Naslov: Re: Špijunaža - Tajne službe Sub 13 Jun - 12:22
Privredna špijunaža protiv – sebe Anketni odbor Bundestaga koji se bavi rasvetljavanjem „afere BND“ o razmerama nadzora nad nemačkim građanima, došao je do novih saznanja – novi skandal je počeo da se odmotava. [You must be registered and logged in to see this image.] Nova afera sa nadzorom nad komunikacijom građana i firmi u Nemačkoj dovela je vladu u Berlinu u nezgodan položaj. Radi se o zajedničkoj špijunskoj aktivnosti nemačke tajne službe za inostranstvo BND i američke tajne službe NSA. Nemačka služba godinama dobija od američkih partnera takozvane selektore; to su IP-adrese računara ili brojeve telefona osoba ili firmi koje treba da nadzire. Na taj način BND radi za NSA. No, još 2008. je nekim agentima BND-a upalo u oči da se neki od tih selektora kose sa pravilima o radu ove nemačke službe, baš kao i da nisu u skladu sa Memorandumom o saradnji Nemačke i SAD u zajedničkoj borbi protiv terorizma potpisanim 2002. Tako je NSA od svojih nemačkih kolega tražila informacije o koncernu za proizvodnju oružja EADS, o firmi Eurokopter ili francuskim vlastima. Drugim rečima, nemačka strana je po nalogu Amerikanaca godinama špijunirala firme, institucije i osobe koje – nije smela da špijunira. Ko laže? Tek u leto 2013, kada su – između ostalog i zahvaljujući otkrićima odbeglog američkog informanta Edvarda Snoudena – u javnost prodrle razne informacije o sumnjivim aktivnostima tajnih službi, jedno odeljenje BND se ozbiljno pozabavilo nalozima koji su stizali iz SAD. Rezultat je objavljen u oktobru iste godine: ispostavilo se da je nemačka služba u svom sistemu nadzora imala oko 2000 selektora koji su predstavljali jasnu povredu zapadnoevropskih i nemačkih interesa. Na meti nadzora su se našli i političari. BND je bila obavezna da to prijavi svom nadzornom organu, a to je Kancelarski ured. Da li je to učinjeno? Kancelarski ured tvrdi da – nije. Ured je oštro kritikovao BND i rekao da je ta služba pokazala ozbiljne „organizacione i tehničke deficite“, kao i da je krila problem. No, proteklog vikenda je magazin Bild am zontag – pozivajući se na tajna dokumenta u koja je imao uvid – objavio da je tajna služba BND još 2008. ustanovila da američka strana traži od nje nešto nedozvoljeno i o tome obavestila Kancelarski ured u strogo poverljivom izveštaju. Šef Ureda tada je bio ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer (CDU), a kasnije je šef postao – takođe demohrišćanski političar – Ronald Pofala, na kome takođe leži dobar deo odgovornosti za ovu aferu. No, otkriće iz 2013. je bilo samo vrh ledenog brega: jedno kasnije ispitivanje koje su inicirali Levičarska stranka i Zeleni pokazalo je da je protiv nemačkih interesa bilo usmereno čak 40.000 selektora. „Angela Merkel mora da se izjasni“ Reakcije su oštre. Socijaldemokratska stranka (SPD) koja je na vlasti u velikoj koaliciji sa kancelarkinom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU) zatražila je „hitno rasvetljavanje“ događaja. Generalna sekretarka te stranke Jasmin Fahimi rekla je da „najnovija otkrića u aferi NSA ukazuju da je Kancelarski ured potpuno zakazao kada je reč o nadzoru nad radom nemačke tajne službe za inostranstvo.“ Šef poslaničkog kluba Zelenih, Anton Hofrajter, rekao je da ovo dovodi u pitanje kredibilnost vlade. A šef Levičarske stranke Benrd Riksinger je zatražio od državnog tužioca da pokrene istragu protiv BND zbog „izdaje države“ rekavši da je ova služba „očigledno godinama bila produžena ruka američkih tajnih službi“. Privredna špijunaža pod vidom antiterorističke borbe – po nalogu američkih saveznika: optužba nije nimalo bezazlena. Baš kao što to nije ni ponašanje nemačke kancelarke Angele Merkel koja već godinama izbegava da se jasno odredi prema saznanjima o razmerama špijuniranja građana, političara, institucija i firmi. Političar Zelenih Konstantin fon Noc je za radio Dojčlandfunk zbog toga ovako prozvao kancelarku: „Angela Merkel mora da se izjasni pred nemačkim narodom. Za vreme predizborne kampanje 2013, posle otkrića Edvarda Snoudena koja su uopšte ukazala na ovakve probleme, ona se pravila da ne zna ništa ni o čemu i da je zapanjena time kakva sve zla može da počini NSA, i da je ogorčena; otputovala je u SAD i tamo pregovarala o nečemu što do dan-danas niko nije shvatio […] Ona konačno mora da kaže istinu.“ Delanje SAD Fon Noc je nazvao „implementacijom sistema koji je neprijatelj demokratiji“ i koji je „u suprotnosti sa pravnom državom“.
Gost
Gost
Naslov: Re: Špijunaža - Tajne službe Sub 13 Jun - 12:23
ŠPIJUNAŽA I TAJNE SLUŽBE
FAKTOR PSI
"Imamo atomsku i nuklearnu bombu a ne smijemo ju upotrijebiti," žale se profesionalni vojnici. "Imamo kemijsko i biološko oružje a ne smijemo ga primjeniti." Jadni generali! Što sad? Na redu je parapsihološko oružje na kojem radi veliki broj tajnih službi širom svijeta. Zasad se okultnim tehnikama služe svjetske obavještajne službe, ali nije daleko čas kad će nova psihološka oružja postati sastavnim dijelom suvremenog ratovanja. U suvremenoj špijuna`i o tome se govori kao o faktoru PSI (parapsihološka istraživanja u službi obavještavanja).
Nove špijunske taktike uključuju matematički primjenljive astrološke tehnike, psihometrijska mjerenja i analizu ESP ili hrvatski IOO (izvanosjetilno opažanje). I Rusi i Amerikanci eksperimentirali su s telepatijom jer su vjerovali da bi je mogli upotrijebiti za svemirsku komunikaciju. I Izraelci su se zanimali za telepatska istraživanja. Njihova mala ali izuzetno sposobna Izraelska tajna obavještajna služba otišla je dalje i postigla bolje rezultate od sestrinskih organizacija super-sila. Izraelci su uspjeli dobiti podatke o prirodi pokusa koji su se provodili pod vojnim nadzorom u sedam sovjetskih gradova i u barem četiri glavna grada bivšeg istočnog bloka. Najviše ih je zabrinuo zaključak da tadašnji Sovjetski savez radi na "subliminalnom uvjetovanju" pomoću telepatije preko "prijenosa impulsa poželjnog ponašanja" te da se već primjenjuje telepatska kontrola uma. Otad, Izraelci su postigli nove uspjehe a naročito onda kada im je svoje usluge stavila na raspolaganje Larissa Vilenskaya. Ta znanstvenica iz Moskve uspjela je napustiti Sovjetski savez gdje je bila u samom središtu tadašnjih vojnih istraživanja parapsiholoških pojava. U Izraelu je pomagala na organiziranju seminara iz parapsihologije. Bilo bi važno definirati faktor PSI koliko god to teško bilo. Ne treba se ograničiti samo na IOO i "manipulaciju mozga". Faktor PSI obuhvaća daleko širi spektar psiholoških i paranormalnih tehnika. Kod tog faktora je problem što profesionalne obavještajne agente uvodi u posve novo područje ekspertize u kojem se često znanstvene zakonitosti izvrću na glavu. To ide od tako zvanog psihološkog ratovanja do praćenja i mjerenja moždanih valova i psihokineze ili PK. Psihokineza je sposobnost nekih medija da pokreću predmete ili ih savijaju snagom misli, dakle parapsihološkim sredstvima. Česi su se služili PSI sposobnosti daleko prije Drugog svjetskog rata. Mladi Židov, Karel Hejbalik, pomogao je tadašnjoj češkoj vojsci sastaviti priručnik o izvanosjetilnom opažanju pod nazivom "Vidovitost, hipnoza i magnetizam". Hejbalik je pobjegao iz Čehoslovačke 1946. i smjestio se u Beču gdje je služio Izraelu sve do smrti 1971. Često se služio i vidovitošću i IOO kao i psihometrijom kako bi pronašao nestale osobe ili otkrio gdje se nalazi neprijateljski agent. Dr Milan Ryzl, znanstvenik koji je živio u Pragu do 1967. kad se preselio u SAD, izjavio je da je češka tajna policija tražila od njega da ih izvještava o parapsihološkim istraživačkim projektima iz bilo koje zemlje koju posjećuje. On je otkrio Amerikancima da su Rusi počeli s projektom u kojem se služe telepatijom kako bi indoktrinirali i "preodgojili antidruštvene elemente". Dr Andrija Puharich, porijeklom iz Hrvatske, postigao je značajnu karijeru u SAD svojim istraživanjima parapsiholoških pojava. Prigodom posjete Velikoj Britaniji Puharich je održao predavanje pred brojnim stručnjacima za paranormalno. Tom prilikom im je rekao:"Osim što vam remete radio i telefonske sustave, Rusi vam remete i vaše umove. Netko tamo daleko igra se s vašim umovima."
Kontrola uma
Ovo je bila omiljela Puharicheva tema. Tako je 1980. nagovijestio mogućnost da se Rusi služe svojim snažnim prijenosnicima kako bi uspostavili golemi i stalni val koji prolazi kroz središte Zemlje, a nosi signal koji odjekuje u skladu sa Zemljinim atmosferskim sustavom. Tvrdio je da taj signal "pulsira na jako niskim frekvencijama (ELF) između 4 i 15 pulsa u sekundi {to je dužina vala izuzetno važna za ljudski mozak jer sadrži i obuhvaća teta i alfa valove". Drugim riječima Puharich je tvrdio da Rusi postavljaju te stanice kako bi vršili pokuse o kontroli uma i da su psihotronički signali namijenjeni jednako remećenju i uništavanju valova koje emitira ljudski mozak. Dr Puharich je i sam vršio pokuse s ritmovima ljudskog mozga i utvrdio da se na mozak može utjecati na taj način i to do te mjere da se izazove bolest, nepokretnost i glavobolja. Vjerovao je da je tadašnji Sovjetski savez uspio ta otkrića primijeniti za proizvodnju novog psihotroničkog oružja time što se telepatski signal kalemi na radijski signal. Na osnovu toga se došlo i do zaključka da je izvjestan predio Kanade bio određen da se nad njime vrše ti mračni eksperimenti i da Sovjetski savez ima svoje "uspavane" agente u Kanadi kojima je glavni zadatak pratiti rezultate pokusa.
Glasine
I manje senzacionalistička teorija izazvala bi razne glasine a kamo li ne ovakva. Tako je navodno američka CIA, uznemirena Puharichevim izjavama, naredila tom znanstveniku da se povuče i miruje kako ne bi uznemiravao široku publiku a jednako i vojne službe. Razlog je možda i u tome što su se izgleda neko vrijeme u jednom dijelu Kanade koji je navodno bio pod utjecajem tih snažnih telepatskih signala zaista događale čudne i neugodne stvari. Tu su pojavu popularno nazvali "Kijevska zujava pila" zbog njenog neugodnog zvuka i zbog smještaja glavnog odašiljača negdje oko 40 kilometara sjeveroistočno od Kijeva u Ukrajini.
Bugarska
Od svih bivših socijalističkih zemalja Bugarska špijunska služba otišla je najdalje u istraživanjima parapsiholoških pojava u obavještajne svrhe. Na tome su intenzivno radili već od Drugog svjetskog rata kada su osnovali Institut sugestologije i parapsihologije u Sofiji i u Perniku. Dr Georgi Lozanov, osnivač sofijskog instituta kojeg je podržavala država, razvio je tehnike sugestologije. To bismo najbolje opisali kao izdanak telepatije. Lozanov je motrio djelovanje slijepog medija, poznate Vange Dimitrove, čije su fantastične telepatske sposobnosti sve do Vangine smrti, istraživali i istočni i zapadni stručnjaci. Usprkos tome što je bila podvrgnuta jednom od najtemeljitijih i najbolnijih ispitivanja nekog telepatskog praktičara, Dimitrova je dokazala svoje sposobnosti da opiše u najmanje detalje živote pojedinih ljudi, prošle i buduće događaje, na osnovi samo jednog susreta s tom osobom. Ona je isto tako mogla otkriti točni položaj gdje se neka osoba ili više njoj nepoznatih osoba nalazi, a s kojima prije toga nije imala nikakvih kontakta. U SAD sve više je parapsiholoških laboratorija. Istraživački centar James Forrestal u Princetonu proširio je svoja istraživanja i jedan od najzanimljivijih eksperimenata koje provode je na području prekognicijskog gledanja na udaljenost. Nedavno su ti eksperimenti s gledanjem na daljinu (IOO na duge razdaljine) pokazali i to da bi se mogli koristiti za špijunažu. Dean Jahn, dekan Elektrotehničkog fakulteta na sveučilištu Princeton, proveo je seriju testova s gledanjem na daljinu zajedno sa svojom učenicom. Na tom visokom položaju Jahn je putovao širom svijeta kao jedan od svjetskih vodećih stručnjaka za električni raketni pogon. Na tim putovanjima dogovorio bi sa svojom učenicom telepatske seanse u kojima bi ona u SAD nastojala "vidjeti" - na veliku daljinu -što on u tom trenutku radi i gdje se nalazi. Jednom prilikom njegova je učenica opisala što Jahn radi u Moskvi. U to vrijeme još nisu razmišljali o telepatskoj špijunaži ali je ovaj pokus pokazao kako se i telepatija može upotrijebiti u obavještajne svrhe. Prema američkom Journal of Scientific Exploration (Tom IV, broj 1) CIA je u posljednje vrijeme zaposlila cijeli niz parapsiholoških djelatnika na mjesta agenta, a njima se posebno služe kad treba utvrditi nepristupačno mjesto pada zrakoplova gdje špijunski satelit ne može pomoći. Posebno je zanimljivo kako se Japanci uključuju u parapsihološke eksperimente s tajnim oružjima. Oni se služe svojim medijima da bi otkrili rudna nalazišta tako da iz zraka vrše biofizičke testove. Mediji su ponekad i na tlu u kolima, ili idu pješice. U Kini se sve do nedavno na parapsihologiju gledalo prijekim okom ali se i tamo stvari mijenjaju. Hsu Hung Chang, sa Instituta za visokoenergetsku fiziku u Beijingu, izvjestio je o osnivanju skupine parafizičara. To je komentirao sljedećim riječima: "Od kraja sedamdesetih prošlog stoljeća, u Kini sve više pojedinaca pokazuje izrazite parapsihološke sposobnosti uključujući sve vrste PK i IOO. Naša su ispitivanja pokazala da su njihove sposobnosti stvarne i primjenljive." Što zaključiti na osnovu ovih podataka nego da se obavještajne službe sve više okreću uslugama medija i paranormalnih osoba kako bi njihove sposobnosti što bolje upotrijebile za svoje svrhe.
Gost
Gost
Naslov: Re: Špijunaža - Tajne službe Sub 13 Jun - 12:26
Obaveštajni terorizam: Srbija i tajne službe sveta
Marko Lopušina U ranu jesen 2014. godine Amerika je na sednici UN u Njujorku zatražila od svojih saveznika da se uključe u rat protiv džihadista, koji ugrožavaju Siriju, Irak i Bliski Istok. Mala zemlja Srbija pristala je da pomogne SAD, pre svega, u obaveštajnoj aktivnosti, jer i ona se osećala ugroženom od islamista, vehabija, džihadista i ostalih svetih ratnika islama. I druge države prihvatile su američku sugestiju i tako je otpočeo prvi svetski obaveštajni rat, koji predvode CIA i NSA, dve najmoćnije tajne službe SAD. Ovaj obaveštajni pakt Amerike, Evrope i male balkanske države Srbije bio je pomalo čudan, jer samo koji mesec ranije, u proleće 2014. godine izbio je skandal sa belosvetskim prisluškivanjem. NSA, kako je otkriveno, tajno je pratila i prisluškivala svoje saveznike, pre svih, Nemačku, a potom Veliku Britaniju, Francusku i Italiju. Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel bila žrtva američkog prisluškivanja, na šta je odgovorila hvatanjem američkog špijuna u sred sedišta nemačke vlade u Berlinu. Bivši radnik NSA Edvard Snouden pre godinu dana objavio je tajne dokumente na osnovu kojih je razotkriven veliki sistem američke vlade za nadgledanje telefonskih i internet podataka. Ti dokumenti pokazali su postojanje tajnih projekata, a objavio je i dokumente koji pokazuju da su SAD sprovodile hakerske napade u računare širom sveta, između ostalog i tokom sastanka G-20 u Londonu 2009. godine, u Hongkongu i Kini. Evropljane je iskreno uzdrmalo priznanje bezbednosnih službi da ih masovno nadziru na „Guglu”, „Fejsbuku”, „Tviteru” i drugim američkim servisima i da je sve to u SAD u skladu sa zakonom. Odbor za nadziranje privatnosti i građanskih sloboda zaključio je da je „program 702”, na osnovu kojeg NSA nadzire elektronsku prepisku i telefonske razgovore stranaca i u pojedinim slučajevima Amerikanaca, usklađen sa nacionalnim zakonima i efektan u borbi protiv terorizma. Novi milenijum je svojim tehnološkim napretkom i izgradnjom prave industrije špijunaže gurnuo na marginu događaja i istorije, kako tvrde stručnjaci bezbednosnih službi, velike špijune, oličene u Dušanu Popovu ili u Džejms Bondu. Dr Andreja Savić, profesor Akademije za diplomatiju i bezbednost kaže: – Kako danas postoje pored faktora agent i drugi obaveštajni metodi, kao što su sada dominantni tehnički SIGINT sistemi, pokazalo se da je težište špijunaže pomereno ka savremenim tehnološkim uslovima i praksi. O tome svedoče primeri multidisciplinarne špijunaže “Vikiliksa” Julijana Asanža i “Gladijatora”, koji su izvedeni u koordinisanom sadejstvu tajnih akcija diplomatije, mas-medija i obaveštajne službe jedne države. Ove promene u tajnom svetu špijunaže i obaveštajaca naš sagovornik objašnjava procesom radikalnih geopolitičkih promena u svetu. – Krajem Hladnog rata, a naročito poslednjih četvrt veka, u kontekstu radikalnih geopolitičkih promena u svetu, sve više se u obaveštajnom radu koriste metodi “političkih marioneta”. Opozicije, nevladin sektor, tzv. nezavisni mediji pokušavaju da zemlja A (čitaj: velika sila) utiče na zemlju B (objekat ataka), kako bi se ostvario dominantan politički uticaj u pravcu profilisanja geopolitičkog usmerenja ka interesima velike sile i njenih partnera – tumači dr Andreja Savić. – Iz tih razloga, središte špijunaže se pomera od tradicionalne, klasične agenture na ovu savremenu, multidisciplinarnu. Jer, gde imate vlast po svojoj želji, nemate potrebe da se široko iscrpljujete rizicima koje nosi klasično špijuniranje sa agentima i obaveštajacima. I dr Darko Trifunović, profesor Fakulteta bezbednosti, zagovara tezu o globalizmu, ali ne kao državnom političkom projektu, već kao strategiji velikih kompanija, koje umesto država žele da vladaju svetom. Korporacije danas stvaraju prvoklasne tehnološke sisteme za prisluškivanje, tajno snimanje i špijunažu, čiji je glavni posao industrijska i privredna špijunaža. – Cilj ovakve špijunaže je da otkrije ekonomske i tehnološke programe razvoja konkurentnih zemalja, njihov plan strateškog napredovanja i njegove slabe tačke, kako bi se taj plan urušio. Na svetu se danas vode tihi obaveštajni ratovi za nadmoć u ekonomiji, što je jednako nadmoći u politici. Ti ratovi se vode između Zapada i Kine u oblasti solarne energije, između Zapada i Iraka i Irana u oblasti energetskih izvora, ali i između Zapada i Rusije u oblasti prenošenja energije – naglašava dr Trifunović. I pored svih mogućih tehničkih i tehnoloških uređaja, koji su unapredili špijunski rad, čovek kao obaveštajac je i danas najbitnija karika u bezbednosnom sistemu. Ako kompjuteri sakupljaju i klasifikuju poverljive podatke, obaveštajci su ti koji ih proveravaju i upotrebljavaju u svojim analizama i operacijama. – Rad špijuna kao metod obaveštajnog rada je nezamenljiv, pogotovo ako treba da potvrdi saznanja dobijena tehničkim metodom, ili ako je neophodna pozicija špijuna u izvođenju neke tajne akcije – kaže dr Darko Trifunović. I Srbija se u 21. veku zvanično našla na spisku zemalja čije razgovore prisluškuje američka Nacionalna agencija za bezbednost (NSA). Ali prisluškivala nas je i ruska služba FSB. – To nije dobra praksa i ja sam protiv toga, ali mi smo nemoćni da bilo šta promenimo… To je tema koja je izazvala veliko nepovrenje među državama u svetu – izjavio je povodom ovakvih saznanja ministar Ivica Dačić. Komentarišući situaciju da SAD mogu preko satelita u kosmosu i postavljenih prislušnih uređaja na zemlji da tajno snimaju milijarde ljudi i političara, pa i predsednike država i vlada, politički analitičar Tomislav Kresović iz Beograda je to nazvao – obaveštajni terorizam Amerike. – Afera prisluškivanja je otkrila dve stvari u radu tajnih službi Amerike i ostatka sveta. Prva je da je tehonologija postala prioritet u radu agentura, koje komjuterima beleže ne samo zbivanja u svetu, već i rade specijalne analize i procene rizika i mera koje treba preduzeti za špijunažu i kontrašpijunažu. I drugo da su tajne službe danas toliko moćne da su u stanju da totalno vladaju ne samo tuđim životima, već i tuđim državama – kategoričan je Tomislav Kresović. Vilijam Kejsi, nekada prvi obaveštajac Amerike umeo je iskreno da prizna da je špijunaža toliko ozbiljan posao da je ne treba prepuštati špijunima. Jer, tajna politika, tajna diplomatija i špijunaža odvajkada su bili podupirači važnih državnih poslova. Njihov značaj, međutim, posebno je dolazio do izražaja u teškim, kriznim i ratnim situacijama. Ponekad, kao na primer, u Drugom svetskom ratu, britansko čitanje šiforvanih nemačkih poruka spaslo je ne samo Veliku Britaniju već i Evropu od nacizma. Istoriju špijunaže, međutim, možemo grubo podeliti u četiri vremenska period. Do Prvog svetskog rata agneture su bile dvorske službe i služile za zaštitu krune i dinastije, a potom i država. Svetski oružani sukobi, koji su trajali do 1945. godine, uzdigli su špijunažu na nivo tajnih ministarstava rata. Taj karakter tajne službe su zadržale i u vreme hladnog rata, kada su funkcionisale kao štit, ali i pesnica, i Istoka, i Zapada. U to vreme trajao je rat službi CIA, BND i MI6 sa jedne strane, protiv KGB-a i Štazi na drugoj strani. Koliko su špijunaža i špijuni bili važni za svaku državu, i kakve je intelektualne i političke sposobnosti trebalo da ima vrhunski agent, vidi se iz činjenice da su mnogi državni agenti vremenom uspevali da se uzdignu do vladarskog trona. Staljin je svoju diktatorsku karijeru otpočeo kao tajni agent Koba, a Jurij Andropov kao predsednik KGB. Bivši ruski premijer Evgenij Primakov bio je i direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije, a predsednik Vladimir Putin je pukovnik KGB. Izraelski premijer Jicak Šamir je bio funkcioner Mosada, a i Heim Hercog, predsednik jevrejske države. Džordž Buš pre nego je ušao u Belu kuću vodio je CIA i istovremeno bio direktor celokupne obaveštajne zajednice SAD. Za Josipa Broza Tita se zna da je bio agent Kominterne. Kada je početkom devedesetih došlo do perestrojke socijalističkog lagera, čak i do ujedinjenja dve posvađane Nemačke, tajni rat obaveštajnih službi između Istoka i Zapada nije prestao. Samo se njegov obim umanjio, jer je Zapad uspeo da iskoristi krah komunizma i da ga privede Novom svetskom poretku. Novi milenijum je, naime, porodio novu svetsku opasnost, islamsko političko nasilje, a potom građanski terorizam i agresivnu mafiju, pa su ove nove političke bolesti civilizacije postale i glavna meta špijunaže i svih špijuna sveta. Time je otpočelo i novo, četvrto ispisivanje istorije svetskih agentura. Naime, 21. vek, doneo je 2014. godine sa sukobom SAD i EU protiv Rusije u slučaju građanskog rata u Ukrajini obnovu Hladnog rata, ali i obaveštajnih pretnji. Ovog puta u špijunskom ratu su CIA, NSA, BND, MI6 i drugih evropskig agentura, protiv ruskog FSB, kineske tajne službe i dela ukrajinske agenture. Federalna služba bezbednosti u Rusiji osnovana je 1995. godine. Direktor je Aleksandar Vasiljevič Bortnikov, od 2008. godine. FSB zapošljava oko 300.000 ljudi, koji deluju irom sveta, a ima ih i na Balkanu. Anders Fog Rasmusen, generalni sekretar NATO pred prijem Crne Gore u ovaj savez rekao je da u toj zemlji ima između 50 agenata crnogorskih obaveštajnih službi koji su povezani sa Rusijom. Britanska tajna obaveštajna služba SIS, poznatija je kao MI6, osnovana je 1909. Danas zapošljava 3.2oo obaveštajaca. Direktor je ser Džon Sojers, poznatiji kao C (Si), od 2009. godine. CIA – Centralna obaveštajna agencija SAD osnovana je 1947. godine. Ima više od 20.000 zaposlenih. Direktor od 2013. godine je Džon O. Brenan. Nemački BND je formiran 1956. godine. Ima 6.500 zaposlenih, koje od 2011. godine vodi direktor Gerhard Šindler. Austrijska agentura HNA osnovana je 1956. godine. Direktor je Alfred Šac, od 1990. godine. Zapošljava 450 agenata. U nadležnosti HNA nalazi se jedan od najvećih prislušnih centara u Evropi – Kenigsvart. Izgrađen je u neposrednoj blizini Bratislave u Volfštalu. Izraelski MOSAD tj. Institut za obaveštajne i specijalne operacije postoji od 1947. godine. Ima 1.200 zaposlenih i direktor je Tamir Pardo od 2011. Trenutno je vođa tajnog rata protiv Palestinaca u Gazi, koj ius prokopali 210 tunela za ubacivanje terorista u Izrael. SOA je Sigurnosno – obavještajna agencija Hrvatske od 2006. godine. Nastala je spajanjem Protuobavještajne agecnije (POA) i Obavještajne agencije (OA). Sedište joj je u Zagrebu, a ima još 10 regionalnih centara, i oko 300 lokacija u inostranstvu. Agencija je direktno potčinjena kancelariji nemačkog kancelara. Ima hiljadu zaposlenih. Direktor je Dragan Lozančić, od 2012. godine. ANB – Agencija za nacionanu bezbjednost, Crna Gora, osnovana je 2005. godine sa 308 zaposlenih. Naslednica je bivše Službe državne bezbednosti MUP-a Crne Gore. Od 2012. godine direktor je Boro Vučinić. OBNOVA BIA Najaktivnije strane obaveštajne službe u Srbiji danas su ruski FSB, austrijska HNA i hrvatska SOA. Slično je i u Republici Srpskoj. U srpskim zemljama prisutne su i službe drugih država, poput nemačkog BND-a i izraelskog Mosada i, naravno, sveprisutnih CIA, NSA i MI 6, koje često koriste usluge manjih agencija prijateljskih zemalja. – Generalno, kada god kompanije iz neke zemlje ulažu u Srbiju, pojačana je i aktivnost obaveštajnih agencija iz tih država. Naročito kada je reč o strateškim ulaganjima, kao što su ulaganja u NIS, gasovod „Južni tok“ – ocenjuje Predrag Petrović, izvršni direktor Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Osim FSB i HNA, koje se uglavnom bave zaštitom kapitala koji dolazi iz Rusije, odnosno Austrije, vrlo je aktivna i hrvatska SOA, koja se naročito interesuje za stanje u Vojsci Srbije. Mosad se, s druge strane, koncentrisao na delovanje islamskih terorista u BiH, Sandžaku, na Kosovu, u Makedoniji i Albaniji. U Srbiji prilično aktivna i crnogorska Agencija za nacionalnu bezbednost. ANB, naime, prema njegovim rečima, prati i kretanje crnogorskih kriminalaca po Srbiji, ali istovremeno prati i sve one za koje sumnja da rade protiv crnogorskog premijera Mila Đukanovića. U međuvremenu, 2014. godine došlo je vreme da se u Srbiji pokaže kako su aktivnosti Titove, a i Slobine tajne agenture, bile uperene protiv sopstvenog srpskog naroda i imale karakter državnog terorizam. Početkom 2015. godine, kako su vlasti najavile, treba očekivati donošenje Zakon o otvaranju dosijea Ozne, Udbe, SDB, RDB, KOS-a i SID-a, koji će otkriti gorku i krvavu istoriku aktivnosti naših agentura. – Otvaranje dosijea ima svoju moralnu, političku i društvenu funkciju, jer razrešenjem tajni iz prošlosti upućuje se jasna politička poruka o raskidu Srbije sa totalitarnim nasleđem – smatra dr Srđan Cvetković, ekspert za teror srpske političke policije Nezvanično se govori o postojanju čak tri miliona dosijea o proganjanim, a u okviru toga pola miliona o ubijenim ljudima. Ova tvrdnja je plod višegodišnjih stradanja srpskog i jugoslovenskih naroda od političke policije, zaštitnika prvo režima Josipa Broza, a potom sistema Slobodana Miloševića. Do sada su od zločinaca srpske tajne policije na sud izvedeni i osuđeni akteri ubistva Ivice Stamobila. saradnika Vuka Draškovića, premijera Zorana Đinđića i likvidacije Željka Ražnatovića, samo Zvezdan Jovanović kao likvidator, i Rade Marković i Milorad Ulemek kao njegovi naredbodavci. Ostale ubice, kao na primer, Ilija Stanić, Bogoja Panajotović i srpski učesnici operacije “Brk” nisu odgovarale za likvidaciju Maksa Luburića, Dragiše Kašikovića i Stjepana Đurekovića. – Zakon o otvaranju dosijea može se dovesti u korelaciju sa sprovođenjem Zakona o lustraciji, koji nije zaživeo, ali i u odnosa sa sporvođenjem Zakona o restituciji i rehabilitaciji. Naime, država treba da kazni odgovorne na naređena i izvršene zločine DB, ali i da istovremeno obešteti i rehabilituje žrtve tajne policije. I da im omogući da iznesti potpunu istinu o svom stradanju, ali i o svom životu i radu. Tako će Srbija svom narodu da predoči gorku istinu o sebi i osloboditi se sramote koju je narodu načinila služba državne bezbednosti – smatra politički analitičar Tomislav Kresović. Kako će se tokom 2015. godine pred poslanicima naći šest ključnih zakona iz bezbednosne sfere, uz Zakon o otvaranju dosijea, Srbija će da uđe u proces reforme sektora državne bezbednosti i tajnih službi. Srbija danas ima sedam tajnih službi. Bezbednosno-informativna agencija ( BIA) pri Vladi Srbije, se bavi kontraobaveštajnom i kripto zaštitom najviših vladinih funkcionera, njihovih kabineta, ministarstava i ministara, kao i javnih ustanova i građanstva, od delovanja stranih tajnih službi, međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala. Direktor Bezbednosno informativne agencije (BIA) je Aleksandar Đorđević Vojno-bezbednosna agencija (VBA) u Ministarstvu odbrane radi na kontraobaveštajnoj zaštiti oružanih snaga Srbije, Vojske Srbije, Ministarstva odbrane, Generalštaba VS, visokih vojnih rukovodilaca i svih vojnih formacija, institucija i lica od delovanja stranih vojnih agentura i agenata, terorista i mafijaša. Posle smene direktora Svetka Kovača početkom 2014. godine, novi šef VBA postao je kao v.d. pukovnik Petar Cvetković. Vojno-obaveštajna agencija (VOA) u Ministarstvu odbrane radi na prikupljanju i obradi strateških i poverljivih vojnih informacija stranih oružanih snaga i plasmanu informacija o srpskim oružanoj sili u svetu. Kada je u januaru 2014. godine smenjen direktor general Dragan Vladisavljeić, izabran je novi v.d. šef je pukovnik Slavoljub Dabić. Služba informacija i dokumentacije (SID) u Ministarstvu inostranih poslova, koja je bila ukinuta, pa 2013. godine vraćena, bavi se kontraobaveštajnom zaštitom ministarstva, srpskih diplomatskih predstavništava, institucija i diplomatskog osoblja, prikupljanjem i obradom stranih diplomatskih i poverljivih informacija, kao i obaveštajnom obradom ratnih zločinaca, koje u svetu potražuje država Srbija. Služba bezbednosti u Ministarstvu inostranih poslova radi na fizičkom i antiterorističkom obezbeđivanju ministarstva i svih njegovih objekata i zaposlenih u zemlji i svetu. Ime direktora SID-a je nepoznato javnosti. Obaveštajna služba Uprave carine u Ministarstvu finansija se bavi prikupljanjem poverljivih informacija o korupciji i kršenju zakona unutar carinske sklužbe, kao i obradi tajnih podataka o švercu, krijumčarenju i organizovanom kriminalu na državnoj granici i unutar zemlje. I Služba bezbednosti Uprave carina u Ministarstvu finansija, koja radi na fizičkom i antiterorističkom obezbeđivanju svih objekata i zaposlenih u carini. Direktor je dr Iso Dautovski iz Subotice. Na čelu agentura se nalazi Biro za koordinaciju službi bezbednosti, koji vodi Aleksandar Vučić, premijer Srbije. Kako će izgledati novi koncept organizacije tajnih službi? Cilj je bolja koordinacija službi u sektoru bezbednosti, veća efikasnost i sistematski uređena oblast unutrašnje i spoljašnje kontrole. – Država naime radi na objedinjavanju obaveštajne komponente BIA i VBA u jedinstvenu Obaveštajnu agenciju Republike Srbije, kao i na objedinjavanju kontraobaveštajnog segmenta BIA i VBA u Kontraobaveštajnu agenciju i formiranje Republičkog istražnog biroa po uzoru na američki FBI. Republički biro bi bio pod kapom Ministarstva pravde, a ne policije. Za kontrolu bezbednosnih službi formiraće se poseban Generalni inspektorat pri Vladi Srbije, a kontrolu će obavljati i Narodna skupština Srbije – kaže predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović, nekadašnji prvi čovek VBA. VELIKI ŠPIJUNI Kako tvrdi dr Trifunović na listi najvećih srpskih obaveštajaca svih vremena su: Sava Vladislavić, Sima Nešić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vladimir Vauhnik, Branko Vukelić, Vera Pešić, Duško Popov, Vojin Tankosić, Božin Simić, Mustafa Golubić, Mihako Sotirović, Ratko Dražević, Slobodan penezić Krcun, Cana babović, Nikola Stepanović, Đorđe Vuinović, Nik Lalić, Nikola Kavaja, Miomir Radovanović, Milan Stojadinović, Stevan Dedijer, Marko Strunje, Jovo Popović, Bobi Fišer, Petar Dedić, Anri Binel i Jovan Milanović. Oni su bili akteri velikih svetskih afera i zato su ušli u istoriju špijunaže.
Gost
Gost
Naslov: Re: Špijunaža - Tajne službe Sub 13 Jun - 12:35
TAJNI PROJEKAT EŠALON [You must be registered and logged in to see this image.] SVE ČUJU I SVE VIDE
Da li ste ikada imali osećaj da Vas neko prisluškuje ili prati? Da Vas odnekud tajno gledaju. Niste umišljali i nije Vas osećaj varao. Veliki Brat Džorža Orvela već je odavno stvarnost i ubrzano se ispunjava njegova vizija sveta po kojoj će sve biti stavljeno pod kontrolu jednog moćnog centra koji već sada špijunira skoro sve i skoro svakoga na zemlji, prisluškujući i snimajući sve danas poznate vrste komunikacija kojima se ljudi služe, telefoni, obični i mobilni, internet, faksovi, elektronske pošte (čak i šifrovane), teleks veze. Dobrodošli u tajnu zvanu EŠALON. Ešalon je automatski globalni sistem za presretanje i prosleđivanje, kojim rukovode obaveštajne agencije pet zemalja: Amerike, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.Američka bezbednosna agencija NSA vodi glavnu reč, a službe ostalih zemalja je verono prate. Početak rada na Ešalonu datira još iz 1947.godine kada su se za globalno špijuniranje zainteresovale neke američke i britanske tajne službe. Tada je u Londonu nastao sporazum koje istraživači nazivaju Prokleti Pakt. Takav naziv nije ni malo slučajan, jer nema sumlje da je Ešalon samo jedan i to manji deo njihovog monstruoznog projekta, a on je u odnosu na druge projekte pod okriljem Prokletog Pakta i najbezopa[You must be registered and logged in to see this image.]sniji. Amerika i Britanija kojima su se priključile Kanada, Australija i Novi Zeland su tako 1947. godine uskladile svoje obaveštajne aktivnosti, takozvanim UKUSA ugovorom a sam Ešalon je nastao 1971.godine. Pretpostavlja se da je danas u stanju da snimi preko pet milijardi razgovora svaki dan i da ih zatim obradi. Predmet interesovanja Ešalona je bukvalno svaki vid komunikacije: razgovori običnim, mobilnim i satelitskim telefonima, internet, E-mail, faksovi. Preko 90% saobraćaja koji se odvija preko globalne kompjuterske mreže je pod budnim okom Ešalona i NSA. Kao i mnogi drugi špijunski sistemi, Ešalon je razvijen u doba hladnog rata. Njegove primarne mete su vlade, organizacije i industrija, a sekundarne sve ostalo što može da se špijunira. Cilj im je da im ništa ne promakne. Pet država pod komandom USA deli skupljene informacije i svaka članica snabdeva ostale četiri podacima o sopstvenim ključnim rečima, frazama, ljudima i lokacijama.
Veoma važno pitanje je ko određuje predmet prisluškivanja i ko ima pristup tim informacijama. Izveštaj pod nazivom Mogućnosti presretanja 2000 tvrdi da Amerikanci koriste ovaj sistem prema svom nahođenju i da nikome ne polažu račune.Francuska vlada je optužila američku da zloupotrebljava Ešalon da bi obezbedila prednost svojim kompanijama nad konkurencijom.Džejms Vulsi, bivši šef CIA, na to je samo odgovorio da su oni samo neutralisali efekte francuskog podmićivanja širom sveta.Pritom je zaboravio da je industrijska špijunaša koju im Ešalon sa lakoćom omogućava, kažnjiva svuda u svetu.Saveznici se osećaju ugroženima i dižu svoj glas, ali to uopšte ne uzbuđuje NSA. Zbog ovog francuskog "bezobrazluka" prema Americi uslediće im stravična kazna i packa od strane Amerike, ali o tom pročitajte na stranici PROJEKAT HAARP. Sistem Ešalon prikuplaj podatke na više načina.Za presretanje satelitske komunikacije, na Zemlji je izgrađena čitava mreža masivnih radio-antenskih stanica koje su locirane u SAD, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Novom Zelandu, Kanadi i Australiji.Za praćenje komunikacija između gradova koristi se veliki broj satelita koji prosleđuju podatke centrima za obradu na Zemlji.Najvažniji su blizu[You must be registered and logged in to see this image.] Denvera (SAD), u Velikoj Britaniji, Australiji i Nemačkoj.Što se Interneta tiče, Ešalon rutinski presreće svaku informaciju.Čak ni podvodni kablovi nisu ostali van domašaja Ešalona.Još 1982. godine pronađen je na dnu okeana uređaj za prisluškivanje, koji je bio vezan za magistralni vod.Veruje se da ga je postavila američka mornarica i pitanje je koliko je još njih ostalo neotkriveno.Kada nijedan od metoda ne daje tražene rezultate, organizacija pristupa klasičnim sistemima špijunaže.Njihovi obučeni agenti ručno postavljaju sofisticiranu prislušnu opremu u blizini izabrane mete.Posle prikupljanja sirovih informacija, sistem vrši selekciju pomoću rečnika tako što pomoću kompjutera traži neke ključne reći ili adrese.Na taj način se u velikoj meri smanjuje broj informacija koje se kasnije obrađuju i istovremeno onemogućava neovlašćenim korisnicima da se koncentrišu na bilo koji pojedinačni slučaj u toj fazi.
Sve ono što biva "uhvaćeno" Ešalonom proseđuje se odmah u centralu Menvit Hil u Engleskoj.Tu se obavlja čitanje i klasifikovanje pristpelog materijala, a ono što je najinteresantnije odmah se šalje u Fort Mid, u Merilendu (SAD), u sedište NSA.Ono što nije prosleđeno, to se snima i stvara se monstruozna baza podataka koja će biti upotrebljena kad se ukaže potreba za tim.Sastavni delovi Ešalona su osim satelita i "zemaljske stanice" koje se nalaze u Šugar Grou i Jakimi (SAD), Vaihopai (Novi Zeland, slika gore desno), Džeraldtonu (Australija) u Hongkongu, Kanadi, JApanu, Južnoj Koreji i u skoro svim zemljama članicama NATO-a.Pod nadzorom ovih stanica kojih u Ešalonu ima oko 2500 nalazi se sve što postoji.Pod specijalnim režimom Ešalona su i svi sateliti Intersat, kao i svi ostali koji služe prenosu informaciju.Ešalonu intenzivno pomažu i špijunski avioni tipa Avaks. Najstrože čuvana tajna je kako Ešalon špijunira građane, ali zna se da su pod njegovom kontrolom.Naprimer, Ešalon nadgleda i čoveka koji karticom podiže novac iz automata (današnje kartice sa RFID čipom uveliko mu to omogućavaju. Po Amerikancima i NSA osnovna uloga Ešalona jeste zaštita nacionalne bezbednosti, ali to sigurno nije sve. Industrijska špijunaža zauzima veoma značajno mesto u aktivnostima Ešalona. Po nekim saznanjima, pristup informacijama imaju samo visoki zvaničnici[You must be registered and logged in to see this image.] Bele Kuće, ali oni mogu da ih prosleđuju dalje po njihovom sopstvenom nahođenju. Najvažniji kupci skupljenih informacija su velike korporacije, naravno prvo američke, a pomenuti zvaničnici teško mogu da odole tolikoj moći, a da je i ne zloupotrebe u borbi protiv političkih protivnika u sopstvenoj kući. U svakom slučaju Ešalon je najmoćnija organizacija za prikupljanje podataka na svetu. Pouzdani izveštaji daju do znanja da on predstavlja veliku pretnju privatnosti ljudi širom sveta, i strah od njegovih mogućnosti je sasvim realan. Rečeno je da je Ešalon "bezopasan" projekat iz okrilja Prokletog Pakta.Međutim osnovano se sumnja da se u okviru Prokletog Pakta radi i na mnogo užasnijim projektima.Zajednički naziv im je "nove ideje za vođenje rata".Danas se zna i detaljnija i dublja struktura Prokletog Pakta, a to je da ga čine dva paralelna sistema.edan se naziva UK/USA, a drugi je EU/FBI.U sistemu UK/USA (UK je Ujedinjeno Kraljevstvo, tj. Velika Britanija) uključene su britanske i američke tajne službe. Sa američke strane to su CIA i NSA, a sa britanske MI6, M16 (o kojoj se malo zna) i GCHO koja je još tajanstvenija. Glavni deo sistema UK/USA je monstruozna NSA (Američka nacionalna agencija za bezbednost). Pod njenim patronatom izvode se brojne tajne operacije bez ičijeg znanja, zakonskog i zvaničnog odobrenja.Tajno ju je osnovala administracija američkog predsednika Harija Trumana 4.novembra 1954.godine.Danas kontroliše više od 2000 baza za prisluškivanje i nadzor elektronskih poruka, zvanični budžet joj je veći od 10 milijardi dolara godišnje i zapošljava preko 130.000 hiljada ljudi.Danas je NSA najveća organizacija elektronske špijunaže i tajne kontrole na svetu, i danas je čak veća i od CIA.Šta se stvarno dešava u njenim tajnim bazama Nurungar, Pine Gap i drugim za koje se i ne zna gde su, to niko tačno ne zna. Drugi sistem EU/FBI povezuje delovanje nacionalnih policija niza evropskih policija, američkog Federalnog istražnog biroa FBI, carinske i imigracione službe i službe takozvane državne bezbednosti. O delokrugu rada sistema EU/FBI vrlo se malo zna. Pakt Velika Britanija - SAD krije i druge neverovatne i vrlo ružne tajne. Projekat Ešalon samo je jedna od posledica toga pakta.I super tajni projekat 'Zvezdani Ratovi' je pod
jurisdikcijom pakta Velika Britanija - SAD. Na projektu Zvezdani Ratovi koji je poznat i kao SDI (Strategic Defense Initiative), zabeležena je bukvalno prava epidemija smrti naučnika koji su radili na projektu. Deo košmara ovog pakta Srbija je osetila 1999. godine, a kakve još košmare ovaj pakt sprema celom svetu. Da li će svet otvoriti oči na vreme i spasiti planetu?
Čet 12 Sep - 10:57
